Све је дозвољено, али није све на корист; све је дозвољено, али све не назиђује.
1. Коринћанима 10:23
Мени је све дозвољено, али није све на корист. Мени је све дозвољено, али нећу да нешто овлада мноме.
1. Коринћанима 6:12
Ако, дакле, једете, ако пијете, ако ма шта чините, све чините на славу Божију.
1. Коринћанима 10:31
Предуслов за рекреацију: посвећење
За посвећеног хришћанина, рекреација није проблем. Они који имају невоље са овим су људи којима недостаје посвећење. Да би се решио проблем рекреације, прво се мора решити питање посвећења. Посвећење је предуслов за решавање проблема у вези са рекреацијом. Каква је корист размишљати о рекреацији кад нема посвећености? Без посвећења, особа ће пожелети оно што Бог забрањује.
Сврха рекреације
Прва сврха рекреације јесте да задовољи породичне потребе. Ову тему не разматрамо због нас самих, већ због деце у породици. Ако смо посвећени, за нас рекреација није нека велика ствар. Али у породици нема само наше деце, већ су ту и наша млађа браћа и сестре. Ови млади су поверени нашој бризи. Ако су и они посвећени, онда ни они немају проблема с рекреацијом. Међутим, ова деца, као и нећаци и нећаке, могу да буду мање посвећена, и због тога према њима морамо да будемо пажљиви. Оно што ми допуштамо њима, или што им забрањујемо, утицаће на њихове животе. Зато је рекреација значајна за породичне људе, јер кроз њу могу правилно да воде млађе генерације.
Друга сврха рекреације јесте да нама лично послужи. Вернику понекад треба промена. Само је питање колико, или каква промена је добра. Одраслима је потребна разноликост исто колико и деци. Али основна је ствар да се реши пред Богом шта је то што пристаје једном хришћанину. То није исувише тешко за нас, али за децу може бити. Какву рекреацију ћемо дозволити нашој деци? Свако дете Божије мора бити начисто са овим. Ако се направи иједан пропуст, свет ће одмах овладати ситуацијом. Када се свет једном увуче, тешко га је после истерати напоље. Због тога, да би своју породицу сачували у Господу, морамо да обратимо пажњу на рекреацију.
Принципи рекреације
1. Потреба
У складу са Господњом вољом, рекреација проистиче из препознавања потребе за њом. Хришћанин не би требало да иде у крајност. Човек има потребу за рекреацијом. Многи људи су толико запослени, да ако не буду имали неку врсту опуштања, могу да се разболе и изгубе здравље. Зато обнова представља основни принцип рекреације. Ово је посебно важно за младе људе. Не можеш да тражиш од своје деце да уче од јутра до вечери. Мораш да им прибавиш неку врсту разоноде, да им обезбедиш промену. Овог правила се треба придржавати.
Рекреација служи за освежење. Када неко ради пет или осам сати, он се и умори. Када се исти посао ради много времена, нерви у организму постају напети а тело се премори. Да би се неко освежио, потребна је промена посла. На пример, пошто је дете учило неколико сати у школи, када дође кући њему је потребно да се мало игра. Ова игра је у потпуности добра, јер она за дете представља одмор. Али, ако би се дете играло осам сати без престанка, његова би игра била више него освежење. Освежење је потребно, али је недопустиво да се од живота направи рекреација. Када се неко умори, добро је да за промену ради нешто друго. Било би погрешно када би се забављали од јутра до вечери. Лети људи воле да иду на пливање. У томе нема ништа лошег. Када је неко уморан, сасвим је у реду да плива пола сата или сат. Али ако проведе читав дан у води као патка, то више не би представљало рекреацију. Требало би да увидимо разлику између рекреације као освежења и рекреације као стила живота.
Када изађемо да проповедамо еванђеље, понекад се сусрећемо са онима који се супротстављају, који говоре да хришћани не смеју, или не могу да се баве рекреацијом. Они који ово кажу, стварно не знају шта говоре. У ствари, мало људи има проблема с рекреацијом, осим оних који су јој се сасвим препустили. Када си нечим толико преокупиран да без тога не можеш, тешко да се то може назвати рекреацијом. Неки се људи коцкају три дана и три ноћи. Њихова рекреација је постала њихов живот. Само такви људи кажу да је тешко бити хришћанин, зато што су отишли у крајност. Значи оно што треба да схватимо јесте да постоји потреба за опуштањем, али не и за назадовањем. Рекреација је потребна али не треба да постане начин живота. Онога тренутка када неко почне да живи за рекреацију, запада у велику грешку. „Мени је све дозвољено, али није све на корист. Мени је све дозвољено, али нећу да нешто овлада мноме.“ Велика је грешка дозволити било чему да нас контролише.
2. Могући видови рекреације
Постоје различити видови рекреације. Хришћанин може да се бави било којом од следећих:
Одмор
За хришћанина је најбољи облик рекреације одмор. Данас сам уморан, па ћу се мало одморити. Господ Исус и Његови ученици су били уморни од рада, те им је Исус рекао: „Хајдете ви самосами у пуст крај па се одморите мало“ (Марко 6:31). Његов одмор је подразумевао рекреацију. Он није рекао, „Одморите се мало“ већ је рекао: „Хајдете . . . у пуст крај па се одморите мало.“ Често наша премореност прође док поседимо у подножју брда или поред воде. Одмор је код хришћана најпознатији облик рекреације.
Промена посла
Понекад можда осећаш тупост и тромост. Када ти се то деси, промени посао, и узми нешто друго да радиш. Ти обично радиш осам сати. Одвоји два сата да радиш нешто друго. Ако стално радиш седећи, устани мало да би променио положај. Ако твој посао укључује умни рад, направи промену тиме што ћеш урадити неку вежбу и замора ће одмах нестати. Можда ово није оно што свет зове рекреацијом, али променом рада моћи ћеш да се отарасиш умора. Ово се може лако урадити. Пошто је начело рекреације освежење, препоручљива је промена посла.
Хоби
Постоји много хобија који су прихватљиви за хришћанина. Неки воле да се баве фотографисањем. Неки воле да држе птице. Неки воле да саде цвеће. Неки воле да сликају. Све те активности су дозвољене и налазе се у оквиру хришћанства. Неко можда воли музику – да свира на клавиру или да компонује. Други можда воле краснопис. Све је то прикладно.
Међутим, постоји начело које важи за било који вид рекреације, а то је да мораш да будеш у стању да је лако оставиш, исто као што си је и започео. Ако не можеш да оставиш, значи да нешто није у реду. На пример, нема ништа лоше у бављењу фотографисањем и проучавању те вештине. Али немој дозволити да сувише утиче на тебе. Ако духовно добро стојиш, ове ствари те неће узнемиравати. Било би погрешно да осећаш да мораш да фотографишеш. Треба да будеш у стању да како почнеш тако и да завршиш. Млади хришћанин може да свира на виолини, али није добро ако му је тешко да је остави. За новог хришћанина је тешко да остави на време своју одређену рекреацију. Ако ствар тако стоји, он би требало да прода виолину. У супротном, он не може да буде добар хришћанин, јер виолина влада њиме. Хришћанска рекреација је кад је неко у стању да свира на виолини и да је потом остави. Не треба бити под влашћу виолине. Ово начело се мора запамтити.
Још једна илустрација: претпоставимо да нека млада браћа воле да сакупљају маркице. У томе нема ничега лошег, напротив, то би могло да буде од велике помоћи. Кроз сакупљање маркица могу да науче нешто о географији и историји народа света. Али не смеју да робују томе. Правилна рекреација помаже да се човек окрепи, а не да га опседа.
Родитељи би своју децу требало да упуте на прикладну рекреацију. Ако то не учине, деца ће себи потражити не баш добру забаву. Видео сам децу коју су оштетили њихови веома строги родитељи. Њихови домови су више личили на фабрике. Резултат тога је био да су се деца искрала напоље да нађу неприкладну рекреацију. Родитељима мора бити јасно да је деци потребна рекреација. Ако тога нема, гледаће на свој дом као на место које је досадно и без укуса. Они могу чак и да беже из школе да би се поиграли.
Игре
Има много игара где је неопходно умеће, као на пример шах, игре са лоптом и јахање, које су заиста препоручљиве. Мада у њима има елемената победе и пораза, ипак су оне најприкладније јер су то игре у којима се у потпуности огледа вештина. Сасвим је у реду допустити деци да играју стони тенис или шах. У таквим играма нема ничег грешног. Родитељи би требало да буду блажи према својој деци у тим стварима.
Старији људи можда немају времена за напорније спортове, али зато не би требало да бране младим људима да се њима баве. Истина је да ми желимо да они своје време посвећују Господу, али њима је такође потребна рекреација. Зато им то радосно дозволимо.
Дакле, набројали смо четири врсте рекреације: одмор, промену посла, хоби и игре. Хришћанима је све ово дозвољено. Али хришћанин не сме да буде под влашћу ниједне од њих. Била би велика грешка, ако би тако нешто дозволио.
3. Помаже у послу
Зашто нам је потребна рекреација? Она нам помаже да радимо боље. Рекреација није сама себи циљ. Не играм лоптe зато што волим лопту. Играм лопте да бих могао боље да радим. Ја не спавам само зато што волим да спавам. Спавам да бих могао боље да радим. Не садим цвеће само из разоноде, већ зато да могу ефикасније да радим. Ове ствари су добре само зато што нам помажу да радимо боље и да силније служимо Богу.
Ове ствари никада не би требало да нас узнемиравају. Понекад видиш људе који раде на нечему дан и ноћ. Ако би тако наставили још две-три недеље, били би исцрпљени и умно и телесно. За њих би боље било да од Господа траже нешто што би их освежило. После седам или осам сати рада, требало би да промене посао – да свирају на клавиру, или да се играју лоптом. Сврха ове разоноде је обновљење снаге. Она увећава, а не умањује њихову ефикасност. Пошто их рекреација освежи, моћи ће много боље да раде и ревније да служе Господу.
Понекад ће бити добро да мало путујеш. Господ је то чинио кад је отишао у пустињу ради одмора. Или можеш да играш лопте са својим дететом. Немој да ти то пада тешко, јер то помаже твом раду. Али, ако после таквих активности лошије радиш, онда већ нешто није у реду. Рекреација би требало да помогне твом раду. После радног дана можеш мало да трчиш или да се бавиш вртларством. Ми не желимо да уздижемо ове ствари, већ да их препоручимо.
Добро је имати две или три недеље одмора. Није лоше имати ни два-три дана одмора после једномесечног рада. Али да сваки дан буде дан одмора је лењост. Ми предлажемо рекреацију само због повећања ефикасности, а она не сме да буде таква да нас други критикују. Немојте ни у чему да претерујемо, јер нам је жеља да се име Божије прослави у нама.
4. Игре на срећу нису дозвољене
Дозвољене су само оне игре које укључују вештину и знање. Не препоручују се игре на срећу. Ако нека игра укључује и знање и срећу, онда се она претвара у коцку. Ако цела игра зависи од среће, без умећа, тада је то без сумње коцкање. Игре којима се хришћани баве, морају бити игре у којима се огледа знање, никако срећа. Игре у којима се користе коцке чисте су игре на срећу. То је коцкање и хришћани не би требало у томе да учествују. Млади могу да играју шах и даме зато што се у њима користи знање, а не срећа.
Све игре могу да се поделе у две врсте: игре знања и игре на срећу. Хришћани не би требало да се уплићу у било коју врсту коцкања, јер се коцкање заснива на срећи. Неки су људи пре свог спасења играли Ма-Јонг (кинеска коцкарска игра). Оваква игра је коцкање јер су ту потребни и срећа и знање. Чак иако се не игра за паре, игре тог типа у људима изазивају наду да ће им можда срећа помоћи.
Неке ствари по својој природи спадају у коцкање, док друге ствари у основи то нису, али могу да се искористе на тај начин. Играње са коцкама је коцкање, без обзира игра ли се за паре или не. Сама природа те игре је коцкарска и зато хришћани не би требало да учествују у њој. Начело по коме се то одлучује заснива се на следећем: Игре на срећу нису добре, јер било шта што укључује срећу јесте коцкање. Ма какво да је уопштено мишљење људи у вези с коцкањем, ми хришћани не би требало да се бавимо тиме јер ми ипак живимо по принципима.
5. Одговара потреби
Рекреација мора да задовољи наше потребе. Ми се бавимо одређеном рекреацијом, зато што имамо неку потребу. Ако нема потребе, онда нема ни рекреације. Нека браћа у цркви, иако су врло заузета, немају потребу за рекреацијом. Други можда не раде ништа по цео дан, али ипак осећају потребу за тим. Онима који највише осећају потребу за освежењем, можда је најмање потребно, док онима који најмање осећају потребу за освежењем, у ствари је највише потребно. Сада нећемо много говорити о освежењу. Уместо да говоримо Божијим људима да је углавном у реду да имају рекреацију, хајде да им предложимо да сами просуде да ли стварно имају такву потребу. Закон који влада у свему јесте да је све моје време Његово; према томе, како могу најбоље да живим за Господа?
Живот се мери временом. Наравно, живот је много више од времена, али је ипак одређен временом. Потрошити један сат јесте потрошити сат времена свога живота. Ако проведеш сат времена у рекреацији, тај сат заузврат мора да ти помогне у раду. Ако то није случај, потрошити један сат је губљење времена, а губљење времена је траћење живота. Тај сат се могао дати Господу са више резултата. Ако га потрошим у рекреацији, то је улагање од кога очекујем да ћу моћи боље да радим. Ако после тога могу боље да радим, онда то није губљење времена. Запамти, ако заиста постоји потреба, то није губљење времена. А ако нема потребе, онда јесте губљење времена.
Можда ће ти понекад они старији у Господу рећи да ти је некад потребно да се опустиш зато што си сувише напет. Понекад ће те можда лекар упозорити да мало успориш ритам јер ћеш угрозити своје здравље. За ове случајеве је заиста потребна рекреација, јер она при том не служи за забаву већ за одређену потребу. Рекреација није сама себи циљ, она је ту да боље радимо. Да ли запослена особа има потребу за тим или не, све зависи од њених личних потреба.
Млађим људима је потребна рекреација. Родитељи не би требало да лише децу рекреације, само зато што они сами немају потребу за њом. Њеним ускраћивањем, гурамо децу према грешним видовима рекреације.
6. Рекреација је здрава за тело
Свака рекреација мора да буде угодна телу. Ово је једно од првих начела: рекреација мора да буде корисна за тело. Тако, пре него што неко почне са рекреацијом, требало би да размотри да ли је она за добробит тела. Ако ће рекреација да нашкоди телу, она крши прво начело и под знаком је питања. На пример, ако брат има туберкулозу, његова рекреација не сме да угрожава његово већ ослабљено стање. Или ако сестра има проблема са срцем, њој је можда потребна нека лака рекреација која ће јој помоћи и уклонити замор, а ипак неће утицати на њено срце. Надам се да можемо да увидимо да наше цело тело припада Господу. Ако се освежимо, то чинимо за Господа, ако не, и то је за Господа. Ништа не радимо сами за себе. Када се бавимо рекреацијом, чинимо ради Господа. Када се не бавимо тиме, нека то исто буде ради Њега. Да ли се бавимо рекреацијом или не, правило је да не удимо своме телу. Лоше је ако недостатак или присуство рекреације штети телу. За нас није добро само то што уништавамо своје тело непримерним стварима, већ је погрешно и то што уништавамо своје тело прикладним задацима. Тело Божијег детета не припада њему самом. Према томе, што се тиче рекреације, увек би требало размислити да ли би она била добра за тело. Ако је добра, онда је практикуј, а ако није, онда немој. У вези с тим питањем не треба одлучивати на основу тога да ли нам се нешто свиђа. Ако сестру са срчаним проблемима привлачи игра лоптом којом се браћа напољу забављају, и придружи им се у игри, могла би да претрпи одређене последице. За ту браћу није лоше да се играју лоптом, али за сестру сигурно јесте. Нека сва деца Божија увиде да све чинимо да бисмо служили Богу. Сврха рекреације је да боље служимо Богу.
Не очекујем да ће верници умрети у својој младости. Надам се да ће бити старије браће и сестара у цркви. Постоји велика разлика између старијих у свету и старијих у цркви. У свету, што је неко старији то је склонији застарелости и устаљености, док су млађи напреднији. Али у цркви, напреднији су они који су зашли у године. У свету, док старији не умре многе нове ствари ће поћи наниже и спречити напредак. У цркви је то сасвим другачије. Старији су свежији јер су дотакли дубине и висине духовних ствари. Ако у цркви не би било старије браће и сестара, она би била сиромашна и слаба. Не очекујем да ће браћа и сестре у цркви умрети рано зато што занемарују своје тело. Таква смрт би онемогућила цркви да прими од Христа оно што је тај човек савладао кроз лекције у Господу. Пре него што је успео да дâ свој допринос цркви, он је већ умро. Црква не би требало да трпи такве губитке.
Не би требало да се бавимо спортом само због такмичења или обарања рекорда, као што то многи спортисти чине. Ми се бавимо спортом једино због добробити свога тела.
7. Рекреација треба да буде угодна
Рекреација коју изаберемо није повезана само са нашим телом, већ има везе и са нашим наклоностима. Ако радиш нешто што волиш, обновиће се твоје умне способности, твоји живци ће се опустити, твоје емоције ће се смирити. Оно што не волиш да радиш онда више личи на посао него на рекреацију. Имамо на пример сестру која воли цвеће. Дај јој пола сата да залива цвеће. Уместо да је замори, после пола сата заливања осећа се освеженом. Њени напети живци и осећања су опуштени. Али када би од друге особе која не воли цвеће, затражио да га залива пола сата, њој би то представљало терет. Значи рекреација има везе са склоностима. Када се бира врста рекреације, мора се изабрати такав вид који ће омогућити опуштање живаца и уклањање напетости. Свако има своју омиљену рекреацију. За неке је заливање цвећа рекреација, а за неке није. Неки воле кучиће и мачиће, а други их се боје и играње с њима им не представља рекреацију. Оно што неке опушта, у другима изазива напетост. Зато нека свако нађе рекреацију која се њему свиђа и која му помаже да боље ради.
8. Не сме да буде камен спотицања
Као хришћани, ми у свему морамо да будемо пример. Чак и у рекреацији не смемо другима да будемо камен спотицања. Ми живимо за своју браћу, исто као и за свога Господа – не живимо за себе. Као хришћани врло смо утицајни. Зато морамо да водимо рачуна не само о себи, већ и о другим људима. Бог тражи од хришћана да буду заразни као куга. Не можемо да гунђамо и кажемо, „Зашто људи гледају у нас?“ У кога другог могу да гледају ако не у нас? Наравно да ће гледати у нас. Ко може да не види град на брду? Ко неће видети светло на планини? Без обзира како се осећамо, увек морамо да размишљамо како ће наше понашање утицати на млађу браћу и сестре. Да ли ћемо их саблазнити оним што чинимо? Ми смо деца Божија и верујемо у Господа, зато морамо да развијамо осећај за овакве осетљиве ствари. Одговорни смо не само Богу већ и својој браћи и сестрама.
Осећам да могу да једем месо, то није проблем за мене. Али, ако ће се због тога што једем месо други спотицати, онда га нећу јести. Не због тога што месо није добро, већ зато што није добро саблажњавати друге. Тако је исто и са рекреацијом. Можда у мојој рекреацији нема ничег лошег, али јесте лоше ако она саблажњава моју браћу.
Када радимо нешто увек морамо да размишљамо о томе шта ће слаби о томе да мисле. Не желимо да будемо камен спотицања онима који су слаби у вери. Господња реч каже: „Само пазите да како ова ваша слобода не буде спотицање за слабе“ (1. Кор. 8:9). Иако знамо да идол није ништа, ипак не идемо у идолске храмове због слабе савести неких хришћана. За њих је идол нешто. Нека нас то правило, да не будемо камен спотицања, води у свим нашим делима – да не радимо оно што би саблажњавало друге.
Како би требало да поступаш ако је твоја савест мирна у вези с нечим, а савест неког другог није? Не можеш да гледаш само на свој мир, док је неко други узнемирен. Због његовог добра уздржи се да то не чиниш. Ако је то нешто о шта би се неко могао спотаћи, немој расправљати о томе да то теби лично не смета. Истина је да ти можда ниси сагрешио, али помисли да је можда кроз тебе, због те исте ствари, та особа наведена на грех. Због добра друге браће и сестара, има много врста рекреација којима не можемо да се бавимо. Све су нам ствари дозвољене, али нису све корисне. Кад разговарамо с младом браћом и сестрама, морамо им помоћи да увиде да морају разумно да живе пред Господом. Бави се рекреацијом, али се уздржавај од оне која би могла да буде на саблазан другима. Буди посебно пажљив према онима који би се могли лако увредити и саблазнити.
9. Рекреација не сме да буде непристојна
Ми хришћани не би требало да се бавимо оном рекреацијом коју неверници оцењују као недоличну. Чак и неке рекреације које они одобравају, ми би требало да избегавамо. Ово су два правила у вези с рекреацијом у односу на невернике. Оно са чиме се они не слажу, ни ми сигурно не одобравамо. Чак и оно што они одобравају, ми можда не прихватамо. Чест обилазак позоришта, игранке, коцкање – ми не одобравамо.
Не вреди се расправљати с људима у вези с рекреацијом. На пример, претпоставимо да је на неком месту сасвим нормално да играње лоптом није дозвољено. Пошто ми сведочимо о Богу, а не о лопти, нећемо играти. Нема потребе да ми због тога неком попујемо, оправдавајући играње лоптом. Такође, запамтите да наш стандард не може бити нижи од неверничког. Ако на неким местима, незнабошци не воле шах, немојмо га ни спомињати. Немојмо потрошити ни сат времена за оправдавање добрих страна шаха. Наша је жеља да сведочимо за Господа, а не да се бавимо тим ситницама. Не би требало чак ни да их практикујемо. Требало би да се уздржимо од било које ствари, коју људи у неком месту сматрају лошом, макар то била и безазлена ствар као што је пецање. Наш стандард не може бити нижи од неверничког. Ово се посебно односи на рекреацију.
Није баш паметно расправљати се са другима због рекреације. Неки мисионари имају веома лоше односе са мештанима зато што су упорни у одређеној рекреацији. Сматрам да није добро да се квари нечији рад због мало рекреације. Хајде да се усредсредимо на оно што је основно и да се манемо споредних ствари. Ако Господ води неку браћу да иду у муслиманска подручја, могу ли они отворено да једу свињетину само зато што је то хришћанима дозвољено? Јести свињетину у том подручју није баш популарно, и зато због напретка у раду немој да ствараш проблеме због оваквих ствари. Ако треба да идеш у Сикон (граничи се са Тибетом), где људи никада не иду на пецање, онда ни ти не би требало да пецаш. Не би било добро да другачије поступиш.
Свих ових девет принципа би требало предочити младом вернику. Упути га, да се у светлу ових начела савесно опходи према рекреацији.
Рекреација не утиче на духовност
На крају бих вам испричао једну причу. Кезички конгрес (Keswick Convention) је место великог окупљања у Енглеској. Може се сматрати да је та конференција нешто посебно. Сваке године људи из целог света сакупљају се ту на недељу дана. Обично буде присутно пет или шест хиљада људи. Мислим да је ова заједница посебно благословена од Бога. Међу онима који су тамо говорили био је и Еван Хопкинс (Evan Hopkins), који је био познат као Кезички теолог. Био је међу првима који је видео истину наше смрти у Христу. Хопкинс је био диван човек пред Господом. Имао је и један свој хоби. Кадгод је био слободан, волео је да црта. Прво је цртао обичне ствари. Када је добио унуке, цртао је само зечеве. Кад би се вратио са проповедања, својим унукама би цртао само зечеве. У свом животу нацртао је неколико хиљада зечева! Касније су неки издавачи издали књигу Хопкинсових зечева. Када посматрате те цртеже, можете да уочите да је Хопкинс био веома паметан. Лице сваког зеца је било другачије. Његов други хоби је било писање минијатура. Цео Оченаш је написао на једном шилингу. Ово сам споменуо не да вас терам да га имитирате, него да вам покажем да рекреација не штети духовности. Напротив, често открива унутарњи карактер једне особе. Нису све Божије слуге једноличне! Хришћанин не би требало да буде такав. Хришћанин би требало да буде безазлен, једноставан и природан.
Следећа особа које се можда сећате јесте Џорџ Милер (George Muller). Он је био човек који је знао да се моли. Када га је девојчица Абигејл замолила да се помоли за шарену вунену лоптицу, учинио је то и она је добила лоптицу. Касније је постала позната личност у Енглеској. Ако прочитате њену биографију, видећете колико је дубоко била поучена у науци Господњој. Ако је рекреација прикладна, неће вас уназадити. Ако се придржавате ових основних начела, рекреација може да уздигне и обнови ум и тело да бисте исправно функционисали.
