У Библији се спомиње служба која се назива свештенство. Свештенство је група људи који су потпуно одвојени од света да би служили Богу. Немају никакво друго занимање или дужност осим да служе Богу. Они су свештеници.
Историја свештеника
Од Прве књиге Мојсијеве наовамо Бог има своје свештенике. Мелхиседек је био први Божији свештеник. За време Авраама, Мелхиседек је већ био одвојен за службу Божију. Од Мелхиседека до оног времена када је настао народ Израиљев, увек је било свештеника.
Када је Господ Исус био на земљи, штавише и после његовог одласка, свештенство је настављено. И после Његовог узнесења, Библија нам показује да је Господ Исус постао свештеник пред Богом. Другим речима, Он је на небу и служи искључиво Богу.
Свештенство се наставља и у време цркве. После тога, они који учествују у првом васкрсењу биће свештеници Богу и Христу и владаће са њим хиљаду година (Отк. 20:6). Тако ће у хиљадугодишњем царству Божија деца продужити као свештеници Богу и Христу. Природа свештенства се неће променити, јер ће свештеници још увек служити Богу.
Чак и када дође ново небо и нова земља, свештенство неће ишчезнути. У Новом Јерусалиму сва Божија деца и све Божије слуге ће само Њему служити.
Ово је дивно: свештенство је почело са Мелхиседеком – који нема ни оца ни мајке, ни родослова, ни почетка данима ни свршетка животу – и наставља се кроз хиљадугодишње царство. Његова служба се протеже у вечност која долази.
Царство Свештеничко
Иако је у почетку само Мелхиседек био свештеник, Божији је циљ да сав његов народ буде свештенство – не само неколицина.
Када су Израиљци изашли из Египта и дошли до горе Синаја, Бог им је говорио преко Мојсија, „И бићете ми царство свештеничко и народ свет“ (2. Мој. 19:6). Зашто пише царство свештеничко? Из само једног разлога: зато што ће сви бити свештеници. Ниједна особа у тој земљи није требало да буде обична; сви су били свештеници. То је Божији циљ.
Када је Бог изабрао Израиља да буде његов народ, Он им је поставио један циљ: да њихов народ буде другачији од свих других народа, зато што ће бити царство свештеничко. Сви људи у царству ће бити свештеници. Свачије занимање јесте да служи Богу. Бог је одушевљен тиме што је изабрао народ који ће Му служити; Њему је драго да се они баве Његовим послом на земљи.
На Синајској гори Бог је обавестио свој народ Израиља да ће их поставити за царство свештеничко. Ово је заиста дивна ствар. Велику Британију називамо поморском земљом, Сједињене Америчке Државе златном земљом, Кину народом са етикетом, Индију филозофским народом, али овде налазимо народ који се назива царством свештеничким. У овом народу свако је свештеник, и људи и жене, и одрасли и деца. Ништа друго не раде осим да служе Богу. Ово је постало њихово једино занимање. Није ли то дивно?
Пошто им је Бог рекао да ће их поставити за царство свештеничко, позвао је Мојсија да се попне на гору да би примио десет заповести написаних на две плоче. Мојсије је остао на гори четрдесет дана. Бог је својом руком написао заповести: „Немој имати других богова уза ме“, „Не гради себи лика резана“, и тако даље.
Но када је народ видео да се Мојсије дуго задржао на гори, скупили су се око Аарона и рекли: „Хајде, начини нам богове, који ће ићи пред нама, јер томе Мојсију. . . не знамо шта би“ (2. Мој. 32:1). Аарон их је послушао и направио им је златно теле. Онда су објавили: „Ово су богови твоји, Израиљу, који те изведоше из земље Египатске“ (2. Мој. 32:4)
Почели су да се клањају идолу и сели да једу и да пију, и устали да играју. Веома су се радовали јер су могли да виде бога кога су сами начинили од истопљеног злата. Бог са којим их је Мојсије упознао био је некако незгодан, зато што је био невидљив и није се могао лако наћи. А сада, чак ни Мојсије, који их је научио како да се клањају том Богу, није могао да се нађе. Било им је згодније да се клањају златном телету – оно је могло да се види. Другим речима, иако је Бог намеравао да их учини својим свештеницима, већ су се претворили у свештенике златног телета. Бог је намеравао да их учини царством свештеничким, али пре него што су постављени, окренули су се да се клањају идолу. Имали су другог бога и другачије клањање.
Човеково природно схватање Бога је увек такво да је склон да самом себи створи бога. Воли да се клања богу кога је сам направио уместо да прихвати власт и положај Бога створитеља.
Свештеничко племе
Бог је рекао Мојсију да сиђе са планине, тако да се Мојсије окренуо и сишао држећи у својим рукама две плоче сведочанства – десет заповести. Када се приближио логору и видео стање народа, толико се разбеснео да је разбио обадве плоче у подножју горе. Онда је стао на улазу у шатор и рекао: „К мени ко је Господњи!“ И сви синови Левијеви су му пришли. Рекао им је: „Овако каже Господ Бог Израиљев: припашите сваки свој мач уз бедро своје, па прођите тамо и амо по околу од врата до врата, и побијте сваки брата свога и пријатеља свога и ближњега свога“ (2. Мој. 32:26-27). Требало је да убију свакога ко се клањао златном телету. Требало је да потпуно одбаце сваку родбинску везу; требало је да побију све без разлике.
Многи су сматрали да је ова оптужба сувише сурова. Ко би имао срца да убије свога брата или пријатеља? Једанаест од дванаест племена се нису одазвала. Цена им је била превисока. Само је племе Левијево припасало мач и пошло по логору од врата до врата. Тога дана је убијено око три хиљаде људи. Побијени су били њихова браћа, рођаци и пријатељи.
Запазимо следеће: После овог догађаја са златним телетом Бог је одмах рекао Мојсију да одсада народ Израиљев више не може да буде царство свештеничко. Иако се ово није посебно нагласило, ипак се то разумело, јер је Бог од тада дао Левијевом племену искључиву привилегију да буду свештеници. Оно што је првобитно намењено целом Израиљском народу сада је дато дому Аароновом из племена Левитског.
Од тада па надаље, постојале су две класе Божијега народа: једну класу је представљао народ Божији, а другу свештеници Божији. Божија првобитна намера је била да учини све људе својим свештеницима. Није имао намеру да их дели на народ и свештенике. Цело царство је требало да буде свештенство. Божији народ и Божији свештеници ће бити једно те исто. Ко је Божији народ? Ко су Божији свештеници? Ко год припада Божијем народу био је и свештеник, и ко год је свештеник припадао је Божијем народу. Али, пошто су многи заволели свет и предали се људским осећањима и оставили верност Господу и клањали се идолима, Бог је морао да преузме мере да одели свештенике од свог народа. Ако неко не воли Господа више од оца, мајке, деце, брата, сестре и свега, не може да буде ученик Господњи. Нажалост, многи неће да плате цену да испуне услове.
У почетку је било царство свештеничко, али сада има племе свештеничко. Оно што је првобитно намењено за цео народ, остварило се у једној породици. Свештенство се ограничило на једну породицу уместо на један народ. У Левијевом племену, Божији народ и Божији свештеници су били једно – Божији народ су били Божији свештеници. Али осталих једанаест племена, иако су били Божији народ, нису могли да буду Божији свештеници. Ово је заиста била озбиљна ствар; као што је и данас озбиљна ако неко узверује у Господа, а не испуњава задатак свештеника.
Свештенство
Од времена Друге Књиге Мојсијеве до доласка Исуса Христа на земљу, нико није могао да ради као свештеник осим оних који су били из племена Левијевог. Нико други није смео да приноси жртве Богу, зато што их Бог не би примио. Жртве су морале да приносе свештеници. Исто тако, нико није могао да приђе Богу и призна свој грех; морао је да се исповеда преко свештеника. Није могао ни да се одвоји од света, јер није био овлашћен да додирне уље помазања; једино су свештеници могли да га помажу и да га тако одвоје. Ниједна обична особа није смела да се бави неком духовном службом; свештеник је све радио уместо њих.
У Старом завету нешто посебно је обележавало Израиљце: Бог им је био далеко; није свако могао да ступи у контакт са Њим. Напротив, постојало је свештенство као посредничка класа. Човек није могао непосредно да приђе Богу. Ако би народ Божији хтео да се приближи Богу морао је то да учини преко свештеника. Нису имали право да имају директну заједницу са Богом. Бог је долазио људима преко свештеника, и људи су прилазили Богу преко свештеника. Између Бога и човека је била посредничка класа, а не директна веза.
Према Божијој првобитној замисли, ово није било потребно. Његова првобитна намера је била да има непосредан контакт са човеком и човек са Њим. Али сада се ситуација променила. Сада нису били само Бог и народ; били су Бог, народ и свештеници. Људи су прилазили Богу преко свештеника и Бог је долазио људима преко свештеника. Контакт је постао индиректан.
Свештенство се променило
За око хиљаду петсто година, од Мојсија до Христа, народ Божији није могао директно да приђе Богу. Само чланови једне породице су били изабрани да буду свештеници. Да би пришли Богу, сваки човек је морао да приђе преко њих. Када би се неко усудио да сам приђе Богу, погинуо би. За то време функција свештеника је била веома важна. Колико је само свештенство било племенито! Колико је само било велико! Али одједном је дошао Нови савез и по њему су људи могли да се спасу и откупе непосредно. Одједном чујемо реч: „Па се и сами као живо камење узиђујте у духовни дом, у свето свештенство, да посредством Исуса Христа принесете духовне жртве које су Богу угодне“ (1. Пет. 2:5).
Петар нам говори да је Христос темељ цркве. Он је камен одбачен од зидара који је постао угаони камен. Кроз Њега смо и ми постали живо камење да би се спојили и уградили у духовни дом и Божије свето свештенство. Глас са неба нам објављује да су сви они који су спасени Божији свештеници. Сви који су постали живо камење и који су повезани са духовним храмом су свештеници Божији.
Одједном, обећање које је било по страни хиљаду петсто година поново важи. Оно што су Израиљци изгубили, црква је добила. Израиљ је изгубио свеопште свештенство, међутим данас, под Новим заветом, глас са неба нам говори да су свештеници сви они који су спасени.
„И учини нас царством, свештеницима Богу и Оцу своме“ (Отк. 1:6). У почетку су сви – цео народ – били свештеници, али су убрзо били искључени. Међутим, црква је данас царство свештеничко. Оно што су Израиљци изгубили када су се клањали златном телету сада је добила црква кроз Исуса Христа. Сви који су у цркви свештеници су. Божије предвиђено царство свештеничко се потпуно остварило.
Шта то значи да је црква постала царство свештеничко или да су сви у цркви свештеници? Ово једноставно значи да је занимање свих који су примили Божију благодат једно те исто – да служе Богу. Као што сам раније говорио младима, занимање лекара који је узверовао у Господа није више медицина, нити је занимање болничарке нега болесника, нити је занимање наставника просвета, нити фармера пољопривреда, нити бизнисмена пословни живот. Запамтите, када сте постали хришћанин, ваше занимање се потпуно променило. Сви верници имају само једно занимање, а то је да служе Богу. Од сада сам Божији свештеник. Споља могу да се бавим разним стварима, али унутра стојим пред Богом и служим Њему. Све је урађено овим као духовним циљем.
Сви хришћани, дакле, имају једно занимање – да служе Богу. Лекар не би требало да тражи славу; напротив, његово занимање као лекара, требало би да служи само да заради за живот. Сада је његов прави позив да буде Божији свештеник. Исто важи и за наставника. Не би требало да се труди да буде познат, да буде истакнути професор; требало би да иде за тим да буде добар Божији свештеник. Његово бављење просветом постаје споредни посао; главно занимање му је да служи Богу. Овакво схватање службе би требало да обухвати хришћане у свим занимањима – раднике, пољопривреднике и све остало. Њихово једино занимање је у ствари да служе Богу.
Откако си постао хришћанин требало би да оставиш своје амбиције и планове. Не би требало да се трудиш да се истакнеш у својој области. Као верник, требало би да имаш само једну амбицију, ону коју је Павле имао – да будеш угодан Богу (2. Кор. 5:9). Не би требало да имаш било коју другу амбицију. Свака светска будућност коју си некад могао да имаш, сада је заувек разбијена. Сада мораш да будеш спреман да будеш човек који служи Господу.
Слава Свештеника
У првим данима мог хришћанског живота мислио сам да би требало много напора да би се млади верник решио да служи Богу. Мислио сам да морам да убеђујем, молим, наговарам. Међутим, Бог сасвим другачије мисли. Бог је Израиљцима одузео свештничку службу зато што су сагрешили. Другим речима служба Богу је највећа слава и привилегија коју Он може да повери човеку. Ако неко у томе подбаци Бог ће му то одузети. Он нема намеру да убеђује и моли, нити да се труди да задовољи човека. Да човек буде свештеник Богу то је његова слава, а не Божија.
Сетите се како су неки у Другој Мојсијевој изгорели када су принели непрописну ватру. Ако би обичан човек ушао у светињу или приносио жртве, задесила би га смрт. Нико осим свештеника није могао да се приближи Богу. Са Божијег гледишта, када Он поставља свештенике то значи да им указује поверење, даје им славу и узвисује их. Ако би неко покушао својом вољом да постане свештеник, умро би. Уза, који је пружио руку да придржи ковчег завета који се заљуљао, пао је мртав.
Понекад људи мисле да прослављају Бога када се нуде да му служе! Током прошлих деценија, често сам био присутан на састанцима пробуђења када се упућује позив да људи служе Богу. У другим приликама људи дају мало пара као да Богу чине посебну услугу. Понекад људи нуде своју службу Богу, али тако као да тиме чине услугу Богу. Када се неко одрекне свог положаја у свету, то изгледа као да хоће да каже како чини велику част Богу тиме што му служи такав човек као што је он. Дозволите, ово је слепоћа. Ово је будалаштина. И ово је тама.
Пошто нас је Бог на небу позвао да будемо свештеници, требало би на коленима да се понизимо пред њим, јер смо примили велику славу. Бог нам је учинио велику част. Има ли нечега што би било ко на овој земљи могао да принесе Богу? Ипак, Бог је вољан да прими оно што Му ми приносимо. Заиста је велика привилегија да људи као што смо ми могу да служе Богу. То је заиста благодат! То је заиста еванђеље! Еванђеље не само да нас спасава кроз Господа Исуса већ нам омогућава и да служимо Богу. Еванђеље је заиста славно.
Потврђено свештенство
Црква данас нема више ограничену свештеничку службу него универзалну. Народ Израиљев је једном подбацио; црква не сме да дозволи да и она подбаци. Пошто су Израиљци подбацили, Божији народ и Божији свештеници су били одвојени; али у цркви не сме да постоји таква подела. У цркви је Божији народ Божије свештенство. Ако има људи, има и свештеника. Колико има браће и сестара толико има свештеника. Сваки од нас мора да се приближава Богу и доноси духовне жртве. Сви морамо да приносимо жртву хвале, сви морамо да учествујемо у духовним стварима. Ово није селективна служба, јер сви морају да служе Богу. Ако нису сви укључени, онда то није црква.
Међутим, данас је ситуација таква да свештеничка служба више није универзална. Народ Израиљев је подбацио, зар ће и црква да подбаци? Током ових две хиљаде година никад није било онолико свештеника колико има верника. У историји цркве видимо поделу на свештенике и обичне вернике. Настала је посредничка класа између Бога и његовог народа. Ово је дело и учење Николаита.
Надам се, браћо и сестре, да ћемо ово јасно увидети; не смемо дозволити да постоји нека посредничка класа. Не прихватамо да било каква група стоји између Божије деце и Бога, служећи као посредничко свештенство. То никада не би требало да прихватимо. Ми знамо шта је црква. У цркви је свако дете Божије свештеник. Не тражимо да један или неколицина управља духовним стварима за нас. У цркви не сме да се прихвати некаква посредничка класа.
Запазите да наше неслагање овде није са спољашњим изгледом већ са садржајем хришћанства. Видимо да данас у хришћанству постоји посредничка класа – неки људи који су постављени да служе Богу, док су остали људи само чланови цркве. Иако су деца Божија, они зависе од других да би могли да приступе Богу. Не само да постоји таква посредничка класа него је признају и многе организације. Међутим, ми не можемо да прихватимо ову посредничку класу, као Израиљци у прошлости, јер нећемо да се одрекнемо благодати коју је Бог дао цркви под Новим заветом.
Одбацимо, дакле посредничку класу. Најбољи начин да се она одбаци јесте да сви припадамо тој класи! Требало би да клекнемо пред Господом и кажемо: „Господе, спреман сам да Ти служим. Спреман сам да будем свештеник.“
Идеја о посредничкој класи долази из света, од тела, од идолопоклонства, од љубави према свету. Када би се сви верници од самог почетка одрекли света и његових идола, могли би себе да приносе Богу. Говорили би: „Одсада живим на земљи са јединим циљем – да служим Богу.“ Онда би посредничке класе сасвим природно нестало. Када би сваки брат и сестра схватили да нам је једино занимање да служимо Богу, посредничка класа би за кратко време изчезла.
У ствари не би требало дозволити било какву посредничку класу од самог почетка. Таква класа је настала само због неуспеха и самовоље. Изгледа природно да неки служе Богу, а неки да му не служе. Ко не служи може да се бави светским стварима; ко му служи мора да се бави духовним стварима. Највише што ће први да раде за друге јесте да дају мало новца. Баве се својим пословима као трговци, наставници, лекари и изгледа као да их уопште не интересује да служе Богу. Понекад пожеле да буду бољи верници, те стога сваке недеље одвајају мало времена да би присуствовали богослужењима и ставили мало новца у колекту. На тај начин се Божији народ одваја од Божијих свештеника. Ово не би смело да се дешава. Морамо да схватимо да би као верници требало да будемо потпуно предани; свештеници су они који су потпуно предани.
Буђење Свештенства
Не заборавимо да је опасност Израиља постала опасност цркве током ових двадесет векова. Откако је Господ отишао са земље до писања књиге Откривења сва деца Божија су била свештеници. У вези са тим није било проблема. Али од краја првог века све до трећег века почели су све чешће да се јављају проблеми у вези с тим. Ипак, то још није био општи проблем. Ту и тамо деца Божија нису хтела да буду свештеници. Међутим, уопштено говорећи, свештенство свих верника се наставило.
Када је Рим прихватио хришћанство, многи су се прикључили верницима. У томе што су људи исповедали припадност Господу било је овоземаљске користи, јер су тиме постајали суверници и браћа ћесара. Господ нам заповеда: „Дајте дакле цару царево а Богу Божије“ (Мат. 22:21). Затим су људи почели да говоре да би требало да дамо и царево и Божије Богу. Ово је изгледало као велика победа за хришћанство. Али после тога црква је претрпела велику промену. Раније за време Римских прогонстава, десетине хиљада хришћана је умрло мученичком смрћу. Тада није било лако правити се хришћанином. Али сада се ситуација потпуно променила. Било је у моди да се буде хришћанин, јер ко верује у Бога тај верује као што и цар верује. Зато су се многи сјатили у хришћанство. Број људи се веома повећао, али број свештеника се није повећао. Зашто? Зато што је било могуће прикључити се као хришћанин, али није било могуће прикључити се и служити Богу.
Зато је у четвртом веку, црква доживела драстичну промену. У овом периоду, многи су ушли у цркву који су били неверни, полу-верни или световни. Ти људи нису имали никакву жељу да служе Господу. Наравно, остало је да се неколицина духовних људи брине за цркву. Они који нису много марили говорили су другима: Боље ви управљајте црквом и служите Господу, пошто смо ми обични световњаци. Реч светован се увела у четвртом веку. Резултат је био да је мала група људи служила Богу, а много већа да није.
Током првог века, за време апостола, сваки верник је служио Господу. Али од четвртог века надаље многи који су се називали Божијим народом хтели су да имају и свет. Хтели су да управљају својим пословима и да задрже положај у друштву. Били су спремни да дају мало новца, и мислили су да ће на основу тога да буду признати као верници. Њихов став је био – нека се духовни баве духовним стварима. Зато је црква кренула стопама Израиљског народа клањајући се златном телету и уводећи посредничку класу. Нису сви били Божији свештеници; многи су били само народ, а не и свештеници.
Штавише, очеви у Римокатоличкој цркви се до данас називају свештеницима. Протестантска црква зове такве људе, свештеницима, пасторима или проповедницима. Они који управљају земаљским пословима називају се лаицима или народом, док они који управљају духовним стварима називају се клерицима или свештеницима. Дакле, црква поново има свештенике одвојено од народа.
Желим да вам покажем, браћо и сестре, да је у ово последње време Божија намера да све поврати у свој првобитни облик. Он иде путем обнове. Он хоће да изведе своју децу на прави пут. Један основни вид те обнове је да црква обнови универзално свештенство верника. Сви верници су свештеници, а и народ. Они су свештеници данас и у царству које долази. Бог жели свештенике; жели да цео Његов народ буду свештеници.
Свештеничка служба
Бити хришћанин значи бити свештеник. Немој очекивати да ти неко други буде свештеник. Ти сам треба да обављаш тај задатак. Пошто међу нама нема посредничке класе, нико неће да те замењује у духовним стварима. Међу нама не сме да се створи посебна класа таквих радника.
Ако нам Бог буде милостив, видећемо како сва браћа и сестре обављају свој задатак у цркви. Сви ће проповедати еванђеље, сви ће служити Богу. Што више преовлађује свештенство, то ће бити боља црква. Ако свештенство није универзално, изневерили смо Бога; нисмо ходали поштено.
Несумњиво је велика част за нас што смо, будући тако сиромашни, слаби, слепи и обогаљени, прихваћени од Господа да будемо свештеници. У време Старог завета, такви људи нису могли да служе као свештеници. Сви који су били онеспособљени, хроми или с маном били су искључени из службе. Но данас, ми који смо недостојни, нечисти, непросветљени, осакаћени, позвани смо од Бога да будемо свештеници. Он је Господ! Као што сам већ рекао, само желим да допузим до Њега, да клекнем пред Њим и да му кажем: ‘Господе, срећан сам што могу да Ти служим, радујем се што сам твој слуга. То што могу да ти приђем је доказ да си ме подигао.’ Кажем вам, бити свештеник значи приближити се Богу. Бити свештеник значи бити сасвим близу Бога. Бити свештеник значи улазити право у његово присуство. Бити свештеник значи да не мораш да чекаш помоћ. Бити свештеник значи да можеш да додирнеш Бога.
Ако једног дана и на сваком месту сва браћа и сестре буду служила Богу, то ће значити да је заиста дошло царство Божије. То ће бити царство свештеника јер ће сви бити свештеници. Једва чекам овај догађај јер ће то бити нешто предивно. Будимо спремни да платимо цену која се тражи да бисмо служили Богу. Уклонимо све идоле. Левити су платили цену не гледајући родбинске везе. Такви људи су достојни да буду свештеници.
Драги моји, да бисмо разумели шта значи свештенство морамо да схватимо како је Бог поступио са свештеницима у Старом завету. Велики је корак да Бог дозволи да Му се приближиш и да не умреш. Само свештеници су могли да једу постављене хлебове; само су они смели да служе код олтара; само су они смели да приносе жртве. Сваки туђинац који би покушао да уђе погинуо би. Ово јасно показује да је Божије прихватање темељ свештенства. Пошто ме је Бог примио, смем да уђем. Раније, ко год би се усудио да уђе, умро би. Но данас Бог говори: ‘Можеш да уђеш!’ Зар не желимо да уђемо? Било би чудно када не бисмо хтели.
Раније смо видели да нам благодат омогућава да служимо Богу – најобилнија благодат коју нам је Бог показао. Мислим да би сви који стварно познају Бога одгворили да је благодат која је учинила да могу да служим Богу чак и већа од благодати која ми је донела спасење. Пас испод стола сме да једе од мрвица испод њега, а не сме да служи свом господару за столом. Бити спасен благодаћу је релативно једноставно, али служити благодаћу је много узвишеније. Како је неразуман онај који није свестан те обилне благодати која му омогућава да служи Богу – као што му омогућава и да буде спасен.
Данас организовано хришћанство не само да признаје посредничку класу, него штавише одваја Божије свештенике од Божијег народа. Кад би то био промашај само неколицине људи, то онда не би представљало опште начело. Међутим, велики део хришћанства је прихватио начело ограниченог или селективног свештенства. Пало је у исту заблуду као и Израиљци – раздвајање народа и свештеника. Чувајмо се да не паднемо у такав систем. Нека нам Бог буде милостив.
