|
Онда видех у сну како је Верко угледао човека по имену Причало, како иде упоредо са њима, јер је ту сада било довољно места за све. Био је то човек високог раста и боље је изгледао издалека него изблиза.[347] Верко га је овако ословио:
– Пријатељу, куда си наумио? Да ли идеш у Небеску Земљу?
– Управо тамо – одговори Причало.
– Добро је! Надам се да можемо заједно.
– Драге воље.
– Хајде онда! Тако можемо да разговарамо о корисним стварима.
– Ја волим да разговарам о добрим стварима било са вама, било са неким другим и радујем се што сам срео људе који су наклоњени добру. Право да вам кажем, има их мало[348] који успут воле о томе да разговарају. Више воле да говоре о некорисним стварима, а то мени много смета – рече Причало.
– То је стварно жалосно, јер ништа није толико вредно да се о томе говори, колико су вредни разговори о Божијим стварима? – додаде Верко.
– Баш ми се свиђаш, јер су твоје речи пуне убеђења и морам да додам, ах, шта је тако пријатно и тако корисно, него кад се говори о Божијим стварима. Има ли ичега лепшег (ако човек уопште може да ужива у лепоти). Рецимо, ако човек воли да разговара о пореклу или тајанствености ствари или чудесима и знацима, онда не треба да иде даље од Светога писма где је све тако лепо записано.
– Истина је – рече Верко – али треба да нам те ствари о којима ћемо говорити буду од користи.
– Тако је – сагласи се Причало – много је користи из разговора о тим стварима, јер човек тако може да стекне велико знање, на пример о пролазности земаљских ствари и дивоти небеских. То онако уопштено, али шта тек човек може да научи о потреби наново рођења, о томе како су наша дела недовољна и како је Христова праведност неопходна!
Човек који путем разговара може да научи шта значи покајати се, веровати, молити се, патити итд. Човек може да научи која су велика обећања и утехе еванђеља, на своју велику радост. Поред тога, човек може путем разговора да научи да одбија лажне науке, да брани истину и да подучава оне који не знају.[349]
– То је све истина и баш ми је мило да те слушам како беседиш – радовао се Верко.
– Нажалост, о оваквим стварима се мало говори. Зато људи слабо разумеју потребу за вером и за делом благодати у њиховим душама да би примили вечни живот. Живе у незнању и делима закона, којима се не може добити Царство небеско.[350]
– Извини што те прекидам – упаде му Верко у реч – али схватање тих ствари је дар Божији. Нико не може да их стекне људским напорима, или тек само разговарајући о њима.
– Знам то врло добро, јер човек не може ништа да прими ако му се не поклони са неба. Све долази кроз благодат, а не делима. Могао бих да ти наведем стотину цитата о томе – брзо додаде Причало.
– Добро, шта ћемо онда да узмемо за предмет нашег разговора? – упита Верко.
– Шта год хоћеш – рече Причало. – Говорићу о небеским или о земаљским стварима; о моралу или еванђељу; о светим или светским стварима, о прошлим стварима или о ономе што ће доћи; о туђим стварима или домаћим питањима, о важним или споредним стварима. Могу о свему, само ако ће нам бити на корист.
Хришћанин открива Причалово лицемерство
Сад се Верко мало зачуди па приђе Хришћанину, јер је овај за све то време ишао мало напред, те му тихо рече:
– Каквог смо само славног сапутника нашли. Овај ће сигурно бити добар поклоник.[351] Хришћанин се мало насмеја и рече:
– Тај са којим разговараш може својим језиком да заведе двадесеторицу који га не познају.
– Да ли га познајеш? – упита Верко.
– Како да не! Познајем га боље него што он сам себе познаје.
– Па кажи ми ко је.
– Зове се Причало и станује у нашем граду. Чудим се да га већ ниси упознао! Ваљда зато што је град тако велик.
– Чији је и где станује?
– Отац му је Слаткоречко и станује у улици Ћаскаловој. Сви га зову Причало из Ћаскала. И поред тога што има ласкав језик, ипак је јадан човек.[352]
– Мени изгледа врло пријатан – рече Верко.
– Тако он изгледа онима који га не познају добро. Лепше изгледа издалека него изблиза. Кад си рекао да је пријатан човек подсетио си ме на рад сликара који је леп када се гледа из даљине, али изблиза није баш тако привлачан – oбјасни Хришћанин.
– Ма ти се ваљда шалиш, пошто си се насмејао.
– Боже сачувај да се ја шалим (иако сам се можда и насмејао), или да некога оптужујем. Казаћу ти још нешто о њему: тај је за било које друштво и за било какав разговор. Као што је малочас говорио са тобом, тако ће и у кафани, а што му пиће више удара у главу, то му све више и речи силазе са језика.[353] У његовом срцу, дому и речима, вери нема места. Све што има то му је на језику. Његова вера је да њиме млати.[354]
– Ма шта кажеш! – изненади се Верко. – Онда сам се ја веома преварио.[355]
– Добро си се насукао – потврди Хришћанин. – Сети се шта пише: „говоре, а не чине“ и „Царство Божије није у речи, него у сили.“[356] Он говори о молитви, покајању, вери, новом рођењу, но ипак, то му је само говор. Био сам у његовом дому и посматрао сам га и у кући и напољу и зато знам да је истина оно што кажем о њему. У његовом дому нема ни трага од вере, као што ни у беланцету нема укуса. Нико се код њега не моли нити каје за грех. Животиње далеко боље служе Богу од њега. Он је просто срамота вери и свима онима који га познају.[357] Због њега по целом том крају града где станује, једва да се шта добро говори о вери. Људи који га познају кажу да је светац споља а ђаво изнутра. Тако каже и његова јадна породица; тако је груб и осорљив према својим слугама, да не знају шта да кажу и шта да чине. Они који имају посла са њим кажу да је лакше изићи на крај са Турчином него са њим, јер је и Турчин поштенији од њега. Причало вероватно и њих надмашује у преварама и свакојаким неправдама. Још и своје синове учи да иду његовим стопама и ако види у њима неку луду плашљивост (јер он тако назива прву појаву осетљиве савести) назива их глупацима и будалама, и неће да им повери никакав посао ни да их похвали пред другима. Што се мене тиче, ја мислим да је он својим злим животом саблазнио многе и ако Бог то не спречи, упропастиће још многе.[358]
– Добро брате, морам да ти верујем. Не само зато што кажеш да га познајеш, него и зато што говориш о људима као хришћанин. Не могу да замислим да ти ово говориш из зле намере, већ зато што говориш истину – рече Верко.
– Да га познајем тако мало као ти, можда бих и ја имао о њему исто мишљење – рече Хришћанин. – Да су о њему тако говорили они који су против вере, мислио бих да га клеветају – јер зла уста често тако говоре о поштеним људима. Али све ово и још много штошта могу да докажем из свог личног искуства. Требало би да додам и то да га се добри људи стиде. Не могу га звати ни братом ни пријатељем. Ако га познају, само треба да се спомене његово име па ће одмах поцрвенети.[359]
– Сада видим да није исто говорити и творити. Одсада ћу више пазити – рече Верко.
– То двоје се толико разликује, као што се разликују душа и тело; јер као што је тело без душе само леш, тако су речи без дела мртве. Дух вере је практичан. „Ово је чиста и неокаљана побожност пред Богом и Оцем: обилазити сиромашне и удовице у њиховим невољама и себе држати неопогањена од света“ (Јак. 1:22–27). Причало за то не зна. Мисли да ако много прича и слуша, биће добар хришћанин, а тиме само вара своју душу. Слушање је само сејање речи. Није довољно само причати да би се видело да се семе стварно примило у срцу и животу: будимо сигурни да ће на дан суда људима да се суди према њиховим делима.[360] Онда се неће питати да ли си веровао, него да ли си био творац речи или само слушалац. Према томе ће им се судити. Свршетак света се упоређује са жетвом, и знаш да се у жетви гледа само на род. Нећу да кажем да у овоме може без вере,[361] али ти ово говорим да бих ти показао колико ће мало вредети све речи Причала на тај дан.[362]
– Ово ме подсећа на то како је Мојсије описао чисте и нечисте животиње[363] – примети Верко. – Чиста животиња има раздвојене папке и прежива. Зец на пример прежива, али је нечист зато што нема раздвојене папке. Тако је и са Причалом. Он прежива то јест тражи знање; прежива реч, али не раздваја папке, не одваја се од пута грешника, као што зец има шапу попут пса или медведа, па је зато нечист.
– Рекао бих да си тумачио овај текст по његовом правом еванђеоском значењу – рече Хришћанин. – Него морам још ово да додам: Апостол Павле назива људе и то управо оне који много говоре „метал који звучи и чинеле које одјекују.“[364] Ствари које немају живота, то јест који су без праве вере и благодати еванђеља, никад неће стићи у Царство небеско међу оне који су деца живота, па макар и да им је глас као глас самих анђела.
– Ја ни у почетку нисам много марио за његово друштво, али сада ми се потпуно огадило – увиде Верко своју заблуду. – Како ћемо га се отарасити?
– Послушај ти мене – рече Хришћанин – и видећеш да ће њему ускоро досадити наше друштво уколико му Бог не дотакне срце те се обрати.
– Па шта дакле предлажеш да урадим?
– Иди па се упусти у неки озбиљан разговор о сили вере. Питај га отворено (кад се сложи са тобом што ће он сигурно учинити) да ли се то налази у његовом срцу, дому или понашању.[365]
Верко поново разговара са Причалом
Онда је Верко пришао Причалу и рекао:
– Па како је, дакле?
– Добро, хвала – одговори Причало, па рече: – Мислио сам да ћемо досада о многочему да разговарамо.
– Можемо сада ако хоћеш, а пошто си оставио да ја изаберем предмет разговора, нека то буде о Божијој спасавајућој благодати и како се она показује у срцу човековом.
– Видим да ћемо разговарати о силној ствари. То је јако добро питање и спреман сам да ти одговорим на њега. Укратко бих овако одговорио: Прво, коме је Божија благодат у срцу, тај одмах почиње да виче против греха. Друго. . .
– Чекај мало да то размотримо једно по једно. Чини ми се да би било боље рећи да се она показује тиме што наводи душу да мрзи свој грех – прекиде га Верко.
– Па каква је разлика између викања против греха и мржње према њему?
– Велика! Човек може да виче против греха чисто из телесних побуда, али може да га мрзи само ако има побожну одвратност према њему. Чуо сам како многи вичу против греха са проповедаонице, а ипак га трпе у свом срцу, дому и понашању. Жена Јосифовог господара је викала гласно као да је била врло света, али би и поред тога учинила прељубу са њим, само да је он на то пристао.[366] Неки вичу против греха као мајка када виче на дете које јој лежи у крилу, а онда почне да га грли и љуби.
– Видим да хоћеш да ме ухватиш у речи.
– Не, нећу. Само хоћу да поправим ствар. Него на који се још начин дело благодати показује у срцу?
– Великим познавањем тајни еванђеља, – брзо одговори Причало.
– То је требало прво да нагласиш – рече Верко. – Но свеједно, пре или после, узалуд је. Могуће је да неко има знање, штавише велико знање о еванђеоским тајнама, а при том ипак да нема никакву благодат у себи. Па кад би човек имао и све знање, то још не значи да је дете Божије.[367] Христос је рекао Својим ученицима: „Кад то знате, бићете блажени – ако то чините.“[368] Није благословио знање, него извршење онога што су знали. Има знања које се не извршује. Има људи који знају вољу Господњу па је ипак не чине.[369] Можемо имати знање какво анђели имају, па ипак не бити хришћанин. Зато твоје мишљење није исправно. Знање је драго брбљивцима и хвалисавцима, а вршење Богу. Па ипак, срце не може да чини добро без знања, јер је без знања срце празно. Има дакле разлике између знања и знања, између знања које настоји из свега да извуче корист, и знања које је везано милошћу вере и љубави које подстиче човека да чини вољу Божију од срца. Прво знање припада причалицама, а без овог другог прави хришћанин не може да има мира. „Уразуми ме и држаћу се закона твога, и чувати га свим срцем“ (Пс. 119:34).
– Опет хоћеш да ме надмудриш – рече Причало – то се више не може поднети.[370]
– Па ако хоћеш, реци на који се још начин одражава благодат у некоме.
– Нећу, јер видим да се нећемо сложити.
– Кад нећеш, дозволи да ја кажем!
– Како хоћеш!
Тада је Верко овако наставио:
– Дело благодати Божије одражава се и у ономе у чијем се срцу настанила и у ономе који су око њега. У ономе у чијем се срцу настанила тако што га кара за грех,[371] указује му на поквареност његове природе,[372] кара га за грех невере,[373] због чега му свакако постаје јасно да ће погинути[374] уколико не нађе Божију милост вером у Исуса Христа. Спознаја о свему томе буди у њему стид, жалост и одвратност према греху.[375] Затим упознаје Спаситеља и хитну потребу да Му се преда целим својим животом;[376] осећа глад и жеђ за Њим,[377] а за ту глад и жеђ дато је обећање.[378] У зависности од тога да ли је његова вера јака или слаба имаће мир, радост и љубав према светости у истој сразмери, тј. његова жеља да Га боље упозна и да му служи на овом свету. Па и онда када се све то дешава у њему, човек ретко када верује да је то у њему дело благодати, јер га његова грешност и залутали разум збуњују, па не може то јасно да сагледа. Зато је потребно да онај у коме се дело благодати настани има добро расуђивање, пре него што спозна да је то у њему дело Божије. Затим, благодат се овако открива: прво јавним признавањем његове вере у Христа. Друго, животом који је у складу са тим признањем. Наиме живот који је пут светости чистога срца како у свом унутрашњем животу, тако и у свом породичном животу (ако има породицу), а исто тако у свом односу према свету. Та га светост учи да се у свом срцу гнуша греха, а себе због греха; да га искорени из своје породице и шири светлост по свету, али не само својим речима као лицемер или брбљивац, него кроз практичну послушност у вери, љубави[379] и сили Речи.[380] Сада драги пријатељу, ако имаш шта да кажеш против овог кратког описа дела благодати и његовог откривења, слободно кажи. Ако не, дозволи ми да изнесем друго питање.
– Ја нећу ништа да говорим – рече Причало. – Само ћу да слушам а ти питај.
– Дакле, да ли си доживео ово о чему сам говорио? Да ли твој живот и твоје речи сведоче о томе? Да ли се твоја вера састоји у речима и језику или у делима истине? Ако хоћеш да ми одговориш на ово, кажи само оно за шта знаш да ће Бог на небу да каже амин; и само оно што твоја савест може да одобри. „Јер није врстан онај који самога себе препоручује, него онај кога Господ препоручује“ (2. Кор. 10:18). Дакле, говорити ја сам такав и такав а овамо сви моји суседи ме утерују у лаж, велика је безбожност.[381]
Причало је поцрвенео, али када се мало прибрао рекао је:
– Сада говориш о искуству, савести и Богу, и позиваш се на Њега да потврди оно што си рекао. Нисам очекивао овакав разговор, и нисам склон да одговарам на таква питања, јер зашто бих, кад си узео на себе да ми будеш учитељ, а кад бих на то и пристао, ипак нећу да ми будеш судија. Него реци ми молим те, зашто ми постављаш оваква питања?[382]
– Због тога што сам видео да си научио добро да говориш, иако ти је знање површно. Право да ти кажем, чуо сам да је код тебе вера остала на језику и да се све твоје понашање супротставља твојим речима. Кажу да си мрља међу хришћанима, и да правиш штету вери својим безбожним причањем, да су твоји зли путеви већ неке саблазнили и да их има још који су у опасности да пропадну. Твоја вера иде заједно с пијанчењем, грамзљивошћу, нечистотом, псовањем, лагањем и лошим друштвом. За тебе важи оно што се каже: „на срамоту је свима женама,“ – тако си ти срамота свима који исповедају веру.[383]
Причало то више није могао да издржи па рече:
– Пошто си спреман да верујеш свакојаким гласовима и да брзо судиш, не могу а да не закључим да си неко зловољно зановетало с којим не вреди разговарати. Зато уздравље!
Хришћанин и Верко настављају разговор
Онда је хришћанин пришао своме брату и рекао:
– Рекао сам ти како ће бити. Твоје речи и његове страсти се не могу сложити. Он те је радије оставио него да промени свој живот. Зато је ето отишао баш као што сам и рекао да ће бити. Нека иде! Он је због тога на губитку, а не ми. Уштедео нам је труда да ми њега не остављамо. Он би нам сигурно покварио друштво, а апостол каже: „Одвојте се!“[384] и „ових се клони!“[385]
– Ипак, добро је што смо могли мало да поразговарамо са њим – рече Верко. – Можда ће се некад освестити. Поступао сам са њим отворено и ако пропадне његова крв неће бити на мојој глави.[386]
– Добро је што си тако искрено разговарао са њим. Данас има тако мало људи који тако говоре, да многима и то са правом, религија смрди. Јер овакви брбљиви безумници чија је вера само у речима, тако су покварени и распуштени у свом понашању да кад се приме међу побожне, збуњују свет, каљају хришћанство и жалосте искрене. Волео бих да сви поступају према њима као што си ти учинио, онда би се они или покорили правој вери, или не би могли више да подносе друштво верних.[387]
Онда је Верко запевао:
Гле Причала, како се сам хвали, Гордо прича, све пред собом свали. Тада Верко поче да беседи: Поред речи треба и творити! Причалица тад у речи стаде,
Јер без дела речи мало вреде.
ПОЧЕТАКTHE PILGRIM'S PROGRESS by John Bunyan Copyright © 2020 LSVTM Сва права задржана. [347] Путујући у небески дом сусрећемо многа причала или хришћане којима је сва њихова вера само у устима. Знају дивно да говоре о духовним стварима, тако да својим речима остављају дубоки утисак на многе те их заробљавају. Али кад се погледа њихов живот у породици, на послу и у трговини, сјај њиховог живота се губи и показује да је све оно што говоре само научено, али не и оправдано као Божија сила.
[348] Неки данас уздишу и жале се: „Свет је покварен – мало је побожних, а много безбожних на свету!“ Али ни они који уздишу не улазе на уска врата и не иду правим путем.
[349] Причало је знао чисту науку Светога писма. То нам показује да човек може да научи све тачке из Светога писма напамет. Може да зна поквареност старе природе и моћ Божије спасавајуће милости и утеху спасења онога који верује, па ипак да остане на широком путу и на крају западне у вечну пропаст. Није довољно да човек зна; сваки мора лично да доживи у свом срцу Божију милост – мора сам да се наново роди. Знање разумног човека само надима, а љубав Божија у искреном срцу поправља и спасава. Човек може да научи хришћанску науку као папагај, па опет да не буде хришћанин. Може да научи ханански језик, па опет да не буде уд Христовог Тела. Само „шиболет“ открива истину: „Ко нема Духа Христова, тај њему не припада“ (Суд. 12:6; Рим. 8:9).
[350] Човек може да зна разлику између закона и благодати па опет да не живи по благодати.
[351] Има их много који признају Христа, чак и проповедника који својом науком и усхићеним говором могу многе просте путнике да омаме, а сами су без Божије милости. Да бисмо таквог препознали потребан је посебан дар „проверавања духова – да ли су од Бога“ (1. Јован. 4:1), и треба се држати Христовог савета који гласи: „По плодовима њиховим познаћете их“ (Матеј 7:16). Какав је плод твог живота?
[352] Зар Хришћанин овде не говори о свом ближњем и не греши против онога што је спаситељ рекао: „Не судите, да не будете осуђени“? (Матеј 7:1). Никако! Он овде види свог брата у опасности да буде преварен речима које су сличне истини, и зато мора све да изнесе што зна о Причалу. Ако дакле видимо слабог брата у опасности да ће да се превари слатким речима лажне науке, треба да га посаветујемо, и то у духу истине, као што је Спаситељ опомињао своје ученике; „Чувајте се фарисејског квасца, који је лицемерје“ (Лука 12:1). Многи су морали непотребно да прођу кроз многе невоље и тужне доживљаје зато што нису хтели да слушају опомене свог душобрижника. Потребно је изнад свега да сви верни науче и буду опоменути да без узрока не говоре зло ни о коме. Нека нам ово буде правило у томе: Да никад ни о ком не говоримо ништа што се не би слагало са истином. Ако говоримо о неком истините ствари које су зле, увек се питајмо: Зашто ја тако говорим и да ли су речи које говорим миле Богу?
[353] Познавао сам једног старца који је знао кад се напије да се прави врло побожан. Кад је био пијан волео је да разговара о Богу, певао је духовне песме и молио се. Сатана је на овом свету широко распростро своју мрежу преваре. Једне вара овако, друге онако. Једнима се показује обучен у црно, другима се објављује као анђео светла. Он дозвољава човеку да пева о Богу, да чита и да се моли, само ако се срце одупире Божијој благодати и деловању Божијег Духа. Зато видимо читава села, градове и црквене заједнице без духовног живота, јер су остали на побожној речи, а неће никако да се обрате Богу.
[354] Празно буре је шупље. Много речи – никаква дела. Свети Дух је хтео да му говори, али није нашао слушаоца. Бог је хтео да посети душу – није била код куће. Каква је твоја вера и побожност? Да ли је само у говору или непрестано ходаш са Богом?
[355] Наш брат може да се превари, али Бог не може, јер Он види и зна све.
[356] Матеј 23:3; 1. Кор. 4:20
[357] Рим. 2:23, 24
[358] Сваки нека пази да ово не буде његова слика. Ако нађе у тим речима своју слику, нека се стресе и покаје, док није стигла Божија освета. Такав човек је многима на спотицање. Због таквог човека хули се на Царство Божије, а верни због њега губе свој утицај код осталог света. Он доводи Цркву у срамоту, а Христа поново разапиње. Какав си ти у твоме дому? Напољу и у заједници Божијег народа можеш да се претвараш – али код куће, међу својима не можеш. Треба нарочито пазити на то код оних који се примају као нови чланови. Пред другима могу уста да буду пуна побожности, а код куће пуна горчине, свађе и љутине. Другима говоре о узгоју, а код куће занемарена деца и уплакана жена. Другима хвали Библију, а код куће и не зна за њу нити за заједничку молитву. У устима му је много љубави, а код куће или на послу само превара, отимање и лаж. Како се све то слаже? Бог нека сачува своју Цркву од таквих лицемера! Чувај се да се и ти не заплетеш у некакво лицемерство.
[359] Зар не би требало да се стидимо кад свет каже: „Видите, и то је ваш брат, члан ваше цркве. Живот му је тако безбожан!“ „Написао сам вам у ствари да се не мешате са оним који се брат зове, а блудник је, или грамжљив, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или разбојник; са таквима немојте ни јести“ (1. Кор. 5:11).
[360] Матеј 13:23
[361] Јев. 11:6
[362] Не бисмо желели да ту остане некоме нешто нејасно и несхватљиво. „Сматрамо, наиме, да се човек оправдава вером без дела закона“ (Рим. 3:28). „Оправдавају (се) за бадава – његовом благодаћу – на основу искупљења у Христу Исусу“ (Рим. 3:24). По томе се види да се обећања примају само вером. Али та вера је жива вера која се показује у животу. „Тако је и вера, ако нема дела, сама по себи мртва“ (Јак. 2:17). Дрво се познаје по роду. Ако не носи род, зашто да бадава квари земљу? Јер делима закона нико се неће оправдати пред њим“ (Рим. 3:20), али оправдан живот је живот светости, коме је Господ Исус Христос постао праведност, искупљење и посвећење. Вера је извор, а љубав поток, који доказује да извор постоји. Грех је болест, а какав је лек? Да ли љубав? Никако! Љубав је здравље које се добија као лек. Прави лек против болести греха је вера у разапетог Исуса Христа. Све остало што хришћанин треба да носи и што га чини радосним, срећним и спасеним, то је род живе вере. Права љубав потиче од вере, а вера не сме да се одвоји од љубави. Вера без љубави није више вера као што сунце без зрака светлости није сунце и пламен без топлоте није пламен. Вера без љубави (која потиче из вере), није више вера него црна невера.
[363] 3. Мој. глава 11. и 5. Мој. 14.
[364] 1. Кор. 13:1, 3, 14:17
[365] Људи радо разговарају о побожности, али кад се пита за њихов лични однос са Богом – да ли су наново рођени, да ли имају мир са Богом, да ли имају дар Светога Духа и да ли је Христос њихов живот, тада се одмах покаже каквог су духа. У том случају није ништа ново ако ти кажу да си насртљив и неучтив, кад тако лично и нападно говориш са њима као да су они највећи грешници. Ти, верни хришћанине, не гледај шта ко говори, него свакоме верно и покорно у љубави послужи, сведочећи за Господа Спаситеља.
[366] 1. Мој. 39:11–15
[367] 1. Кор. 13
[368] Јован 13:17
[369] Лука 12:47
[370] Ако те Божија Реч рани, немој да је занемариш. Боље је да на време увидиш свој грех и стање у коме се налазиш, него да себе превариш мислећи да имаш мир, а на крају се стровалиш у вечну пропаст. Боље је да се сруши зграда која је постављена на лажном темељу, него да заувек будеш закопан под њеним рушевинама касније. Читаоче, ако си досада као Причало имао хришћанство само у устима, ако си говорио против греха а сам си живео у њему, дај да те Божија Реч узнемири! Зграда лажног хришћанства не може да остане пред Божијим судом – мора да се сруши. Мораш да почнеш изнова, код уских врата новорођења. Немој само да говориш против греха, него се покорно моли: „Боже, буди милостив мени грешноме.“ (Лука 18:13).
[371] Јован 16:8, 9
[372] Рим. 7:24
[373] Јован 16:9
[374] Марко 16:16
[375] Пс. 38:18; Јер. 31:9
[376] Гал. 1:15, 16; Дела 4:12
[377] Матеј 5:6
[378] Отк. 21:6
[379] Ту се види побожност! Кроз такву побожност се доказује твоја озбиљност на путу Господњем, и да ли си стварно хришћанин. „А ово знај, да ће у последње дане настати тешка времена. Људи ће, наиме, бити саможиви, среброљубиви, хвалисави, охоли, хулници, родитељима непокорни, неблагодарни, безбожни, без љубави, непомирљиви, опадачи, неуздржљиви, сурови, без љубави према добру, издајници, напрасити, надувени, који више воле сласти него Бога, који имају обличје побожности, али су се одрекли њене силе; и ових се клони“ (2. Тим. 3:1-5). Браћо, хришћанска вера није само скуп наука и некаквих једностраних погледа на свет, него живот. Хришћанство мора да се види у практичном облику у свом твом понашању. Оно почиње у човеку са страхом Божијим, то значи одступање од греха. Јесмо ли већ одступили од греха? Љубимо ли још неки грех иако говоримо против њега?
[380] Јов 42:5, 6; Пс. 50:23; Јез. 20:43; Матеј 5:8; Јован 14:15; Рим. 10:9, 10; Фил. 1:27
[381] Како Верко добро чита Причала! Кад бисмо имали више таквих храбрих у цркви, не би било могуће да се брбљиви хришћани шире у цркви, већ би оставили Божији народ међу који су се својим многим речима увукли. Само сведочи верно, циљај право у језгро и средину срца, па ће брзо да се види шта се налази у човеку. Кад би верни увек отворено говорили као Верко, били бисмо много напреднији и не бисмо имали толико горких часова.
[382] Хришћанин коме је хришћанство толико у устима не може да поднесе да га ко дирне у савест и да пита за стање његовог унутрашњег живота! Одмах се буни: „Како можеш таква безобразна питања да ми постављаш и да ме узнемираваш?“ Верни сведок Господа Исуса не може друго него да таквим питањима у покорности и страху Божијем послужи свакоме.
[383] Ко може да опише штету коју су учинили такви брбљиви хришћани који имају много да кажу, а живот им је нечист и срце умрљано и грешно?
[384] 2. Кор. 6:17
[385] Жалосно је кад неко оде од Господа и врати се у свет, али је још жалосније кад ми морамо да се одвратимо од некога са којим смо у заједници живели заједно. Али и то је потребно на нашем животном путу. Можемо да замислимо какву је жалост Аарон осећао кад су му синови Надав и Авијуд изгорели. Мојсије је рекао: „Немојте откривати глава својих, ни хаљина својих раздирати, да не изгинете и да се Господ не разгневи на сав збор. . . (3. Мој. 10:6). Нека Бог и Његова слава увек буду на првом месту. (2. Тим. 3:5).
[386] Ово је основни принцип по коме увек треба да се управљамо са лутајућим хришћанима.
[387] О, кад би се Црква ослободила таквих брбљивих хришћана који устима говоре а срце им је далеко од Господа! Немој да дозволиш да се Црква Господња осрамоти таквим брбљивим хришћанима!
ПОЧЕТАК |
|
|