|
Идући даље, разговарали су о свему што су успут видели. То их је веселило и храбрило на путу који је сада водио кроз пустињу.[388]
Пошто су прешли преко пустиње, Верко се осврнуо и опазио како неко иде за њима. Брзо га је препознао.
– О, ко нам то долази? – рече Верко. Хришћанин погледа и узвикну:
– То је мој добри пријатељ Еванђелиста!
– Он је и мој добар пријатељ – рече Верко – јер ме је упутио до оних врата.
Еванђелиста их ускоро стиже и поздрави:
– Мир вама и свима вашима драги моји!
– Добро нам дошао, добри Еванђелисто! Кад те видим одмах се сетим како си ми у прошлости указао милост и неуморно се трудио за моје вечно добро,[389] oтпоздрави Хришћанин.
– По хиљаду пута, добро нам дошао! – рече Верко. – Драги Еванђелисто, твоје друштво тако прија нама јадним путницима.
– Како сте прошли пријатељи моји откако смо се растали? Шта вас је задесило и како сте се снашли?[390]
Онда су му Верко и Хришћанин испричали све што им се десило на путу, како су и уз какве потешкоће стигли до тог места.[391]
– Драго ми је, не зато што сте се суочили са разним невољама, него што сте победили и што сте и поред многих слабости наставили пут све довде. Драго ми је кажем, и због мене и због вас.[392] Ја сам посејао, ви сте жњели, а долази дан када ће и онај који сеје и онај који жање да се радују заједно;[393] то јест, ако истрајете „јер ћемо у своје време жњети – ако не клонемо.“[394] Пред вама је непропадљив венац и треба да трчите да га добијете.[395] Има оних који крену за тим венцем и кад су већ доста прешли, дође други те им га узме. Држите дакле чврсто оно што имате.[396] Нека вам нико не узме венац. Још нисте изван Сатаниног пушкомета; „нисте се до крви успротивили борећи се против греха.“[397] Имајте Царство увек пред собом и верујте чврсто у оно што се не види. Нека вам ништа од онога што припада свету не уђе у срце. Изнад свега, чувајте се својих сопствених срца и њихових жеља, јер „срце је преварно више свега и опако“[398] Будите одлучни као кремен, јер су све силе на небу и на земљи са вама.
Онда му Хришћанин захвали за охрабрење, па га замоли да им још говори о нечему што би им помогло даље на путу, зато што знају да је он пророк и може да им каже о ономе што ће можда да им се деси. Хтели су да знају како томе да се успротиве и победе.[399] И Верко се сложио са тим. Еванђелиста је дакле овако почео:
– Синови моји, чули сте у речима истинитог еванђеља „да нам ваља кроз многе невоље ући у царство Божије“[400] и да нас чекају окови и невоље. Зато не можете очекивати да ћете дуго путовати без невоља.[401] Већ сте сами окусили нешто од истинитости ових речи и још ће да следи, јер као што видите, скоро сте изишли из пустиње, па ћете стићи у један град који ћете ускоро угледати пред собом.[402] Тамо ће вас тешко нападати непријатељи који ће покушати да вас убију.[403]Будите сигурни да ће један од вас, а можда ћете и обојица морати да запечатите сведочанство који имате. Но будите верни до смрти па ће вам Цар дати венац живота.[404] Ко тамо погине, макар и умро неприродном смрћу и у великим мукама, њему ће бити боље него оном другом. Не само зато што ће пре стићи у Небески град, него зато што ће да избегне многе невоље које ће снаћи оног другог на путу. Али кад стигнете у град и почне да се испуњава оно што сам вам рекао, сетите се вашег пријатеља и владајте се мушки и препоручујте своје душе вером своме Творцу.[405]
У граду Таштовнику
Онда видех у сну да су убрзо изишли из пустиње и угледали пред собом град који се звао Таштовник,[406] где се налази вашар. Вашар се зове Таштински, јер град у коме се одржава лакши је од саме таштине. Све што се тамо продаје, таштина je. Као што мудрац каже: „Све је таштина.“ [407] Овај вашар није нешто ново, него потиче још из старих времена. Казаћу вам како је постао. Пре скоро 5.000 година, ишли су неки путници у Небески град, као и ови наши добри пријатељи. А Велзевул, Аполион, Легион[408] и њихово друштво, када су видели којим путем путници иду, одлучише да ту отворе вашар на коме ће се продавати свакојаке таштине, и који ће радити преко целе године. Зато се на вашару продаје роба као што су куће, имања, занати, положаји, почасти, одликовања, титуле, земље, царства, пожуде, задовољства са разним уживањима, затим: блуднице, покварењаци, жене, мужеви, деца, господари, слуге, животи, крв, тела, душе, сребро, злато, бисери, драго камење и ко ће све знати шта још! Поред тога, на вашару могу да се виде свакојаки жонглери, игре, циркуси, кловнови, глумци, лопови, варалице и свашта друго. Ту могу да се гледају, и то забадава: крађе, убиства, прељубе, кривоклетства и то најгорега типа.
Као што се по другим вашарима улице и предели називају по врсти робе која се продаје, тако и овде. Ту је улица британска, француска, италијанска, шпанска и немачка где се продају разне таштине. Као и на другим вашарима, има једна врста робе која се продаје више од других – то су производи Рима.[409] Само наш енглески народ и још неки други не воле ту робу.[410]
Као што рекох, пут у Небески град води кроз место где се одржава тај весели вашар. Ко хоће у Небески град, а да при том не прође кроз Таштовник „морао би отићи са света“.[411] И сам Цар над царевима када је био на овој земљи, прошао је кроз овај град у Своју земљу[412] и то на пазарни дан. Чини ми се да Га је славни газда вашара Велзевул позвао да купи од његових таштина. Поставио би Га за господара вашара, само да му се поклонио док је пролазио кроз град. И пошто је био тако цењен гост, Велзевул Га је водио од улице до улице и показивао Му сва царства овога света одједном, не би ли намамио Благословенога да попусти и купи неке од његових таштина. Но овај није марио за ту робу те је напустио град а да није потрошио ни пет пара на таштине.[413] Овај вашар је дакле веома стар, потиче из древних времена и јако је велик.
Подигли буру против себе
Као што већ рекох, наши путници су морали да прођу кроз град. Тако су и урадили, али чим су ушли у њега сви се слетеше око њих и цео град се ускомеша. То се десило из неколико разлога.
Прво: Путници су били обучени сасвим друкчије од оних који су продавали на вашару. Људи су их због тога гледали са чуђењем. Неки су говорили да су будале,[414] неки да су полудели, а неки опет да су само странци.
Друго: Колико су се чудили њиховој одећи, толико су се чудили и њиховом говору, јер је ретко ко могао да их разуме. Говорили су ханаaнским језиком, а људи тога места језиком овога света, тако да су их сматрали за туђинце.
Треће: Оно што је највише зачудило продавце било је то, што путници нису марили за изложену робу. Нису хтели ни да је погледају. А кад би их неко спопао да нешто купе, они би запушили уши и викали: „Одврати очи моје да не гледају ништавила“[415] гледајући притом навише, чиме су хтели да покажу да су њихов посао и роба на небу.[416]
Путници пред судом
Један им је подсмешљиво добацио када је видео како се понашају:
– Шта бисте хтели да купите? – Но они су га озбиљно погледали и одговорили:
– Ми „купујемо истину.“ [417] – Због тога их је светина још више презирала. Неки су им се смејали, други су им пребацивали, трећи су говорили презриво, а четврти позивали остале да их бију. На крају се створила толика галама и гужва да је дошло до општег нереда. Неко је то јавио господару вашара, који је брзо дошао и наименовао неколико својих најпоузданијих поданика да приведу људе на саслушање. Питали су их одакле су, куда иду, и шта раде тако чудно одевени. Ови су им одговорили да су путници и странци на овом свету, да иду у своју земљу која је Небески Јерусалим,[418] и да нису дали ни грађанима ни трговцима никаквог повода да их овако злостављају и сметају на путу. Неко их је упитао шта хоће да купе, а они су одговорили да купују истину. Они који су били наименовани да поведу истрагу мислили су да су лажљиви и будале или бунтовници, који су дошли с намером да испретурају вашар.[419]
Зато су их одвели, ишибали и намазали блатом, а затим затворили у кавез да би сви могли да их гледају.[420]
У оковима тешким сада стоје, На вашару, због преданости своје. И наш Господ је прошао кроз исте јаде, Па зато на Голготи Свој живот за нас даде.
Тако су лежали једно време и били предмет ругања, злостављања и презира, док се господар вашара смејао свему што их је снашло. Но они су били стрпљиви и нису враћали зло за зло, већ напротив, благосиљали су оне који су их мучили, узвраћајући добрим речима и љубазношћу за грубост, тако да су неки од трговаца, који су били мање покварени од осталих, покушавали да задрже оне подлије који су стално злостављали сиромашне путнике.
Но ови су и на њих навалили, сматрајући да су исто тако лоши као и људи у кавезу, говорећи да су можда њихови другови који би требало да поделе исту судбину. Ови су говорили колико се њима чинило, да су људи мирни, озбиљни и да никоме не желе зло, а да је много више оних који тргују на вашару који заслужују да буду стављени у кавез и кладе, од ових које сада злостављају. И пошто су се тако једно време препирали и свађали, почели су међусобно и да се туку и наносе једни другима тешке озледе;[421] за то време су се људи у кавезу пред свима мудро владали. Онда су ову двојицу поново извели пред суд и оптужили због те новонастале гужве.[422] Немилосрдно су их ишибали, везали их ланцима и повели по вашару за пример и опомену онима који би могли да говоре у њихову одбрану или штавише одлуче да им се прикључе. Али Хришћанин и Верко су се још мудрије владали, те су примили ругање и срамоту са таквом кротошћу и стрпљењем, да су придобили неколико трговаца иако је њихов број у поређењу са осталима био мали.[423] Ово је још више наљутило друге тако да су решили да ону двојицу погубе. Дошли су до закључка да није довољно да их само држе оковане у кавезу, него да их треба казнити смрћу за зло које су починили и преварили људе са вашара. Зато су их поново вратили у кавез и оковали им ноге у кладе, док не реше шта да ураде са њима.
Ова двојица су се међутим сетила шта им је рекао њихов верни друг Еванђелиста, те су се још више охрабрили у својим патњама. Сада су почели један другога да теше, јер ће ономе који настрада бити боље. Зато су се обојица потајно надала да ће он бити тај, али предајући се Ономе који управља васељеном, чекали су мирно да виде шта ће им се десити напослетку.
Када је дошло време да им суде и да их казне, извели су их пред суд и оптужили. Судија се звао Добромрзац. Иако су се оптужбе мало разликовале, углавном су биле исте и гласиле су овако: „Непријатељи су и нарушиоци трговине. Стварали су буку и доводили до распре по граду. Сакупили су око својих опасних идеја странку која је на штету закона и нашега владара.“
Сад Верко буди храбар, брани Бога, Не бој се злоће овог света злога. Говори храбро, истина те прати, И ако умреш победу ће дати.
Онда је Верко почео да одговара да се само противио онима који се противе Ономе који је виши од највишега.
– А што се тиче буке, ја је нисам правио, јер сам човек миран (Рим. 12:18). Они које смо привукли на своју страну прешли су кад су видели нашу искреност и непритворност. Само су се окренули од зла набоље. Што се тиче цара о коме говорите, он је Велзевул, непријатељ нашега Господа. Не бојим се ни њега ни његових анђела.
Онда је било објављено да ако ко има нешто да каже за њиховог цара и против оптуженога, нека одмах изиђе и изнесе своје доказе. Појавила су се три сведока: Завидљивко, Сујеверко и Чанколиско. Питали су их да ли познају оптуженога и шта имају да кажу за цара и против њих. Онда је Завидљивко устао и овако проговорио:
– Господине судијо, дуго већ познајем овог човека и могу да посведочим под заклетвом да је он. . .
– Чекај! – рече судија. – Нека положи заклетву. Тада се Завидљивко закле па настави:
– Господине судијо, овај је човек и поред свог лепог имена један од најгорих људи у нашој земљи. Не поштује цара ни народа, ни закона ни обичаја. Чини све што може да зарази људе неким издајничким идејама које он назива принципима вере и светости. Ја сам га једном лично чуо како говори да су хришћанство и обичаји нашега града Таштовника потпуно у супротности и да не могу да се примире. Он тиме осуђује сва наша похвална дела као и нас саме.
– Имаш ли још нешто да кажеш? – упита судија.
– Господине судијо – рече Завидљивко – могао бих још много да говорим али не желим да досађујем присутнима. Но ако буде требало, могао бих још нешто да додам када остали сведоци заврше.[424]
Рекли су му да се мало склони у страну и позвали Сујеверка, рекавши му да погледа оптуженога. Питали су га шта има да каже за цара и против њега. Онда је положио заклетву и почео да сведочи:
Сујеверко
– Господине судијо, не познајем много овога човека, нити желим да га упознам више, али ово знам из разговора који сам имао са њим пре неки дан, да је јако досадан. Док смо разговарали, рекао је да је наша вера ништа и да њом човек не може да угоди Богу. И ви сами господине судијо добро знате шта следи иза таквих речи, наиме, да је наша вера узалудна, да смо још у својим гресима и да ћемо на крају да будемо осуђени. Толико сам хтео да кажем.[425]
Затим је Чанколиско положио заклетву, те су и њему наредили да каже шта има за цара и против оптуженога.
– Господине Судијо, и сви присутни! Већ дуго познајем овога човека и чуо сам како говори о стварима које не треба ни да се спомињу. Ружио је нашег племенитог кнеза Велзевула, и говорио са презиром о његовим пријатељима, међу којима су гроф Старочовек, гроф Плотан Уживковић, гроф Луксузовић, гроф Славољуб Празнославић, гроф Блудниковић, гроф Грамжљивко Ненаситковић и остала угледна господа. Рекао је да кад би сви били његовог мишљења, не би више било ниједнога од ових племића. Није се устручавао да ружи ни тебе, који си постављен да му судиш, називајући те безбожним нитковом и многим сличним и одвратним именима, којима је окаљао осталу господу у граду.[426]
Кад је Чанколиско завршио, судија се обратио оптуженоме и рекао:
– Ти отпадниче, кривоверниче и издајниче, да ли си чуо сведочанства ових поштених људи против себе?
– Дозволите ми да кажем коју реч у своју одбрану – рече Верко.
– Види ти битанге! – раздера се судија. – Заслужио си да више не живиш. Требало би да будеш смакнут на лицу места, али да би сви видели како се људски понашамо према теби, дај да чујемо шта имаш да кажеш отпадниче један!
– Прво, у одговору на оно што је господин Завидљивко сведочио, желим само ово да кажем: Која се год правила, закони, обичаји или народи противе Божијој Речи, против хришћанства су. Ако у овоме грешим, покажите ми моју грешку и спреман сам пред свима вама да опорекнем оно што сам говорио. Друго: Што се тиче г. Сујеверка и његове оптужбе, ја сам само рекао да је потребна божанска вера за службу Божију, али нема вере без божанског откривења Божије воље. Дакле, све што се додаје Божијој служби без тог божанског откривења, потиче од људске вере која не води у вечни живот. Треће: Што се тиче онога што је рекао гoсподин Чанколиско, ја кажем (избегавајући ружне речи које кажу да употребљавам) да кнез овога града и цела руља његових слугу које је овај господин споменуо, заслужују више да живе у паклу него у овом граду и земљи. Сада нека ми се Господ смилује.[427]
Онда се судија обратио поротницима (који су за све то време стајали слушајући и посматрајући).
– Господо поротници, видели сте човека о коме се подигла толика бука у нашем граду. Чули сте сведочанства ових поштених људи против њега. Чули сте и његов одговор и признање. Сада је до вас да га осудите или да му спасете живот, али моја је дужност да вас подсетим на наш закон. За владавине Фараона слуге нашега кнеза, проглашен је закон да се њихова мушка деца баце у реку, да се не би[428]они који припадају другој вери умножили и ојачали. И за време Навуходоносора, још једног од његових слугу, био је проглашен закон да сваки онај ко се не поклони његовом златном кипу баци у ужарену пећ.[429] И за време Дарија био је проглашен закон да ко год у одређеном року буде призивао неког другог бога осим њега, биће бачен у јаму лавовску.[430] Овај бунтовник је прекршио ове законе не само у мислима (што се не сме дозволити)[431] већ и речју и делом, што је још мање дозвољено.
Фараонов закон је донет да спречи зло, јер још није било злочина. Што се тиче другог и трећег закона, сами видите да се противи нашој вери, и због издајства које је признао, заслужио је смртну казну.
Верко осуђен
Онда су поротници отишли у другу одају да донесу своју одлуку. То су били г. Слепчевић, г. Неваљалковић, г. Злоћковић, г. Похотљиковић, г. Аљкавко Немарковић, г. Тврдоглавић, г. Дура Надувенковић, г. Душман Душма-новић, г. Лажљивковић, г. Окрутовић, г. Тамнољубић и г. Неумољивковић. Сваки од њих је дао свој глас против Верка, те су га једнодушно прогласили кривим. Док су разговарали, г. Слепчевић који је био натпоротник, рекао је:
– Видим јасно да је јеретик.
Затим је г. Неваљалковић рекао:
– Да се збрише са лица земље.
– Тако је! – огласи се Злоћковић – јер не могу ни да га погледам.
– Никад нисам могао да га трпим – додаде Похотљиковић.
– Ни ја! – рече Аљкавко Немарковић – јер ме је стално критиковао.
– Обесите га! Обесите га! – викао је Тврдоглавић.
– Јадник! – рече Лажљивковић. – За њега би било сувише добро да се обеси.
– Да га се отарасимо! – рече Тамнољубић.
Онда господин Неумољивковић узе реч:
– Не бих се ни за цео свет помирио са њим. Хајде да му изрекнемо смртну казну!
Тако су и учинили. Осудили су га да се одмах изведе напоље и да се умори најстрашнијом смрћу која се може измислити.[432]
Дакле, према њиховом закону прво су га свукли и шибали, после су га испребијали, па затим изболи ножевима. После тога су га каменовали и секли мачевима. На крају су га везали за колац и спалили. Тако Верко погибе.
Верко однесен у славу
Видех да су се иза гомиле људи налазила кола и коњи, који су чекали на Верка. Чим су га његови противници отпратили, би узет у кола и уз звук трубе одвезен најкраћим путем кроз облаке до небеских врата.[433]
Што се тиче Хришћанина, њему нису судили тога дана већ су га вратили у затвор. Остао је тамо неко време, док Онај који управља свима и има власт над њиховим бесом, није учинио да Хришћанин буде пуштен и настави свој пут. Идући певао је путем:
О Верко, верно признао си Бога, И Он ће тебе благословит стога, Кад безбожници страшну казну плате, У мукама и болу отпочну да пате, Ти Верко певај песму твоме Творцу,
И живи после смрти у том дивном дворцу!
ПОЧЕТАКTHE PILGRIM'S PROGRESS by John Bunyan Copyright © 2020 LSVTM Сва права задржана. [388] Духовно разматрање и благословени разговор о Божијој милости и љубави Господа Исуса Христа, претварају пустињу туге и жалости у раскошни врт и подупиру путницима уморне ноге на стазама разних потешкоћа. Требало би чешће да разговарамо о Божијој љубави и како нас је Господ водио и како ће нас још водити! Где се разговара о Богу, тамо је присутан Господ Исус Христос (Лука 24:14, 15; Мал. 3:16, 17; Матеј 18:20). Заслађујмо своје животе својим светим разговорима.
[389] Знак правог духа правоверних путника је топла и искрена љубав према проповедницима који су им служили речима и примером за духовни живот. Састанак са оним који им служи за духовни живот мора да им буде мио и драгоцен. Однос између проповедника и оних који су његовим настојањем дошли Господу је присан и срдачан. Он их води у Христу. Они су његови мили духовни синови. Само незахвални син не љуби свога оца. Тако незахвални хришћанин не љуби свог проповедника. Веран проповедник је пун очинске љубави и бриге према онима које му је Бог дао (3. Јован. 4; 1. Сол. 3:5-12, 5:12, 13; 1. Тим. 1:2, 5:17, 18; 2. Тим. 1:2-6; Филимону 10; Јев. 13:7, 17;
Фил. 2:19). [390] Кад се проповедник сретне са својом духовном децом он увек пита: „Како стојиш духовно?“ Хришћанин је могао много тога, и добра и зла да проживи откако се нису видели, и зато је проповеднику много стало до тога да зна право стање свога брата или сестре (Јез. 3:17-20; Јован 21:15-17; Дела 20:17-36; 1. Пет. 5:1-4; Отк. 2. и 3. глава). Зато кад се састајемо са онима који верују, немојмо да губимо драгоцено време у празним речима или у оговарању других, него утехом Божије Речи.
[391] Хришћанин и Верко су могли кроз своја богата искуства и доживљаје да хвале Господа. На њима се испуњавао Псалам 23: „Ништа ми неће недостајати, јер си Ти са мном.“
[392] Сваки проповедник, душобрижник, жељно очекује плод свога деловања и радује се кад види да семе Божије Речи које је сејао није пало на неродну земљу него је лепо никло и доноси плод. Радује се кад се неко обрати Господу, а жалости се кад се неко, после многих опомена и савета молитава и осталог старања одврати од Господа те одлази у вечну пропаст. Духовни градитељ може да сакупља не само злато, сребро и драго камење, него и дрво, сламу и сено које се већ овде открива у огњу, а камоли у дан доласка Господњег (1. Кор. 3:12). Сада има много тога што изгледа добро, али онај дан ће показати праву природу ствари.
[393] Јован 4:36
[394] Гал. 6:9
[395] 1. Кор. 9:24–27
[396] Отк. 3:11
[397] Јев. 12:4
[398] Јер. 17:9
[399] Проповедник научен од Бога, који познаје Свето писмо и има многа искуства за собом, може да објави многе ствари које су потребне за хришћански живот. Он зна да ваља кроз многе невоље ући у Царство Божије. И пошто је увек у заједници са Господом, јак је у вери па може и друге да учи и води Богу (Пс. 119:11; Авак. 2:1; 2. Кор. 5:11; 2. Тим. 4:2, 5). Нека Господ пробуди многе своје слуге који ће Му бити тако верне.
[400] Дела 14:22
[401] Да ли би и ти хтео да прођеш без невоља? Није могуће, мораш напред кроз њих.
[402] Господ уводи своје слуге у самоћу и тада им каже: „Што вам говорим у мраку, кажите на светлости; и што на ухо чујете, објавите са кровова“ (Матеј 10:27).
[403] Матеј 10:22
[404] Отк. 2:10
[405] Будимо спремни и „нека ваша бедра буду опасана и светиљке ваше нека горе“ (Лука 12:35). Тешко онима који у лажној нади склапају своје и дозвољавају да буду опхрвани сном. Путници нису решени борбе све док не стигну у свој дом. Борба је све до краја! „Гледајте да ко не остане без благодати Божије.“ и „да не узрасте какав горак корен и не узнемири вас . . . и да се многи њиме не опогане“ (Јев. 12:15). (1. Пет. 4:19).
[406] Град Таштовник је добро прозван. Многи говоре да су хришћани а остају у граду Таштовнику и „по целу годину“ (целог живота) тргујући у њему. Они ходају по духу овога века, јер им је бог овога света заслепио разум. Али сви који узверују да је Христос умро за њих, избављени су из садашњег злог света. (Гал. 1:4). Нико не може да буде путник у небески Ханан који није изнутра ослобођен од света и његове таштине. Апостол Јован је окусио блаженство и срећу у Господу па нас зато опомиње: “Не посвећујте љубав свету и ономе што је на свету. Ако неко воли свет, нема у њему љубави према Оцу. Јер све што је на свету, грешна чулна пожуда, пожуда очију и разметање земаљским благом, није од Оца, него од овога света. А свет и жеља за њим пролази; ко пак твори вољу Божију остаје довека. (1. Јован. 2:15-17). Не дајмо се заслепити таштином овога света и заустављати се на том славном путу вечнога живота.
[407] Про. 1:2; 2:1, 17, 11:8; Иса. 40:17
[408] Марко 5:9; Лука 8:30
[409] Римска наука која је отровним вином свога кривоверства таштина над таштинама (Про. 1:2).
[410] Стара роба римско–церемонијалне науке је изгубила своју цену пред многим културним људима. Штета што их врло мало троши онај прави балсам Христовог еванђеља него остају у граду Таштовнику (овом свету), купујући на вашару разне таштине као што су мудрост и филозофија овога света, сласти и части својих тела (Про. 1:2).
[411] Сваки мора да прође кроз вашар Таштовник, али нико не мора да остане на њему. Може у сили Божијој да победи његову привлачност (1. Кор. 5:10; Јован 17:15).
[412] Каква је то утеха за путника кад се налази на вашару Таштовнику у разним искушењима, знајући да је и Господ Спаситељ тим путем прошао! „Јер, зато што је и сам трпео кад је био кушан, може да помогне онима који се искушавају“ (Јев. 2:18, 12:2; 1. Пет. 1:21).
[413] Матеј 4:8, 9; Лука 4:5, 7
[414] 1. Кор. 4:9, 10
[415] Пс. 119:37
[416] Путник се познаје по томе што је обучен у одећу Христове праведно-сти, док се свет облачи у своју сопствену праведност. Та њихова светска праведност им је милија од чисте одеће Божије светости. Хришћанин без Христове заслуге и благодати никуда не излази, и пошто само у томе има своју радост и срећу бива нападан. Не само да се познаје по оделу које носи, него и по говору. Он говори о стварима које свет не познаје и не разуме. Говори о миру, радости, о заједници са Богом, а свет који има само земаљске ствари на уму, не схвата то. Хришћанину је срце на небесима, зато све што му је мило тамо налази (Фил. 3:20, 21).
[417] Свет лежи у злу. Хришћанин почива у Богу. Ђаво заварава свет који радо слуша његове лажи. Сатана лаже зато што је отац лажи, и кад говори он говори своје лажи. Хришћанин тражи и следи истину. Њој се радује, за њом уздише и њу љуби изнад свега. Ми знамо ко је рекао: „Ја сам пут, истина и живот. . .“ (Јован 14:6). Зато, верни хришћанине, тражи истину, слушај истину, учи се истини, љуби истину, говори истину, држи се истине и брани истину све до смрти. Јер истина ће да те избави од греха, од Сатане, од смрти тела и душе, од смрти вечне која је одвојење од лица Господњега и увешће те у дом вечне радости и мира Господњега (Приче 23:23).
[418] Јев. 11:13-16
[419] Ако са вуковима завијаш и ти ћеш постати вук. Ако се не разликујеш од света, онда си и ти из света. Ако си дете Божије, то ће се познати на теби. Цео твој живот ће бити друкчији, и нећеш моћи да избегнеш срамоту, зао глас и опадање. Сматраће те будалом за Христа, и бићеш разапет свету као и свет теби (Гал. 6:14). „Ако вас вређају за име Христово, будите блажени, јер Дух славе и Дух Божији почива у вама. Нико од вас да не страда као убица, или лупеж, или злочинац, или као човек који се меша у туђе ствари. Ако пак страда као хришћанин, нека се не стиди, него нека слави Бога тим именом“ (1. Пет. 4:14-16).
[420] 1. Кор. 4:9; Јев. 10:33
[421] Путници су предмет препирања и свађе међу светским људима. Кад би се путници (хришћани) владали лоше, цео свет би био против њих, али кад верно живе, онда својим добрим понашањем побуђују људе у којима је још жива савест, да их бране. Историја нам пружа многе лепе примере тога где је хришћанству кроз такве људе добре воље дато светло слободе и заштите од прогонства. Тако је на пример Гамалиил устао у одбрану апостола и рекао: „прођите се ових људи и пустите их; јер ако је од људи ова намисао или ово дело, биће осуђено; ако је пак од Бога, нећете моћи да их уништите, – иначе бисте се нашли као људи који се боре против Бога“ (Дела 5:38,39). Такав човек је био Цар Јосиф II, који када је видео зверска дела својих предака, која су била почињена над верним хришћанима, издао 13. сеп. 1781. године „Патент о толеранцији“ – хришћанску сношљивост и тако зауставио бес оних који истичу да су слуге великог Бога, који је сушта љубав, а овамо жедни праведничке крви.
[422] Тако увек зли и неверни људи оптужују верне хришћане да су узрок зла и буне по целом свету (Дела 24:5). Али, „Зашто се буне народи и племена помишљају залудне ствари?“ (Пс. 2:1). Зато што неће да Господ Исус влада над њима, да би им синуло светло Божије благодати у њиховим душама. Љубе ноћ, а мрзе светлост дана, јер су им дела зла (Јован 3:20). Као човек чије се очи навикну на таму па га боли кад је на светлу, тако и ови; вређа их светлост Божије истине, јер их осуђује, показујући им њихова зла дела која су учињена у греху. То они не могу да поднесу, јер неће да приме мир небески. Они који верују су „светлост света“ и „со земље,“ (Матеј 5:13-14), и зато су неугодни тами и трулежу. Зашто је Каин убио Авеља? „Зато што дела његова беху зла, а дела његовога брата беху праведна“ (1. Јован. 3:12). Истина је, кад верни не би сведочили за Господа и указивали на Њега, не би било никаквог препирања о верским стварима. Пошто неверни мрзе мир, јер су им ноге брзе за крвопролиће (Рим. 3:15), а верни опет настоје да мир граде (Матеј 5:9), долази до верских прогонстава.
[423] Многи мученици у трпљењу смрти постали су благослов многима тако да су после њихове смрти следили Господа и примили круну вечног живота. Како се ми понашамо у време невоље, беде, жалости и прогонства? О, кад би само могли да се владамо као наш Спаситељ. Наше понашање ће донети благословени род и многи ће поћи путем којим ми у трпљењу мирно путујемо. Али тешко нама ако знамо да лепо сведочимо за Господа кад нам је у свему угодно, а не разликујемо се нимало од света који виче и грди у време невоље.
[424] „Завист је трулеж у костима“ (Приче 14:30). Свето писмо показује да је завист гора од јарости и гнева: „Јарост је немилостива, и гнев је плах, али ко ће одолети зависти?“ (Приче 27:4). Колико је зла тај демон зависти починио! „Јер где су завист и свађа, онде је неред и свака зла ствар“ (Јак. 3:16). Свет завиди вернима срећу и благо које имају у Господу Богу. Свештеници су и Господа Исуса предали Пилату из зависти (Матеј 27:18), па чине тако и са вернима. Завист је урођена у човеку – она је род плоти (Гал. 5:21). Њу може да надвлада само сила Божијег Духа, која чини све новим. Зато апостол Павле признаје: „Јер смо и ми некад били неразумни, непокорни, луталице, робујући разним пожудама и насладама, проводећи живот у злоћи и зависти, омрзнути, мрзећи један другога. А кад се показа доброта и човекољубље Бога, Спаситеља нашега, спасао нас је не на основу дела која смо ми учинили у праведности, него по својој милости – бањом која препорађа и обнавља Духом Светим, кога богато изли на нас посредством Исуса Христа, Спаситеља нашега“ (Титу 3:3-6). Где Свети Дух делује, тамо нема места зависти. „Или мислите да Писмо узалуд говори: „До зависти чезне дух који се настанио у нама?“ Немојте дакле никоме завидети, ни свету ни својој браћи. Ко припада Господу радује се што може да каже: „Господ је део мој, говори душа моја, зато ћу се у њега уздати“ (Плач Јер. 3:24).
[425] Празноверје се коси са правом вером као фалсификовани новац са правим новцем. Фалсификовани новац се препознаје у државној банци па се зато одбацује. Тако празноверје и лажна побожност неће никад ући кроз врата у Царство Божије, ма колико била популарна заваравајући и тешећи људе. Празноверје је у непријатељству са правом вером, јер вера неће да има ништа заједничког са празноверјем. Пошто је празноверје телесно оно напада веру телесним оружјем и убија верне. Невера упропашћује душу, а празноверје душу и тело. Зато се невера руга вернима и срамоти их, али празноверје их води у затвор, на ломачу, итд.
[426] Ако сведочимо против греха сви љубитељи греха ће да повичу како их ми вређамо и срамотимо. Одатле долазе зависти и злоба њиховог срца. Господ говори: „Не може свет да мрзи вас, мене мрзи, зато што ја сведочим за њега – да су његова дела зла“ (Јован 7:7). Кад је са нас скинут јарам господара који „господарише над нама“ (Иса. 26:13), не морамо ни да се чудимо ако немамо мира од њих. Али Господ, који је истина и зна све, водиће нас „славом и срамотом, злим гласом и добрим гласом“ (2. Кор. 6:8). Узеће нас к себи, да будемо где је Он! (Јован 14:1-3).
[427] Не очекуј милосрђе од безбожних људи. Јер ко не љуби истину, не познаје ни љубав ни милосрђе. О томе нам јасно говори историја Божијих мученика. Јован Хус (Јан Хус) није нашао код својих судија, који нису били вични ни истини ни праведности ни поштовању. „У безбожника је срце немилостиво“ (Приче 12:10). У музејима могу да се виде разне справе за мучење, којима су празноверни хришћани средњег века мучили и убијали верне хришћане, што је све доказ како је опако срце у коме нема праве Божије вере. Како је добро и утешно што верна душа има слободан приступ к престолу Божије милости у свако па и у најтежа времена (Јев. 4:16).
[428] 2. Мој. 1:22
[429] Дан. 3:6
[430] Дан. 6:7
[431] Празноверје хоће да влада савешћу других, па зато кроз исповед истражује унутарње стање својих верника.
[432] Благо теби, ако свет доноси такав суд и о теби. Спаситељ говори: „Блажени сте кад вас нагрде и успрогоне и набеде сваким злом лажући мене ради“ (Матеј 5:11).
[433] Многи мученици су са радошћу напустили ову земљу. Историја тешког прогонства Чешке цркве је пуна таквих примера. Тако и други народи имају своје мученике који су са вером у Христа одлазили у славу небеску на ужасне начине. Кад су у Чешкој водили верног Кохана на губилиште, он је радосно повикао: „Сад отпушташ с миром свога служитеља, Господе, по речи својој“ (Лука 2:29). Кад је већ клекао, пре него што је џелат оросио свој мач у праведничкој крви, гласно је повикао: „У руке Твоје, Господе, предајем дух свој, искупио си ме, Боже правде!“ Тада је примио своју плату – ужасну смрт од света, али славан живот од Бога.
ПОЧЕТАК |
|
|