Tada videh u snu da je put kojim je Hrišćanin trebalo da prođe sa obe strane ograđen zidom.[180] Zid se zvao Spasenje.[181] Hrišćanin je išao dalje tim putem, ali ne bez velike muke zbog tereta koji je nosio. Išao je tako sve dok nije stigao do brega gde je put počeo da se penje.[182] Tu se nalazio krst, a malo niže grob. Videh u snu kako Hrišćanin prilazi krstu. Pošto je pogledao na krst, teret mu je spao s leđa i otkotrljao se do groba. Tu ga je nestalo i više ga nisam video.[183]
Onda se Hrišćanin obradovao jer mu je laknulo, te reče veselog srca: „Svojom mukom dao mi je pokoj i Svojom smrću dao mi je život.“ Zatim je zastao da malo razgleda to mesto i porazmisli, pošto ga je začudilo što mu je teret spao čim je pogledao na krst.[184] Dugo je tako gledao, sve dok mu suze ne potekoše niz lice.[185]
Sveta Trojica
Dok je stajao i plakao, prišla su mu i pozdravila ga tri svetla anđela.[186] Prvi mu je rekao:
Drugi mu je skinuo dronjke i obukao ga u novo odelo. Treći mu je stavio belegu na čelo[188] i dao zapečaćeni, savijeni list hartije;[189] rekao mu je da ga pogleda usput i preda na nebeskim vratima. Zatim su otišli.
Onda je Hrišćanin tri puta skočio od radosti i krenuo pevajući ovako:[190]
Na leđima sam težak teret vukao, Niti sam sâm taj teret ikad svukao, Dok dođoh amo tražeć’ duši leka, Gde sreća vlada, večni život čeka.
Sad teret taj je s leđa mojih spao, Bog mi je od greha oprost darovao, Blaženi krst i grob mene spase, I Onaj koji greh moj uze na se.
Sad zaista znam da dete sam Božije, Kao dokaz na čelu mi pečat stoji; Da hitam sada mogu – kupljen cenom krvi Tvoje. Oh, tamo Hriste, gde su dvori Tvoji.
O, Trojedini Bože, daj da život celi O Tebi pevam pesmu slavnu, svetu – Kad već sada osećam, ah, tolike slasti, Šta li će tek biti, kad stignem na metu!
Prostak, Lenjivac i Hvališa
Onda u snu videh Hrišćanina kako je sišao s brda veseo i pored puta opazio tri čoveka koja su čvrsto spavala i čije su noge bile okovane lancima. Jedan se zvao Prostak, drugi Lenjivac, a treći Hvališa. Prišao im je da ih probudi i povikao:
– Vi ste kao onaj koji spava na vrhu jedra,[191] jer se ispod vas nalazi Mrtvo more – provalija bez dna. Probudite se i hajdete sa mnom i skinuću vam okove! Zatim još dodade: – Ako naiđe onaj koji ide naokolo kao lav koji riče, sigurno ćete pasti kao plen u njegove čeljusti.[192]
Oni su ga pogledali i ovako mu odgovorili. Prostak je rekao:
– Ja ne vidim nikakvu opasnost!
– Pusti nas da spavamo – dodade Lenjivac.
– Svako je kovač svoje sreće. Šta još da ti kažem? – završi Hvališa.
Zatim su se ponovo izvrnuli i nastavili da spavaju. Hrišćanin je produžio put. Bilo mu je čudno što ljudi u takvoj opasnosti nisu marili za ljubaznost koju je hteo milostivo da im učini. Probudio ih je i savetovao. Hteo je da im pomogne da skinu okove, a oni su ipak odbili.[193]
Formalista i Licemer
Dok je tako razmišljao ugledao je dva čoveka kako preskaču preko zida s leve strane uzanoga puta, te požuriše da ga stignu. Jedan se zvao Formalista, a drugi Licemer.[194] Kad su mu prišli, otpočeli su sledeći razgovor:
– Gospodo, odakle dolazite i kuda idete? – upita Hrišćanin.
– Rođeni smo u zemlji Taštini i idemo na goru Sion da postignemo slavu – odgovoriše Formalista i Licemer.
– A zašto niste ušli na vrata koja stoje na početku puta? Zar ne znate da piše: „Ko ne ulazi na vrata, nego prelazi s druge strane, taj je lopov i razbojnik?“[195] – reče Hrišćanin.
– Svi naši zemljaci govore da je daleko do tih vrata, i zato idu prečicom i preskaču preko zida.
– Zar to nije prestup protiv Gospodara onoga grada u koji idemo? Prekršili ste Njegovu objavljenu volju!
– Ne razbijaj time glavu. Naši odavno tako preskaču preko zida! – nastaviše bezbrižno Formalista i Licemer – imamo svedočanstvo o tome više od hiljadu godina.
– Da li bi se taj običaj mogao održati na sudu? – upita Hrišćanin.
– Pošto običaj postoji više od hiljadu godina, sigurno je da će biti priznat kao zakonit pred bespristrasnim Sudijom – počeše da dokazuju Formalista i Licemer. – Pored toga, sada smo na putu, zar je važno kako smo na njega dospeli? Na dobrom smo putu i u redu je. Ti si na putu zato što si ušao na vrata, isto tako kao i mi koji smo preskočili preko zida. U čemu si onda bolji od nas?
– Ja se držim naredbe moga Gospodara; vi se upravljate po svojim sopstvenim prevarljivim željama. Gospodar puta vas već smatra za lopove i ne verujem da ćete biti proglašeni za pravednike kada stignete do kraja. Došli ste sami bez Njegovog vođstva i otići ćete sami bez Njegove milosti – upozori ih Hrišćanin.
Na to mu kratko odgovoriše da gleda svoja posla. Zatim nastaviše put svaki za sebe bez mnogo razgovora, osim što su ona dvojica rekla Hrišćaninu da što se tiče zakona i odredaba, veruju da će ih ispuniti isto tako savesno kao i on.
– Ne vidimo dakle po čemu se ti razlikuješ od nas, osim po odelu koje nosiš i koje su ti sigurno dali susedi da njim pokriješ svoju sramotu – rekoše Formalista i Licemer.
– Zakonom i odredbama se nećete spasti, jer niste ušli na vrata[196] – odgovori Hrišćanin. – Što se tiče odela koje nosim, dao mi ga je Gospodar mesta u koje idem, i to zato, kao što ste i sami već rekli, da mi pokrije golotinju. Primio sam ga kao dokaz Njegove milosti prema meni. Ranije sam nosio samo dronjke. Pored toga tešim se ovom mišlju: Kada dođem do vrata toga grada, Gospod će me sigurno prepoznati po ovom odelu, jer mi ga je On poklonio onoga dana kada je sa mene svukao dronjke. Verovatno niste primetili da imam i znak na čelu koji mi je dao jedan od najbližih Gospodnjih slugu onoga dana kada mi je teret spao sa ramena. Pored toga, dat mi je i jedan zapečaćeni list da bi me tešio dok ga usput čitam. Rečeno mi je da ga predam kod Nebeske kapije kao znak da sam primljen. Vama te stvari sigurno nedostaju zato što niste ušli na vrata – završi hrišćanin.
Na ovo nisu mogli ništa da odgovore, već su se samo pogledali i nasmejali.
Onda videh kako idu dalje. Hrišćanin je stalno išao pred njima. S njima više nije razgovarao, nego sam sa sobom. Radovao se, tešio i uzdisao.[197] Često je čitao savijeni list koji su mu anđeli dali, što ga je veoma osvežavalo.[198]
Najslavnije od svih brda je brdo Golgota. Preko nje vodi put u naš dom. Blago onome koji je doveden do tog brda da bi video na krstu Božiju ljubav koja osuđuje grehe i opravdava grešnike. Da li je i tebe Sveti Duh doveo do tog svetog brda Golgote? Da li ti je već pokazao Onoga koji je „bolesnik i sklon bolestima“ (Isa. 53:3), i koji je Svoju svetu krv prolio za tvoje grehe?
Ovo je najznačajnije i najblaženije iskustvo onih koji veruju. Krst je znak sve sramote i užasa koje je Božiji Sin podneo radi nas. Tu je on položio Svoj život za mene. Njegova smrt me je oslobodila krivice i kazne. Želja je putnika da se oslobodi tereta greha i da se očisti od svake mrlje i nečistote. Kod golgotskog krsta on poznaje svoje oslobođenje gledajući u veri na krst, vidi da krv Isusa Hrista čisti od svakoga greha. Vidi da smo se iscelili ranom Onoga koji je visio na krstu i da je u Njemu sigurnost spasenja za sva vremena. Sada uživa blaženstvo Psalma 32. Ako ti je duša žalosna i uznemirena te doživljavaš samo nemir i nesigurnost i sumnju, znaj da je Isus Hristos umro za tebe! Uzveruj i prihvati Njegovu krv sa pouzdanom sigurnošću i veruj da je Isus sve to trpeo za tebe, a da grob večnosti pokriva tvoje grehe pod kojima si toliko vapio. Ima na hiljade ljudi sličnih mornarima koji su se našli u zalivu gde se reka Amazon uliva u more. Skoro su poskapali od žeđi zato što se nisu usudili da zahvate vodu misleći da je slana. Tada su ugledali brod u daljini i u nedoumici šta da čine pozvali ga da im pomogne i da pitke vode. „Zahvatite i pijte“, glasio je odgovor. Nisu odmah shvatili, ali im je zatim postalo jasno da se nalaze usred pitke vode. . . Tako milioni duša ginu u moru Božije milosti samo zato što neće da zahvate i napoje svoje duše. Znaju za Božijeg razapetog Sina, ali neće da Mu dođu – ne gledaju u Njega i ne primaju lek koji izvire iz Njegovih rana. Možda nema nikoga da im kaže da slobodno zahvate verom i „uzmu vodu života badava“ (Otk. 22:17). Da li si se ti već napio te vode života? Uzmi čašu spasenja, vodu života zabadava, koju je Spasitelj pripravio za tebe. A ako si se već oslobodio tereta greha, idi i javi grešnicima milost spasenja u Hristu Isusu te uputi svakoga na Golgotu (1. Pet. 2:24; Rim 8:2; Gal. 2:20).
Već pre toga Hrišćanin je bio upućen u veri da je Isus Hristos umro na krstu na Golgoti za grešnike, ali sve do sada nije bio oslobođen od greha i nije doživeo radost, utehu i sigurnost spasenja. Međutim sada sve to ima. Čudnovato je kako dugo gledamo u Hrista, ali tek onda kad nam Sveti Duh dovede dušu pod golgotski krst, shvatamo sve ono što imamo u svom Spasitelju. Tada nam se srce razveseli neiskazanom radošću i mi se čudimo kako je divno verovati i gledati u veri na Hrista, kako je to sve priređeno, a mi smo tako dugo hodali i ništa nismo videli u Hristu, čega radi bismo Ga poželeli.
I nama često dođe da zaplačemo kad razmišljamo kako smo na čudnovat način bili oslobođeni od tereta svojih greha. Zar nije i tebi bilo tako da nisi mogao da se nagledaš rana i muka najdivnijeg među sinovima ljudskim? (Zah. 12:10).
Hrišćaninu dolazi Trojedini Bog. Prema pozdravu „Mir tebi,“ vidimo da su trojica jedno. Osim toga, svaka osoba Trojedinog Boga pokazuje svoj rad i deli svoje darove. Bog Otac prašta grehe; Bog Sin skida prljavo odelo ljudske samopravednosti; a Bog Sveti Duh daje pečat sigurnosti spasenja i znak Božije večne ljubavi koja uvek prati vernog čoveka. Hrišćanin koji ima ovakav pečat iskupljenja, ide slobodno kroz život i ulazi kroz vrata nebeska u slavu Carstva Božijeg. To se dešava kod krsta Isusa Hrista. U raspetom Hristu Bog ti dolazi da zauvek ostane sa tobom (Jovan 14:23). To su istinite i verne stvari. Bez oproštenja greha hrišćansko putovanje je bez radosti. Ako krst nije tvoja pravednost i osvećenje (1. Kor. 1:30), ne možeš da imaš mir sa Bogom (Rim. 5:1). Da li i ti želiš da to doživiš u svom životu? Da li je moguće da onaj koji veruje to ne primi i ne zna ništa o oproštenju svojih greha? „Sam Duh svedoči sa našim duhom da smo deca Božija. . . Ubeđen sam naime, da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnjost, ni budućnost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.“ (Rim. 8:16, 38, 39).
Rod Svetoga Duha je radost, što znači biti „puni radosti i Duha Svetoga (Dela 13:52). To može da zamisli samo onaj koga je Bog u svojoj milosti posetio svojom prisutnošću. Takav čovek ako i sam ide putem svog života, opet se raduje i peva (Dela 8:39).
Ima ih mnogo koji spavaju smrtnim snom i odbijaju pomoć, mrzeći onoga koji bi ih budio iz njihovog grešnog sna. „Što me uznemiravaš svojim propovedanjem, svedočanstvom i životom?“ pita svet, te se okreće od svetla Božije istine, jer mu je omilela tama greha. Mnogi su blizu puta života ali nisu na njemu – blizu su vrata Carstva Božijega, ali se ne žure ka njima. Ne vide opasnost, iako im je Satana osvetnik za petama. Drugi opet samo mirno spavaju. Njihov život je samo san. Njih će strašna stvarnost jednom naučiti da su prespavali vreme milosti. Drugi se opet odvraćaju govoreći: „Ti vodi brigu sam o sebi, a nas ostavi na miru.“ Tako Hrišćaninu ne ostaje ništa drugo nego da ide sam svojim putem. Ako sam Bog ne otvori njihove oči, naše nagovaranje je uzalud. Ako nas je Gospod probudio od sna, i prosvetlio, obratio, opravdao i spasio, to je sve samo Njegova blagodat.
Formalista vrši razne spoljašnje forme pobožnosti i vara samoga sebe. Banjan ga zato zove formalistom. Licemer vara druge; znajući da mu je srce daleko od Boga, pretvara se pred drugima da je u zajednici sa Bogom. Obojica, nemajući Božijeg Duha uživaju u onome što je telesno i teše se kako im je cilj dobar, a ne vide razliku između sebe i putnika, opravdavajući se delima starih običaja. Ali ko ne ulazi na vrata u ovčiji tor nego prelazi na nekom drugom mestu; ko ne ulazi na uzani put kroz tesna vrata novoga rođenja – on je lopov i razbojnik, pa će mu i svršetak biti kao lopovu i razbojniku. Ko se hvali da je pobožan neka pazi da možda nije brat jednoga od ove dvojice.
