Kao što smo ranije pomenuli, služitelj reči mora da obrati pažnju na četiri stvari. Dve potiču od Boga: prosvetljenje i unutrašnje reči. Dve potiču od samog služitelja: misao i pamćenje. Štaviše, u procesu govora potrebne su mu još dve stvari: upotrebljiv osećaj i upotrebljiv duh.
Duh protiče posredstvom osećanja
Čitajući Bibliju otkrivamo da su oni koji su bili korišćeni da zapišu njene reči delili zajedničku karakteristiku, a to je da ih osećanja nisu ometala u tome. Naprotiv, njihova osećanja su bila izražena u njihovim spisima. Jedna stvar koju treba zapaziti jeste da li je duh u stanju da se ispolji često zavisi od našeg osećanja. Ako je čovekovo osećanje neupotrebljivo, njegov duh nema načina da slobodno teče. Izlivanje čovekovog duha ne zavisi toliko od njegove volje ili od njegovog razuma koliko od njegovih emocija, jer duh uglavnom teče putem osećanja. Ako je osećanje blokirano, duh je ometen. Ako je osećanje hladno, duh je isto tako hladan; ako je osećanje suvo takav je i duh; ako je osećanje staloženo, smiren je i duh.
Zašto Božija deca često mešaju duh i osećanje? Oni mogu da razlikuju duh od volje, pošto je ta razlika velika. Oni takođe mogu da razdvoje duh i razum, jer je razlika u ovom slučaju prilično jasna. Ali razaznati šta je od duha, a šta od emocija izgleda izuzetno teško. Zašto? Zato što duh ne može da istupi samostalno; često teče kroz osećanja. Ono na šta se duh oslanja u izražavanju nije čovekova misao ili volja, već njegova emocija. Otuda je mnogima teško da razlikuju duh od osećanja. Iako su ovo dve potpuno različite sposobnosti, ipak se jedna izražava kroz drugu. Upotrebićemo jednu ilustraciju. Ono što svetli to je sijalica. Struja i sijalica su dve potpuno različite stvari, pa ipak one se ne mogu razdvojiti. Na sličan način je i odnos između duha i osećanja. To su dve odvojene celine; uprkos tome, duh se često izražava posredstvom osećanja – nerazdvojni su. Ipak, to ne znači da su duh i osećanje jedna te ista stvar. Samo onima koji nisu naučeni na Gospodnji način osećanje izgleda kao jedno te isto sa duhom i obrnuto, kao što neko može da smatra struju i sijalicu kao jedno.
Kada služitelj govori, njegov unutrašnji čovek mora da bude oslobođen; ali ovo za uzvrat zavisi od njegovog osećanja. Ako je ovo drugo neupotrebljivo, duh je zaglavljen. Ma koliko struje bilo na zalihama u elektroprivredi, ako nema električne sijalice neće biti ni svetla. I po istom načelu, koliko god da je naš duh u odličnom stanju, ono će biti veoma otežano ako naše osećanje bude neupotrebljivo. Duh teče posredstvom emocija. Stoga služitelj reči mora da ima upotrebljiv osećaj kao i slobodan duh. Ako emocija odbija da sluša duh ili ne sarađuje sa njim, duh je neizbežno zaustavljen. Da bi pustio svoje unutrašnje biće da slobodno istupi, čovek mora da ima upotrebljiv osećaj. Sada ćemo videti kako osećanje može da bude korisno.
Mi ljudi imamo volju, ali čovekova volja je prilično hrapava. Imamo mi i razum, koji je, iako prefinjeniji od volje, ipak prilično hrapav. Ali emocija koju posedujemo je najdelikatniji deo u nama. Možemo nemilosrdno da donesemo odluku svojom voljom, možemo pažljivo da razmislimo o nekom pitanju, ali dodirujemo najnežnije mesto kada nešto dotakne naše osećanje. Shodno tome, u Starom zavetu, posebno u Pesmi nad pesmama, Duh Božiji koristi miris (aromu) ili ukus da izrazi nežno čovekovo osećanje, jer se to može pomirisati samo nosem. Mirisanje je najdelikatniji čin. Predstavlja nežno čovekovo osećanje. „Nos“ u Svetom pismu označava osećanje. Čovekovo osećanje je najdelikatnije, iako može, ali i ne mora da bude od koristi.
Svaki put kada služitelj govori, on treba da pomeša svoje osećanje sa izgovorenim rečima, inače su njegove reči mrtve. Pre nego što progovori, on mora da ima pamćenje i misao; kada govori, prvo se dodaje njegovo osećanje. Ako to ne protiče zajedno sa njegovim rečima, s njim je svršeno.
Gospod Isus je Svojim učenicima ispričao jednu priču. „S kim ću uporediti ovaj naraštaj? Sličan je deci koja sede po trgovima i viču drugoj i govore: svirasmo vam i ne igraste, (jadikovasmo) i ne jaukaste“ (Matej 11:16, 17). Ovo podrazumeva da, ako postoji osećanje, neko mora da zaigra kada mu se svira ili mora da tuguje kada jadikuje. Pored toga, služitelj reči ne može sebi da priušti da se oseća drugačije i odvojeno od svojih reči. U suprotnom, to će ga onesposobiti da govori pred Bogom. Ne možeš da izgovaraš žalosne reči bez žalosnih emocija. Ako ne poseduješ pravu emociju, ne možeš da budeš služitelj reči.
Naravno, emocija koju ovde pominjemo nije stvar predstave. U svakoj pozorišnoj predstavi osećanje je nešto što se stavlja na sebe. Služitelj nikada ne treba da koristi ljudsku domišljatost da govoreći pravi predstavu. Dok govori, on zapravo mora da ima osećanje za svaku reč. Trebalo bi da ima tužno osećanje kada koristi tužne reči. Kako čovekov duh izražava svoju žalost? Putem svog žalosnog osećanja. A kada se izgovaraju vesele reči, njegovo osećanje treba da bude osećanje sreće, jer radost duha dolazi posredstvom radosne emocije.
Shvatimo da samo iznošenje reči nije dovoljno; duh takođe mora da istupi, a kada istupi učiniće to zajedno sa osećanjem. Ako naše osećanje zaostaje, naše reči su lišene duha. Ako je naše osećanje previše teško, ono se čini neupotrebljivim. Osećanje je najdelikatniji deo čoveka. Malo krutosti lišiće reč svog duha. Da bi bila korisna, određena vrsta reči mora da bude praćena istom vrstom duha. Ako se ne slaže sa rečju, ova se kvari i postaje beskorisna.
Govoreći moramo da šaljemo pravu vrstu duha sa pravom vrstom reči. Svako neslaganje će reč učiniti nedelotvornom, a službu nevažećom. Reč i duh moraju da budu jedno. Ipak, duh se ne može sam izraziti; potrebno je da se izrazi posredstvom osećanja. Kako bi onda tvoj duh mogao da ističe ako imaš neko drugo osećanje osim onog od duha? Neophodno je da i naše osećanje i naš duh budu jedno sa Božijom rečju.
Reč mora da prati osećanje
Ne znači da zato što imamo reč možemo i govorimo. Ako postoji bilo kakva prepreka u oblasti emocija, ona se mora ukloniti pre nego što bi naše reči mogle biti delotvorne. To predstavlja pravu poteškoću ako Božija reč zahteva jednu vrstu osećanja, ali mi u sebi nosimo drugu vrstu osećanja. Danas ne dotičemo osećaj Biblije spolja; mi izgovaramo reči Biblije iznutra, iz našeg osećanja. Božije osećanje je otelovljeno u Njegovoj reči; On zahteva da imamo isto osećanje u sebi. Tada dok budemo govorili, naše osećanje će biti jedno sa našim rečima. Tako ćemo moći da prenesemo svoja osećanja drugima. Otuda naše osećanje izlazi sa našim rečima i Sveti Duh izlazi sa našim osećanjem.
Gde nastaje naš problem danas? On nastaje u sledećem: da imamo i otkrivenje i reč, a ipak ne vidimo ploda. Zašto je to tako? Zato što naš duh ne uspeva da ide napred. Ovo je zbog neuspeha našeg osećanja. Sveti Duh ne nalazi u nama odgovarajuću emociju po kojoj bi „mogao da se kreće“. Ne može biti ploda ako je emocija neupotrebljiva, iako možda imamo svetlost i reč. Imaj na umu da je osećanje najpotrebnije u prenošenju reči. Pre prenošenja, mi dotičemo prosvetljenje, misao, unutrašnje reči, pamćenje i izgovorene reči; kasnije, u vreme prenošenja, osećaj mora da sledi taj primer.
Sveti Duh dotiče ljude posredstvom ispravnog osećanja. Ponovili bismo da je pokušaj pokretanja ljudi samo našim emocijama puka predstava, koja dovodi do mrtve službe. Pa ipak, mi koristimo emocije da pokrenemo ljude dok se naš duh oslobađa i dok se oslobađa i Sveti Duh. Drugim rečima, izlazak reči je silan samo kada je povezan sa odgovarajućom emocijom, jer će tada Sveti Duh delovati u ljudima. Prva prepreka koju služitelj reči treba da prevaziđe kada govori nalazi se u njemu samom – njegova sopstvena poteškoća po pitanju osećanja.
Neki brat može da ustane da govori kada ima da se oslobodi nekog bremena, ali prvu prepreku susreće u sebi. Njegova reč ne ide daleko; ometena je; nije slobodna; nema izlaza. Njegova glavna poteškoća je on sam. Možda govori o Gospodnjoj ljubavi, ali ne oseća ljubav. Pitanje nije da li je video Gospodnju ljubav, već da li oseća Gospodnju ljubav dok govori. Ili, da uzmemo drugi primer, možda je video mržnju prema grehu, ali kada stane da govori o tome, nedostaje mu odgovarajuće osećanje. Njegova emocija nije jedno sa njegovom rečju. Nedostatak osećanja sa njegove strane dovešće do nedostatka osećanja kod njegovog slušateljstva.
Šta je tačno svrha davanje ljudima reči? Nije li to zbog toga što im nedostaje određeno osećanje, misao, svetlost? Ti si video odvratnost greha; oni nisu, i ti želiš da oni to vide. Uprkos tome, ukoliko nemaš osećaj odvratnosti prema grehu dok govoriš, tvoje reči neće proizvesti isti smisao kod drugih. Nameravaš da pokušaš da dopreš do njihovog osećanja da bi i oni mogli da vide. Međutim, kako možeš da prodreš u njihovo osećanje ako tebi samom to nedostaje ili ako tvoje osećanje nije upotrebljivo?
Džordž Vitfild (George Whitefield) se specijalizovao za temu pakla. Jednom je na jednom mestu govorio o toj temi. Pre nego što je završio svoju poruku, bilo je nekih koji su se držali čvrsto za stubove u sali da ne bi pali u pakao. To je bilo zato što je dok je govorio video grešnike kako padaju u pakao. Pošto su njegove reči bile poslate sa njegovim osećanjem, Sveti Duh, kao i njegov sopstveni duh, krenuli su da presvedoče ljude o paklu.
Ako si nemaran u govoru, nećeš osetiti neadekvatnost svog osećanja, jer je sve u osnovi pogrešno. Ali ako zaista budeš služio reč, videćeš pre svega da tvoje osećanje nije delotvorno. Tada ćeš znati da se najveća prepreka tvojoj reči nalazi u tebi samom. Možda imaš važnu reč u sebi, pa ipak se osećaš poraženo dok govoriš, jer tvoje osećanje zaostaje. Tvoje reči mogu da budu ozbiljne, ali što duže govoriš one postaju manje ozbiljne. Jednostavno ti nedostaje to ozbiljno osećanje. Dok nastavljaš da govoriš, sve si manje zabrinut. Pošto tvoja emocija ne odgovara rečima, pokušavaš da povisiš ton i da vičeš. Mnoga braća viču. Međutim, oni ne viču da bi ih drugi čuli, već da bi sami sebe čuli. Nemoćan si, pa zato vičeš. Svestan si da je tvoj osećaj neadvekvatan.
Mnogi troše polovinu svoje snage ubeđujući sebe dok govore za propovedaonicom. To je zato što je njihovo osećanje tako neupotrebljivo. Moramo da uverimo svoje osećanje pre nego što budemo mogli da prenosimo Božiju reč drugima. Iako se čini da su naše reči upućene njima, mi zapravo govorimo sami sebi, zato što smo mi prava prepreka toj reči. Koliko je samo neophodno da za propovedaonicom otkrijemo da smo mi prepreka. Mi zaista želimo da prenesemo Božiju reč; ali nam nedostaje njeno odgovarajuće osećanje. Naše osećanje je neupotrebljivo, tako da ometamo glas da izađe.
Pravo osećanje je neophodno služitelju reči. Svaka neadekvatnost će ometati iznošenje reči. Ovo je veoma ozbiljna stvar. Često je problem u tome što iako imamo reč, da je naše osećanje u suprotnosti sa tom rečju. Znamo prilično dobro ozbiljnost reči, ali naše osećanje nije tako ozbiljno. Dok govorimo, osećanje treba da izađe sa rečima; ali naše osećanje ne uspeva da ih prati. Ko će nam verovati ako govorimo, a da to ne osećamo? Možemo sve više da povisimo svoj glas, ali sve to nam ništa ne pomaže. I sami osećamo koliko je to bezukusno; možda će nam čak doći da se smejemo, jer to izgleda kao da je predstava. Kako u tom slučaju možemo da očekujemo da drugi veruju našim rečima? Tek kada osetimo svoje reči i verujemo u njih, možemo da se nadamo da će i drugi to učiniti. U suprotnom, naše reči su nemoćne; ni Sveti Duh ni naš duh se ne oslobađaju.
Kako negovati prefinjeno osećanje
Mi ne samo da moramo znamo kako da koristimo svoje osećanje, nego kako i da obezbedimo upotrebljiv osećaj. Ovo nas vodi nazad do temeljnog iskustva da je Gospod slomio našeg spoljašnjeg čoveka. Kada smo govorili o samom služitelju, posebno smo istakli značaj slomljenosti našeg spoljašnjeg čoveka. Samo ovo osigurava izlazak Gospodnje reči našim posredstvom. Ako naš spoljašnji čovek nije slomljen, Gospod može vrlo malo da nas upotrebi. I ovde moramo da istaknemo neophodnost da Gospod slomi našeg spoljašnjeg čoveka da bi naša osećanja bila spremna za službu reči.
Onaj sa kim Bog postupa taj se nalazi u svakojakim okolnostima koje je On pripremo da ga slomi. Svaki udarac otvara u njemu ranu koja mu zadaje bol. Njegovo osećanje je automatski ranjeno, i postaje delikatnije nego ranije. Čovekova emocija je prirodno najosetljivija oblast duše. Nežnija je od volje i od razuma. Bez obzira na to, ona ne poseduje dovoljno osetljivosti da bi bila korisna Bogu. Ne poseduje stepen nežnosti koji se zahteva od Božije reči. Ako Njegova reč treba da se ostvari, moramo da budemo ispunjeni osećanjem Njegove reči. Moramo da uskladimo naše osećanje sa osećanjem Božije reči. Naše osećanje mora da bude u stanju da se nosi sa našim rečima. Koju god emociju da reč zahteva, mora da bude u potpunosti obezbeđena, inače reč neće snažno delovati kod drugih.
Nakon što se sa nama mnogo postupalo, počinjemo da uviđamo koliko je naše osećanje vrlo grubo. Iako je to najosetljiviji aspekt naše duše, ipak je previše grub da bi ga Bog upotrebio. Zbog grubosti našeg osećanja, Božija reč koja dolazi sa naših usana je neravnomerno podržana osećanjem.
Kada slikar pomeša neku boju, prah mora da bude fin. Ako je grub, ne može da se glatko razmaže. Sa finim prahom boja se može ravnomerno rasporediti po svim površinama. Na sličan način će se ovo desiti i služitelju reči. Ako je njegovo osećanje grubo, on može da izgovori deset rečenica, ali osam od deset rečenica nema pravo osećanje. Ako je njegovo osećanje prefinjeno, svaka rečenica će biti praćena odgovarajućim osećanjem. Biblija slikovito koristi brašno da govori o životu Gospoda Isusa. Ovo pokazuje koliko je osećanje našeg Gospoda veoma osetljivo. Koliko je samo strašno za nekog brata da izgovori mnogo reči, a da ne prenese odgovarajuće osećanje. Njegova emocija nije upotrebljiva. Ne prati reč. Nije dovoljno prefinjena. Uvek imaj ovo na umu, Božija reč neće biti snažna u svom prenošenju ako naše osećanje nije dovoljno osetljivo.
Potreban nam je Gospod da tako deluje u našim životima da naše osećanje bude dovedeno u prefinjeno stanje. Moraćemo da budemo slomljeni pre nego što naše osećanje postane tanano. Čitajući Bibliju mi ne vidimo samo životna iskustva pisaca i misli Svetog Duha; mi se dotičemo i mnogih njihovih duhovnih osećanja. Emocije onih koji su služili biblijsku reč izašle su na videlo sa svojim rečima. Tako bi trebalo da bude i sa nama.
Ako naše osećanje ne prati našu reč, ne možemo da očekujemo da će slušateljstvo pažljivo čuti. Ako naš spoljašnji čovek nije slomljen Božijom rukom, naše osećanje ne može da bude nežno i prefinjeno, jer nema rane, nije bilo stradanja. Tamo gde je osećanje nežno, mora da postoje rane i stradanje. Zrno se mora samleti i slomiti pre nego što prah može da bude dobar. Pod pritiskom, jedno zrno pšenice više nije jedno zrno. Postalo je tri, pet, sedam, čak i sto čestica. Sada je zaista dobro. Što je više rana i što je stradanje dublje, osećaj je lepši. Nikada ne očekuj prefinjenost u osetljivosti ako ne očekuješ ranu, ako ne doživljavaš stradanje pred Bogom. Da bi imao rane, sa tobom se mora postupati.
Pretpostavimo da je ovde neki brat. Nešto je naučio u životu. Napredovao je u čitanju Biblije i u drugim stvarima. Ipak, nije razvio prefinjeni osećaj. Pred Bogom mu nešto nedostaje; u njemu postoji neka oblast koju Bog ne može da koristi. Bez obzira na to koliko bi izgledalo da se poboljšao u ponašanju ili koliko je svetla primio, sve što je do sada naučio je plitko i površno sve dok njegovo osećanje ostaje neadekvatno. Nije dovoljno naučio. Pred Gospodom je slomljen onaj kod koga je krst delovao u njegovom životu. Njegova tvrdoglava volja nije više tvrdoglava; njegov veliki mozak više nije nadmen. Gospod će se pozabaviti našom voljom; možda će koristiti veliko svetlo da nas slomi. Smatramo se oštroumnima i sposobnima. Gospod će se pozabaviti tim našim velikim mozgom. Jednim zamahom blistave svetlosti On nas može srušiti na zemlju.
Ipak, naša emocija se ne preobražava jednim prosvetljenjem. Dobar osećaj je posledica mnogih postupanja. Pre nego što se suočimo sa problemom, naš osećaj nije dovoljno prefinjen. Mi smo nemarni po tom pitanju. Gospod u skladu s tim uređuje naše okruženje tako da nas oplemeni u ovom posebnom pogledu. S vremena na vreme mi smo mleveni kao pšenica dok nismo dovoljno slomljeni.
Pred Bogom trebamo da imamo skrušen duh. Šta je skrušen duh? To znači da u nama postoji skrušeno osećanje, jer se duh izražava osećanjem. Gospod želi da živimo skrušenim duhom jer želi da imamo dobro osećanje. Ovo nećemo imati dok ne budemo pogođeni. Moramo stalno da doživljavamo sebe tako slomljenima kao da smo upravo pogođeni. Smisao toga da se bude pogođen će uvek biti sa nama. Tako ćemo imati strah Božiji, osećanje trepeta. Nećemo se usuditi da budemo nemarni ili lakomisleni. Svaki udarac, svako postupanje ima za cilj da naše emocije učinimo nežnijim i oštrijim u odnosu na pre. Ovo je jedna od najvećih lekcija u slamanju spoljašnjeg čoveka. Slamanje osećanja nije tako dramatično i istaknuto kao kod volje ili razuma, ali je svakako dublje.
Ako živimo sa pogođenim duhom, imaćemo ranu u sebi i osetićemo njenu bol. Ovaj bol će zatim stvoriti u nama strah Božiji i učiniće naše osećanje prefinjenim. Posle mnogo takvih postupanja, moći ćeš u svom osećaju da u potpunosti i tačno izraziš kakvo je tvoje srce. Zaista ćeš se radovati kada ti je srce veselo, a zaista ćeš tugovati kada ti je srce ožalošćeno. Kad god ti Božija reč dođe, i kakav god da je ukus te reči, ti ćeš imati odgovarajuću emociju u sebi. Tvoj osećaj je u stanju da sustigne reč. Koliko je samo ovo veličanstveno!
Delotvornost pogođenosti pokazuje se u našem jedinstvu sa Božijom rečju. Ono što Bog namerava da kaže poklapa se sa tvojim srodnim osećanjem. Čim dođe Božija reč, ti je odmah osetiš. Kada se Bog pokrene, ti se odazivaš. Tvoje osećanje je u stanju da sledi Božiju reč sve do ove tačke. I kako Gospod uvećava Svoje ophođenje ti si postepeno prizemljivan dok sve tvoje emocije ne budu prikladne Bogu. Nakon što si bio toliko obučen u oblasti osećanja, otkrićeš čudesnu stvar, a to je da ne samo da govoriš Božiju reč, nego počinješ i da osećaš Božiju reč.
Sa unutrašnjim osećanjem dolazi spoljašnje izražavanje. Petar je „podigao svoj glas“ kada se obratio svojim slušaocima na dan Pedesetnice. On je podigao glas jer mu je osećaj bio dubok. Možda neki nisu nikada podigli svoj glas tokom propovedanja, pokazujući koliko su neadekvatna bila njihova osećanja. Dubina emocija u Petru naterale su ga da podigne svoj glas.
Božija reč je puna emocija. Ona ne bi trebalo da se deklamuje od reči do reči na mehanički način. Trebalo bi da bude istisnuta kroz duboko osećanje. Pavle je opominjao crkvu u Korintu „sa mnogim suzama.“ Neki nikada ne mogu da proliju nijednu suzu u svom propovedanju, jer je njihova osetljivost neadekvatna. Snažan glas zaista nije ništa; suze takođe nisu ništa; ali ako neko nikada ne podigne glas, niti se proliju suze, mora da unutra nešto nije u redu. Nema zasluga u snažnom glasu, niti postoji posebna zasluga u suzama; ali ako neko nikada nije podigao svoj glas ili nije prolio suze to je nagoveštaj neslomljenosti.
Nečije osećanje mora biti toliko prečišćeno da može da se raduje kada je Božija reč radosna i jadikuje kada je Božija reč žalosna. Njegovo osećanje blisko prati Božiju reč. To nije predstava. Molim vam, nikada nemojte da učite kako da nastupate. Ljudi sa rasuđivanjem odmah prepoznaju predstavu koju je čovek lažno proizveo. Nikada ne bi trebalo da bude bilo kakve ljudske proizvodnje jer ona neprestano kvari Božiju reč. Ono što naglašavamo to je potreba za osećanjem. Kakvo god osećanje da ima Božija reč, mi moramo da imamo isto to osećanje. Radost i žalost su dva karakteristična primera. Kada Biblija kaže da se radujemo, radujmo se; kada ukazuje na žalost, budimo žalosni. Ovo je normalno i ispravno. Neki su bili čvrsto sputani u svojim osećanjima celog svog života. Oni su tako hladni da ne mogu da igraju kada im se svira, i ne mogu da nariču kada se jadikuje. Zato što njihovo osećanje zaostaje, Božija reč je sputana pri prenošenju.
Zašto se ne može koristiti emocija mnogih ljudi? Zašto Gospod mora da dovede ljude putem mnogih nevolja? To je sve zbog činjenice da je osećanje u suštini sama osoba. Pitanje emocija je potpuno drugačije od pitanja volje ili razuma. Ovo drugo je složenije; ono prvo je jednostavno po tome što se koristi za nečije sopstveno „ja“. Većinu emocija ljudi troše samo na sebe. Oni lako mogu da osećaju stvari koje ih se tiču, ali nemaju osetljivost u onome što se tiče drugih. Neki su neosetljivi prema svemu, a opet kada su u pitanju sopstveni poslovi oni su najambiciozniji. Neki brat može da bude veoma nepristojan prema drugima, ali pretpostavimo da si ti nepristojan prema njemu; on će se osećati veoma uvređenim i osećaće se povređeno. Sva osećanja ovog brata potrošena su na njega samog. On voli samog sebe i živi za sebe. Ako se susretne sa bilo kakvom ličnom poteškoćom, on će jaukati, iako nema nikakav osećaj prema drugima.
Braćo, ukoliko Gospod nije uspeo da slomi naše osećanje, mi smo beskorisni u službi reči. Često pod disciplinom Svetog Duha, Gospodnja ruka ostaje na nama sve dok ne možemo da imamo sažaljenje prema drugima. Moramo da kanališemo sve svoje emocije u službi reči. Nemamo vremena da ih trošimo na sebe. Naše osećanje mora da raste u svojoj osetljivosti. Ne treba da se iscrpi. Mnogi su pogrešno verovali samo u sebe: oni sebe smatraju središtem svemira, otuda se sva njihova osećanja vrte oko njih samih. Bog mora da ih izvede iz takvih ograničenja. Osećanja su ograničena njihovim zalihama. Ako ih neobuzdano potrošimo, ništa nam neće preostati za službu reči. Bog će nas udariti i postupati sa nama dok ne osećamo samo za sebe, sve dok naša emocija ne postane osetljiva. Tajna osetljivog osećaja se ne nalazi u tome da činimo sebe središtem svega. Što smo prizemljeniji, to više postajemo nesebični i delotvorniji će biti naš osećaj.
Služitelj reči mora da poseduje dovoljno dobro i bogato osećanje da bi ga Bog koristio. Jednostavno imaj na umu da što je bogatija naša emocija to će biti bogatija i naša reč, jer kvalitet reči kontroliše naša emocija. Količina osećanja u nama određuje delotvornost reči spolja. Ako imamo više reči nego osećanja, naše će osećanje biti ograničeno. Čovekova reč se meri njegovom slomljenošću pred Bogom. Duhovni čovek je bogat svim vrstama osećanja. Što je čovek duhovniji, to je bogatije njegovo osećanje. Nije tačno da što je čovek duhovniji, da je to manje njegovo osećanje. Što više lekcija čovek nauči pred Bogom, njegovo osećanje će biti bogatije. Uporedi osećanje nekog grešnika sa Pavlovim osećanjem. Odmah ćeš uvideti da je Pavle nadmoćniji u duhovnosti i da je nadmoćniji u osećanju. Uvećano delovanje stvara više osećanja. Ako je naše osećanje bogato, možemo da se odazovemo bez obzira na to kakvo god osećanje reč zahteva dok govorimo. Božija reč je tada pronašla način kad god osećanje ide uz reč. U suprotnom, bez obzira na to šta govorili to nekako nije dobro.
Onaj koji želi da bude služitelj reči mora da primi temeljno postupanje sa njim. Svaka nepažnja će ga onesposobiti. Bez discipline nema ni rada. Čak i ako si najoštroumnija osoba na svetu, to ništa ne koristi. Samo je slomljen čovek od koristi. Ovo je veoma ozbiljna stvar. Naše privrženosti i osećanja moraju da prođu kroz ponovljena postupanja, tako da kada govorimo, naše osećanje je upotrebljivo. Na primer, pretpostavimo da se Gospod bavio tobom po pitanju samoljublja. Nakon nekoliko postupanja, tvoj osećaj može da sledi reč ako treba da ustaneš i govoriš o samoljublju. Ne postoji prepreka u izlaženju reči. Ili opet, pretpostavi da je Gospod slomio tvoj ponos. Tvoje osećanje može lako da se uskladi sa rečju dok govoriš o tome kako se Gospod suprotstavlja oholome. Ukratko, tek nakon što je Gospod dotakao našu emociju, ona može da teče zajedno sa rečju koju govorimo. Ovo je neophodan zahtev za služitelja reči. Uskladi reč sa osećanjem. Izjednači količinu reči sa istom količinom osećanja. Što naše reči dotiču više, to bolje mora da bude naše osećanje. Neka nam Bog bude milostiv da sva naša osećanja mogu da se koriste za podršku reči.
