ДЕСЕТА ЛЕКЦИЈА

Уклањање разлика

Пошто су признали Господа пред људима и одвојили се од света, новим верницима би требало показати да су у телу Христовом сви верници једно. Ми то можемо назвати уклањањем разлика.

„Јер смо сви ми једним духом крштени за једно тело, били Јудеји или Грци, били робови или слободни. И сви смо једним духом напојени“ (1. Кор. 12:13). Реч ,,били“ подразумева да су све разлике уклоњене. У телу Христовом не може бити дискриминације. Сви смо ми крштени једним Духом да будемо једно тело, а затим смо сви напојени једним Духом.

,,Јер сви ви који сте у Христа крштени — у Христа сте се обукли. Нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3:27, 28). Они који су у Христу, обукли су се у Христа. Природне разлике између Јевреја и Грка, роба и слободњака, мушкога и женскога су укинуте.

,,И обукли новога (човека), који се обнавља за познање — по слици онога који га је створио, где нема Грка ни Јудејина, обрезања и необрезања, варварина, Скита, роба, слободњака, него је све и у свима Христос“ (Кол. 3:10-11). То нам опет говори да међу верницима природне разлике више не постоје, јер смо постали један нови човек који је створен по обличју Божијем. У овом новом човеку, све разлике између Грка и Јевреја, обрезања и необрезања, варварина и Скита, роба и слободњака су нестале, јер је Христос све и у свима.

Пошто смо прочитали ова три одломка из Библије, можемо јасно видети да су сви верници једно у Христу. Свака природна разлика је укинута. То је ствар која је од основног значаја за изградњу цркве. Кад бисмо у цркву унели све те светске разлике, нашли бисмо да однос између браће и сестара никада не би могао исправно да се подеси и да црква пред Богом не би могла да се учврсти.

Међу разликама које су споменуте у овим одломцима има наиме пет контраста: Грк и Јеврејин, роб и слободњак, мушко и женско, варварин и Скит, и обрезање и необрезање. Међутим, апостол нам каже да смо сви једно у Христу.

Свет обраћа велику пажњу на лични углед — којој раси припадам, какво ми је порекло и тако даље. Морам да одржавам своју част: морам да сачувам свој углед. Али кад једном постанемо хришћани, требало би да одбацимо све такве разлике. Нико не би требало да доноси свој лични статус или положај у Христа и у Цркву — тог новог човека; учинити то, значи донети старог човека. Никада ништа не би требало пренети у цркву од онога што припада старом човеку.

Уклањање националних разлика

Са светског становишта, националне разлике су највеће — „Грк и Јеврејин”. Јеврејска раса се убраја међу народе који имају најјачи осећај родољубља. Пошто су Авраамови потомци изабрани од Бога да буду његов својствени народ — једина нација коју је Бог основао, народ који пребива сам и који није признат међу осталим народима — постао је веома поносан на себе, уместо да се понизи пред Богом и прослави његово име. Хвалишу се да су Божији народ, одвојени од свих осталих народа. Због таквог поноса, њихово родољубље је много јаче од других народности. Како они само презиру незнабошце!

Због тога је незнабошцима било веома тешко да буду сухришћани са Јеврејима. Читајте Дела апостолска и брзо ћете схватити како је горњи исказ тачан. На дан Духова, Еванђеље се прво проповедало Јеврејима, од којих су многи прихватили истину о смрти и васкрсењу Господа. Проповедати Јеврејима није било тешко. Касније су у Самарији многи Самарјани — који су делимично Јевреји — били спасени кроз проповедање Еванђеља. Али да би се Еванђеље објавило међу незнабошцима, Бог је морао у особи Павла да подигне нарочити суд. Чак ни у Антиохији то није почело нагло, јер је Петар то први започео у Кесарији. Међутим, пошто је био апостол међу Јеврејима, Петра је било тешко придобити да пође незнабошцима. Бог је три пута морао да му да визију са неба и три пута да му нареди да устане, закоље и поједе. Без такве визије, он се не би усудио да пође међу незнабошце. Тада се Еванђеље по први пут проповедало незнабошцима. Како су само Јевреји били неодлучни да пођу са Еванђељем међу незнабошце!

Затим је у Делима 15 било покренуто питање обрезања и држања Мојсијевог закона. Неки су веома заступали мишљење да би незнабошци који су узверовали у Господа Исуса, требало да се обрежу и држе закон. Другим речима, требало би да буду и Јевреји и хришћани; покајање није само зато да би постали хришћани него да би постали и Јевреји. Њихово схватање националности је било несаломљиво! Хвала Богу да је на сабору у Јерусалиму одлучено да незнабошци нису обавезни да држе Мојсијев закон, нити да буду обрезани. Павле и Варнава су били слободни да иду незнабошцима, и тако је њихова заједница са онима у Јерусалиму остала нетакнута.

Иако је пут за проповедање Еванђеља незнабошцима био раскрчен, невоље су се поново јавиле када је Петар дошао из Антиохије у Галатију (Галатима 2). Петар је испрва јео с незнабошцима; али када су од Јакова дошли неки људи, он се повукао и одвојио, плашећи се оних што су из обрезања. Павле му се зато отворено успротивио, јер Петар није ходао по истини Еванђеља. Крст је срушио зид који раздваја, тако да сада више није било ни Јеврејина ни Грка.

Нека Бог милостиво отвори очи младим верницима да виде да упркос томе што су испочетка били Јевреји или незнабошци — сада су једно у Христу. Сва њихова национална ограничења су сломљена; националне разлике једноставно више не постоје. Било да су неки амерички верници, неки енглески верници, неки индијски верници, неки јапански верници, а неки кинески верници — сви су они браћа и сестре у Господу. Као Божију децу, нико не може да их подели. Ми не можемо да имамо америчко хришћанство; ако инсистирамо на томе да имамо Америку, не можемо имати Христа. Ово двоје се противи једно другом. Сви смо ми браћа и сестре у Христу. Природно је да национална ограничења више не постоје. Тело Христово је један нови човек – у целости један, без икаквих националних разлика. Штавише и јако родољубиво осећање, какво су Јевреји имали, мора да буде сломљено у Христу.

Кад год се сретнемо са неким ко је у Христу, не би требало више да га називамо Кинезом или Американцем, јер смо сви ми једно у Христу. Покушај да се оснује кинеска црква или успостави америчко сведочанство је грешка са најозбиљнијим последицама. У Христу нема ни Јеврејина ни незнабошца. Покушај уношења спољашњих ствари у цркву, као што су националне разлике — потпуно ће уништити ствар. У Христу су сви усклађени без икакве разлике. Оног тренутка када се унесу разлике, Христово тело се претвара у телесну установу.

Американци се владају по закону своје земље. Али, националне разлике се не примењују на наш однос са Христом. Сваки пут кад долазимо Господу, не долазимо као Американци или као Кинези него као хришћани. Ми никада не можемо да приђемо Господу на основу своје националности. Те спољашње ствари се морају оставити напољу, јер смо уједињени Христовим животом. Оно што примамо то је Христов живот, и то је оно што примају наша браћа у Енглеској, Индији и Јапану. Ми смо уједињени у том животу – никада на основу националности.

Прича коју већ добро знамо то добро илуструје: После првог светског рата, нека браћа из Енглеске су отишла у Немачку на конференцију. Један од браће у Немачкој је устао да представи госте овим речима: ,,Сада, пошто се рат завршио, посетила нас је група енглеске браће — којима указујемо најсрдачнију добродошлицу.“ Међу онима који су били тако представљени, један је устао и одговорио: ,,Ми нисмо енглеска браћа него браћа из Енглеске.“ Како су ове речи лепо изговорене! Не можемо имати енглеску браћу, америчку браћу, француске сестре, или италијанске сестре. Ми само имамо браћу из Енглеске, Америке, Француске или Италије. У Христу нема националне разлике: чак ни покрајинске разлике. У цркви је само Христос, јер је Христос све и у свима. Изван Христа нема ничега. Како је то величанствено!

Уклањање класних разлика

Класни однос је други компликовани људски однос. Ми се не срећемо с националним односима пре него што се сретнемо са неким странцем, али с класним односима се суочавамо сваког дана.2 Апостол спомиње да је разлика између роба и слободњака такође укинута у Христу.

Људи данас не могу да схвате свирепост класних разлика. У време када је Павле под владавином Римске Империје писао своје писмо, систем робовласништва се налазио на свом врхунцу. Постојале су људске пијаце управо онако као и кравље и овчије. На пијаци су се продавали многи ратни заробљеници. Деца рођена од робова такође су продавана лицитацијом на пијацама робова. Између слободњака и роба постојала је огромна разлика.

И поред тога што је идеја демократије настала у Риму — и грађанска права, избори и гласање прво су у њему усвојени — само су слободњаци могли да уживају грађанска права; робови нису имали такву привилегију. Ако је слуга био смртно пребијен, његов живот је био исплаћен његовом господару новцем — као да је и стока убијена. Пошто је био без грађанских права, није било одштете — живот за живот. Класна разлика је далеко превазилазила данашње разлике између господара и служитеља, послодавца и радника, газде и потчињенога. Деца рођена од робова аутоматски су постајала робови и сматрана су за господареву својину. Сви робови бегунци су могли бити кажњени разапињањем. Али реч Божија објављује да у Христу класне разлике морају бити уклоњене.

Претпоставимо да је Филимон довео Онисима на састанак. Када су били код куће, Онисим је био слуга, а Филимон његов господар. Али када су отишли у цркву, Онисим је био Филимону брат, а не слуга. У цркви не постоји однос између господара и роба. Штавише и код куће када су клекли на молитву — били су браћа; али кад су устали, Онисим је био роб који је служио своме господару Филимону. Тако у новом човеку — што ће рећи, у Христу и цркви, сви класни односи су поништени. У Христу не би смело да буде свесности о класној разлици и било каквом класном сукобу.

Претпоставимо да припадаш класи слугу, или да си радник, или потчињени. Код куће или у канцеларији, требало би да се држиш свога места и учиш да слушаш и извршаваш. Али када ти и твој господар, или послодавац, или газда заједно дођете пред Бога, више не треба да га служиш на основу тога што ти је претпостављени. Такве класне разлике не улазе у духовне ствари.

Апостол Јаков је строго осудио држање класне разлике. „Јер ако уђе у вашу скупштину човек са златним прстеном и у сјајној хаљини, а уђе и сиромах у прљавој хаљини, па ви погледате онога што носи сјајну хаљину и речете му: ти седи овде лепо, а сиромаху речете: ти стани тамо или седи до мог подножја, нисте ли дошли до двоумљења у себи и тако постали судије са злим мислима?“ (Јаковљева 2:2-4). Чим ступимо у цркву и почнемо да делимо заједницу с Божијом децом, морамо да стојимо на Христовом тлу, на тлу новога човека, Тела — а не на класним разликама.

Уклањање класних разлика је могуће само међу хришћанима. То само хришћани у потпуности могу да изведу. Ми хришћани можемо један другоме да стегнемо руку и кажемо да смо браћа. Имамо љубав која превазилази разлике. У свету једна класа покушава да збаци другу класу, уздижући се тако у вишу класу. Али ми који смо у Христу можемо у потпуности да уклонимо класну дискриминацију. Та тешко саломљива класна разлика између слободног човека и роба мора у потпуности да се разбије. Ми с другом браћом и сестрама имамо заједницу искључиво на тлу онога што нам је Господ дао — свој живот. Тако ћемо примити велики благослов од Бога. Таква црква ће бити пуна Христове љубави, а ми ћемо један другоме да служимо Христа.

Искључење националних карактеристика

Израз ,,Јевреји и Грци“ садржи у себи још један контраст. Јевреји представљају високо религиозну расу, док Грци стоје за филозофију и мудрост. Јевреји су историјски повезани са религијом, Грци са филозофијом. Све основне науке и филозофије долазе од Грка. Одатле су научни термини обично на грчком. Такве су њихове разлике по националним карактеристикама.

Да узмемо другу илустрацију: Људи који живе у топлијој клими су обично ватренијег темперамента, док они из хладније климе обично су хладније природе. Јужњаци (на северној полулопти) су релативно емоционалнији, а северњаци трезвенији. То су регионалне карактеристике. Али не заборавимо да северњаци могу исто тако да буду хришћани као и јужњаци. И Јевреји и Грци могу да постану хришћани. Они који су пуни мудрости могу да постану хришћани, а исто тако могу и они који су веома религиозни људи. Што се тиче националних разлика — бити религиозан или бити рационалан су две потпуно различите ствари. Научно знање које Грци представљају подвлачи идеју о рационализовању, док религија подвлачи интуицију савести — једно потпуно другачије схватање.

И поред тога, у Христу нема разлике између Јевреја и Грка. Нико не може да каже да је хришћанин зато што у неким стварима поступа разумно и логично. Нити је онај који искључиво следи своју савест мање хришћанин од онога који је разуман. Гледајући по телу — ове две особе се потпуно разликују. Један хода по свом великом разуму; други хода по осећањима. Али у Христу нема ни Јеврејина ни Грка. Не само да су националне разлике укинуте; него су чак и националне карактеристике одстрањене. Човек може да буде хришћанин са хладним и чврстим ставом, али може и са ватреним и емоционалним. Онај који се ослања на свој разум може да буде хришћанин, а исто тако и онај који живи по унутрашњим осећањима. Разне врсте људи могу да постану хришћани.

Ипак, кад неко постане хришћанин, он мора да остави своје националне карактеристике изван цркве, јер тако нешто не постоји у Цркви. Данас у многим црквама има проблема који су проузроковани наметањем националних својствености. Они који су разговорнији образују заједно једну групу; исто тако и они који не воле да разговарају. Хладни се окупљају заједно — исто тако ватрени. Због тога постоје многе разлике међу Божијом децом.

Молим вас да не заборавите да националне карактеристике немају места у цркви — у том новом човеку, у Христу. Не осуђујте друге зато што имају другачији темпераменат. Ако то будете чинили они ће на исти начин осуђивати вас. Можда ће вас изненадити зашто су тако хладни кад им тако ватрено говорите. Али они можда истовремено пате због тога што си им ти чудан.

Дакле, нови верник мора да научи да оставља свој темпераменат пред вратима цркве, јер му унутра није место. У противном ће изазвати много непотребне критике. Све те природне ствари које он уноси унутра постаће за узврат повод за критиковање, збрку и поделе. Он ће поделити браћу. Поставиће себе за стандард. Сви они који достигну његове стандарде добри су хришћани, док остали то нису. Уносећи свој темпераменат и своје карактеристике, унеће и збрку у цркву. Ни његова хладноћа ни његова топлота није добро: не ваљају ни његово рационализовање ни његова осећања — све су то разлике које постоје изван Христа — разлике које представљају Јевреји и Грци. Ни једну не би требало унети у цркву.

Многи који долазе у цркву тврде да су по природи такви и такви. Они то некако с поносом кажу. Међутим, требало би им рећи да онакви какви су по природи нису потребни цркви. У цркву не би требало да доводе своју стару личност, јер она није у Христу и тежи да раздваја.

Тако, све оно што припада старом човеку морамо да одбацимо. Само тако можемо да напредујемо са свом Божијом децом.

Одбацивање културних разлика

У Колошанима 3:11, налази се контраст између варварина и Скита који збуњује коментаторе.

Варварин је човек који је груб, нецивилизован; понекад у стању између дивљаштва и цивилизације (Webster). Али ко је Скит, то је тајна. Неки га сматрају да је већи варварин од варварина, јер је дивљаштво Скита пословично (J. B. Lightfoot); док други, као Весткот (B. F. Westcott), с обзиром да су у класичној литератури Скита често помињали заједно са Галатима, сматрају да морају бити веома угледни људи.3

Какво год објашњење ми лично узели, ствар је у томе што су нека места позната по својим одређеним квалитетима. Људи у Фучау4 су славни по својој неспособности у пословању и по бројним банкротствима, људи у Шанси (Покрајина у северозападној Кини) су запажени по својој способности у руковању новцем који дају уз високу камату, а људи из Шаохсинга (град у Чекианг покрајини) су познати као саветници и адвокати. Свако место је повезано с неким јединственим квалитетом.

Са културног становишта: неки су за поштовање, а неки за презир. Та разлика у свету је врло оштра. Не можемо ставити неког типичног енглеског џентлмена заједно са неким афричким дивљаком. Не ради се ту о класној разлици, него о културној неједнакости. Енглез може бити: службеник, кућни служитељ или кувар, док афрички дивљак може бити глава племена. Класна разлика је она која стоји између службеника и цара; мада се културно сасвим разликују. Обојица са оправдањем могу да гледају један другога са висине. Међутим, Павле нам каже да је разлика између варварина и Скита поништена.

Једном сам се упознао и добро спријатељио са двојицом Јевреја. Зато сам их могао отворено питати зашто су толико људи у свету против Јевреја. Један од њих је одговорио: ,,То је зато што је наша култура сиромашнија од других. Не схватајући тачно шта тиме мисли, замолио сам га да ми то мало објасни. Тај пријатељ је био на прилично високом друштвеном положају. Рекао је: „Ја сам амерички Јеврејин. Као Американац ја искрено мрзим Јевреје због тога што је наша јеврејска култура сувише груба.“ Ово у ствари илуструје како Скити презиру варваре. Мој пријатељ је наставио: ,,Претпоставимо да један Американац заради две стотине долара месечно. Када плати станарину и храну он може удобно да живи са оним што му је преостало.5 Он има обичај да свакодневно гланца ципеле и мења кошуљу. Још увек може да уштеди десет или више долара сваког месеца. Али човек Јеврејин би волео да потроши само десет долара, а уштеди сто деведесет. Американац троши сто деведесет долара, а штеди само десет, док Јеврејин радије мисли о уштеђеном новцу неголи о културном успеху. Он рачуна како може да уштеди новац тиме што неће да чисти ципеле или свакодневно да мења кошуљу. Више воли да живи у мањој кући под условом да му рачун у банци расте. Јевреји презиру Американце, зато што су ови тако сиромашни; Американци презиру Јевреје зато што живе тако бедно и облаче се тако немарно. Та два човека се културно разликују; одатле и сви проблеми.“ Затим је завршио речима: „Ми Јевреји имамо новац и добре мозгове, али смо културно слаби. Због тога се не мешамо лако с другим људима и стога нисмо добродошли.“ То је било први пут да сам тако нешто чуо.

Заиста је тешко да се високо културни људи мешају са ниско културним. То није ствар класе, или мудрости, или богатства него у потпуности питање културе. Недостатак културе шири презир. Са становишта Скита варварин оскудева у свему — не зна како да се обуче, како да једе, како да живи. Али у очима варварина Скити су сувише материјалисти, јер обраћају пажњу на јело и одевање. Њихови погледи се толико разликују да је сигурно да ће доћи до проблема ако се оба унесу у цркву. Како варварин и Скит могу да се помире један с другим ако обоје држе тако јако мишљење?

Претпоставимо да један једе штапићима, а други прстима. Када заједно ручају, први се осећа нелагодно мада се испочетка уздржава да било шта каже. Он на оног другог гледа као на нецивилизовану особу. После два дана његово стрпљење би могло да достигне врхунац и тако почиње да боцка оног другог. Међутим онај што једе прстима могао би да има невољу са оним што једе штапићима. Он не разуме зашто људи не једу природно него морају да једу на такав вештачки начин. Разлика је дакле огромна. Ниједан од њих не може да тврди да је апсолутно у праву. Такво је културно разилажење — ствар која се тиче света — без икаквог основа у Господу.

У ствари, културно разилажење изазива многе невоље, али ми не смемо заборавити да је и то било избрисано у Христу. Ми који смо у Христу, велики смо људи и жене. Само ми не можемо да издржимо оно што свет не може да поднесе. Ми не правимо разлику међу браћом. Не стављамо себе високо као мерило и не ценимо свакога по њему. Тако нешто једноставно не постоји у Христу, у Цркви, у том новом човеку. Нека браћа можда потичу из Индије, нека из Америке. Њихове културе се веома разликују од наше, но ми постављамо само једно питање: Да ли су они у Господу? Они и нама постављају исто питање. Ако су сви у Господу — све је у реду. Ми одржавамо везу у Господу; ми волимо један другога у Господу. Све остало можемо да поднесемо и не дозволимо да нас било шта раздваја као Божију децу.

Можемо ли да окупимо сву мудру браћу и од њих оснујемо цркву? Или да сакупимо просту браћу и оснујемо другу цркву? Не, ниједна од њих не би била црква. Сукоб култура је заиста тешка ствар да се поднесе. Но исто тако је истинито и то да том културном разилажењу нема места у цркви. То је изван Христовог тела. Никада га не доносите у цркву. Никада не дозволите да оно постане предмет расправе.

С друге стране, свако од нас када је са Римљанима, требало би да буде Римљанин; као под законом, када смо са онима који су под законом (види: 1. Коринћанима 9:20-22). Требало би да се учимо да прихватимо исту културу као и људи међу којима живимо. Ако нека браћа из Африке дођу у Кину, требало би да науче како се једе штапићима. Ако неко од нас оде у Африку, требало би да се прилагоди да једе рукама. Не бисмо хтели да будемо друкчији од тамошње браће. Ако нам се деси да посетимо Африку, учимо се њиховим обичајима; они уче наше, ако нам дођу у посету. Међу Енглезима, будимо као Енглези; међу Кинезима као Кинези. Куда год идемо, поистовећујмо се са људима те земље. У противном ћемо повредити њихова осећања; неће нам бити могуће да их задобијемо. Уколико нам Господ пружи прилику да ступимо у контакт са људима различите културе, морамо научити да се прилагодимо. У Христу смо једно; због тога стојимо на тлу јединства са свом Божијом децом.

Не истицање телесне побожности

Још један котраст је ,,обрезање и необрезање”. Он говори о разликама у спољашњим знацима побожности на телу. Сви ми знамо да Јевреји примају обрезање на свом телу. Они на себи носе знак. Тврде да припадају Богу, да су богобојазни, и да се одричу тела. Због тога знака на телу они су сигурни да имају удела у Божијем завету.

Јевреји много подвлаче обрезање. То је карактеристика јудаизма. Онај који је обрезан, укључен је у Божији завет; онај који је необрезан искључен је из Божијег завета. Никоме се не дозвољава да ступи у брак са необрезаним. У Делима 15, обрезање је било повод за расправе, јер су неки од јеврејских верника желели да приморају незнабошце на обрезање. Цела књига Галатима обрађује овај предмет о обрезању. Павле објављује да кад би проповедао обрезање, спасење кроз крст више не би постојало, јер би се људи једноставно ослањали на спољашње показивање побожности на телу.

Проширимо примену овог принципа. Крстио сам се зарањањем, а један други брат кропљењем. Реч Божија каже да би верници требало да буду загњурени. Сматрам да поседујем знак побожности на свом телу. Оном другом брату тај знак недостаје. Тако га осуђујем јер је непотпун. На тај начин чиним разлику због потапања. (Но морам да додам да ми не желимо овим да кажемо како је зарањање неважно.)

Друга илустрација је ствар покривања главе код сестара — нешто што је по свом смислу духовно, али по симболу физичко. Или размотримо ломљење хлеба и полагање руку — од којих су обе ствари од богатог духовног значаја, али ипак не и без свог физичког израза. Све су то духовне ствари, али ако их употребимо да њима поделимо Божију децу, онда их деградирамо са духовне стварности у телесне знаке. То припада истој категорији као и обрезање.

Схватимо шта се овде подразумева. Ми не кажемо да крштење, ломљење хлеба, покривање главе и полагање руку нису неопходни. Оно што кажемо јесте да нико не би требало овим стварима да подели Божију децу, јер чинећи то, преноси их на тело — а тело увек раздваја. У Христу нема ни обрезања ни необрезања. Никакав знак на телу не сме да се употреби да би начинио разлику између деце Божије. Ми смо једно у Христу, зато што смо учесници истога живота. Те спољашње ствари се примењују због тога што се подударају са духовним стварностима. Ако неко има стварност али му недостаје спољашњи знак, он због тога не би требало да буде одвојен од остале Божије деце. Никакав знак на телу не би смело да утиче на наше јединство у Христу. Вредност духовне стварности нашега јединства далеко превазилази вредност спољашњег знака.

Павле јасно износи да обрезање не отклања нечистоћу тела, јер је оно само усмерено на то да смањи деловање тела. Важно је оно што се налази изнутра, а не оно што је споља. Ако је наша унутрашња визија иста, и поред тога што би спољашњи израз могао мало да се разликује — не би дошло ни до какве поделе. У случају да нема ни духовне стварности ни спољашњег знака — одговорност онда лежи на тој особи, а не на нама.

Искључење полне неједнакости

Последња разлика коју треба искључити односи се на пол. У црквеној управи мушкарац и жена имају своје одређене положаје. Када се црква састане, човек има другачију улогу од жене. У породици муж и жена имају различите одговорности. Али у Христу не може бити мушког и женског. Ни човек ни жена немају некакав нарочити положај. Зашто? Зато што је Христос све и у свима. Запазите речи „све“ и „свима“ — Христос је и све и у свима. Одатле у духовном животу нема уопште никаквог начина да се направи разлика између мушког и женског.

У подручју службе, сестре без сумње понекад имају различиту службу од оне коју имају браћа. То је због утврђеног поретка који важи у овом раздобљу; али у будућности, уређење ће бити другачије. Међутим, чак ни данас, у Христу не може да буде разлике. И брат и сестра су спасени животом Сина Божијега. Обоје постају Божија деца. Реч ,,деца“ (грчки текнон) не прави разлику између мушког и женског (мада је по свом корену она мушког рода).

Како ћемо онда објаснити 2. Коринћанима 6:17-18? ,,Зато отидите од њих и одвојте се, говори Господ, и не дотичите оно што је нечисто, па ћу вас примити, и бићу вам отац, а ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ сведржитељ.“ Запазите да Реч не предлаже да ћемо бити наново рођени зато што напуштамо свет; него каже да пошто смо узверовали у Бога требало би да изиђемо из света и одвојимо се од нечистог, тако да нас Бог Отац може примити као што прима своје синове и кћери. Она се не дотиче основе нашег почивања у Христу, нити нашег односа са Богом; него говори о томе да смо прихваћени као његови драги синови и кћери. То је присан, лични приступ; што ће рећи да уколико неко претрпи губитак за Бога, тај ће у свом јаду наћи да је Бог његов Отац, а он његов син. Да ли је неко мушко или женско, то нема везе, јер ће га Бог примити као сина или кћер. Уколико је Бог некога примио шта мари губитак! Он је сведовољни Бог који поседује све. Остављајући свет — човек се среће са Богом. По овоме смо синови и кћери јер је у питању лични однос, а не тај основни однос у Христу. У Христу смо сви Божија деца. Полна неједнакост једноставно не постоји у Христу.

У Шангају је живео један брат који је по занимању био столар. Једном сам га упитао: ,,Брате, какво је духовно стање браће у вашем месту?“ Он је одговорио: ,,Питаш ли о мушкој или женској браћи?“ Оценио сам то као један одличан израз. Он није знао да ли сам мислио на браћу или на сестре. Мушка браћа су браћа, женска браћа су такође браћа. У Христу нема разлике. Како је његов одговор био истинит — сасвим једноставно је изразио истину Писма. Дакле, нека нови верници узму к срцу то да кад смо дошли Христу, надмашили смо везу између мушког и женског. Разлика у полу је искључена у Христу.

Ми смо сви браћа и сестре. Свако од нас је ново створење у Христу. Удови смо једнога тела. У Христу су све природне разлике биле поништене. Због тога морамо да избацимо из својих срца сваки дух раздора. Тако ћемо отићи још један корак даље.

__________
2 У време када је ова проповед дата, у Кини су класне разлике биле веома изражене. О.П. - назад
3 Брат Ни прихвата последње мишљење. Примедба уредника. - назад
4 Место у јужној Кини, родно место брата Вочмана Нија. Примедба уредника. - назад
5 Нека се читалац подсети да су ове проповеди дате 1948. - назад

ПОЧЕТАК

__________________________________________________________________
Basic Lessons Series–Volume 2: THE GOOD CONFESSION by Watchman Nee,
Copyright © 1973 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York
Сва права задржана.