Тема коју ћемо сада обрадити јесте јединство цркве. Већ смо видели како се тело Христово показује на земљи. Павле каже цркви у Коринту: „Јер као што је тело једно, и има многе удове, а сви удови тела, иако су многи, једно су тело, тако је и Христос“ (1. Кор. 12:12). Павле не каже: „тако је и Христос и Његов народ.“ Он само каже, „тако је и Христос.“ Другим речима, глава је Христос, тело је Христос, удови су Христос.
Када је Павле угледао светлост близу Дамаска чуле су се речи изазова: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ У одговору на његово питање: „Ко си Господе?“ Господ је рекао: „Ја сам Исус, кога ти гониш,“ (види Дела 9:3-5). Но тај „Ја“ – Исус, је на небу. Како може земаљски човек, Павле, са писмом од првосвештеника, да гони Исуса Назарећанина који седи Оцу с десне стране? У овоме видимо јединство тела Христовог – глава, тело и удови су сви једно у Христу. Зато Господ није рекао Савлу: „Зашто гониш мој народ?“ или, „Зашто гониш моју цркву?“ већ само „Зашто ме гониш?“ Видимо да су Христос и црква једно.
Јединство на земљи данас
Христос, кога је Савле гонио објавио се на земљи, јер је могао да трпи прогонство и трпео је. „Тако је и Христос“ – тело Христово је на земљи. Тело је једно, а удова има много. Иако има много удова, тело је једно. Оно је на земљи јер је изложено прогонству. Савле је гонио оно што је могао да нађе од тог тела на земљи, али му је Господ приговорио што гони Њега.
Ово је веома важно питање. Тело Христово је једно. Као што људи имају само једно тело тако би требало јединство тела да се показује на земљи сада. Не би требало да чека да се покаже на небу. У 1. Коринћанима 12 пише о телу Христовом: „Ако пати један уд, сви удови пате с њим; ако се један уд слави, сви удови се радују с њим“ (ст. 26). Ово јасно показује да је тело Христово нешто што се налази на земљи. Када би било на небу, могли бисмо да говоримо о почасти а не о патњама, јер је немогуће да тело пати када је на небу. Само на земљи уд може да пати; само је на земљи изложен прогонству. Због тога јединство тела Христовог није само будућа стварност на небу већ је садашња чињеница на земљи.
У Својој молитви у Јовану 17, Господ Исус се моли за јединство цркве на земљи: „Да сви буду једно, као што си ти, Оче, у мени и ја у теби, да и они буду једно у нама, како би свет поверовао да си ме ти послао“ (ст. 21). Ако изоставимо средњи део овог одломка, узевши га као да је у загради, прочитаћемо: „Да сви буду једно, како би свет поверовао да си ме ти послао,“ јасно видимо да би јединство цркве требало да наведе свет да поверује. Пошто су они који би требало да поверују на земљи, очигледно је да ово јединство мора да се покаже пред светом. Господ очекује да ће свет да поверује. Ово јединство је дакле присутно на земљи данас.
Први проблем који би требало да се реши јесте објављивање хришћанског јединства на земљи данас; не би требало да стрпљиво чекамо да се испуни на небу у будућности. Наравно, сви верници ће једног дана бити једно на небу, али данас то јединство треба да се практикује и показује на земљи. Они који су већ верни не би требало да охрабрују нове вернике говорећи: „Не мораш сада да се бринеш за јединство цркве или верних. Једног дана ћемо на небу сви бити једно.“ Не, оно што Господ тражи данас то је јединство на земљи. Одговорност за то лежи на свима нама. Немојте дакле то да одлажете за будућност на небу. Веома је важно да то јединство показујемо на земљи сада.
Јединство је ограничено на тело
Многи покушавају да буду једно са сваким који се прави да је веран, без обзира да ли су ти људи стварно народ Божији, да ли су стварно чланови тела Христовог. Јединство за које се ти људи залажу је шире од тела Христовог. Њихово јединство обухвата и оне који су духовно мртви; ово је нешто што нема места у телу Христовом. Такво јединство не дозвољава реч Божија, јер Библија заступа јединство тела.
Хтео бих овде да истакнем да је јединство тела јединство цркве. Јединство цркве је ограничено на тело и не може да се шири даље од тела. Реч Божија никада не одобрава јединство са формалним верницима.
1. Кукољ и пшеница
Људи понекад наводе Матеј 13 у вези с јединством. Друга прича по реду каже:
„ . . . Царство небеско је слично човеку који је посејао добро семе на својој њиви. Али када су људи спавали, дође његов непријатељ и посеја кукољ сред пшенице и оде. А када усев изниче и род донесе, тада се показа и кукољ . . . Слуге му пак рекоше, хоћеш ли дакле да одемо и да га саберемо? А он им рече: не, да не бисте скупљајући кукољ ишчупали заједно са њим и пшеницу. Оставите нека обоје расту заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: скупите прво кукољ и свежите га у снопове да се спали, а пшеницу снесите у моју житницу“
Многи погрешно тумаче јединство тела да је као јединство кукоља и пшенице. Мисле да је јединство не само са пшеницом већ и са кукољем. Не схватају да Господ не говори о јединству у овој причи. Не заступа мешање верних са невернима. Само говори да верни не треба да убијају или вређају неверне. Римокатолички систем је погрешио што је покушао да ишчупа кукољ – оне које називају јеретицима. Греше не само у принципу већ и у пракси. Чупајући кукољ, чупају и пшеницу, јер сматрају протестанте за јеретике.
Господ нас не задужује да чупамо кукољ из света. Но, учи нас да у цркви мора да буде одвајање. То што мора да расте заједно до жетве не односи се на кукољ и пшеницу у цркви него у свету. Њива у причи означава свет, а не цркву (Мат. 13:38). Другим речима не би требало да уклањамо номиналне хришћане у свету, као што то Римокатолички систем покушава. Формалним хришћанима би требало дозволити да живе у свету, али то не значи да јединство тела обухвата и њих.
У данашње време у такозваним хришћанским организацијама постоји огроман број неверника. Ове организације примају невернике, то јест кукољ, у своје цркве. Господ међутим дозвољава кукољ само у свету; не дозвољава да се такви примају у цркву. Он жели да се хришћанско јединство одржава у цркви, а не у свету.
Данас постоје две крајности: они који као Римокатолички систем не дозвољавају кукољу да постоји у свету већ више воли да се ишчупа, и они који, као организација, дозвољавају да неверници остану у цркви. У националним црквама, чим неко потиче из те земље и родитељи су му из те земље, може да се крсти и да се прима у цркву. Ово отвара врата цркве невернима. Такав приступ није по Библији.
Чак је и Џон Весли (John Wesley) када је писао: Дисциплина Методистичке Цркве рекао: „Сви који желе да избегну гнев који долази могу да постану Методисти.“ Међутим ова тврдња је сувише уопштена. Весли је био човек кога је Бог моћно употребио; он нас превазилази у многим стварима. Али ипак можемо да му замеримо, „Брате, ова твоја тврдња је сувише уопштена.“ И будисти могу да се убрајају у оне који желе да избегну гнев који долази, али црква не обухвата и њих. Дакле, црква не може да обухвати све који само желе да избегну гнев који долази.
Погледајмо сада шта је црква. Црква је састављена од свих оних који имају Христов живот, свих оних у које је Христос ставио Себе. Према томе, хришћанско јединство обухвата сву децу Божију. Не обухвата све формалне вернике који се нису нановородили и који још увек припадају свету. Такви људи не припадају цркви и нису укључени у њено јединство.
2. Питање принципа
Један слуга Господњи ми је једном рекао: „Не одбацујемо ниједну спасену особу!“ „Наравно,“ рекао сам, „не очекујемо да било која црква одбаци спасене људе. Но дозволите да вас питам да ли одбацујете оне који нису спасени?“ Он је узвратио, „Ви сте превише озбиљни, јер сте сувише смели да тврдите како знате ко је спасен, а ко није. Ми то не радимо.“ Признао сам да је његов став разуман, али сам ипак узвратио: „Нисам вас питао да ли знате ко је спасен, ко није. Оно што питам јесте ово: претпоставимо да знате за некога да није спасен, да ли ћете га примити у цркву? Не ради се о чињеници већ о принципу. Ако знате да неко није спасен да ли ћете да га примите?“ „Нажалост, морамо да га примимо чак и ако знамо да није спасен,“ признао је поштено. Ако црква прими неспасену особу у принципу, она не може да се рачуна за цркву. Примити неспасену особу у принципу није исто што и стварно примити неспасену особу. Ми, у ствари не знамо да ли је Симон врачар у Делима 8 био спасен. Заиста, када испитујемо људе многи који изгледају као спасени могу да буду неспасени. Но ипак, испитујемо их у вези с њиховом вером, јер је то питање принципа. Ако је неко удружење спремно да прима људе, а није покушало да открије да ли су спасени или не, то удружење је прекршило принцип јединства тела Христовог.
Данас није питање процедуре већ принципа. На пример: донета је одлука да сви потомци Хуанг-тија могу да добију кинеско држављанство. Ово је принцип. Ако неко ко припада Та-хо народу (то јест Јапанац) грешком добије држављанство, ово је грешка у процедури. Али ако се прогласи да Та-хо народ може да се сматра као кинески, онда се променио принцип. Кроз векове, направљено је пуно грешака по питању ко је Кинез. И ми смо често грешили по питању ко је спасен а ко није. Нека нам Бог буде милостив, јер немамо чиме да се хвалимо. Ипак, јасно је да је Господ одлучио у принципу да црква не би требало да отвара врата и да прими неверне.
Зато, браћо, ако се нека група држи принципа „отворених врата“, ако прима неверне као и верне, то свакако није црква. То је свет, јер само у свету кукољ и пшеница расту заједно. Црква је скуп оних који су позвани из света. Како би онда могла да прима и позване и непозване?
Ако нека група или удружење отвара своја врата тако широко да прима и неверне и верне, то није хришћанска група и њено јединство није хришћанско јединство. Једнога дана Господ ће ми отворити очи да видим да морам да напустим ту групу. Када то урадим не прекидам хришћанско јединство, јер таква група и нема хришћанског јединства. То је мешавина – пометња. Заповест Божија јесте да изађемо из такве пометње.
„Не вуците са неверницима јарам који је за вас туђ; јер чега заједничког има праведност са безакоњем? или какву заједницу има светлост са тамом? У чему се Христос слаже са Велиаром? или какав удео има верни са неверником? Како се храм Божији слаже са идолима? Ми смо, наиме, храм Бога живога“ (2. Кор. 6:14-16а). Требало би да знате ко сте. Ви сте храм Бога живога. Зато немате ништа заједничко са идолима. „Као што рече Бог: Становаћу и живећу међу њима, и бићу им Бог, а они ће бити мој народ“ (ст. 16б). Ви сте храм Бога живога у коме Он живи и са ким Он хода. Он је ваш Бог и ви сте Његов народ.
Шта је посреди? „Зато отидите од њих и одвојте се, говори Господ, и не дотичите оно што је нечисто, па ћу вас примити, и бићу вам отац, а ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ сведржитељ“ (ст. 17, 18). Овде нам се показује да морамо да напустимо било какво удружење које носи хришћанско име и које укључује и верне и неверне.
Неопходно је да црква у принципу не прима неверне. Једном ме је брат упитао: „Да ли сте икада примили људе грешком?“ Иако у то време нисам био свестан да јесам, ипак сам одговорио: „Можда, али врло мало.“ „Каква је онда разлика између вас и нас?“ упитао је. Одговорио сам: „Ако неверник жели да нам се прикључи, мора да дође ноћу и да се попне преко зида. Код вас, може да дође у подне и уђе на отворена врата.“ Немојте никада да се узохолимо мислећи да смо непогрешиви. Можемо грешком да крстимо погрешне људе и да их примимо, али они морају тајно да се увлаче, јер ово није наше редовно начело. Не кажемо да у нашој процедури нема грешака. Наравно, ми се веома трудимо да пазимо пред Богом, да не бисмо погрешили. Али они који намерно греше, они који прихватају погрешно начело, не могу да се признају за цркву.
Деца Божија немају обавезу да одржавају јединство са таквом групом. Пошто то није хришћанско јединство не морамо да га чувамо. Само морамо да чувамо јединство пшенице, а не кукоља. Данас је много такозваних црквених група које обухватају и верне и неверне. Желе да сачувају спољашњи изглед јединства. Ми врло добро знамо да такво јединство не вреди чувати, јер ће то само поткопавати право јединство тела.
Јединство обухвата цело тело
Хришћанско јединство се врло прецизно одређује. Обухвата сву Божију децу. Мера Христовог тела је мера хришћанског јединства. Хришћанско заједништво је онолико свеобухватно колико и тело Христово.
Желимо да скренемо пажњу свој браћи и сестрама на ово: Бог не каже да је довољно било какво јединство; Он инсистира на томе да јединство мора да буде у Светом Духу. Само се ово назива хришћанским јединством. То је јединство у Христу. Да бисмо сачували хришћанско јединство морамо да останемо у Христу, у телу, у јединству Светога Духа. Зато је хришћанско јединство исто тако свеобухватно као и тело.
1. Подела
Данас постоје многа погрешна схватања јединства. Многи погрешно мисле да чим постоји јединство, то задовољава Божије жеље. Међутим, ако то јединство не обухвата тело Христово, не вреди га ни чувати. Ако се држимо неког јединства које је мање од тела Христовог направићемо оно што Свето писмо назива поделом.
Неки хришћани верују да крштење треба да буде зарањањем у воду. Ово је у сагласности са Библијом; ту стварно нема грешке. Међутим, такви хришћани понекад усвајају правило да неће никога примити ако није био зароњен у воду, чак и ако јесте дете Божије и припада Богу. Тиме праве темељ свога јединства на основу извесног учења. То није јединство Светога Духа, јер ствара групу која је мања од тела.
Претпоставимо да један брат већ дуже припада таквој групи. Он је тамо заиста имао веома добро духовно заједништво и примио много духовне помоћи. Али једног дана Бог отвори том брату очи. Он увиђа да иако су сви Божија деца, да та група не може да се призна за цркву, јер прима само оне који су се крстили зарањањем у воду. Одбацују ону децу Божију која се нису крстила зарањањем. Када је његов разум просветљен, он напушта ту групу.
После извесног времена други брат му каже: „Сви смо ми хришћани, сви смо Божија деца, сви смо браћа. Бог нам заповеда у својој Речи да волимо један другога. Не би требало да нас напустиш. Ако нас напустиш згрешићеш против хришћанског јединства. Ако одеш, поделићеш Божији народ; постаћеш секташ.“ Када први брат то чује узме своју Библију и прочита више пута шта пише у Новом завету. Он открива да Божија деца морају да буду једно. Зато закључи да не сме да оде.
Браћо, да ли запажате нешто погрешно у овом закључку? Грешка је потпуно очигледна. Када људи инсистирају на томе да не сме да буде подела, морамо да знамо шта је то подела. Подела значи раздвајање тела или одвајање од тела. У 1. Коринћанима 12 пише о цепању тела; то се односи само на поделу у телу, а не на поделу у било којој другој групи осим тела, зато што је свака друга група ван тела већ подељена. Хришћанско јединство, које Бог прописује, обухвата цело тело Христово. Никада не смемо да грешимо против њега, нити да изађемо из њега. Али, ако група која је мања или ужа од тела Христовог захтева јединство, тврдимо да то није хришћанско јединство. То није јединство Светога Духа. Зашто? Зато што то јединство није свеобухватно онако као јединство тела Христовог. Нови верници би требало да схвате да не крше или уништавају хришћанско јединство, ако је група или организација коју напуштају мања од тела.
2. Оставите поделе
Да наставимо: која је год група ужа од тела Христовог не сме да се чува. Напротив, морамо да изађемо из таквог јединства, јер свако дете Божије које покушава да сачува јединство које је мање од тела Христовог нарушава право јединство Христа.
У Коринту су настали сукоби у цркви, зато што су неки говорили да су Павлови, други да су Аполосови, трећи Кифини, а четврти Христови. Павле је оштро реаговао против оних који су тако говорили. Успротивио им се, говорећи, „ . . . Да није Павле распет за вас? или сте крштени у име Павлово? . . . Кад међу вама има зависти и свађа, зар нисте телесни? (1. Кор. 1:11-13; 3:3).
Претпоставимо да су у Коринту била браћа по имену Марко, Стефан, Филип. Једнога дана устане Филип и каже: „Сви осећамо да је Божији слуга, Павле, употребљен од Бога на посебан начин, и да би требало више да обраћамо пажње на његово учење. Чули смо га како проповеда, читали смо његова писма, и то нам је много помогло. Заиста имамо дивно заједништво са њим у Господу. Међутим, у последње време осећам да не радимо добро, пошто данас у Коринту има стотине верника, а нас је само двадесетак. Требало би да се састајемо са њима и да имамо заједништво са њима.“
Претпоставимо да устану Марко и Стефан и остала браћа и успротиве се Филипу, говорећи: „То је грех! Када је Господ Исус био на земљи, молио се свом Оцу да сви будемо једно. Господ Исус жели да сви будемо једно, а ви се спремате да одете. Намеравате да идете другим путем. Нисте једно са нама. Не прослављате Господа! Ако нисте једно са нама, како може свет да види да смо једно и да поверује у Господа? Грешите ако нас напустите. Ви сте секташи!“
Шта је ово, браћо? Зар ово није управо оно што многи данас покушавају да кажу? Они су сами већ подељени јер говоре: „Ја сам Павлов; ја сам Аполосов; ја сам Кифин, а ја сам Христов.“ Али ипак моле оне који желе да их напусте да сачувају хришћанско јединство. Но њихово јединство је мање од Христовог тела; њихово јединство само обухвата оне који припадају Павлу. Чувати јединство које је мање од тела Христовог, јесте подела. Само тврђење да сам ја Павлов, ствара поделу.
Нека нам Господ отвори очи да видимо да је тело Христово једно и да су секте поделе. Већ 1934. године било је хиљаду пет стотина добро организованих деноминација. Све ове секте се називају црквама. Али су све сузиле тело Христово. Данас би многа браћа и сестре волели да се врате на пуни обим тела да би имали заједништво тела, али их оптужују да уништавају јединство. Али они нису уништили јединство тела. Само када се уклони јединство секти може да се врати свеобухватно јединство.
Хришћанско јединство обухвата цело тело Христово. Но ипак искључује све што не припада телу. Било какво јединство које је мање од тела не може да се рачуна као хришћанско јединство. Што више чувамо људско јединство, то више постајемо секташи. Морамо да изађемо из овог мањег јединства пре него што можемо да уђемо у свеобухватно јединство. Морамо да се одрекнемо малог јединства да бисмо добили свеобухватно јединство. Немојте никада мислити да је јединство само по себи довољно; треба питати, „Какво је то јединство?“ Није свако јединство право; мора да буде јединство тела. Било шта што је мање од јединства тела није прихватљиво за хришћане, јер је то подела и Бог то одбацује.
3. Значење „секте“
Грчка реч „хајресис“ која се преводи као „секта“, „странка“ или „јерес“ користи се девет пута у Библији, и то шест пута у Делима где се увек преводи као „секта“ или „странка“ – на пример садукејска странка, фарисејска странка, или назарејска секта (Дела 5:17; 15:5; 24:5,14; 26:5; 28:22) – и три пута у посланицама. Погледајмо изблиза та три примера из посланица.
Прво: „И треба, најзад, да се делите – да се покажу који су поуздани међу вама“ (1. Кор. 11:19). Када су се верни у Коринту састајали било је подела или фракција. Шта је то фракција? То је нешто што може да се нађе само у цркви. У Коринту је постојала црква. Сви ти верници су припадали цркви у Коринту.
Али освануо је дан када су неки од верника почели да говоре да су Павлови, други да су Аполосови, трећи да су Кифини, и четврти да су Христови. Не само да им је тон био лош него им је и став био погрешан. Било је много сукоба и раздора, док је недостајало љубави Христове. Када су се састајали, сакупљали су се по партијама. То је секташтво.
Само црква може да се оптужи за секташтво. Ван цркве таква оптужба није могућа, јер такав грех не може ни на једном другом месту да се почини. На пример, неко може да почини грех бунтовништва само против легитимне власти; ако нема легитимне власти, немогуће је починити грех бунтовништва. Када се појединац и легитимна власт сукобљавају, то је побуна; али када не постоји легалне власти, не може да се рачуна да је неко бунтовник. Исто тако, секташтво се може починити само унутар цркве. Бог га не одобрава.
Друго: „А плотска дела су позната, то су: . . . срдња, сплетке, раздори, странке (хајресис)“ (Гал. 5:19-20). Шта је то секта или странка? То је плотско дело. Павле говори и нама као и Галатима и Коринћанима када каже да секташтво није само недуховно већ и телесно. Саставља списак дела плоти у који сврстава блуд, нечистоту, распојасаност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађа, пакост – као и странке или секте.
Одговор на питање да ли хришћанин сме да учини блуд је увек да не сме. Одговор на питање да ли хришћанин сме да се клања идолима је дефинитивно не. Али одговор на питање да ли хришћанин сме да се дели на секте би вероватно био да иако има подела споља, да у срцу нема такве поделе. То звучи као кад нам идолопоклоници говоре да иако се споља клањају идолима, да им то ипак није прирасло за срце. Дозволите ми, таква дела су неоправдана. Бог их осуђује.
Чуди ме што има људи који се претварају да су Божије слуге, а ипак у својим писменим изјавама тврде да је у реду да хришћани остану у сектама. Шта би било када би један хришћанин написао књигу која одобрава идолопоклонство? Шта би било када би писао да одобрава блуд, распојасаност, раздор или срдњу? Нема сумње да бисте таквој особи приговорили да није слуга Божији. Али када неко напише да хришћани смеју да се деле на секте, зашто не судите као што је Господ судио? Запамтите, немамо слободу да бирамо између дела плоти. И секте су исто тако дела плоти као што су идолопоклонство, блуд, срдња и чарање. Сва су она уврстана у списак недозвољених ствари.
Реч „хајресис“ има посебно значење на грчком, док се на енглески преводи као „фракције“ у 1. Коринћанима 11:19 и „странке“ или „јереси“ у Галатима 5:20. Сви који знају енглески знају да је „јерес“ само превод грчке речи „хајресис“. Нема неко јасно значење све док се не повеже са оригиналном грчком речју. У оригиналу значи секте; Бог то осуђује као дело плоти. Зато не морамо да држимо јединство секте. У ствари чување таквог јединства значи уништити хришћанско јединство.
Треће: „А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће уносити убитачне јереси и порицати господара који их је искупио, навлачећи на себе брзу пропаст“ (2. Пет. 2:1). Знајте дакле да су секте или јереси разорне, пошто их уносе лажни учитељи. Сви који припадају Богу требало би да науче како да одржавају хришћанско јединство. Не смемо да одржавамо било какво јединство које је мање од тела.
Јединство није удружење
Чим људи увиде како су секте разорне и како их Бог осуђује, почињу да схватају потребу за хришћанским јединством. Постају свесни како не одговара да имају заједништво са било каквом групом која је мања од тела Христовог, и у исто време, постају свесни потребе да имају заједништво са свом децом Божијом. У наше време такво схватање је међу хришћанима прилично распрострањено. Пре извесног времена, један хришћански вођа ми је написао писмо у коме је рекао: „Иако не одобравамо учење против секти, ипак се слажемо да је хришћанско јединство неопходно.“ Заиста хришћанске вође данас знају да треба да истакну хришћанско јединство изнад секташког јединства.
Признајем да су током прошлих неколико деценија многи истицали јединство. Но ипак плод овога се не види у јединству тела већ у јединству удружења. Ова врста јединства је људска творевина. То је оно што се зове екуменски покрет или међуденоминацијска активност. Ја лично сматрам да је ово средње решење; не досеже ни једном ни другом крају.
Дозволите ми да будем отворен са вама: ако су секте добре, треба их одржавати; ако су погрешне, треба их одбацити. Уместо тога, шта људи раде? Неки признају да су секте погрешне, али их ипак задржавају; други тврде да су у праву, али их одбацују. Таква дволичност према сектама није хришћански став. Пошто знамо да Господ жели да Његова деца имају заједништво тела, требало би да одбацимо све друго осим заједништва тела Христовог.
Највише се треба бојати оних који држе средишњи став. Радо признају да су секте погрешне, али немају храбрости да их одбаце. Уместо тога, желе да поправе секте. С једне стране признају да деноминације нису у складу са Светим писмом; с друге стране покушавају да организују савез деноминација. Не знају где стоје. Хришћанин не би требало да буде дволичан. Требало би да, „да“ буде „да“, а „не“ да буде „не“. Сваки компромис или прилагођавање мора да се одбаци.
Обим јединства никад не сме да буде већи од тела – дозвољавајући кукољу да му се прикључи; ни мање од тела – дељење на секте или посебне групе. Међутим они који усвајају средишњи став уводе још једну могућност: обим јединства може да буде исто толико велики као и тело Христово; али унутар њега може да буде посебних одељака као на шаховској табли. Ово је удружење – није заједница; није јединство.
Да је било неопходно да црква има секте, Бог би то сигурно предложио у својој Речи. Међутим, Библија нам само говори да је црква тело и да је тело једно, са свим члановима уско повезаним. Где је оправдање за удруживање секти у Речи Божијој?
Библија тврди да је тело састављено од удова. Другим речима, сваки уд је јединица тела. Данас, они који се залажу за удружења виде тело Христово, па ипак нису спремни да плате цену да би имали заједницу са телом. Иако стварно истичу тело Христово, јединка коју они признају не састоји се од удова тела него од група или секти. Међутим јединица хришћанског заједништва је хришћанин (верник); тело сачињавају сви хришћани. Имамо заједништво један с другим зато што смо сви верници. Организовати вернике у групе, а затим ујединити те групе ради заједништва додаје још нешто ономе што је Бог већ одредио.
Бог је ујединио сву своју децу у тело Христово да би показао своју славу. Но људи покушавају да уједине разне секте – групе које већ имају различита мишљења, начине и учења – у једно велико друштво. Они прво деле према људском схватању, а онда уједињују према Божијој замисли. Они као да могу да угађају и људима и Богу. Одржавају телесне секте док постижу хришћанско јединство. Ово је схватање које стоји иза формирања удружења. Ми недвосмислено тврдимо да ово није ништа друго него попуштање телу. Господ нам је јасно показао да су странке или секте дело плоти.
Чим се тело подели на секте, не може да се састави у тело спајањем тих секти. То ствара удружење, а не тело. Да ли можеш да исечеш човека на комаде, а онда поново да га саставиш од тих делова? Не, нема више живота. Исто тако, глупо је и бесмислено раскомадати тело Христово на стотине секти, а онда их ујединити. Немате тело, него само удружење. Морамо да схватимо пред Богом да не смемо да поделимо тело Христово на многе секте. Ово знамо: када смо уједињени имамо тело, када нисмо уједињени онда смо само удови; између тела и удова нема неке повезујуће организације. Данас нам екуменски покрет неће дати тело Христово. Даје нам џиновско удружење, људску организацију – производ немирне савести.
Јединсто треба одржавати
Како би онда требало да одржавамо јединство? Морамо да одбацимо било какву организацију која укључује неверне, зато што то није црква. Морамо да напустимо све секте, јер деле тело Христово. И требало би да се одрекнемо сваке асоцијације са сектама, јер је то дело плоти.
Ако ће да постоји црква у неком крају, она мора да буде исто толико свеобухватна колико и тело Христово. Мора да укључује сву децу Божију у тој локалности – ни више ни мање. Да ли ће народ Божији тако поступити или не, одговорност је на њему. Али они који желе да следе Господа морају да буду верни. Не смеју да имају секташке ставове. Основно правило цркве јесте да не укључује неверне нити да дозвољава било какво удружење у замену за тело. Ми стојимо на темељу тела Христовог, јер то је оквир цркве. То је једини пут којим Божија деца морају свагда да иду.
Бог нас је поставио на ово чисто тло јединства на коме сва деца Божија морају да се нађу. Шта ако неки неће да се састају са нама? Не усуђујемо се да на нешто полажемо лажно право; само тврдимо да стојимо на тлу тела Христовог.
Без оклевања признајемо да има много браће и сестара који су у сектама, националним црквама, и разним удружењима. Ако су верни Господу требало би да се врате кући и да стоје са нама на овом теловном тлу. Врата су им увек отворена. Али, што се нас тиче, ми не можемо, а да не стојимо на тлу тела Христовог.
Неки људи наводе на мисао да се црква Божија укинула и врата се затворила зато што су многа Божија деца одлутала у разне деноминације. Међутим, наш је став да деца Божија на земљи нису раштркана и да врата цркве не могу да се затворе. Чинимо све што можемо да одржавамо овакво сведочанство. Имамо дом у коме наш Отац, наш Господ, и Свети Дух заједно живе са нама. Без обзира на то колико нас је мало, зар присуство тројединог Бога није довољно?
Међутим да ли бисмо могли да се хвалимо да имамо дом, а да не маримо за браћу која одлутају напоље? Какав би дом онда имали? Нешто драстично не би било у реду. Жалосно је и тужно ако макар само иједан брат или сестра остану да лутају по сектама. Постоје два става које морамо да имамо: с једне стране наш став јесте да чувамо и одржавамо јединство тела; с друге стране, наш став је да будемо понизни, а не охоли. Док стојимо на тлу јединства, не можемо да се надмемо и будемо задовољни што смо у свом дому. Запамтите, има их много који лутају напољу, а припадају овом дому. Будимо понизни и научимо да се молимо. Нека им врата увек буду отворена. Очекујмо да ће се вратити кући, било да остану или на привремено. Тло дома мора да се одржава. Немојте тако озбиљно да грешите и мислећи да црква данас не постоји.
Темељ јединства је суд
На крају, нека браћа и сестре запамте ово: јединство тела није само јединство хришћана него је и јединство са Богом.
У Старом завету, видимо да сваки пут када је Бог присутан биће и суда. Присуство Божије је присуство закона – стога и присуство суда. Бог је свет. Када Он не би био присутан не би било ни суда. Али да бисмо сачували јединство хришћана, морамо да одржавамо присуство Божије. Божије присуство доноси закон и суд. Чим нешто није у реду Бог томе суди. Без Божијег присуства, све може да се толерише; са Божијим присуством никакав грех не остаје неосуђен. Ако црква толерише грех, не може никада да одржи јединство.
1. Оставите грех
Нека браћа и сестре увиде какав је темељ јединства. То је веома једноставно: јединство се заснива на одбацивању греха. Данас су деца Божија веома подељена због мноштва греха. Тамо где су грех и зло, тамо мора да дође до одвајања. Основна грешка је у томе да се сматра да су стрпљење и попустљивост темељ јединства. Не, Библија никада не заступа стрпљење или попустљивост као темељ јединства. Уместо тога она тврди да се јединство темељи на одбацивању греха.
Ако ко жели да има заједницу са Богом, мора да хода у светлости. Ако ходимо у светлости као што је Бог у светлости, имамо заједницу један с другим (1. Јован. 1:7). Можемо да кажемо да је заједница темељ јединства, а заједница се темељи на поступању са грехом и одбацивању греха. Ако смо сви у Божијој светлости, имамо заједницу један с другим; иначе нема начина на који бисмо могли да имамо заједницу.
„Зато отидите од њих и одвојте се, говори Господ, . . . па ћу вас примити, и бићу вам отац, а ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ сведржитељ“ (2. Кор. 6:17-18). Бог темељи своју заједницу са нама на излажењу и одвајању. Немојте никада да изгубите заједницу са Богом, због тога што желите да задобијете љубав човека. Ово је узрок многих пораза.
2. Платите цену
Да бисмо постали суд за част пред Богом, морамо да се очистимо од нечасти. Нека сви који признају име Господње оставе неправедност. Ако се човек очисти биће суд за част. Као суд за част може да иде за праведношћу, вером, чашћу и миром са онима који призивају Господа из чиста срца. Само су они који су потегли мачеве и решили у својим срцима да стоје на Божијој страни и да убију своју браћу били достојни да буду Левити (2. Мој. 32:25-29).
Да би се одржавало јединство, цена мора да се плати. Немојте да замишљате да јединство може да се створи већом љубављу или већом попустљивошћу. Та могућност не постоји, јер је темељ јединства одбацивање греха. Све што греши против јединства хришћана мора да се одбаци. Хришћани данас нису једно, не због недовољне љубави, већ зато што нису у потпуности средили питање свога греха. Данас не мањка људско стрпљење и љубав, али шта то вреди?
Бог је некима данас отворио очи да виде тело и обим цркве. Чим схвате јединство верних и ослободе се ропства људских привржености, слободни су да иду и следе Господа. Немојте кривити ове који су изишли; него боље кривите своју малодушност и неспремност да изиђете. Они виде зато што су спремни да оставе грех и неправедност, спремни су да напусте непоштење, спремни су да се одрекну својих природних љубави, и спремни су да стоје на темељу тела Христовог. Не покушавају да вас окруже људском љубављу; нити вам проповедају јединство. Данас ако си и ти спреман да платиш цену да оставиш неправедност и да се одрекнеш људске љубави, и ти ћеш видети тело Христово и бићеш једно са њима.
3. Послушајте Бога
Колико је неправедности и греха почињено против тела Христовог! Кажем вам, ако је неко веран и послушан Господу може да буде једно са свима који воле Господа. Међутим, ако жели да одржава неку другу врсту јединства, оскрнавиће се истом врстом греха и неправедности коју други имају.
Многи се жале да онима који излазе недостају стрпљивост, љубав и трпљење. Чињеница је да управо они који не излазе су ти којима недостају стрпљење, љубав и трпљење. Није да су срца оних који излазе отврднула већ су срца оних који остају мање одлучна.
Када би се сва браћа и сестре подигли да осуде грех, заједница између хришћана би била једна. Када би сви послушали Бога, увидели би шта је јединство тела. Плот, секте и поделе би се природно одбациле, и Божија деца би била једно.
Значи, темељ јединства није у подношењу греха већ у осуђивању греха. Јединство није могуће између оних који осуђују и оних који не осуђују. Ако неко тражи јединство са Божијом децом, мора да осуди грех са свом децом Божијом. Ако неки осуђују грех, а неки га не осуђују, зар може бити јединства? Али добро је осудити грех. Ко осуђује грех једно је са свима онима који осуђују грех. Нека се Господ смилује на онога који не осуђује грех да би и он устао да га осуди. Јединство је могуће само ван организација, метода, секти и удружења. Само је тело Христово обим јединства Божије деце.
