Služitelj Božije reči i pored toga što poseduje svetlost Božijeg otkrivenja i što se usredsredio na tu svetlost, mora da nosi i breme u svom srcu. Hebrejska reč „masam“ ima dve različite upotrebe. Jedna se odnosi na teret koji treba podići ili nositi, kao što je navedeno u Petoknjižju. Primeri su 2. Mojsijeva 23:5; 4. Mojsijeva 4:15, 19, 24, 27, 31, 32, 49; 11:11, 17; i 5. Mojsijeva 1:12. Druga upotreba reči „masam“ je da se proroku prenese ideja o proročanstvu ili otkrivenju, koji se nalaze u takvim proročkim spisima kao što je Isaija 13:1; 14:28; 17:1; 19:1; 21:1, 11, 13; 22:1; 23:1; 30:6; Jeremija 23:33, 34, 36, 38; Naum 1:1; Avakum 1:1; Zaharija 9:1; 12:1; i Malahija 1:1. Ovo ukazuje da je proročanstvo koje dolazi proroku breme koje dobija. Ovo pitanje bremena igra veoma važnu ulogu u službi Božije reči. Prorok vrši službu reči posredstvom svog „masam-a“ to jest svog bremena. Kada nema bremena, nema ni službe reči. Dakle, služitelj reči mora da ima breme.
Kako nastaje breme
Već smo spomenuli da je prosvetljenje polazna tačka u službi reči. Svetlost koja svetli u našem srcu je iznenadno i u neku ruku neuhvatljivo otkrivenje. Ako se sa našim razumom postupalo pred Bogom, mi smo u stanju da se usredsredimo na ono što nam dolazi od Boga i da prevedemo ono što je zasvetlelo u našem duhu u značajne reči. Takvo prosvetljenje i usredsređivanje čine breme u nama. Nema bremena dok je svetlost odsutna, niti ima bremena kada se svetlost ne prevede u misao ili kada se svetlost razlaže u puku misao. Breme se formira tako što se svetlosti doda misao. Sama svetlost ne stvara breme, niti sama misao čini breme. Mora da postoji svetlost zajedno sa mišlju koja dolazi od svetlosti. Svetlost mora da ostane nakon što je prevedena. Ovo daje breme onima koji služe pred Bogom.
Zašto se to naziva bremenom? Zato što smo iznutra dotakli neku misao dok smo još bili pod prosvetljenjem i zbog toga se iznutra osećamo teško, neprijatno i čak bolno. Ovo je breme Božije reči. Breme koje proroci imaju može da se oslobodi samo rečima. Bez odgovarajućih reči to breme ne može da se skine.
Učeći se da budemo služitelji reči, ne možemo da previdimo odnos između svetlosti, misli i reči. Prvo primamo svetlost, zatim imamo misao, i na kraju dobijamo reč. Korisnost reči je u pražnjenju Božije reči. Sa Božije strane to je svetlost pretvorena u misao u nama; sa naše strane to je misao pretočena u reč. Kada pokušavamo da podelimo Božiju svetlost sa drugima, izgleda kao da izručujemo breme na njih. Svetlost i misao u nama su kao breme koje je na nama. Pod ovim bremenom ne možemo slobodno da dišemo, jer se osećamo veoma pritisnuto čak i do bola. Tek kada predamo to breme Božijoj deci, naš duh je opet olakšan i naša misao je ponovo slobodna. Čini se da je breme koje je na našim plećima stavljeno na neko drugo mesto.
Oslobađanje bremena pomoću Reči
Kako možemo da oslobodimo breme u sebi? Potrebne su nam reči da bi se oslobodili tog bremena. Kao što se fizički teret uklanja rukama, tako se i duhovno breme skida rečima. Ako ne nađemo pravu reč, naše breme ostaje teško. Kada dobijemo odgovarajuću reč, mi podižemo svoje breme i osećamo se oslobođenim. Svi koji su služili Božiju reč imaju isto iskustvo: sama misao je nedovoljna, mora da budu i reči da bi se propovedalo. Misao ne može sama da dovede ljude Bogu. Ako je misao sve ono što dobiješ, onda što više govoriš, to je tvoj govor konfuzniji. Ideš unaokolo ne nalazeći načina da prođeš – kao da si izgubljen u lavirintu.
Ali kada imaš reči, što više govoriš, to je tvoja poruka jasnija. Zato se ponekad služitelj Božije reči sa ogromnim bremenom u sebi može i dalje naći pod teškim bremenom čak i nakon što je preneo poruku od sat vremena na sastanku. On nosi isti onaj teret koji je ranije doneo na sastanak. Ako nije zbog nenalaženja pravog slušateljstva, onda je to zbog nedostatka reči. Nije da nisi progovorio (možda si i previše rekao!), ali breme u tebi ostaje netaknuto. To je zbog nedostatka reči, a ne misli. Da imaš reči, koliko bi drugačiji bio rezultat. Svaka rečenica bi pomogla da se breme smanji dok se u potpunosti ne skine.
Tako su se proroci rešavali svojih bremena. Njihova proročanstva su bila njihovo breme. Njihov zadatak je bio da se oslobode tih bremena. Kako su se oslobađali svojih bremena? Posredstvom svojih reči. Duhovni radnik se rasterećuje rečima. Kada izostanu reči, on nema načina da se oslobodi svog bremena. Iako te ljudi mogu pohvaliti i reći da im je to pomoglo, ti znaš da ono što je bilo u tebi nije oslobođeno. Čuli su čovekov glas, ali nisu čuli Božiju reč. Ukazujući Korinćanima na svoju službu reči, Pavle kaže: „Pa i to ne govorimo rečima naučenim od ljudske mudrosti, nego rečima naučenim od Duha, tumačeći ono što je duhovno duhovnim ljudima“ (1. Kor. 2:13). Otuda niko ne može da bude služitelj reči a da nema Bogomdane reči. Izgovaranje tako datih reči oslobađa breme iznutra.
Svaki duhovni radnik mora da nauči kako da se nosi sa svojim bremenom, ali oni duhovni radnici koji služe svojim razumom ili umnim znanjem ne poznaju ovaj način. Da li će se breme osloboditi ne zavisi od tvojih reči ili misli, nego od Bogomdanih reči.
Neophodno je da naučimo da primamo reči od Boga. Svetlost koja dolazi od Boga našem spoljašnjem čoveku postaje misao, a misao se zatim pretvara u reči koje se prenose kao Božija reč. Zato treba da znamo kako se naša misao pretvara u reči u nama, i kako te reči u nama postaju izgovorene reči. Po ovom pitanju oslobađanja bremena treba da naučimo razliku između unutrašnjih reči i reči koje su spolja. Unutrašnje reči su ono što primamo iznutra; izgovorene reči su način izražavanja kojim se prenose reči iznutra.
Veza između bremena i unutrašnjih reči
Razmotrimo najpre unutrašnje reči. Kada primimo svetlost od Boga i dobijemo misao, u nama se stvara breme. Pa ipak, način oslobađanja bremena još uvek nedostaje. Svetlost i misao su dovoljni da stvore breme, ali su potpuno nemoćni da ga se oslobode. To se u nama najpre mora preobraziti u reči; onda ćemo pomoću ovih reči možda moći da izgovorimo breme čujnim glasom. Misao kao takvu ne možemo da izgovorimo jer možemo samo da izgovorimo reči. Niti možemo nepripremljeni da preobrazimo svoju misao u reči; ona najpre mora da se pretvori u reči u nama pre nego što možemo da je izrazimo van sebe. Ovo je razlika između službe reči i običnog govora. Obično smo u stanju da iznesemo svoju misao, jer ono što govorimo zasniva se na našoj misli. Sa službom reči nije tako. Moramo najpre da pretvorimo misao koju imamo od Boga u unutrašnje reči pre nego što možemo da govorimo.
Gospod Isus na zemlji je najuzvišeniji služitelj reči. Ali zapazite da On nije Božija misao koja postaje telo; nego je Božija reč koja postaje telo. Dakle, služitelj reči treba da traži reči. Tek pošto si uspeo da misao koju si dobio od Boga pretvoriš u reči, moći ćeš da služiš. Pretpostavimo da primiš neku misao, ali pokušavaš da je izgovoriš svojim rečima; propustio si korak koji sledi i nećeš uspeti u službi. Ovo je osnovno načelo. Mora da bude svetla, misli i unutrašnjih reči. Pošto si se usredsredio na Božiju svetlost kao na misao, trebalo bi da se naučiš da pred Bogom tražiš reči. Moraš da bdiš, da se moliš i tražiš reči.
Ono što prosvetljuje moj duh je otkrivenje, jer bez otkrivenja ne može biti ni prosvetljenja. Prosvetljavanje je Božije delo, ali učvršćivanje svetlosti kao misli je delo onoga ko je poučen od Boga. Nakon prevođenja svetlosti u misao, mora da dođe do pretvaranja takve misli u reči. Tumačiti svetlost svojom mišlju i ne ići dalje od toga znači služiti sopstvenoj svrsi, ali tumačiti misao pretvarajući je u unutrašnje reči znači služiti drugima. Misao je dovoljna za moju ličnu korist; to mi je dovoljno; ali da bismo pomogli drugima, misao treba da se pretvori u reči. Svetlost bez misli mi izgleda gotovo apstraktnom, iako je duhovno sasvim stvarna. Ona u meni postaje stvarna tek pošto se preobrazi u misao. Na sličan način, svetlost postaje stvarna u drugima ako se misao pretvori u reči.
Pre bilo kakve službe reči mora da postoji proces promene svetlosti u misao i misli u reč. Naravno, misao koja se ovde spominje ne odnosi se na običnu misao, već se odnosi na ono što je otkriveno. Moja misao prati ono što sam video. Ne mogu da prenesem misao na druge ljude. Mogu samo da prenesem reči. Stoga je neophodno u službi reči prevesti Božiju misao u Božije reči. Svetlost je data od Boga. Učvršćena je mišlju onoga čiji je razum disciplinovan. Međutim, reči koje izražavaju tu misao, kao i obično, moraju biti dodeljene od Boga. Ovo pokazuje da se ponekad otkrivenje dešava u duhu, ponekad u reči. Pogledajmo sada šta je to.
Otkrivenje u duhu nasuprost otkrivenju u Reči
Ono što se otkriva u mom duhu je prosvetljenje koje sam primio. Takvo otkrivenje se ne zadržava; svetlost mora da bude učvršćena mojom mišlju. Ali ako je moj prirodni razum nesposoban i ne uspe u trenutku prosvetljenja da pretvori misao u reč, šta bi trebalo da uradim? Trebalo bi da molim Boga za još jedno prosvetljenje. Ali drugo prosvetljenje neće zasvetliti u mom duhu i od toga mi dati misao; umesto toga, ovo prosvetljenje mi daje reč, a duhovna misao se u meni pretvara u reči.
Ovde zatim otkrivamo dve različite vrste otkrivenja: jedno je u duhu, a drugo u reči. Ono što je u reči dolazi kada nam Bog da nekoliko reči. Ilustrovaću to sledećim primerom: Možda dok se moliš primaš svetlo u sebe koje je jasno i očigledno. Takođe si u stanju da zadržiš tu svetlost i prevedeš je u misao. Međutim, kada istupiš da kažeš drugima o ovom otkrivenju, otkrićeš da ga ne možeš jasno izraziti. Tebi je jasno, a drugima ne može da bude jasno. Ti sam donekle razumeš, ali ne poseduješ reči koje bi drugi razumeli. Iz tog razloga počinješ da tražiš od Boga da ti podari reči. Moliš se budno i temeljno. Tvoje srce je pristupačno za Boga bez predrasuda, i tvoj duh je takođe slobodan pred Bogom, neopterećen drugim bremenima. Dok si u ovom stanju, nešto se dešava: Bog ti daje nekoliko reči da pravilno izraziš misao u sebi. Ove reči otkrivaju otkrivenje koje ti je ranije dato. One se po drugi put usredsređuju na Božiju svetlost.
Prema tome, postoje dva načina za usredsređivanje na svetlost: prvo, koristim svoju misao da bih se usredsredio na Božiju svetlost; drugo, Bog mi daje reči da se usredsredim na Njegovu svetlost. Moj razum čvrsto drži svetlost koja je prikazana u mom duhu ili mi Bog daje reči da zadržim Njegovu svetlost. Otkrivenje koje dobijam u rečima je jedno sa otkrivenjem koje dobijam u svom duhu. U svom duhu vidim u deliću sekunde. Vreme za gledanje je kratko, a ono što se vidi je vanvremensko. Ono što se vidi u jednoj sekundi nikada ne može da se izrazi u jednoj sekundi, jer sam u svom duhu video mnoga toga u tom deliću sekunde. Ako je moje razumevanje snažno i moj razum bogat, moći ću više da se usredsredim na Božiju svetlost. Međutim, kada Bog daje reči, On naizgled daje samo nekoliko reči. Bog koristi nekoliko reči da bi preneo Svoju svetlost.
Ove reči mogu biti malobrojne, pa ipak sveobuhvatne po sadržaju, jer sadrže celokupno otkrivenje. U običnom govoru, ako ima osam ili deset reči, završio si nakon tih osam ili deset reči. Svetovni govor se meri brojanjem reči ili merenjem vremena. Međutim, reči otkrivenja su veoma različite. Možda ima samo nekoliko reči, ali reči otkrivenja su bogate kao i Božije otkrivenje. Ono što se otkrije to je bogato – bogato je ono što je prosvetljeno u deliću sekunde; tako je i ono malo reči koje je Bog dao bogato sadržajem. Kao što Bog može toliko toga da otkrije u sekundi, tako je u stanju da pokaže veoma mnogo u jednoj reči. Kao što ono što se vidi u sekundi može da potraje nekoliko meseci da bi se to otkrilo, tako i ono što je prikazano jednom rečju može da zahteva nekoliko meseci da bi se prenelo.
Evo razlike između unutrašnjih reči i izgovorenih reči spolja. Unutrašnje reči nikada nisu dugačke, ali su bogate sadržajem. Ne dolaze u dugim porukama koje treba da prenesemo, jer nam se obično daje samo nekoliko reči. Ali kakvo se duhovno bogatstvo krije u tih nekoliko reči! Kada dođu, dolaze sa jednom izrazitom karakteristikom; a to je da tih nekoliko reči oslobađaju život.
Šta se podrazumeva pod rečima koje oslobađaju život? Kada Bog daje otkrivenje, On ne daje ništa manje od Svog života. On nam daje život putem Svog otkrivenja. Kod služitelja takvo otkrivenje postaje breme. Ako to breme može da se otpusti, život je oslobođen; ako nije otpušteno, život je zadržan. Što je breme veće, to je veća sila kada je ono otpušteno. Ali ako breme ostane bez ikakvih sredstava za otpuštanje, ono će postati teže. Evo, na primer, mešina pune vode. Veoma je teška u tvojim rukama. Pretpostavimo da napraviš rupu u mešini i pustiš vodu; više nećeš osećati težinu. Tako je i sa rečju. Ako u sebi imaš breme, potrebne su ti reči da izraziš kako se osećaš. Ovo je kao bušenje rupe koja ispušta vodu. Takve reči otkrivenja su reči koje oslobađaju život. Život je zatvoren ukoliko se ne oslobodi putem bremena. Potrebne su odgovarajuće reči da se oslobodi pritisak iznutra. Kako se život može osloboditi bez reči od Boga?
Ma koliko teret bio težak, moraš da čekaš pred Bogom, jer će Njegove reči doći do tebe. Ponekad ćeš možda morati da se moliš danima pre nego što se daju reči. Ponekad si u stanju da se usredsrediš na svetlost posredstvom misli, ali nemaš načina da ih izraziš. Drugom prilikom reči protiču iz misli: čim se oseti breme, daju se odgovarajuće reči. Ne možemo da odlučimo kada ćemo imati reči. Bog ih može odmah dati nakon što si video svetlost, ili može da sačeka dok tvoje breme ne postane skoro nepodnošljivo.
U svakom slučaju, kada su date reči one su najprikladnije. One drže svetlost koju si video. Izgleda kao da je čitavo otkrivenje potpuno razotkriveno sa ovih nekoliko reči. Otkrivenje je bogato, a i reči. To je kao odvrtanje zatvarača na flaši – ceo sadržaj flaše može da se izlije. Moraš da tražiš da ti bude podareno tih nekoliko reči. To označavamo kao unutrašnje reči. One su Božije i sadrže celokupno otkrivenje koje si primio. Bog skriva ono što je otkrio u ovih nekoliko reči, a posredstvom istih tih reči otkriva se i Njegovo otkrivenje. Prilikom prenošenja ovih reči otkrivenja, takođe se prenosi i Božije prosvetljenje.
Neka nam je sasvim jasno da ne može da bude službe bez prosvetljenja, nema službe bez prevođenja svetlosti u misao putem našeg razuma, i nema službe bez reči otkrivenja koje bi izrazile misao. To je ono što Pavle podrazumeva kad kaže: „tumačeći ono što je duhovno duhovnim ljudima“ (1. Kor. 2:13). Sveti Duh nam daje reči. On ne daje samo otkrivenje, nego i reči otkrivenja. Možda je to samo nekoliko reči, ali tih nekoliko reči probuši posudu i pušta život. Možeš da izgovoriš mnoge reči, ali bez ovih nekoliko Bogomdanih reči život jednostavno neće teći.
Božiji život je oslobođen posredstvom otkrivenja. Uzmimo za primer raspeće Gospoda Isusa. Gospod je stvarno već umro za ceo svet. Pa ipak, zašto svi ljudi na svetu nemaju život? Zato što nisu svi primili ovo otkrivenje. Čovek može beskonačno da ponavlja rečenicu da je Gospod Isus umro za sve, ali ako nema otkrivenje, neće moći da objavi značenje Gospodnje smrti. Drugi čovek koji je primio otkrivenje može iz dubine svoga srca da zahvali i slavi Boga, jer mu je takvo viđenje dalo život. Sveti Duh nas oživljava Svojom rečju.
Danas Bog želi da opskrbi crkvu Svojim rečima. On namerava da dâ Hrista – Hristov život – crkvi. I ovaj život se oslobađa posredstvom skidanja bremena u nama. Potrebne su odgovarajuće reči da se napravi procep da bi život mogao da protiče. Neka osoba bi mogla da govori dva sata i život se još uvek ne bi oslobodio, ili neka osoba bi mogla da počne da govori i život odmah počne da teče. Sve zavisi od otkrivenja i reči. Svaki put kada se daje otkrivenje, mora ga pratiti nekoliko odgovarajućih reči, inače život neće proticati. Takvim rečima se daje život. Bez njih život nije taknut.
Ako ti Bog da breme, On ti takođe mora dati reči da bi to breme bilo skinuto. Bog daje i jedno i drugo. Onaj koji daje breme je i Onaj koji daje reči da oslobodi to breme. Bog je taj koji ti daje breme, i Bog je taj koji pomaže da se oslobodiš tog bremena. On će te opskrbiti rečima. Sa ovih nekoliko reči život je oslobođen. Zato ne odlazi još uvek opterećen svojim bremenom; nauči kako da oslobodiš život inače nećeš moći da služiš Bogu. Ne donosi samo punu mešinu svojoj braći, nego je i probuši da bi im dao vode da piju. Način da pustimo vodu znači da dobijemo reči od Boga. Često srećemo nekog brata koji mnogo govori, a malo kaže. Govori sa velikim naporom, pa ipak nije u stanju da iznese ono što je iznutra. On se vrti ukrug, uvek mu nedostaje mesto odakle voda može da poteče. Kad bi samo mogao da doda nekoliko pravih reči, život bi tekao; međutim, on ne poseduje reči u sebi. On ne može da bude služitelj reči ako ne ume da obezbedi te neophodne reči. Što duže priča, to se sve više udaljava.
Kako je samo neophodno da čekamo na Boga za te reči. Najbolje je ako imamo reči onog trenutka kada smo u stanju da se usredsredimo na svetlost posredstvom misli. Ali ako u tom trenutku nema reči, moramo da ih tražimo od Boga. Doći će dan kada ćemo shvatiti koliko je naša rečitost beskorisna. Zar nije tačno da pre nego što počnemo da se učimo da budemo služitelji Božije reči, da veoma visoko cenimo svoju rečitost? Priznajmo da je čovekova prirodna rečitost dobra za bilo šta drugo osim za ono što se tiče Boga. Čovekova rečitost je uzaludna u stvarima koje se tiču Boga; nikakva mnogorečitost neće dati život. Reči života se nalaze samo u otkrivenju.
Moramo da priznamo da je Pavle bio prirodno rečit, pa ipak on traži u Efescima 6:19 „da mi se dade reč kad otvorim svoja usta, da sa slobodom obznanim tajnu evanđelja.“ Pavle traži od vernika u Efesu da se mole za njega da bi mu se dale reči da objavi tajnu evanđelja. Prirodna rečitost je beskorisna u duhovnim stvarima. Bog mora da dâ reči; a te reči dolaze iznutra. Problem kod mnogih ljudi je što mnogo pričaju, ali ne mogu da izraze svoj unutrašnji osećaj. Ne pokušavaj da pronađeš reči dok si za propovedaonicom; imaj ih unapred u sebi. Pronađi reči i potom govori. Služitelj Božije reči mora da nauči da poznaje reči u sebi. Neka nas Gospod učini takvima koji imaju odgovarajuće reči. Treba nam breme – kao i reči da se oslobodimo tog bremena.
Dakle, šta se podrazumeva pod bremenom? To podrazumeva prosvetljenje u duhu, i usredsređivanje na svetlost u mislima, i unutrašnje reči. Ovo troje čine prorokovo breme. Naš zadatak mora da bude da drugima prenesemo Božije otkrivenje, a to se može postići samo rečima otkrivenja. Oh, kada bismo mogli da vidimo odnos između bremena i unutrašnjih reči!
Kako doći do unutrašnjih reči
Pod kojim okolnostima možemo da dobijemo te unutrašnje reči? One se obično stiču u vreme čitanja Biblije i čekanja pred Bogom. Dobio si unutrašnje prosvetljenje i tvoja misao, budući silna i aktivna, može da zadrži Božiju svetlost. Ova dva koraka su dovoljna za tvoju sopstvenu korist, jer je otkrivenje koje primiš već postalo plodna, suštinska misao u tebi. Pored toga, ne možeš da preneseš drugima svoju misao; kao služitelj Božije reči, ljudima možeš da daš samo reči. Takve reči ne potiču iz čovekovog sopstvenog razmišljanja. Bog ih je otkrio i podarene su ti od Svetog Duha. One ti nisu date za lično zadovoljstvo, nego su ti date radi drugih, da bi bio služitelj Božije reči.
Jedno je sasvim jasno: mi smo udovi Hristovog tela, stoga svetlost kojom nas Bog obasjava nikada ne prestaje u nama, nego je za službu. Da bismo dobili unutrašnje reči, treba da čekamo pred Bogom i čitamo Bibliju. S vremena na vreme naša iskustva mogu da se razlikuju. U nekim prilikama to je veoma posebno; u drugim prilikama je prilično obično. U običnim danima Bog će nam dati reči dok čekamo pred Njim i proučavamo Bibliju. On može dati nekoliko reči danas i nekoliko reči sutra, ali reči koje primimo tokom čitanja Biblije mogu u dovoljnoj meri da izraze ono što smo videli u duhu. Ove reči kada budu izgovorene oslobodiće život.
Zato moramo da čekamo na Boga i čitamo Bibliju, tražeći od Njega da nam da te reči. Kada reči dođu, odmah smo sigurni šta bi danas trebalo da govorimo. Naučili smo tajnu objavljivanja reči. U stanju smo da izrazimo svetlost koju smo videli i misao koja je u nama. Pre nego što obezbedimo reči, ma koliko se trudili, jednostavno ne možemo da objavimo unutrašnje otkrivenje. Ne postoji način da se oslobodi svetlost otkrivenja osim rečima otkrivenja. Onaj ko ima otkriveno svetlo, ali mu nedostaju otkrivene reči, ne bi trebalo da pokušava da oslobodi svoju svetlost. Što je veći nedostatak otkrivenih reči, duže bi trebalo da bude čekanje pred Bogom. Moli se, imaj zajednicu sa Bogom, čekaj sa otvorenom Biblijom pred Bogom. To nije obično čekanje, niti obična molitva i zajednica sa Bogom. To je čekanje pred Bogom sa Biblijom, molitva Bogu sa Biblijom, i zajednica sa Bogom putem Biblije. To je pogodno vreme za Gospoda da govori, pa je relativno lako dobiti reči otkrivenja. Čim primiš nekoliko reči, u stanju si da pridobiješ grešnike za Hrista i pomogneš vernicima. Ovih nekoliko reči su Božije reči, ne reč napisana mnogo ranije, nego Božija najnovija reč. Ove reči se mogu koristiti za život. Kad god koristiš te reči, ako je tvoj duh ispravan, Sveti Duh će ih nagraditi. To su Božije reči; Sveti Duh je iza njih. To nisu obične reči; one su izvanredne i silne.
Veza između bremena i izgovorenih reči
Služba Božije reči zahteva tri koraka: prosvetljenje, misao i reči. Postoje dve vrste reči: unutrašnje i spoljašnje reči (to jest, izgovorene reči). Što će reći, mogli bismo da ih smatramo kao četiri različita koraka.
Šta su izgovorene reči? I kakav je njihov odnos prema unutrašnjim rečima? Njihov odnos prema unutrašnjim rečima je sličan odnosu između misli i svetlosti. To su duhovne činjenice koje se ne mogu poljuljati. Na isti način kao što unutrašnje prosvetljenje ima sklonost da iščezne ako ga misao čvrsto ne drži, tako i nekoliko unutrašnjih reči imaju potrebu za rečima izgovorenim spolja za njihovo prenošenje. Koliko god da je tih nekoliko reči sveobuhvatno u pogledu onoga što Bog želi da kaže u određenom trenutku, drugi ih ne mogu razumeti ako su samo one izgovorene. Potrebno je mnogo izgovorenih reči da bi se prenelo tih nekoliko unutrašnjih reči. Ove reči su toliko silne da ih ljudi jednostavno ne mogu razumeti. Da bi se izgovorile unutrašnje reči, možda će biti potrebno dve hiljade, ili pet hiljada, ili čak i deset hiljada, izgovorenih reči. Potrebna je naša reč da bismo preneli Božiju reč. Ovo je služba reči.
Ovde nalazimo stapanje s ljudskim elementom. Ljudski element je najpre uključen u delovanju razuma koji pokušava da zadrži svetlost. Neki razum je upotrebljiv dok su drugi beskorisni. Ljudski element postaje poznat drugi put kada se dodaju izgovorene reči. Neki služitelji poseduju dovoljno dobrih reči da izraze Božiju reč, ali drugi ne uspevaju u tom pogledu. Efekat je ogroman.
Unutrašnjim rečima da se prenesu potrebne su izgovorene reči
Unutrašnje reči su vrlo „koncentrisane“, stoga ih je teško primiti; izgovorene reči su relativno „razblažene“, stoga ih je lako primiti. Mi smo odgovorni za spoljašnje izgovorene reči. Odgovorni smo za razblažavanje koncentrisanih Božijih reči da bismo ih učinili prihvatljivim ljudima. Unutrašnje reči su malobrojne i koncentrisane, dok su one izgovorene spolja mnoge i razblažene. Prvo je izvan čovekovog shvatanja; drugo može da se shvati.
U Bibliji ne nalazimo veliku razliku u rečima koje su razni ljudi primili neposredno od Boga, jer su sve one Božija reč. Ali kada se Božija reč prenosi posredstvom Petra, ona nosi sa sobom karakteristiku Petra. Ovo podjednako važi i za Jovana i za Pavla. Ako možemo direktno da čitamo na grčkom, lako možemo da otkrijemo koju knjigu je napisao Petar, koju Jovan, a koju Pavle. Zašto? Zato što su spoljašnja izražavanja različita iako su unutrašnje reči iste Božije reči. Petar se razlikuje kao ličnost od Jovana i Pavla, i obrnuto. Kada je Božija reč položena u Petru i prenesena posredstvom njega, doktrina je Božija, ali ukus je Petrov. Isto važi i za Jovana ili za Pavla. U službi reči Bog koristi ljudski element. Bog traži one koje Sveti Duh može da upotrebi da prenese Njegovu reč. Bog prenosi reči ljudima, ali ovih relativno malo bogomdanih reči zahtevaju ljudske reči za komunikaciju. Ko je više poučen u Bogu, ima poučnije reči da saopšti.
Vratimo se načelu o govorenju jezicima. Zašto obraćamo pažnju na ovaj predmet? Zato što u Novom zavetu Pavle upoređuje govorenje jezicima sa proročkom službom. Zašto nije zabranjeno govorenje jezicima? Zato što je na korist onome koji govori jezicima. Pa ipak, zašto je to beskorisno u službi reči? Iz prostog razloga što ne postoji ljudsko razumevanje i ljudski element koji je uključen u govorenju jezicima. Govorenje jezicima u potpunosti zavisi od Svetog Duha, to jest, osoba govori svojim sopstvenim duhom kako mu Božiji Duh daje reči. Ali ništa više od toga. Po našem mišljenju, jezici bi mogli biti bolji od proročanstva, jer nije li bolje govoriti Božijim sopstvenim rečima tj. rečima od Svetog Duha? Bez obzira na to, Biblija smatra da su jezici manje vredni u odnosu na proročku službu. Ovo drugo Bog postavlja iznad govorenja jezicima. Proročka služba uključuje Božiju reč i samog proroka. Drugim rečima, živa voda u rečima protiče iz dubine prorokovog bića; ona se ne izliva sa neba. Ovo je osnovno načelo u Novom zavetu.
Bog se više bavi čovekom. Pažljivo proučavajući Sveto pismo, lako možete da zaključite koje knjige su pisali Petar, Jovan ili Matej. Svaki od njih ima te posebne karakteristike ličnosti, dikciju i gramatičku konstrukciju. Bog ne želi da diktira Svoju reč. Doktrina je Božija, ali reči su ljudske. Koliko je samo velika odgovornost služitelja reči. Ako čovek nije ispravan, šta sve ne bi mogao da doda Božijoj reči? Stoga je neophodno da čovek bude slomljen. Nemojte se zavaravati u pogledu prirode Božije reči. Nije da su Božije reči natprirodne i da ostaje na tome. Bog prvo daje čoveku nekoliko reči, a one se zatim prenose posredstvom mnogih čovekovih reči. Mnogo zavisi od toga kako čovek rasplinjuje tih nekoliko Bogomdanih reči.
Kod govora treba da zapamtimo da iza izgovorenih reči već imamo tri druge stvari: prosvetljenje, misao i unutrašnje reči. Bilo da govorimo za propovedaonicom ili da razgovaramo sa pojedincima, šta moramo da uradimo? Moramo se držati jedne ili dve rečenice koje su nam date da bi one mogle biti, takoreći, inspiracija za sve druge reči. Zbog njihove intenzivne koncentrisanosti, moramo ih razuditi da bi ih ljudi mogli primiti. To je kao razbijanje ogromnog kamena na sitnije delove. Dok govorimo, lomimo i meljemo snažne reči u sebi na sitne komade, a zatim ih malo-pomalo prenosimo. Ovo je način da se predstavi Božija reč.
Što su unutrašnje reči finije, to bolje; što su izgovorene reči punije, to su jače. Nije dobro ako posle dvočasovnog govora jedan deo u njemu ostane netaknut. Beskorisno je prenositi Božiju reč sopstvenim rečima. Izgleda da ovde postoje neka neslaganja, pa ipak činjenica ostaje. S jedne strane, čovekove reči su beskorisne; s druge strane su dragocene. Govoriti Božiju istinu sopstvenim rečima potpuno je uzaludno bez obzira na to koliko si bistar ili inteligentan. Ali ako imaš Božiju reč u sebi, potrebne su ti reči da bi preneo Božiju reč; inače će ovo drugo ostati netaknuto. Posredstvom tvojih reči Božija reč se postepeno predstavlja. Tvoje spoljašnje izgovorene reči služe za oslobađanje unutrašnjih reči.
Otkrivamo da su sledeća četiri činioca međusobno povezana u tome kako deluju. Kao služitelj reči, prvo primaš reči u sebi, a zatim pokušavaš da ih izneseš spoljašnjim izgovorenim rečima. Ali ono što se zaista dešava nije tako jednostavno. Razum treba da razmišlja. Kako možeš da govoriš ako ne razmišljaš? Pa ipak, tvoj razum ne razmišlja o rečima, nego o otkrivenju. Razmišljaš o onome što si video u svom duhu. Gospod nam daje dve osnove sa kojih krećemo: prosvetljenje u duhu i unutrašnje reči. Mi koristimo svoj razum da čvrsto držimo otkrivenje, ali koristimo svoje reči da bismo to objavili. Sve zajedno, to su četiri činioca: dva unutrašnja i dva spoljašnja; dva pripadaju Bogu a dva nama. Kada se ovo četvoro udruže, imamo službu reči.
Koliko smo samo propustili u vezi sa tim. Često smo govorili u skladu sa unutrašnjim rečima, ali naše unutrašnje otkrivenje je izgubljeno. Reči su stigle danas, ali nedostaje unutrašnje otkrivenje. Ili smo ponekad videli nešto u sebi, a mesecima je breme nepodignuto jer nema reči. Zato treba da imamo reči koje nam je dao Gospod, ali da u isto vreme držimo oči na otkrivenju dok govorimo.
Braćo, pogledajmo ove dve strane. Ponekad postoji otkrivenje i misao, ali nema reči. Razumemo nešto u sebi iako to ne možemo da izrazimo. Misli su možda svuda okolo, a reči potpuno nedostaju. Ko može da shvati misli? U drugim prilikama imamo reči, ali otkrivenje u duhu je iščezlo. Kada nas ljudi čuju, oni kao da žvaću sinoćnu manu; ukus joj se promenio. Izgleda da se objavljivanje reči ne poklapa sa onim što je viđeno iznutra. Stoga je neophodno imati reči koje izražavaju misao i ne izgubiti iz vida svetlost.
Naš razum je veoma važan; uprkos tome, to nije organ za otkrivenje. Za primanje otkrivenja sva naša mudrost je beskorisna. Koliko će Božija crkva biti na gubitku ako je naša namera da primimo otkrivenje svojim razumom. Ne možemo to da učinimo svojim razumom. Sva četiri gorepomenuta činioca su neophodna. Moraju da postoje unutrašnje reči, kao i izgovorene reči. One su kao duple šine; izostanak bilo koje od njih izbaciće voz iz koloseka. One idu paralelno. Unutrašnje reči se šalju posredstvom izgovorenih reči spolja. Ako imamo prosvetljenje i misao, a nemamo osnovnu reč, bićemo kao vo koji je korišćen za mlevenje nečega, kreće se u krug, ali bez ikakvog oslobađanja bremena. Ako imamo reči u sebi, ali ne i izgovorene reči spolja, nećemo moći da idemo dalje po jednoj šini – Božija reč se zaglavila. Ne može biti propovedanja samo sa svetlošću otkrivenja, niti samo sa unutrašnjim rečima. Ova četiri činioca – otkrivenje, misli, unutrašnje reči i izgovorene reči spolja – moraju da se spoje pre nego što počne slavna služba reči.
Govori u skladu sa Svetim pismom
Dok se pripremamo za izgovorenu reč, moramo da obratimo pažnju na reči Svetog pisma. Mi sami nemamo mnogo reči da kažemo, a naše sopstvene reči teže da idu samo u jednom pravcu. Unutrašnje reči su snažne i zgnusnute, ali kada govorimo, naše reči su tako siromašne i neadekvatne. Ako se stalno ponavljamo, ljudi će se umoriti; s druge strane, ako prenesemo samo nekoliko unutrašnjih reči, oni neće moći da cene njihovu dragocenost. Kako je samo bez učinka čovekova rečitost prilikom izlaganja duhovnih stvari! Možemo da budemo rečiti o drugim stvarima, ali kada je reč o propovedanju, naša rečitost se brzo iscrpljuje. Čak i onda kada kružimo, unutrašnje reči i dalje ostaju neizražene. Zbog toga moramo pažljivo da čitamo Bibliju.
Bog nas poziva da budemo služitelji Njegove reči. On zna neadekvatnost naših reči. Shodno tome, On nam govori „mnogo puta i na mnogo načina“ (Jev. 1:1). Moramo da provedemo vreme čitajući Sveto pismo. U Bibliji postoji mnogo doktrina, znanja i učenja koji se mogu dodati našem govoru. Moramo da imamo biblijsku osnovu, biblijsko učenje i istinu, da bismo ono što govorimo učinili prihvatljivim Božijoj deci. Mora da postoji osnova za prihvatanje. Kada primimo unutrašnje prosvetljenje sa odgovarajućim mislima i rečima, razmišljaćemo o dosta sličnih iskustava i sličnih tema zabeleženih u Bibliji. Pamtimo ih i koristimo ih da prenesemo našu poruku. Možda i sami imamo samo nekoliko reči, možda desetak rečenica, jer ono što kažemo mora biti zasnovano na našem iskustvu. Ali ako smo upoznati sa Biblijom, možemo da upotrebimo te reči da bismo pripomogli da se prenošenje završi. Ovo nije objektivno izlaganje Svetog pisma. Naprotiv, to je veoma subjektivan pristup razumevanju Biblije. Ne govorimo o Bibliji, nego o otkrivenju koje smo primili. Koristimo Bibliju jer u njoj nalazimo stvari slične našem iskustvu. Nešto se dogodilo Petru i Jovanu; nešto je zabeleženo u 1. Mojsijevoj ili u Psalmima. Ovo se savršeno uklapa sa onim što nameravamo da kažemo, i time odevamo našu poruku njima. Primetili smo kako su Pavle, David, Mojsije i Gospod govorili o određenim stvarima. Sada kada nam je dato nekoliko reči o određenoj stvari, mi ih odevamo rečima Pavla, Petra, Davida, Mojsija, pa čak i našeg Gospoda. Još uvek svoj govor zasnivamo na svetlosti i bremenu koje smo primili od Boga, tako da prilikom izlaganja svetlost zasvetli i breme se oslobodi.
Mi ne čitamo Bibliju samo da bismo je objasnili. Koliko je samo beskorisno da ljudi govore o Bibliji! Reči u Svetom pismu su date da oslobode naše unutrašnje breme. U Bibliji nalazimo odgovarajuće reči za oslobađanje našeg bremena. Takve reči su možda izgovorene deset do dvadeset puta i na mnogo različitih načina. Kada smo opterećeni, koristimo reči iz Svetog pisma da bismo se oslobodili ovog bremena. Da li je breme teško u tebi? Ako jeste, pokušaj da pronađeš više odlomaka u Knjizi (Bibliji). Ako tvoje breme nije mnogo teško, onda će i manje odlomaka biti dovoljno. Pokušaj da koristiš ove različite načine da smanjiš svoje breme. Kad isprobaš pet različitih načina, možda će tvoje breme biti potpuno oslobođeno. Služba reči znači da se važne unutrašnje reči prenose rečima Svetog pisma. Stoga je Biblija za to najbolji instrumenat.
Međutim, rekavši ovo, moramo dati jedno upozorenje: nikada ne smatraj da su same reči Biblije dovoljne. Reči Svetog pisma same po sebi postaju puke doktrine. Osnova za službu je otkrivenje – unutrašnje reči prenesene posredstvom spoljašnjih reči Biblije. Ako nekome nedostaju unutrašnja otkrivenja i samo pokušava da objasni Bibliju, njegov izvor je veoma niskog stepena. Ne treba da govorimo samo o Pavlovom iskustvu; moramo to sami da vidimo pre nego što imamo službu reči. Sa otkrivenjem i unutrašnjim rečima, i sa spoljašnjim rečima Svetog pisma, breme je oslobođeno. Sa unutrašnjim rečima, ali bez reči Svetog pisma, breme će ostati teško.
Test za službu Reči
Kako možemo da znamo da li smo ispravno govorili? Pogledaj da li je tvoje unutrašnje breme smanjeno, nepromenjeno ili uvećano. Ovo je veoma važno. Ne moraš da se povlačiš sa propovedaonice pre nego što ti je to jasno. Čak i dok govoriš, tebi je jasno. Sa izgovaranjem svake rečenice trebalo bi da dođe do odgovarajućeg smanjenja tvog bremena; jer breme treba da bude oslobođeno putem izgovorenih reči. Ako izgovorene reči ne uspeju da smanje tvoje unutrašnje breme, znaš da nešto nije u redu. Ako nakon što si govorio pet minuta otkriješ da je tvoje breme nepromenjeno, onda znaš da si koristio pogrešan način prenošenja. Bolje je stati nego nastaviti sat vremena. Priznaj braći da si krenuo u pogrešnom pravcu i počni iznova.
Takve poteškoće će postepeno iščeznuti kroz praksu. Moraš da naučiš kako da smanjiš svoje unutrašnje breme. Trebalo bi da dođeš sa bremenom, ali nakon što završiš sa izlaganjem, bremena bi trebalo da nestane. Ne bi trebalo da počneš da govoriš sa bremenom i pola sata kasnije da još uvek nosiš to breme. Niti bi trebalo da imamo nekakvo neobično iskustvo dolaženja s bremenom, nego zato što su naše reči delimično tačne, a delimično pogrešne, oslobađaju samo deo bremena. Ovo je takođe pogrešno.
Celokupan predmet je naravno komplikovaniji nego što mislimo. Ponekad tvoje propovedanje ne samo da ne smanjuje breme, nego ga čak i uvećava. Možda pogrešna ilustracija povećava tvoje breme. Ili možeš neoprezno da izneseš neblagovremenu šalu koja izaziva nekontrolisani smeh slušateljstva. Ili iznenadna pomisao može da uveća tvoje breme. Iz gorenavednih razloga, tvoje oko mora da bude usredsređeno. Govoriš da bi rasteretio breme, a ne da bi samo govorio.
Osnovno načelo koje treba zapamtiti prilikom propovedanja je da paziš na to kako da oslobodiš svoje unutrašnje breme. Mi znamo da u fizičkoj oblasti niko ko ponese breme na određeno mesto ne želi da ga vrati odakle ga je poneo. Očekuje se da će ga skinuti tamo gde ga je doneo. Isto važi i u duhovnom carstvu: svako breme koje dopre do srca treba osloboditi odgovarajućim rečima. Ako se prilikom izlaganja breme poveća onda prestani da govoriš. Neuspeh u pronalaženju odgovarajućih izgovorenih reči stvara pravi problem službi reči. Ako se tvoje breme smanjuje sa svakom rečenicom, znaš da si rekao pravu stvar. Možeš to da kažeš na različite načine nekoliko puta dok tvoje breme ne bude u potpunosti rasterećeno. U stvari, ti imaš samo nekoliko unutrašnjih reči; sve druge reči su tu da razblaže i prenesu tih nekoliko reči.
Neka nam Bog bude milostiv i neka nam podari tačne reči – reči koje donose život i reči koje se dotiču onoga što je uzvišeno.
