|
Gospodnji danU dan Gospodnji zaneh se i čuh za sobom snažan glas kao zvuk trube . . . Otkrivenje 1:10 Evo dan, koji stvori Gospod! Radujmo se i veselimo se u nj! Psalam 118:24 A kad smo se u prvi dan nedelje sastali da prelomimo hleb, Pavle im je propovedao; kako je nameravao sutradan da otputuje, produži govor do ponoći. Dela 20:7 Svaki prvi dan nedelje svako od vas neka stavlja kod sebe i skuplja koliko može, da ne bude skupljanja tek kad ja dođem. 1. Korinćanima 16:2 Bog je merio svaki dan večerom i jutrom. Stvorio je zemlju za šest dana, a sedmoga dana se odmarao. Oko dve hiljade i pet stotina godina kasnije dao je deset zapovesti u kojima je zapovedio ljudima da se opominju subote. Sve ostale zapovesti su „nemoj“ i „čini“; samo nas četvrta zapovest poziva da se opominjemo Božijeg dela. Drugim rečima, to opominjanje ukazuje na prošlost kada je svet bio stvoren. Taj dan služi da bi nas podsetio na to kako je Bog za šest dana stvorio svet i kako se zatim sedmoga dana odmarao. Odatle proizlazi da je sedmi dan Božiji Šabat. Posle nešto više od dve hiljade godina od stvaranja, Bog je ljudima dao svoju subotu i naredio im da je drže kao dan za odmor. Kada je Bog ispočetka dao ljudima sedmi dan, subotu, hteo je da se oni fizički odmaraju. Pošto se Bog i sâm odmarao sedmoga dana ništa ne radeći, hteo je da i ljudi rade šest dana, a da se odmaraju sedmoga. Subota je ispočetka bila Božiji dan odmora, no on ga je dao ljudima, naročito Izrailjcima da bi i oni toga dana prestali sa svojim radom zbog odmora. Učenje o subotnjem odmoru je sasvim jasno u Starom zavetu. Ono što je u Starom zavetu, samo je senka onoga što je u Novom zavetu. Subota koju je Bog dao ljudima, kao i svi ostali simboli, takođe imaju duhovno značenje. Božiji sedmi dan je u stvari bio čovekov prvi dan. Bog je stvorio čoveka šestoga dana, i ovaj je postao čovekov prvi dan. Dalje, čim je bio stvoren, ušao je u Božiji odmor. Bog je radio šest dana, a zatim se odmarao sedmoga. Čovek se prvo odmarao ceo dan pre nego što je počeo da radi sledećih šest dana. To je sasvim jasno. Punina značenja subote dolazi ulaskom u Božiji odmor, ali da bismo ušli u Božiji odmor, mi moramo da prihvatimo njegov rad. Bog radi, i mi radimo; Bog se odmara i mi se odmaramo. Mi ne ulazimo u Božiji odmor sedmoga dana, pošto nikad nismo radili šest dana pre odmora. Činjenica je da se mi odmaramo pre nego što radimo. Ovo je za nas jedno osnovno načelo, načelo koje je osnovno za evanđelje. Odmor pre rada, odmor koji prethodi radu — to je evanđelje. Bog nam pokazuje da pošto nam je prvo pribavio odmor, isto tako nam omogućuje da zatim i radimo. Slava Bogu, pošto smo se odmorili možemo da radimo. Zbog toga je narušavanje subote za svakoga bio veliki greh. Bog je dao taj dan da bi se ljudi odmarali. Kako su ljudi mogli da ga smatraju bezvrednim, radeći toga dana? Kršenje subote je bilo isto tako grešno kao i kada je Mojsije udario štapom stenu (vidi 4. Mojsijeva 20). Bog je zapovedio Mojsiju da progovori steni da bi im pustila vodu. Nije mu naredio da udari stenu palicom. To je bilo zato što je ta stena već jednom bila udarena i nije trebalo da se ponovo udara. Mojsije je trebalo samo da progovori, i iz stene bi potekla živa voda. Kad je udario stenu po drugi put, uništio je Božije delo. Zbog toga Mojsije nikada nije ušao u Hanaan. Na isti način, kako bilo ko može da obezvređuje subotu? Sudeći po Božijoj istini, to je od velikog značaja. Čovek bi trebalo da uživa u Božijem odmoru pre nego što se upusti u rad. Trebalo bi da je ušao u vrednost evanđelja pre nego što počne da radi. On prvo ulazi u Božiji odmor; zatim može da radi i Božije delo. Ako krši subotu, onda uništava ono što ona predstavlja. Subota je u Starom zavetu imala veoma važno mesto. Ako bi neko u vreme Starog zaveta izišao u subotu da kupi granje za vatru, bio je pogubljen kamenovanjem. To je bila posledica kršenja subote. Svojim postupcima kao da je hteo da kaže da može da radi i da se ponaša dobro, a da prethodno nije ušao u Božiji odmor. Bog se odmarao u subotu zato što je bio zadovoljan svojim radom. Ako smo zadovoljni Božijim radom, i mi bi trebalo da se odmaramo u subotu, što će biti izraz da smo prihvatili njegovo delo. Zbog toga je Bog zapovedio još na samom početku: „A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvome, tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim“ (2. Moj. 20:10). Svako u kući mora da prestane sa radom. To je slika koja nam je data u Starom zavetu. U novozavetno vreme, uslovi su se nešto promenili. Kao da je u Novom zavetu subota postala pozitivnija. Dok je u Starom zavetu bilo podvučeno da se ne sme raditi ništa, u Novom zavetu Gospod Isus je subotom u sinagogi čitao Zakon i Proroke. Ono što je u početku bilo namenjeno za fizički odmor sada se preobrazilo u dan za duhovno zanimanje. Taj elemenat ne nalazimo u Starom zavetu. Tako u Novom zavetu nalazimo da se otišlo napred: fizičkom odmoru je dodato slušanje Zakona i Proroka. Podrazumeva se načelo odvajanja jednoga dana u sedmici. Zaista je divno videti da se subota u Novom zavetu preobrazila u nešto pozitivnije. Ljudi su u subotu dolazili u sinagogu da bi slušali zakon i proroke. Gospod Isus je u subotu propovedao u sinagogi; apostoli, uračunavajući i samog Pavla, takođe su propovedali i raspravljali subotom u sinagogi. Subota nije bila samo dan za odmor nego i dan koji se pozitivno koristio. Sada je naročito bila podvučena duhovna strana života. Proučavajući Bibliju, moramo da obratimo pažnju na duh Reči. Ako imamo poučan duh, primetićemo kako često nalazimo promenu položaja u Bibliji. To je ono što nazivamo nalaženjem činjenica. U tim činjenicama se nalazi skrivena svetlost. Kada se činjenice promene, i svetlost se menja. Tako nalazimo da je i u slučaju sa subotom. Na samom početku, sedmi dan je bio subota. Onaj koji se nije odmarao bio je kažnjen smrću kamenovanjem. Četiri evanđelja nam pokazuju da je Gospod Isus vaskrsao u prvi dan nedelje. On se posle toga pokazao u pet navrata tog istog prvog dana sedmice. U knjizi Dela apostolskih je zabeleženo da je dan Pentekosta takođe pao na prvi dan nedelje, pošto je pedeseti dan u stvari prvi dan naredne sedmice. Prvi dan nedelje je osmi dan. U Bibliji nigde ne nalazimo da je Bog naredio da se Gospodnji dan zameni subotom. Ne, Bog je jednostavno učinio promenu koja se može videti u činjenicama. Čitajući Stari zavet, nalazimo da svakih sedam dana obrazuje period koji se završava sedmim danom. Po tipologiji, prvih sedam dana govore o starom stvaranju. Bog je radio šest dana, a odmarao se sedmog. To je priča o starom stvaranju koje se završilo sedmim danom. Bog nije raspodelio dane samo na mesece i godine; on ih je naročito raspodelio na nedelje. Da se vaskrsenje Gospoda Isusa desilo na kraju nedelje, onda bi Stari i Novi zavet zauvek bili pobrkani, pošto bi tada i staro i novo stvorenje bilo iste nedelje. Međutim Gospod Isus je ustao u prvi dan nedelje, pa je time obeležio i novi početak — početak novog stvorenja. Želja nam je da vernici ne zaborave ovo načelo u Bibliji, da je jedan dan od svakih sedam dana izdvojen za duhovne svrhe. Toga dana nikakav svetovni rad ne bi trebalo da se obavlja, da bi čovek mogao da se posveti duhovnim stvarima. Crkva u Novom zavetu je sasvim prirodno vođena Svetim Duhom, tako da joj taj dan bude prvi dan u nedelji, dan na koji je Gospod Isus vaskrsao. Nije nam naređeno šta toga dana ne smemo činiti kao što je to bio slučaj u Starom zavetu. Ne, u Novom zavetu nema Subote nego samo Gospodnji dan. Bog ne zapoveda da neke stvari ne smeju da se čine na Gospodnji dan, kao što je to prethodno činio u vezi sa Šabatom. Subota je u Starom zavetu samo simbol. Sa dolaskom stvarnosti, simbol je prošao. Subota je prošla kao što su prošle i žrtve junaca i ovaca. Došlo je evanđelje. Čovek je ušao u odmor kroz evanđelje. Sada mu je moguće da služi Bogu. To je stvarnost subote. Tako pod Novim zavetom mi nemamo veze sa subotom. To nije tako jednostavno koliko izgleda. Ako je naše tumačenje Otkrivenja 2. i 3. glave ispravno, onda će pristalice zakona u hrišćanstvu biti u porastu. Novi vernici bi trebalo da znaju razliku koju smo ovde izneli. Načelo subote je isto toliko deo evanđelja kao i Gospodnja žrtva na krstu. Sva starozavetna goveda i ovce ukazuju na Jagnje Božije, na Gospoda Isusa. Kada je On došao goveda i ovce više nisu imali dejstva. Kad bi sada neko prineo na žrtvu june ili ovcu, on bi time hulio na našeg Gospoda. Gospod je postao žrtva, kako dakle june ili ovca može ponovo da se prinese na žrtvu? Isto tako, pošto je evanđelje došlo, ljudi sada mogu da se odmaraju u Bogu. Bog je završio sav rad otkupljenja na krstu svoga Sina. Mi koji slušamo Božiju Reč ulazimo u taj odmor, a ne u dela. Kroz evanđelje nam je moguće da se odmaramo pred Bogom. Samo zbog toga što smo ušli u taj odmor, možemo da ustanemo i služimo. Pošto je došao odmor koji je u evanđelju, subota je prirodno prošla. Za nas vernike, Subota je prošla isto tako kao što su i žrtve goveda i ovaca prošle. Isto tako kao što sada više nema goveda i ovaca koje se prinose, tako nema više ni subotnjeg dana. Budimo veoma pažljivi kako koristimo reč Božiju. U Bibliji nigde ne možemo da nađemo hrišćansku subotu, pošto ovo dvoje stoji u suprotnosti. Ako smo hrišćani, onda nema subote. Ako ima subote, onda nismo hrišćani. Subota pripada Starom zavetu. U Novom zavetu ona je prošla. Novi zavet, međutim, ima svoj određeni dan, ali koji se ne zasniva na suboti, nego na jednom od sedam dana. Subota se nije promenila u Gospodnji dan; izabran je jedan sasvim drugi dan. U Starom zavetu Bog je izabrao sedmi dan, ali u Novom zavetu izabrao je prvi dan nedelje. Četvrta zapovest kaže: „Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ . . . a sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvome, tada nemoj raditi nijednoga posla . . .“ (2. Moj. 20:8, 10a). Ali u Novom zavetu kada je Bog izabrao drugi dan, on nije ništa zabranio. Ne pominje se ništa negativno. On nikada nije zacrtao šta se ne sme na Gospodnji dan; samo nam je rekao što bi trebalo i moglo da se učini. Glavna karakteristika Gospodnjeg dana je u njegovoj pozitivnosti. Postoji veoma jasna razlika između Starog i Novog zaveta. Što se tiče dana koje je Bog postavio, jedan je došao na kraju nedelje, a drugi je došao na početku nedelje. Stari zavet je prestao sa sedmim danom; Novi zavet je počeo sa prvim danom u nedelji. Prvih nedelju dana je pripadalo isključivo starom stvorenju, ali počevši prvoga dana sledeće nedelje postojalo je samo novo stvorenje. U tome nema apsolutno nikakve zbrke, nema mešanja starog sa novim u istoj nedelji. Gospod Isus je vaskrsao u prvi dan nedelje; crkva je bila rođena na dan Pentekosta isto tako na prvi dan u nedelji. Odatle sledi da ukoliko neko želi da ide natrag i drži sedmi dan, on onda brka Novi i Stari zavet. U Bibliji za to nema nikakve osnove. Čitajući Sveto pismo, zar nije iznenađujuće što nalazimo da su se sedmog dana posle Gospodnjeg vaskrsenja učenici ponovo sastali na taj prvi dan sledeće nedelje? Ne znamo zašto se nisu sastali u subotnji dan, ali znamo da su se sastali prvoga dana sledeće sedmice. Nalazimo da su sledeći odlomci od velike važnosti: „Kamen, koji odbaciše zidari, posta glava od ugla. To bi od Gospoda i divno je u našim očima. Evo dana, koga stvori Gospod! Radujmo se i veselimo se u njemu!“ (Psalam 118:22-24). „Onda znajte svi vi i sav izrailjski narod: u ime Isusa Hrista Nazarećanina, koga ste vi raspeli, koga je Bog vaskrsao iz mrtvih, u to ime ovaj stoji pred vama zdrav. To je kamen koji ste vi zidari odbacili, a koji je postao kamen ugaoni“ (Dela 4:10-11). Ovde nalazimo izraz: „Kamen, koji odbaciše zidari, posta glava od ugla.“ Ko odlučuje o tome da li je kamen za upotrebu ili nije? Zidari. Ako ti zidar kaže da kamen nije pogodan za gradnju kuće, onda dalje nikoga više ne treba da pitaš. Trebalo bi da bude onako kako je zidar odlučio. No desila se čudna stvar. Kamen koji su zidari odbacili postao je ugaoni kamen. Bog mu je dao najveću odgovornost. Ono što su zidari smatrali beskorisnim, Bog je učinio ugaonim kamenom. To je Božije delo. To je nešto divno u našim očima. To je zaista veličanstveno. Međutim 24. stih nam pruža još nešto u vezi sa Gospodnjim danom. „Evo dana, koga stvori Gospod! Radujmo se i veselimo se u njemu!“ Dan koji je Gospod odredio je dan kada su zidari odbacili kamen koji je postao glavni ugaoni kamen. To je dan kada ćemo se radovati i veseliti. Svi bi trebalo da se boje Boga i da se raduju u njegovom prisustvu. Hajde dakle da potražimo koji je to dan kada je kamen koji su graditelji odbacili postao ugaoni kamen. To otkrivamo u Delima 4:10, 11. U 10. stihu piše: „Koga ste vi raspeli, koga je Bog vaskrsao iz mrtvih.“ Stih 11. nastavlja: „To je kamen koji ste vi zidari odbacili, a koji je postao kamen ugaoni.“ Drugim rečima, to je dan kada je Gospod Isus vaskrsao. Bog je, a ne čovek, odredio dan kada će onaj koga su ljudi odbacili biti vaskrsnut iz mrtvih. Dakle, neka u tome ne bude zabune. Biblija sasvim jasno govori da je to dan koji je Bog stvorio. Koji je taj dan? To je dan vaskrsenja. Zato neka se sva Božija deca sastaju u ime Božijega Sina na taj dan i neka se raduju. Vidite li razliku između Gospodnjeg dana u Novom zavetu i Šabata u Starom zavetu? Poslednji je negativan, pun je onoga: „nemoj da činiš“ i pretnje smrtnom kaznom; prethodni je dan velike radosti. U vezi sa prvim danom u sedmici, tri stvari primaju naročitu pažnju u Bibliji: 1. Radovanje — ispravan stav Pre svega to se tiče našeg stava. Kao što smo upravo pročitali, sva Božija deca bi trebalo da se raduju i vesele prvoga dana u nedelji, pošto je to dan kada je naš Gospod ustao iz mrtvih. Petru i ostalim apostolima nije bilo potrebno da se kaže da se raduju. Dok je njihov Gospod ležao u grobu, oni su doživeli veliko razočaranje i tugu. Zatim su otkrili da je grob prazan! Nisu mogli drukčije nego da se raduju i vesele. To je dan koji je Gospod stvorio. Zato održavajmo taj stav radovanja. Nema tako divnog dana kao što je ovaj, pošto je to dan vaskrsenja našega Gospoda. Prvoga dana u nedelji, Gospod je došao na skup sa apostolima; došao je i prvoga dana sledeće nedelje. Mora da im se javio bar pet puta u prvi dan sedmice. Kasnije je Sveti Duh sišao na apostole i one koji su se zajedno okupili prvoga dana u nedelji. Petrove oči su se toga dana otvorile da bi video kamen koji su graditelji odbacili i koji je postao ugaoni kamen o kome je prorokovano u Psalmu 118. Kada je bio razapet graditelji su ga odbacili, ali svojim vaskrsenjem on je postao ugaoni kamen. Sveti Duh je dao Petru da to razume. Ko je drugi mogao osim Svetoga Duha da ukaže na Isusa Hrista u ovom psalmu? Graditelji su ga odbacili, ali svojim vaskrsenjem on je postao ugaoni kamen. To je dan koji je Gospod stvorio; radujmo se i veselimo. To je prirodni ishod u vezi sa tim danom. 2. Okupljanje radi lomljenja hleba „A kad smo se u prvi dan nedelje sastali da prelomimo hleb“ (Dela 20:7a). Zapazite ovde gramatičku strukturu. Zapazite da je drugi deo rečenice dodatak prethodnom delu, što će reći da je prvi dan nedelje dan kada su se okupljali za lomljenje hleba. Ne ukazuje se na bilo koji dan u sedmici, nego se jednostavno ukazuje na prvi dan u nedelji. Tako je ovo prirodno postao dan kada su se crkve okupljale da prelome hleb u sećanje na Gospoda. Koji je dan značajniji od ovog prvog dana u nedelji? Mi smo danas ljudi Novog zaveta. Jedna od tih karakteristika je da se sastajemo sa Gospodom prvoga dana u nedelji. To je dan njegovog vaskrsenja, dan u kome se radujemo i veselimo. Mi lomimo hleb da bismo posvedočili da je naš Gospod već umro za nas; lomimo hleb da bismo potvrdili jedinstvo crkve. Pored ovoga postoje i druge stvari koje bi trebalo da činimo toga dana. Lomljenje hleba u Svetom pismu ima dva značenja: jedno je da nas podseti na Gospoda, a drugo je zajedništvo sa svom decom Božijom. Jedno nam pokazuje našu zajednicu sa Bogom i njegovim Hristom; drugo nam otkriva zajedništvo sa telom Hristovim koje je crkva. Kad prelomimo hleb, onda imamo zajednicu sa Gospodom, pošto hleb predstavlja Gospoda. No isto tako kad prelomimo hleb mi imamo zajednicu i sa svim vernicima, zato što taj isti hleb predstavlja crkvu — mi koji smo mnogi, jedan smo hleb. Zbog toga je Gospodnji dan najbolje vreme za zajedništvo sa svom Božijom decom kao i za zajednicu sa Gospodom. Meni je bukvalno nemoguće da pružim ruku zajedništva svakom pojedinom Božijem detetu na zemlji. Pa ipak, svakog Gospodnjeg dana sva Božija deca dotiču jedan hleb. Ma gde bili, oni dotiču isti hleb kao i ja. Na taj način dotičem svu decu Božiju. Tu se srećem sa svom svojom braćom i sestrama kao i sa svojim Gospodom. Ja ne samo da imam zajednicu sa onima koji sa mnom lome hleb na skupu, nego i sa svima onima čije ruke dotaknu hleb ma gde u svetu. Mi koji smo mnogi, jedan smo hleb. Lomeći hleb sa njima, ja imam zajednicu sa njima. Novi vernici bi trebalo da se uče da održavaju jedan vedar odnos sa svom Božijom decom. Trebalo bi da uče da ljube i praštaju još od samog početka. Ko je to za koga Biblija kaže da ne bi trebalo da se dotiče Gospodnjeg stola? Onaj koji ne prašta. Ako ne prašta onda nije sposoban da dotakne hleb. Ne praštajući tuđu grešku, između njega i tog drugog deteta Božijeg će stajati nešto što ih razdvaja. Mi ne smemo da budemo ljubomorni ni na koga niti da odbacujemo zajednicu sa drugima. Ne bi trebalo dozvoliti bilo čemu da stoji između braće. Osim sa onima koji su bili isključeni zbog lošeg ponašanja ili istine, nikom drugom ne smemo odbijati zajednicu. Trebalo bi da sva Božija deca na svakom mestu imaju zajednicu. Odatle proizilazi da je potreba za praštanjem i ljubavlju veoma stvarna. Neka naša srca idu u susret svoj deci Božijoj. „A kad smo se u prvi dan nedelje sastali da prelomimo hleb“ — ovo je način koji je pred nas sasvim jasno stavljen u Bibliji. To nema nikakve veze sa subotom. Jedina sličnost je u tome što su oba dana izabrana kao dani sa određenom svrhom. Nigde se u Bibliji ne odobravaju pokušaji da se subota zameni Gospodnjim danom. Bog je u Novom zavetu izabrao jedan drugi dan za spomen našem Gospodu. 3. Daj „A za skupljanje priloga za svete, kao što sam naredio galatijskim crkvama, tako postupite i vi. Svaki prvi dan nedelje svako od vas neka stavlja kod sebe i skuplja koliko može, da ne bude skupljanja tek kad ja dođem“ (1. Kor. 16:1, 2). Ovde nalazimo drugu stvar koju bi trebalo činiti u prvi dan nedelje. Pavle je ponovio naredbu crkvama u Ahaji koju je prethodno dao crkvama u Galatiji. Svakog Gospodnjeg dana je trebalo da se nešto učini. Sasvim je očigledno da je u vreme apostola prvi dan u nedelji bio jedan naročiti dan. Ako je Pavle hteo da nađe Jevreje, on ih je tražio u subotu, ako je hteo da nađe hrišćane, tražio ih je u prvi dan nedelje. To ne samo da je važilo za crkve u Ahaji i Galatiji nego je isto tako važilo i za crkve u drugim mestima, pošto je prvi dan u nedelji bio poseban dan za hrišćane. Na taj dan lomimo hleb da bismo se opomenuli Gospoda. Toga dana i dajemo u saglasnosti sa onim što nam je Gospod dao. Zar ne iznenađuje što nalazimo da bi davanje trebalo da se obavi jednom nedeljno, a ne jednom mesečno? Mnogi čekaju do kraja meseca, a neki čekaju i do kraja godine; međutim Pavle nam kaže da sredimo svoje račune pred Bogom prvoga dana svake nedelje. Trebalo bi svake nedelje da ostavljamo na stranu od onoga što nam je Gospod dao. Radim nedelju dana, dakle zato i stavljam na stranu određenu sumu od onoga čime me je Gospod blagoslovio tokom nedelje, te Njemu dajem. Ja mislim da je to divno. S jedne strane lomimo hleb, a s druge strane dajemo. Opominjemo se toga kako je Gospod dao sebe za nas, pa zato i mi dajemo Gospodu. Ne zaboravite da onaj koji je primio više od Gospoda, trebalo bi i da daje više. Između sveg slavljenja i hvaljenja Gospoda, davanje se takođe smatra žrtvom slavljenja (vidi Jevrejima 13:16). Mi moramo da prinesemo žrtvu. Za vreme lomljenja hleba, opominjemo se onoga što je Gospod učinio za nas. Pošto prelomimo hleb, polažemo pred Gospoda obeležje onoga čime nas je blagoslovio. Mi jednostavno stavljamo u Gospodnju ruku ono što nam je On dao na prvom mestu. Za mene je to nešto što je mnogo lepo. Zaista je divno davati na Gospodnji dan. Sada bih hteo da govorim sasvim otvoreno sa novim vernicima. Po Novom zavetu postoje samo dve stvari koje izričito moramo da činimo. Gospod nije rekao: „Šta ako jagnje padne u jamu?“ ili „Šta ako je neko paralizovan?“ Tu nema ni najmanjeg nagoveštaja o starom Šabatu, pošto je Šabat već prošao. On je već ispunjen što se tiče njegovog duhovnog značenja. Do njegove stvarnosti smo stigli evanđeljem. Slika je ustupila mesto stvarnosti. Starozavetno razdoblje je završeno. U crkvi je Gospod odredio jedan drugi dan. Crkva bi na Gospodnji dan trebalo da lomi hleb i donosi darove. Draga braćo i sestre, nemojte dolaziti na sastanke dajući nemarno. To je pogrešno. O tome morate pažljivo da razmišljate pred Gospodom i da svoj prinos imate spreman sa sobom kad dođete. Tvoj dolazak da se opomeneš Gospoda nije slučajan; pa bi tako i tvoje davanje trebalo da bude plansko i prethodno pripremljeno. Svakog Gospodnjeg dana odvoji deo od onoga čime te je Gospod blagoslovio i donesi ga Gospodu. Neka svako odluči o svom sopstvenom procentu. Daj više ako si primio više; manje ako imaš manje. Ono što je važno to je da svoj deo daš s radošću. Ružno je kad neko prevrće po džepu, a zatim nemarno ubaci u kolektu. Skoro je nepodnošljivo videti takvo ponašanje. Pre nego što dođeš na sastanak trebalo bi da si već spremio ono što ćeš dati. Davanje je isto toliko ozbiljna stvar koliko i lomljenje hleba. Lomljenje hleba predstavlja ono što je Bog učinio za mene, dok moje davanje predstavlja ono što ja prinosim Bogu kao žrtvu. Nemojte zaboraviti da je davanje žrtva. Ja moram da pripremim svoje srce, odvojim određeni deo, i zatim ga donesem Bogu. Često razmišljam (a pitam se da li i ti razmišljaš o tome?), kako će Gospod kada se vrati srediti račune sa svojim slugama — sa slugom koji je dobio jedan talant, sa onim koji je dobio dva talanta, i sa onim koji je dobio pet talanata. Svaki Gospodnji dan je vreme kada sređujemo račune sa Gospodom, ali jednoga dana Gospod će doći da sredi račune sa nama. Ispitaće kako smo koristili novac i koliko smo zaradili. Ali sada, prvoga dana svake nedelje mi sređujemo račun sa Gospodom govoreći: „O, Gospode, odvajam jedan deo od onoga što sam zaradio protekle sedmice i tebi ga prinosim.“ Ako tako činimo svake nedelje, neće nas biti strah pred poslednjim sudom. Neće nam se ništa nepredviđeno desiti, pošto su nam računi bili sređivani iz nedelje u nedelju. Prvi dan u nedelji se razlikuje od Šabata u Starom zavetu. To nije ni dan suda, niti pak samo dan za telesni odmor. Ne traži se zaustavljanje svakog posla, niti se izriče sud nad onima koji rade; radije, taj dan ukazuje koje bi dve stvari naročito trebalo da činimo: jedna je da priđemo Gospodu da bismo primili blagodat, a druga je da mu prinesemo svoje darove. To je dan u kojem bi trebalo da se radujemo i veselimo. To je Gospodnji dan. Naša je nada da će novi vernici uživati Gospodnju blagodat i da će Mu dobro služiti na Njegov dan. Bog je izabrao taj dan za nas. Biblija ga naziva Gospodnjim danom (vidi Otkrivenje 1:10). Nemojte da brkate Gospodnji dan sa danom Gospodnjim.6 Čitajući spise takozvanih crkvenih otaca, nalazimo da mnogi od njih potvrđuju da Gospodnji dan ukazuje na prvi dan u nedelji. Mnogi spisi drugog i trećeg veka podvlače istu činjenicu. Dan na koji se crkva okupljala u drugom i trećem veku je bio prvi dan u nedelji, a ne subota. Nije tačno da je taj dan u početku bio subota, a tek kasnije u četvrtom veku zamenjen prvim danom u nedelji. Bar dvadeset do trideset crkvenih otaca, počevši sa učenicima apostola Jovana, i nastavljajući tako u drugom, trećem i četvrtom veku, slažu se sa tim da je to bio prvi dan u nedelji. Zašto obrađujemo ovaj predmet? Kakav je praktični značaj toga? Njegova primena je od veoma velikog značaja. Gospod je odvojio jedan dan u nedelji i nazvao ga Gospodnjim danom. Ako me pitate možete li putovati ili kupovati toga dana, iskreno vam priznajem da ne znam. Ali jednu stvar znam, a to je da je to Gospodnji dan, dan koji pripada Njemu. Dakle na taj dan možeš da činiš sve ono što Gospod čini, a ne možeš da radiš ono što On ne radi. Celog mog života, Gospodnji dan bi trebalo da bude poseban dan. Ako živim sedamdeset godina (vidi Psalam 90:10), mogu da pognem glavu i kažem da sam od tih sedamdeset godina odvojio celih deset godina za Gospoda. To je nešto veoma stvarno. Ja odvajam prvi dan svake nedelje za Gospoda. Taj dan nije moj nego Gospodnji. Njegovi časovi ne pripadaju meni nego Gospodu. Ako se odmaram, odmaram se za Gospoda; ako radim, radim za Gospoda. Bilo da nešto radim ili ne, sve je za Gospoda. U njemu nema Šabatnjeg ukusa, niti bilo kakvog nagoveštaja kazne. Ja jednostavno u potpunosti predajem taj dan Gospodu. Mislim da je apostol Jovan dobro rekao pišući: „Bijah u duhu u dan nedeljni (Gospodnji dan)“ (Otk. 1:10, Karadžić). Čekajući na Gospoda zaneo se u duhu. Mnogi mogu da posvedoče da su pokrenuti Svetim Duhom na Gospodnji dan. Neka to bude dan kada se Sveti Duh kreće u crkvi. Neka nam to bude dan blagoslova. Dobro je kad možeš reći: „U Duhu sam na Gospodnji dan.“ Nadam se da će novi vernici uvideti šta je to Gospodnji dan te ga predati Njemu, rekavši: „Gospode, ovo je tvoj dan.“ Biće veliki blagoslov za crkvu ako mnogi počnu još od same mladosti da predaju taj dan Gospodu. „O Gospode, ovoga dana ja s radošću lomim hleb u spomen na Tebe; a isto tako Ti donosim ono što imam. Sve moje vreme ovoga dana pripada Tebi.“ Ako je to istina, Božiji blagoslov će se obilno izliti na crkvu. __________6 „Dan Gospodnji“ je dan Božijeg suda, a „Gospodnji dan“ je prvi dan u sedmici - nedelja. - nazad POČETAKCopyright © 1973 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Sva prava zadržana. |
|
|