У вези са одвојењем, у Библији постоји велики број заповести, примера и поука. Пошто је свет веома разнолик, наше одвојење би требало да буде потпуно. У Библији постоје четири места која означавају свет. Египат представља задовољства света; Ур Халдејски, религије света; Вавилон, збрку света; и Содом, грехе света. Од свих ових требало би да будемо одвојени.
И дозваше опет Мојсија и Арона пред Фараона, и рече им: Идите, послужите Господу Богу своме. А који су што ће ићи? A Mojcиjе рече: С децом својом и са старцима својим ићи ћемо, са синовима својим и са кћерима својим, са стоком својом ситном и крупном ићи ћемо, jеp имамо празник Господњи. А он им рече: Тако био Господ с вама, како ћу вас ја пустити с децом вашом! Видите да зло мислите. Неће бити тако: него ви људи идите и послужите Господу, јер то иштете. И отера их од себе Фараон.
2. Мојсијева 10:8-11
И рече Господ Мојсију: Пружи руку своју к небу, и биће тама по земљи египатској таква да ће је пипати. И Мојсије пружи руку своју к небу, и поста густа тама по свој земљи египатској за три дана. Не виђаху један другога, и нико се не маче с места где беше за три дана; али се код свих синова Израиљевих видело по становима њиховим. Тада Фараон дозва Мојсија, и рече: Идите, послужите Господу, само стока ваша ситна и крупна нека остане, а деца ваша нека иду с вама. А Мојсије рече: Треба да нам даш и што ћемо принети, и сажећи на жртву Господу Богу своме. Зато и стока наша нек иде с нама, да не остане ни папка, јер између ње треба да узмемо чим ћемо послужити Господу Богу својему, а не знамо којим ћемо послужити Господу докле не дођемо онамо.
2. Мојсијева 10:21-26
И чувајте га до четрнаестога дана овога месеца, а тада свеколики збор Израиљев нека га закоље увече. И нека узму крви од њега и покропе оба довратка и горњи праг на кућама у којима ће га јести. И нека једу месо исте ноћи, на ватри печено, с хлебом пресним и са зељем горким нека једу. Немојте јести сирово ни у води кувано, него на ватри печено, с главом и с ногама и с дробом. И ништа немојте оставити до јутра; ако ли би што остало до јутра, спалите на ватри. А овако једите: опасани, обућа да вам је на ногу и штап у руци, и једите хитно, јер је пролазак Господњи.
2. Мојсијева 12:6-11
И отидоше синови Израиљеви из Рамесе у Сохот, око шест стотина хиљада пешака, самих људи осим деце. И других људи много оде с њима, и стоке ситне и крупне врло много. И од теста које изнесоше из Египта испекоше погаче пресне (бесквасне), јер не беше ускисло кад их потераше Египћани, те не могаше оклевати, нити спремише себи брашњенице. А бавише се синови Израиљеви у Египту четири стотине и тридесет година. И кад се наврши четири стотине и тридесет година, у исти дан изађоше све војске Господње из земље Мисирске. Та се ноћ светкује Господу, у којој их изведе из Египта, то је ноћ Господња, коју треба да светкују синови Израиљеви од колена на колено.
2. Мојсијева 12:37-42
Зато отидите од њих и одвојте се, говори Господ, и не дотичите оно што је нечисто, па ћу вас примити.
2. Коринћанима 6:17, 18
Откупљење симболизовано изласком из Египта
Када су Израиљци били у руци онога који убија, како их је Бог ослободио? Кроз Пасхално јагње. У време када је анђео Божији ишао кроз египатску земљу да побије првенце, мимоишао је куће на којима је била крв. Ако на вратима није било крви, он је ушао и побио првенце. Дакле, цело питање спасења не зависи од тога да ли су врата добра, довратници нарочити, домаћинство поуздано или првенац послушан, него од тога да ли се на кући налази крв или не. Разлика између спасења и пропасти је решена кроз прихватање или одбацивање крви. Основа твога спасења није у томе шта си ти и шта је твоја породица — него у крви.
Ми који смо спасени милошћу, откупљени смо крвљу. Међутим не заборавите да пошто смо једном откупљени крвљу, морамо почети да излазимо. Израиљци су пре поноћи заклали јагње, и пошто су довратнике и горњу греду врата намазали крвљу, јели су на брзину. Јели су опасани, с обућом на ногама и штапом у рукама, јер су се спремали да изиђу из Египта.
Дакле, први резултат откупљења је одвојење. Бог никада никога не откупљује да би га оставио у свету да живи као до тада. Свака обновљена особа, чим је спасена, треба да узме свој штап у руку и почне да излази. Чим анђео који уништава одвоји оне који су спасени од оних који пропадају, спасене душе одмах морају да изиђу. То је веома јасно означено у 2. Мојсијевој. Штап се употребљава за путовање; нико га не користи као јастук да легне на њега. Сви они који су откупљени, и велики и мали, морају да узму своје штапове и изиђу још исте ноћи. Кад год су душе откупљене крвљу, постају путници и странци у свету. Онога тренутка када су откупљени, напуштају Египат и одвајају се од света. Више не би требало да се задржавају у њему.
Једном је једна сестра у Господу учила децу. Испричала им је причу о богаташу и Лазару. Тада је поставила питање младима: ,,Шта бисте изабрали да будете — Лазар или богаташ? Богаташ ужива живот данас, али касније пати, док Лазар пати сада али ужива у будућности. Једна девојчица од око осам година је устала и рекла: ,,Док сам жива желим да будем богаташ, а после смрти желим да будем Лазар.“ Данас су многи као та девојчица. Када имам потребу за спасењем, уздам се у крв Јагњетову; али пошто сам спасен — радије бих да останем у Египту. Хоћу и једно и друго.
Ипак, морамо да се сетимо да бити откупљен крвљу, значи бити ослобођен од света. Кад смо једном откупљени, одмах постајемо путници и странци на земљи. Тиме се не подразумева да више не живимо на земљи, него једноставно да смо у тренутку одвојени од света. Где год је откупљење, тамо је и одвојење. Крв раздваја живе и мртве; крв раздваја Божију децу од људи у свету. Откупљени нису више стални становници овога света.
Није потребно да прође неколико година па да они који су откупљени буду одвојени. Исте ноћи када је неко откупљен, одвојен је и од света. Нико не може да се хвали тиме да је после неколико дана размишљања одлучио да изиђе из света. Ако је хришћанин, он припада Господу и требало би да одмах напусти Египат (свет).
Из начина како су Израиљци напустили Египат, можемо видети како им је било тешко да изиђу, зато што их је Египат држао. Чак када се Фараон сложио да их пусти, захтевао је да само људи иду, а да деца и старци остану. Како би ти људи могли да оду далеко да су њихови малишани и старци остали у Египту? Људи би се без сумње убрзо вратили. Сатанина обмана је била у томе да спречи темељно и потпуно одвојење од Египта. Мојсије је то одбио још на самом почетку. Не заборавимо да ако оставимо једну ствар или једну особу у свету нећемо моћи да одемо, него ћемо се коначно вратити у свет.
Сећамо се како горњи захтев није био једини који је фараон ставио пред Израиља. Пре тога је позвао Мојсија и рекао: ,,Идите, принесите жртву Богу своме овде у земљи“ (2. Мој. 8:25); што ће рећи — штујте Бога у Египту, не идите у пустињу. Касније је покушао да убеди Божији народ да не иде далеко (8:28). А још касније им је рекао да само људи иду али да деца и старци остану (10:11). Коначно је дозволио да деца иду али је захтевао да стада остану (10:24). Основно фараоново мишљење је било да ако већ морају да буду Божији народ, нека то буду у Египту. Он је врло добро знао да они не би имали добро сведочанство служећи Богу у Египту. Они који би служили Богу у Египту, служили би и фараону. Били би и Сатанине и Божије слуге.
Желиш ли да служиш Богу и останеш у свету? Без сумње ћеш бити Сатанин слуга и правити опеке за њега. Он те неће пустити нити ће ти дозволити да одеш далеко. Он може да дозволи да људи иду али ће остало задржати у Египту, јер зна да ће се вратити. Потпуно је упознат с учењем у Матеју 6:21 — ,,Јер где је благо твоје, онде ће бити и срце твоје.“ Благо и човек увек остају заједно. Он је сигуран у то да нећеш отићи далеко ако су ти стада и крда остала. Ускоро ћеш се вратити да их потражиш. Али Бог хоће да стада и крда иду са тобом. Твоје благо, и твој новац морају да буду ослобођени заједно са тобом.
Када пођемо у пустињу, морамо понети са собом сву своју имовину. Божија заповест је јасна: ми који служимо Богу морамо бити одвојени од света.
Наш пут је у пустињи
Није довољно признати Господа Исуса само својим устима; морамо да изиђемо из света и будемо одвојени од њега. То је корак даље од признања. Свакако да не би требало да будемо ћутљиви хришћани, али саме речи нису довољне. Морамо да будемо одвојени народ. Треба да видимо и чувамо нови положај који сада имамо у Господу; свој претходни положај морамо оставити далеко за собом. Не можемо и даље да одржавамо претходна другарства, осећања и односе. Морамо да изиђемо са свим својим стварима. Људи би могли да нас сматрају неразумнима, али ми морамо да изиђемо из света. Пошто смо постали хришћани, наш пут се налази у пустињи – не у Египту.
У сагласности са новозаветним схватањем, и Египат и пустиња представља свет. Египат, међутим, указује на свет у његовом моралном смислу, док пустиња говори о свету у његовом физичком смислу. Ми хришћани се налазимо у физичком свету али не у моралном. Свет је као што знамо и систем и место. Египат представља систем у коме се налазе многе привлачне ствари које изазивају жељу очију, жељу тела и понос живота. Пустиња симболише место на коме живимо.
Ми хришћани морамо да изиђемо из света као система. Бити одвојен од света значи бити одвојен од система овога света у његовом моралном значењу. То не подразумева остављање света као места.
Д. М. Пантон (D. M. Panton) лепо говори о нашем ходу у пустињи. Он каже: ,,У животу, она је пут; у смрти, она је гроб.“ Нико не може да остане сувише дуго у овом свету, јер је он само пут. Када човек умре, свет служи и као гроб. Такав би требало да буде наш став према свету. Сваки верник мора да буде одвојен. У очима људи овога света, ми смо само странци и дошљаци који се налазе једно кратко време у пустињи; само су они стални становници света.
Дозволите ми да употребим једну илустрацију да бих показао шта значи одвојење. Пред крај мога боравка у Енглеској, непосредно пре потписивања Минхенског уговора, под политиком попуштања премијера Чемберлена (Chamberlain), приметио сам да се људи ужурбано припремају за рат копајући ровове, градећи аеродроме, зидајући склоништа, па и делећи гас-маске. Моја осећања су била у потпуности друкчија од осећања Енглеза. Гледао сам их како се припремају за рат, видео сам како прикупљају прилоге и увежбавају цивилну заштиту. Тада је једне ноћи стигао телеграм у коме је писало да је уговор потписан и да нема потребе за страховањем од рата. Те ноћи многи нису могли да спавају. Певали су и клицали. Али, каква је била моја реакција? Моје осећање могу да опишем у три речи: посматрао сам хладнокрвно. Док су се они ужурбано припремали за рат, ја сам хладнокрвно гледао; сада када су били раздрагани због мира, ја сам опет хладнокрвно посматрао. Зашто? Зато што сам био странац, ускоро је требало да отпутујем. Пошто сам у Енглеској био путник, моје осећање је било потпуно другачије од осећања Енглеза. У њиховој радости и у њиховој тузи, био сам само посматрач. Тако сам уистину схватио шта значи бити странац.
Иако још нисмо оставили овај свет као место, већ смо отишли од њега као од система. У моралном смислу ми му не припадамо. Уколико не можемо да се осврнемо на свет као на нешто што смо оставили, грешимо. Ако не можемо хладно да га посматрамо, онда смо пали. Ако не можемо да усвојимо став посматрача према свим стварима и свим односима у свету, нисмо успели као хришћани. То показује да смо још увек у њему и да тек треба да изиђемо из њега.
Док сам био у Енглеској, природно је да сам се надао миру, али се нисам узнемиравао због гласова о рату. И ја сам се надао да неће бити бомбардовања, али нисам био због тога веома забринут. Једном сам рекао једном брату: ,,Бог ме је спасао да будем хришћанин а не Енглез.“ Ја против таквог осећања ништа нисам могао, јер ме је Бог спасао да будем хришћанин. Мој став према Енглеској је био неутралан: надао сам се њеном добру, желео сам јој мир; али моји интереси су били на другом месту.
Млади верници би требало да виде, као што су то Петар и други апостоли рекли да смо ми странци и путници на овој земљи. Већ смо изишли из светског система. Они који припадају свету желе да нас задрже, привуку ближе себи, задрже нашу својину — али ми не можемо да служимо Богу ако било где попустимо.
Нека нам лица од сада буду окренута ка Обећаној Земљи. Одвојени смо од Египта. Крв је та која раздваја, јер нас је крв откупила за Бога. Који нису откупљени крвљу, они су Египћани. Неоткупљени припадају овом свету, али откупљени су грађани једног другог света.
Претпоставимо да одеш у продавницу и купиш сат. Пошто си платио изиђеш са њим. Ти не дајеш сат власнику трговине уз молбу да га он користи. Не — купиш га и изиђеш са њим. Где је куповина, ту је и излажење. Не заборавите да нас је крв купила да бисмо оставили систем света. Сваки који је купљен крвљу, одлази. Купљени смо да бисмо следили Господа и путовали ка Обећаној Земљи.
Начела према којима се руководи одвојење
Неки ће се вероватно питати: Одакле би требало да изиђемо? Шта то припада свету? У чему морамо да будемо одвојени од света? Предложићемо пет начела за одвојење. Пре него што се упустимо у разматрање тих начела једно је потребно: Прво, наше срце и дух морају да буду ослобођени од света. Ако неко још увек жели да буде у свету, ова начела му неће бити од користи. Макар се одвојио и од стотину ствари, опет је у свету. Човеково лично одвајање у срцу и духу мора да претходи одвајању од ствари.
Човек мора у потпуности да изиђе из Египта и буде одвојен од света. Немојте се плашити што вас зову чудним. Има ствари које треба средити и има начина којима треба да будемо друкчији од света, иако је нам је жеља да имамо мир са свим људима. У нашим домовима, канцеларијама, или било где, ми се не свађамо. Ми ни према коме нисмо ратоборни. Али ипак има неколико ствари од којих се морамо одвојити.
1. Оно што свет сматра да је недостојно за хришћане
Морамо се одвојити од свега онога што свет сматра да је недостојно хришћана. Свој хришћански живот почињемо пред светом и свет хришћанима поставља одређене стандарде. Ако смо испод њихових стандарда, где ће нам бити сведочанство? Никада не би требало да дозволимо да неверни разрогаче очи због онога што радимо и кажу: ,,Зар хришћани то чине?“ Због такве оптужбе с нашим сведочанством пред њима је свршено. На пример, претпоставимо да посетиш неко место и тамо се сретнеш с неким ко није хришћанин. Он мрмља: ,,Зар ви хришћани посећујете ово место?“ Има много места на која неверни могу да свраћају и може да им буде сасвим лако да одбране своје поступке када их неко пита у вези с тим. Али, ако хришћанин одлази на иста места, одмах ће му приговорити. Они могу да греше, али ти не можеш. Они то могу да чине без икаквих проблема, али ако и ти то чиниш, бићеш критикован. Због тога, све што свет осуђује као недостојно да хришћани чине, ми то не смемо да радимо. То је минимални захтев.
Знам многе младиће и девојке који имају неверне родитеље. Кад затраже ово или оно од својих родитеља, чуо сам како им родитељи одговарају: ,,Иако си узверовао у Господа Исуса, још увек тражиш те ствари?“ Дозволите ми да кажем: Срамота је за хришћане да их неверни свет исправља. Авимелех је укорио Авраама за лаж. То је једна од најсрамнијих ствари забележених у Библији. Неверни могу да лажу, али да ли и ми лажемо? Ми морамо да се одвојимо од ствари које Египћани сматрају да су недостојне за нас.
2. Оно што је противречно нашем односу са Господом
Шта год је недоследно нашем односу са Господом, мора да буде одбачено. Наш Господ је на земљи био понижен; можемо ли ми да тражимо славу? Он је био разапет као разбојник; можемо ли ми да се удварамо свету да бисмо задобили његову наклоност? Он је био оклеветан као да је био запоседнут демоном; да ли ми можемо да тражимо да нас људи хвале као најпаметније и најразумније? Такви захтеви откривају противречност нашег односа с Господом. То нас чини друкчијим од Господа до толике мере да му се чак и противимо. Ми морамо да прођемо свим оним путевима којима је Он прошао. Због тога морамо да искоренимо све оно што је недоследно нашем односу са Господом.
Господ каже: „Ученик није над учитељем нити слуга над својим госпо-даром“ (Матеј 10:24). То указује на наш однос са светом, и показује нам да морамо да трпимо клевету и срамоту. Ако су са нашим Господом поступали тако, можемо ли да очекујемо да са нама поступају другачије? Ако је то начин на који су поступали са Учитељем, можемо ли ми да се надамо нечем другом? Ако се са нама поступа другачије, у нашем односу са Господом мора да има нечега што не ваља из основа. Будимо пажљиви да упоредо с другом Божијом децом, заједно ходамо Господњим путем. С каквим год околностима да се наш Господ суочио на земљи, ми такође морамо да Га следимо у томе.
Сви који следе Исуса Назарећанина, требало би да буду спремни за срам, а не славу. Ко год се упутио за Њим мора да буде спреман да носи крст. Кад људи први пут сретну Господа они не чују да Он каже: ,,Гле, како је то величанствено!“ Него како каже: ,,Ако ко хоће да пође за мном, нека се одрече себе самога и узме крст свој и иде за мном“ (Матеј 16:24). Он те речи говори на улазу, а не у унутрашњости собе. Упозорио нас је на то да понесемо крст. То је наш пут — једини начин да следимо Господа. Његов однос према свету је и наш однос према свету. Ми морамо да се држимо свога јединства с Господом.
,,А ја сам далеко од тога да се хвалим ичим сем крстом Господа нашега Исуса Христа, којим је свет за мене распет, и ја за свет“ (Гал. 6:14). Између света и Господа стоји крст. Ми кроз крст стојимо на Господњој страни. На једној страни је Господ, на другој страни је свет; између њих се налази крст. Наш став према свету је одређен крстом. Свет је нашем Господу дао крст, и стога се налази на супротној страни. Пошто смо на Господњој страни, ми не можемо да пређемо у свет осим кроз крст. Крст не може да се заобиђе, јер је он свршена чињеница — ствар историје. Ми не можемо да уклонимо ту чињеницу нити да поништимо историју. Свет је на крсту разапео нашега Господа; како можемо да заобиђемо крст? Пошто је крст чињеница, за нас ће то што је свет био разапет на њему увек бити чињеница. Ако нема начина да се крст одбаци, нема могућности ни да се уклони чињеница да је свет био разапет. Уколико нам није могуће да избришемо крст, не можемо да пређемо ни на другу страну — на страну света. Хвала Богу — ми смо са ове стране крста.
Да то илуструјем: Ако су човеку убијени отац или мајка или брат, он ће одбити да се нагађа са својим душманином. Онај који му је био мио, убијен је. Тако дакле какво је тло остављено за разговор? Пре убиства цела ствар је била отворена за дискусију; међутим после убиства нема о чему да се разговара. Исто тако, сада је крст постао чињеница. Шта бисмо још могли рећи? Свет је нашега Господа разапео на крст, тако сада стојимо на Господњој страни и објављујемо да што се света тиче, ми смо разапети, а што се нас тиче свет је разапет. Између то двоје данас не може да буде везе. Свет не може да пређе на нашу страну, нити ми можемо да пређемо свету.
Угледавши крст ми се њиме хвалимо. Крстом је ,,свет за мене распет, и ја за свет“ (Гал. 6:14). Ово двоје се налази насупрот једно другом. Без обзира на то шта људи говорили — крст је историјска чињеница. Она се не може променити. Хришћани су на једној страни, свет је на другој, а крст између њих. Кад отворимо очи, видимо крст, а не свет. Ако икада угледамо свет, прво угледамо крст. Ми с гневом и оштро можемо да одговоримо, баш као и онај коме су отац, или мајка, или брат били убијени, ту нема више о чему да се разговара.
Млади хришћани морају да увиде да је Господњи положај и њихов положај. Они често питају: ,,Да ли ћу се дотаћи света ако учиним то и то? Могу ли да урадим ово или оно?“ Нама је врло тешко да им све објаснимо, али можемо им дати одређена начела. Можемо им рећи да као што су свет и крст насупрот један другоме, тако исто су и свет и наш Господ насупрот једно другоме. Ако одлазе Господу отвореног и осетљивог срца, јасно ће видети разлику између те две стране.
Шта је свет? Шта није свет? Знаћете када дођете Господу. Требало би да поставите само једно питање: У каквом односу је ова ствар била са Господом Исусом док је био на земљи? Какав је био Господњи однос са људима из света? Ако се твој однос не разликује од Његовог, он је добар. Али ако се твој положај разликује од Његовог, он не ваља. Ми смо следбеници Јагњета које је било заклано. Ми идемо за Јагњетом куда оно иде (Отк. 14:4). Ми заједно са Јагњетом стојимо у његовом закланом положају. Што год се не налази у том положају, што год је у супротности са Господњим положајем — свет је, од кога морамо бити одвојени.
3. Оно што гуши наш духовни живот
Опет питање: Шта је свет? Свака поједина ствар која тежи да угуши наш духовни живот пред Господом је свет. Како је немогуће рећи новим верницима шта је дозвољено а шта није! Ако им кажемо десет ствари, они имају неку једанаесту да питају. Али ако разумеју макар иједно начело, моћи ће да га примене на безброј ствари. Шта год чини да губиш жар за молитвом, или за читањем Библије, или да губиш храброст за сведочењем, то је свет.
Свет ствара врсту атмосфере која хлади нашу љубав према Господу. Суши наш духовни живот, расхлађује нам жар, смрзава жудњу за Господом. Зато мора да се одбаци.
Могу ли ствари које нису грешне да се сматрају да припадају свету? По човеку многе ствари се веома цене, али питање је да ли нам оне помажу да се приближимо Господу, или ће нам гушити духовни живот? Одиста, оне би могле да буду добре, па ипак када то учинимо неколико пута, наша унутрашња ватра почиње да јењава. Ако наставимо с тим, ватра ће се ускоро угасити. Налазимо да нам је тешко да признамо грехе, да се молимо и да читамо Библију. Иако те светске ствари можда нису окупирале наше време, свакако су окупирале нашу савест. Ослабиле су нам савест пред Богом и дале нам неизрециви осећај да чинимо нешто што не ваља. Наша савест не може да се уздигне изнад тога осећања. Одузима нам укус за Библијом. Кад хоћемо да сведочимо чини да се осећамо празнима. Гута нам речи. Без обзира колико су те ствари безгрешне, колико би могле да буду врло добре, оне ипак морају да се означе као свет. Све што гуши наш духовни живот припада свету.
4. Друштвене ствари које спречавају сведочанство
Друга ствар коју треба поменути, односи се на друштво. Сви друштвени састанци, прославе, или весело време проведено заједно, који чине да се наша светиљка ставља под мерицу, јесу од света. Требало би их одбацити. Како хришћани могу да наставе са својим друштвом ако не могу да признају да припадају Господу, и ако морају да се претварају да су учтиви слушајући и смешкајући се са неверницима? Како можемо да потиснемо своје унутрашње осећање и да се осмехујемо? Како можемо изнутра да осећамо свет, а истовремено споља да показујемо саосећање са њим? Како можемо да осудимо нешто као грешно, ако се споља са тим слажемо? Многа Божија деца су била повучена натраг у свет зато што нису била у стању да промене свој друштвени живот.
Почетници у Христу морају да буду начисто са својим ставом од почетка. Треба донети исправну одлуку. Ми се не уздржавамо својевољно од општења са другима. Нисмо као Јован Крститељ који није ни јео ни пио. Следимо Господа и у јелу и у пићу. Нисмо испосници; у додиру смо са људима. Но свој став морамо да одржавамо. Људима се не сме дозволити да се мешају у наш хришћански живот. Они би то наше стање требало да поштују. Мада се понекад са њим не слажу, они га не могу променити.
Кад друштвеност утиче на наше сведочанство, знамо да је то свет. У својим односима са људима требало би да будемо у стању да им покажемо свој хришћански став. Иначе, боље је да се одвојимо. Псалмиста каже за Божијег човека: ,,На путу грешничком не стоји, и у друштву неваљалих људи не седи“ (Псалам 1:1). Ако ходамо на грешничком путу, убрзо ћемо бити тамо где су и они. Ако седимо са неваљалим људима, брзо ћемо се укаљати безбожништвом. И грех и безбожништво су веома заразни – од њих морамо да бежимо као од куге.
5. Оно што слаби верници осуђују
Ма шта саблажњава слабе вернике треба сматрати за свет. На почетку смо поменули ствари које свет сматра да су недостојне за хришћане; сада говоримо о стварима које млитави хришћани осуђују. Запазите да то нису ствари које јаки хришћани не одобравају, него оне које слаби хришћани критикују. Чињеница остаје да ти слаби верници не морају да имају исправан суд о њима. Оно што они не одобравају могло би да буде сасвим у реду. Но ипак они имају слабу савест баш као што смо је и ми некада имали. Како могу да их саблазним стварима које они сматрају као погрешним? Ја пред њима морам да ходам без икакве замерке. Павле каже: ,,Мени је све дозвољено, али није све на корист“ (1. Кор. 6:12). Све је дозвољено, јер са нашег становишта те ствари нису од света, међутим за млитаве хришћане оне јесу од света. Због тога, њих ради, ми морамо да се уздржавамо.
Да би ово илустровао Павле узима један изузетан случај. Он каже: ,,Ако јело саблажњава мог брата, нећу јести меса довека, да не саблазним свога брата“ (1. Кор. 8:13). Није лако уздржавати се од меса, нарочито кад Павле у свом писму Тимотеју каже: ,,Неки (ће) одступити од вере . . . да се уздржава од јела, која је Бог створио да их са захвалношћу узимају верни који су познали истину“ (1. Тим. 4:1, 3). Али Павле је вољан да одлази у крајност. Да ли једе месо или не, за њега је мала ствар; његови следбеници, међутим, можда немају исто знање. Он зна када да стане, али они који га следе могли би да оду сувише далеко. Ако једе месо, они би могли да оду у незнабожачки храм и једу месо жртвовано идолима те касније падну у идолопоклонство. Ми због тога морамо да будемо пажљиви у свему што би слаби хришћани могли да сматрају да је од света — макар то и немало никакву везу са њим.
Изиђите из света
,,Зато отидите од њих и одвојте се, говори Господ, и не дотичите оно што је нечисто, па ћу вас примити, и бићу вам отац, а ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ сведржитељ“ (2. Кор. 6:17, 18). Ово је први пут да се у Новом завету употребљава име ,,Господ сведржитељ”. Касније ћемо га наћи у Књизи Откривења. На јеврејском она гласи: ,,Ел шадај”. ,,Ел“ значи Бог, ,,Шадај“ потиче од речи која значи дојка или млеко. Зато би ово име ваљало превести са ,,Сведовољни Бог”. Оно што детету треба то је млеко, а млеко долази из мајчине дојке. Тако мајчина дојка прибавља све потребе детета. Тако и наш Бог.
Господ нас као Сведовољни Бог зове да изиђемо из света и не дотичемо се онога што је нечисто, да би нас примио као синове и кћери. Ово нису тек само речи, јер их подржава Сведовољни Бог. Ако оставимо све, остаће нам празне руке — али Он ће нас примити.
Нека је на знање да су сви које је Господ примио били одвојени од света. Многи не осећају Господњу драгоценост зато што још не сматрају све за ђубре. Говорећи у негативном смислу, они који не сматрају све за смеће, морају неопходно да гледају на земаљске ствари као на благо; због тога не знају шта значи бити примљен од Бога. Како је само потребно да познајемо Оца као Сведовољног Бога.
,,Јер отац мој и мати моја оставише ме; али Господ нека ме прихвати (Псалам 27:10). И ,,Чезне за тобом тело моје и срце моје; Бог је град срца мога и део мој довека“ (Псалам 73:26). Ко може да искуси такву сласт? Само они који су изишли — који су све оставили. Слепи човек који је био излечен, нашао је Господа када је био избачен из синагоге. Ако останемо у ,,синагоги“ нећемо се срести са Господом. Ако смо истерани, над нама ће почивати благо-слов Господњи. Како је то драгоцено! Изиђите дакле, искусите сласт Господњу!
