Dok je Hrišćanin tako sam išao,[77] ugledao je u daljini jednog čoveka koji mu se približavao preko polja. Pošto su im se putevi ukrštali, uskoro su se sreli. Čovek se zvao Svetan Mudrijašević,[78] i stanovao je u mestu Plotskom,[79] jako velikom gradu koji se nalazio nedaleko od mesta gde je Hrišćanin bio rođen. Kada je čovek ugledao Hrišćanina, a već je nešto čuo o njemu, jer se Hrišćaninov polazak iz grada Propada mnogo razglasio ne samo u njegovom mestu nego i po drugim mestima,[80] primetio je kako teško hoda, uzdiše i jeca,[81] te otpoče razgovor sa njim.
– Kuda si naumio dobri prijatelju sa tolikim teretom? – upita Mudrijašević.
– Da, – reče Hrišćanin, – čini mi se da niko ne vuče toliki teret. A pošto me pitaš kuda sam pošao, kazaću ti. Idem prema onim vratima, jer mi je rečeno da će mi tamo kazati kako da se oslobodim ovog teškog bremena.
– Imam, ali sam toliko opterećen da više ne mogu da se radujem sa njima kao ranije. Čini mi se kao da ih i nemam – odvrati Hrišćanin.
– Ako me poslušaš, daću ti dobar savet – reče Svetan Mudrijašević.
– Ako je dobar, hoću; dobar savet mi je baš i potreban.
– Ja bih ti preporučio da se što pre oslobodiš tog tereta[83] – poče Mudrijašević da ga savetuje – jer sve dok to ne učiniš nećeš imati mira u srcu, niti ćeš moći da uživaš u blagoslovu koji ti je Bog podario.
– To je upravo ono što tražim – oslobođenje od ovog tereta – reče Hrišćanin; – sam nikako ne mogu da ga zbacim, a u našem kraju nije bilo nikoga ko bi mogao da mi ga skine. Zato sam pošao ovamo da bih ga se oslobodio.
– Ko ti je rekao da pođeš ovim putem da se oslobodiš tereta? – upita Mudrijašević.
– Jedan čovek koji mi je izgledao veoma velik i pošten. Koliko mi je poznato ime mu je Evanđelista – odgovori Hrišćanin.
– Mani se ti njegovog saveta! – reče Mudrijašević. – Nema opasnijeg i mučnijeg puta od onoga na koji te je on uputio. Ako budeš sledio njegov savet, to ćeš i sam uvideti. Eto, koliko vidim, već te je nešto zadesilo. Izgleda mi da si se iskaljao u močvari Očajnici ali to je tek početak nevolja koje vrebaju sve one koji idu tim putem. Poslušaj ti mene starijeg, na putu kojim ideš spopašće te još mnoge nevolje: umor, bol, glad, opasnosti, golotinja, mač, lavovi, zmajevi, tama, ukratko – smrt i ko zna šta još. To je istina, jer mnogi o tome svedoče. Što da čovek tako nemarno propadne slušajući savet nepoznatog čoveka.[84]
– E moj gospodine, teret na mojim leđima mi je gori od svega što si mi nabrojao. Meni se čini da mi je svejedno šta me čeka na putu, samo da se već jednom oslobodim ovog tereta.[85]
– A odakle ti taj teret? – upita Mudrijašević.[86]
– Čitao sam ovu knjigu što mi je u ruci.
– Tako sam i mislio – nastavi Mudrijašević – i tebi se desilo kao i drugim slabićima koji se mešaju u ono što ne razumeju te zapadaju u pometnju. Ta pometnja ne samo da obeshrabruje čoveka kao što mi se čini da se tebi dogodilo, nego ga navodi na razne opasnosti da bi dobio ni sam ne zna šta.
– Ja znam šta tražim, oslobođenje od ovog tereta!
– A zašto tražiš olakšanje tamo gde vrebaju tolike opasnosti? – upita Mudrijašević. – Kad bi imao strpljenja da mene saslušaš, objasnio bih ti kako da nađeš ono što tražiš i bez opasnosti s kojima ćeš se suočiti na ovom putu. Da, lek je pri ruci. Pored toga, moram da dodam da ćeš umesto opasnosti naći sigurnost, prijateljstvo i zadovoljstvo.
– O, molim te gospodine, otkri mi tu tajnu![87] – uskliknu Hrišćanin.
– Tamo u onom selu – poče Mudrijašević oduševljeno – koje se zove Poštenica, stanuje čovek po imenu Zakonski – veoma obazriv čovek, jako dobar na glasu, koji ume da skida ljudima terete kao što je tvoj. Koliko je meni poznato, on je već mnogima tako pomogao. On čak može da izleči i one kojima je malo udarilo u glavu zbog tog njihovog tereta. Bolje ti idi njemu da ti on pomogne. Kuća mu nije mnogo daleko odavde, a ako nije kod kuće, on ima veoma dobrog sina po imenu Učtivko, koji je isto tako vešt kao i stari gazda. Tamo ćeš se otarasiti tereta. Pa i ako nemaš nameru da se vratiš u svoj stari kraj što ti ja ne bih ni preporučio, mogao bi da pošalješ po ženu i decu da dođu, jer tamo ima mnogo praznih kuća koje se mogu kupiti vrlo jeftino. Tamo je život prijatan, a pored toga imaćeš poštene susede.[88]
Hrišćanin se sada našao u nedoumici, no ubrzo je doneo odluku. „Ako je to istina što mi ovaj čovek kaže, najpametnije bi mi bilo da ga poslušam.“ Zato reče:
– Gospodine, a kako ću doći do kuće tog dobrog čoveka?
– Moraš preko toga brda. Prva kuća na koju naiđeš je njegova – reče Svetan Mudrijašević.
Pod brdom
Tako je Hrišćanin skrenuo sa svoga puta da bi potražio pomoć od Zakonskog.[90] Kada se približio brdu, ono mu se učinilo tako veliko i toliko se bilo nadvilo nad put, da se Hrišćanin uplašio da će mu se sručiti na glavu. Zato je zastao i nije znao šta da radi. Teret mu je sada bio još teži nego kad je išao putem. Iz brda je tada počelo da seva,[91] tako da se Hrišćanin uplašio da bi još mogao i da pogine. Spopade ga znoj i drhat.[92]
Kad hrišćane svet sa puta vraća, To se onda vrlo skupo plaća; Jer gazda Svetan može samo dati, U ropstvu greha, vazda da se pati.
Kako je tek sada počeo da se kaje što je slušao savet Svetana Mudrijaševića![93] Ubrzo je ugledao Evanđelistu kako mu se približava, te pocrvene od sramote.[94] Evanđelista mu se približavao i kada mu je sasvim prišao, pogleda ga oštro i ovako mu reče:
– Otkuda ti ovde Hrišćanine?
Hrišćanin nije znao šta da kaže, jer je ostao bez reči pred njim.[95] Evanđelista je tada nastavio:
– Zar ti nisi onaj isti čovek koga sam našao izvan grada Propada kako plače?
– Da, dragi gospodine, ja sam – priznade Hrišćanin.
– Zar te nisam uputio da pođeš prema uskim vratima?
– Jesi dragi prijatelju.
– Kako to da si tako brzo skrenuo sa puta? Sada eto lutaš[96] – reče Evanđelista.
– Čim sam izišao iz močvare Očajnice, sreo sam čoveka koji me je ubedio da ću u onom tamo selu naći čoveka koji će me osloboditi tereta – reče Hrišćanin.
– Ko je to bio?
– Izgledao je pošten[97] i mnogo me je nagovarao, sve dok na kraju nisam pristao i uputio se ovamo; kad sam ugledao ovo brdo i video kako se nadvilo nad put, odmah sam stao da mi se ne bi sručilo na glavu.
– Šta ti je taj rekao? – upita Evanđelista.
– Rekao mi je da se što pre rešim ovog tereta. Ja sam mu odgovorio da to baš i hoću i da upravo zato idem prema onim vratima da bih primio dalja uputstva kako da dođem do mesta izbavljenja. On reče da će mi pokazati bolji i kraći put na kome nema toliko opasnosti kao na onom na koji si me ti prijatelju, uputio.[98] „Ovim putem“ reče on, „doći ćeš do kuće jednog čoveka koji ume da skida takve terete,“ a ja mu poverovah[99] i skrenuh ovamo ne bih li našao oslobođenje od svoga tereta. Kada sam dovde stigao i video kako je, stao sam u strahu od opasnosti i sada ne znam šta da radim.
– Stani malo da ti pokažem nešto iz reči Božije – reče Evanđelista. Hrišćanin je stajao drhteći, a Evanđelista nastavi:
– „Gledajte da ne odbijete onoga koji govori. Jer ako ne utekoše oni što odbiše onoga koji je prorokovao na zemlji, još manje ćemo uteći mi kad se uklanjamo od onoga koji govori sa nebesa. . .“ [100] „A pravednik moj živeće od vere, ako li ustukne, moja duša neće uživati u njemu.“[101] – Zatim je to ovako protumačio: – Ti si taj koji trči u propast. Počeo si da odbacuješ savet Svevišnjega i da skrećeš sa puta mira, tako da si u opasnosti da propadneš.
Hrišćanin je tada pao na zemlju kao mrtav i povikao:
Kad je Evanđelista to video, uhvati ga za ruku i reče:
– Svaki greh i hula oprostiće se ljudima.[103] Ne budi neveran – nego veran.[104]
Hrišćanin se malo oporavio i ustao drhteći pred Evanđelistom.[105]
Evanđelista je tada nastavio:
– Slušaj pažljivo šta ću ti reći. Sada ću ti pokazati ko te je prevario i ko je taj kome te je poslao. Čovek koga si sreo zove se Svetan Mudrijašević i to mu ime dobro pristaje; prvo za šta mari je samo učenje ovoga sveta;[106] zato uvek i odlazi u crkvu u gradu Poštenica;[107] drugo je što najviše voli to učenje, jer ga ono najbolje čuva od krsta.[108] Pošto ide samo za telesnim, gleda da kvari moj put, mada je on jedini pravi put. Postoje tri stvari u njegovom učenju kojih treba strogo da se čuvaš:
1. Odvukao te je sa pravog puta,
2. Trudio se da učini da ti omrzne krst,
3. Skrenuo ti je noge na put koji vodi u smrt.[109]
– Dakle, prvo treba da ti bude žao što te je odvukao sa puta i što si na to pristao. Time si odbacio savet Božiji i sledio savet Svetana Mudrijaševića. Gospod kaže: „Borite se da uđete na uska vrata,“ to jest, na vrata na koja sam te ja uputio, jer su uska vrata i uzani put koji vode u život i malo ih je koji ga nalaze.[110] Ovaj zao čovek te je odvratio od tih vrata i od puta koji tamo vodi i zamalo što te nije odveo u propast. Dakle, neka ti je žao što te je odvratio od puta i što si ga poslušao.
– Drugo, čuvaj se toga što on želi da ti omrazi krst, jer on treba da ti bude slađi od sveg blaga egipatskog.[111] Pored toga, Car slave ti je rekao: „Ko hoće da spase svoj život – izgubiće ga;[112] i ako ko dođe k meni, i nije mu mrzak njegov otac, i majka, i žena, i deca, i braća, i sestre, pa i sopstveni život, ne može da bude moj učenik.“[113] Kažem ti dakle da bi trebalo da se čuvaš kad te neko nagovara da skreneš sa puta pravde i ubeđuje te da te on neće odvesti u večni život. Gnušaj se takvog učenja.
– Treće, čuvaj se da ti ne zavede noge na put koji vodi u smrt. Seti se kome te je slao i kako taj nije mogao da te oslobodi tvoga tereta. Onaj kome te je poslao zove se Zakonski. On je sin jedne robinje koja još uvek robuje sa svojom decom, a koja je u stvari ova gora Sinaj od koje se bojiš da će da ti padne na glavu. Ako su ona i njena deca u ropstvu, kako misliš da će tebe osloboditi?[114] Ovaj Zakonski dakle, ne može da te izbavi od tvoga bremena. Nikoga još nije oslobodio niti će ikada to moći, „jer ne možete da se opravdate delima zakona.“ Delima zakona niko živ ne može da se oslobodi svoga tereta. Gospodin Svetan Mudrijašević je neprijatelj, a gospodin Zakonski varalica. Što se tiče njegovog sina Učtivka, bez obzira što je tako ljubazan, licemer je koji ne može da ti pomogne. Veruj mi, ti nesretnici samo gledaju svojim praznim rečima da ti ukradu spasenje i da te odvuku sa puta na koji sam te ja poslao.[115]
Posle toga, Evanđelista se glasno pomolio da Bog potvrdi ono što je rekao. Na to se začuo glas i počelo je tako da seva iz brda pod kojim je siromah Hrišćanin stajao, da se sav naježio. Začule su se sledeće reči:
„Koji čine dela zakona – pod kletvom su; napisano je, naime: Neka je proklet svako ko ne ostane u svemu što je napisano u knjizi zakona – da to čini.“[116]
Sada Hrišćaninu nije bilo ni do čega više nego da umre, te zaplaka gorko, proklinjući čas u koji se sreo sa Svetanom Mudrijaševićem. Nazivao je sebe po hiljadu puta budalom što je poslušao njegov savet. Bilo ga je veoma sramota, jer su saveti toga gospodina poticali od tela, te ga preovladali i odvukli sa pravoga puta. Posle toga se okrenuo Evanđelisti i ovako rekao:
– Šta ti misliš gospodine? Da li ima još nade? Mogu li da se vratim i nastavim do uskih vrata? Da li ću zbog ovoga biti odbačen, isteran i osramoćen? Kajem se što sam slušao savet toga čoveka, ali da li može da mi se oprosti moj greh?[117]
Evanđelista mu reče:
– Grdno si zgrešio, jer si učinio dva zla. Skrenuo si sa pravoga puta da bi išao zabranjenim stazama, no čuvar vrata će ipak da te primi, jer je pun dobre volje prema ljudima. Samo pazi da više ne skrećeš, da ne pogineš ako mu se raspali gnev.[118]
Tada se Hrišćanin uputio natrag. Evanđelista se poljubio s njim, nasmešio mu se i poželeo srećan put.[119]
Usamljenost često dovodi do iskušenja, i zato treba da pazimo kad smo sami, jer kao što kaže Solomon: „Teško jednom ako padne, nema drugoga da ga podigne.“ (Pro. 4:10).
Ovde se misli na pravednost koja je slična pravednosti onog fariseja iz Luke 18:9-14. Ona se sama u sebe uzda i ne treba joj Božija milost, pa je zato i ne traži, već se hvali zakonom. Odbija Božije milosrđe, i ne priznaje zaslugu i krv Spasitelja, i prema onima koji su uvideli svoj greh i traže spasenje ponaša se kao stariji brat izgubljenog sina (Luka 15:29). Govori: „Bogat sam, obogatio sam se, i ništa mi ne treba,“ a ne zna da je „bedan i kukavan i siromašan i slep i go“ (Otk. 3:17), i da je sva njegova pravda kao nečista haljina (Isa. 64:6).
„Jer telo smera k smrti, a Duh smera životu i miru. Zato je stremljenje tela neprijateljstvo prema Bogu; jer se ne pokorava Božijem zakonu, niti može. Koji su sasvim u telu, ne mogu da ugode Bogu“ (Rim. 8:6-8). Grad Plotski ima mnogo ulica. Nisu telesni ljudi svi jednaki. Jedni slede strasti tela, drugi se predaju raznim ceremonijama i formalnostima koje se sastoje u samovoljnoj pobožnosti i poniznosti, a ne u nečem časnom, već samo radi zadovoljavanja ploti (Kol. 2:23). Telo ostaje telo, tako da ko hoće da bude poslušan Bogu mora da napusti grad Plotski i da se preda vođstvu Svetoga Duha, jer telo ne može da uđe u Carstvo Božije.
Prepoznao je Hrišćanina po uzdasima i jecajima, jer mu je to kao svetskom čoveku bilo neobično čudno. Njega ne grize savest zbog greha i ne oseća potrebu da plače ili da uzdiše. Ravnodušno ide po ulicama i govori: „Bože, hvala ti što nisam kao drugi ljudi.“ Gleda i na Hrišćanina snishodljivo.
Telesni čovek smatra da su telesne stvari najpotrebnije. „Najpre da uživamo sadašnjost, a zatim kraljevstvo Božije“ – to je telesno mišljenje. Tako se dešava da ljudi koji rade samo za telesne stvari, ne mogu da dostignu nebesko blago. Pobrinuli su se za sve, samo ne za svoju dušu. Ovde dole možda imaju i slavu, a na nebu nemaju mesta. Jednom je jedna žena rekla svome bratu koji je bio istaknuti sluga Božiji: „Ti možeš da se posvetiš delu Božijem jer nisi oženjen.“ A on joj je odgovorio: „Požive Enoh jednako po volji Božijoj trista godina, rađajući sinove i kćeri“ (1. Moj. 5:22). Nije nam dakle Bog dao ženu i decu da nam smetaju na putu sa Njim (Mat. 10:37).
Telo se ne raduje opasnosti. Svetsko mudrovanje ukazuje na opasnost i nastoji da odvrati verne sa Božijeg puta, a onima koji su već dospeli u nevolje preporučuje da se sami izbave. Svet se uporno protivi evanđelju Božije milosti u Hristu Isusu. Ne razume kako nešto može da se dobije bez novca i bez cene. Po njegovom, sve se dobija trudom i mukom: to je glavna misao svih učenja: rimskog, budističkog, islamskog, spiritizma i svih istaknutih filozofija. Svi ti sistemi propovedaju čoveku koji propada, da može sam sebe da iskupi, te time pobuđuju njegov ponos, tako da misli da zaista može sam sebe da spase prema ovoj telesnoj nauci. Ali učenje o blagodati nije od ovoga sveta, nego je sa neba.
Ovo pitanje pokazuje Mudrijaševićevu nerazumnost. Misli da čovek može da zaradi svoj teret, dok mi znamo da se rađamo sa teretom greha i propasti, ali dolazimo do pravog uverenja da smo opterećeni kad nas Duh Sveti prosvetli. Onda shvatamo koliko je naš greh težak i gadimo se zbog svoje prošlosti. Kad bi svaki onaj koji čita ovu knjigu bio presvedočen od Svetoga Duha o svom grehu! Ko ima to uverenje i stidi se svoga greha, ne sme svoju nesreću da pripisuje Bibliji i da je zato odbaci, već treba da se nada izbavljenju, pošto je pomoć u Gospodu (Os. 13:9). Svaki neka dođe do tog uverenja pa neka onda traži Božiju milost. Duh Sveti koji ti je pokazao koliko su veliki tvoj greh i tvoja beda, pokazaće ti i kako ćeš se izbaviti.
U svom odnosu sa svetom trebalo bi da pazimo da nas ne prevari svojim laskavim rečima, jer ko može da nam otkrije tajnu srećnog života osim Gospoda Isusa?
Uglađeni svet u svojoj svetskoj mudrosti nudi duši umesto pravog Spasitelja tri načina mira: poštenje, formalno vršenje zakona i učtivost. To troje služi da uništi strah probuđene savesti, da umrtve volju koja hoće da se popravi, da stišaju nemir i da život na ovom svetu učine ugodnim. Ali ne mogu da iskorene greh već samo da ga prikriju. Duh Sveti međutim, pokazuje čoveku njegovu pokvarenost, dok mu svetska mudrost pokazuje kako bi mogao da se opravda i bez milosti, te mu uspavljuje savest. Ona prikriva greh, ali ga ne odstranjuje. Sve je to ipak uzalud, jer kad sedne na svoj presto Onaj pred čijim će se licem sakriti nebo i zemlja i otvori knjige, gde će se onda sakriti oni koji stanuju u gradu Poštenici i ne traže milost, nego nastoje da smire svoju savest uglađenim životom?
Hrišćanin je učinio opasan korak skrenuvši sa svoga puta. Želeo je da se oslobodi svoga tereta svojim vlastitim delima. Kao i Galati, okrenuo se od Gospoda Isusa prema gori Sinaj da bi se opravdao delima svoje pravednosti. „Jer na osnovu dela zakona niko neće biti opravdan“ (Gal. 2:16). Takva pravednost je ista kao i nepravednost, jer potiče iz istog izvora – prevraćenog i pokvarenog srca. Bela mađija je isto tako zla kao i crna mađija. Ali probuđena duša brzo uviđa kuda je pošla sa svojim teretom – ka zakonu koji je uperio na nju sve svoje strele. Samo još jedan korak pa će da poviče: „Sad ću da poginem!“ (Rim. 7:24; Isa. 6:5).
Duhovno počeh čitati, što tu napisano stoji, Jedva sam mogao razabrati šta se u tome sve broji; Jer što je u zakonu pisano, sve sam prestupio, Srce mi drhti, natrag sam se uputio. Isuse, pomozi mi!
Ah, jadan stojim, ne znam šta ću činiti, Kako li ću jadan odatle izići? Srce mi je tužno, ne znam šta ću početi, Hoćeš li me Bože, teško osuditi? Isuse, pomozi mi!
Kako se i ne bi kajao! Evanđelista mu je pokazao put koji vodi do vrata gde će mu se reći kako će moći da nađe odmor koji mu je toliko potreban. Ali on je hteo sam sebi da nađe mir u prijateljstvu sa svetom i u telesnom razmišljanju. Ko tako radi zalazi u nevolju. Ne može da bude drukčije. Čovek može svojom zaslugom jedino da bude osuđen. Ko želi da bude slobodan i srećan mora da dođe Isusu i traži Njegovu milost.
Verni sluga Gospodnji je kao stražar koji vidi opasnost koja preti i opominje narod trubeći u trubu (Jez. 39:3). Blago onome koji sluša opomenu i odvraća se od zlog puta. Velika je prednost kada imamo takvog stražara koji stražari nad našim dušama, i pazi da niko ne zađe sa puta istine. „Braćo moja, ako ko od vas skrene od istine i neko ga obrati, neka zna da će onaj koji obrati grešnika od njegovog zabludelog puta spasti njegovu dušu smrti i pokriti mnoštvo greha“ (Jak. 5:19,20).
Samo je trebalo da Hrišćanin pogleda u Evanđelistu pa da se postidi. Bio je uhvaćen u zlu. Naročito ga je uplašilo pitanje: „Otkuda ti ovde? . . . Zar te nisam uputio da pođeš prema uskim vratima?“ Kad grešnik ne može da se izgovori pred propovednikom zbog svojih zlih puteva, kako li će tek da se izgovori pred Carem kada ga upita: „Prijatelju, kako si ušao ovamo bez svadbenog ruha?“ (Mat. 22:12, 13).
Postoji samo jedan put (Jovan 14:6). Osim toga puta sve je pustoš i stranputica. Ako ne ideš tim putem onda lutaš. Galati su brzo skrenuli sa puta evanđelja (Gal. 1:6).
Uglađenost i fina spoljašnjost su mnoge odvratile sa puta istine. Gospodska reč i gospodski način filozofiranja protive se jednostavnoj reči evanđelja. „Čuvajmo se da nas ko ne zarobi filozofijom i sujetnom prevarom po ljudskom predanju, po svetskim stihijama, a ne po Hristu“ (Kol. 2:8). Evanđelje služi; zakon zapoveda i stražari. Njegov mač visi nad grešnikom koji se u strahu i gađenju od svoga grešnog života budi. Sinajska gora sa svojom grmljavinom i sevanjem goni grešnika ka golgotskom krstu i Jagnjetu Božijem koje je umrlo za grehe i tako skida krivicu. Ko ne poznaje to Jagnje taj traži opravdanje u delima zakona.
To je bilo veliko iskušenje za Hrišćanina. Ima samo jedan put, i nema drugog koji bi bio bolji i lepši od onoga što je već određen – Isusa. Ako putnik traži krunu, mora da ide putem krsta. Ako traži pobedu, mora preko bojnog polja. Ako traži domovinu, mora kroz tuđinu.
Kao što je vera u Istinu temelj večnoga života, tako vera u laž znači smrt i propast. Malo je na svetu vere u Istinu, ali je mnogo vere u laž i satansku prevaru. “Zato imajte veru Božiju.“ Samo takva vera vodi u večni život. Kakvu veru ti imaš? Verovati u Hrista znači činiti dela Božija. (Jovan 6:29).
Kako je Spasitelj milostiv prema nama! On je umro za nas i Svojom žrtvom vratio nas je Bogu Ocu. Sasvim smo otkupljeni od greha. Pristup Božijem srcu je slobodan i svako može u tome da se raduje. Dakle, ne treba da se protivimo Onome koji je moćan da nas od svakoga zla sačuva i spasi, kako sada, tako i u večnosti.
Laskavi govornici i moralisti će uvek imati dosta slušalaca. Mnogo se govori o pobožnosti i karanju, ali i pored toga svaki je duhovno slatko zaspao. Kad neko počne da propoveda pokajanje i da priziva Božiju milost mudrijaševići ovoga sveta brzo prestanu da dolaze na sastanke.
Svaku utehu u čovečijem životu i smrti prevazilazi žalost koja dolazi kroz spoznaju greha. Da bi hrišćanin stupio u savršenu utehu evanđelja, prvo mora da mu se pokažu njegova pokvarenost i greh. Mora da ostavi kvasac farisejski i zakonski koji ga uči da se uzda u svoju vlastitu pravednost i zasluge. Ta kriva nauka se mnogo raširila po svetu i otrovala narode, tako da mnogi veličaju svoja dela, misleći da će kroz njih da dobiju mesto pred Bogom. Kao Galati, počeli su Duhom, a svršavaju telom (Gal. 3:1-3). Postupaju kao da Božiji dar može da se kupi novcem (Dela 8:20), ili kao da Hristova žrtva nije dovoljna za očišćenje greha i opravdanje grešnika pred Bogom. Zato svaku nauku koja stavlja krv Jagnjetovu na drugo mesto, veličajući čovekovu mudrost i njegove zasluge, treba odbaciti. „Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, – Božiji je dar“ (Ef. 2:8).
Ko god odvraća duše od Hristovog krsta i uči ih da se oslanjaju na svoju zaslugu ili da traže bilo kakvo drugo spasenje, varalica je i licemer. Jer svojim slatkim rečima i uvaženim pogledima govori „mir je,“ a sam nema mira niti je put mira poznao (Rim. 3:17,18).
Zakon sam sebe potvrđuje. Njegove su naredbe svete i velike. Zahteva celo srce, celu dušu, cele misli, svu moć u svim stvarima koje su napisane u knjizi Zakona. Ko ne ispunjava sve, propada pod prokletstvom, a pošto su pokvareno srce i propadljivo telo nasuprot zakonu koji ne menja srce, nego zapoveda i sudi, iz toga sledi da „koji čine dela zakona – pod kletvom su“ (Gal. 3:10; 5. Moj. 27:26).
Ima nade ako pobegneš od sinajske gore na Golgotu; od Mojsija ka Isusu; od zakonske pravednosti ka uskim vratima koja vode u život. Ta nada se povećava na svakom koraku dok te ne uvede iza zavese gde Isus prebiva i caruje (Jev. 6:18, 19).
Kao što je sunce svetlelo na putu u Sigor (1. Moj. 19:23), tako se evanđelje smeši zracima Božije ljubavi i ljubi izgubljenog sina utehom ljubavi i milosrđa.
