|
Господњи данУ дан Господњи занех се и чух за собом снажан глас као звук трубе . . . Откривење 1:10 Ево дан, који створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њ! Псалам 118:24 А кад смо се у први дан недеље састали да преломимо хлеб, Павле им је проповедао; како је намеравао сутрадан да отпутује, продужи говор до поноћи. Дела 20:7 Сваки први дан недеље свако од вас нека ставља код себе и скупља колико може, да не буде скупљања тек кад ја дођем. 1. Коринћанима 16:2 Бог је мерио сваки дан вечером и јутром. Створио је земљу за шест дана, а седмога дана се одмарао. Око две хиљаде и пет стотина година касније дао је десет заповести у којима је заповедио људима да се опомињу суботе. Све остале заповести су „немој“ и „чини“; само нас четврта заповест позива да се опомињемо Божијег дела. Другим речима, то опомињање указује на прошлост када је свет био створен. Тај дан служи да би нас подсетио на то како је Бог за шест дана створио свет и како се затим седмога дана одмарао. Одатле произлази да је седми дан Божији Шабат. После нешто више од две хиљаде година од стварања, Бог је људима дао своју суботу и наредио им да је држе као дан за одмор. Када је Бог испочетка дао људима седми дан, суботу, хтео је да се они физички одмарају. Пошто се Бог и сâм одмарао седмога дана ништа не радећи, хтео је да и људи раде шест дана, а да се одмарају седмога. Субота је испочетка била Божији дан одмора, но он га је дао људима, нарочито Израиљцима да би и они тога дана престали са својим радом због одмора. Учење о суботњем одмору је сасвим јасно у Старом завету. Оно што је у Старом завету, само је сенка онога што је у Новом завету. Субота коју је Бог дао људима, као и сви остали симболи, такође имају духовно значење. Божији седми дан је у ствари био човеков први дан. Бог је створио човека шестога дана, и овај је постао човеков први дан. Даље, чим је био створен, ушао је у Божији одмор. Бог је радио шест дана, а затим се одмарао седмога. Човек се прво одмарао цео дан пре него што је почео да ради следећих шест дана. То је сасвим јасно. Пунина значења суботе долази уласком у Божији одмор, али да бисмо ушли у Божији одмор, ми морамо да прихватимо његов рад. Бог ради, и ми радимо; Бог се одмара и ми се одмарамо. Ми не улазимо у Божији одмор седмога дана, пошто никад нисмо радили шест дана пре одмора. Чињеница је да се ми одмарамо пре него што радимо. Ово је за нас једно основно начело, начело које је основно за еванђеље. Одмор пре рада, одмор који претходи раду — то је еванђеље. Бог нам показује да пошто нам је прво прибавио одмор, исто тако нам омогућује да затим и радимо. Слава Богу, пошто смо се одморили можемо да радимо. Због тога је нарушавање суботе за свакога био велики грех. Бог је дао тај дан да би се људи одмарали. Како су људи могли да га сматрају безвредним, радећи тога дана? Кршење суботе је било исто тако грешно као и када је Мојсије ударио штапом стену (види 4. Мојсијева 20). Бог је заповедио Мојсију да проговори стени да би им пустила воду. Није му наредио да удари стену палицом. То је било зато што је та стена већ једном била ударена и није требало да се поново удара. Мојсије је требало само да проговори, и из стене би потекла жива вода. Кад је ударио стену по други пут, уништио је Божије дело. Због тога Мојсије никада није ушао у Ханаан. На исти начин, како било ко може да обезвређује суботу? Судећи по Божијој истини, то је од великог значаја. Човек би требало да ужива у Божијем одмору пре него што се упусти у рад. Требало би да је ушао у вредност еванђеља пре него што почне да ради. Он прво улази у Божији одмор; затим може да ради и Божије дело. Ако крши суботу, онда уништава оно што она представља. Субота је у Старом завету имала веома важно место. Ако би неко у време Старог завета изишао у суботу да купи грање за ватру, био је погубљен каменовањем. То је била последица кршења суботе. Својим поступцима као да је хтео да каже да може да ради и да се понаша добро, а да претходно није ушао у Божији одмор. Бог се одмарао у суботу зато што је био задовољан својим радом. Ако смо задовољни Божијим радом, и ми би требало да се одмарамо у суботу, што ће бити израз да смо прихватили његово дело. Због тога је Бог заповедио још на самом почетку: „А седми је дан одмор Господу Богу твоме, тада немој радити ниједнога посла, ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, ни живинче твоје, ни странац који је међу вратима твојим“ (2. Мој. 20:10). Свако у кући мора да престане са радом. То је слика која нам је дата у Старом завету. У новозаветно време, услови су се нешто променили. Као да је у Новом завету субота постала позитивнија. Док је у Старом завету било подвучено да се не сме радити ништа, у Новом завету Господ Исус је суботом у синагоги читао Закон и Пророке. Оно што је у почетку било намењено за физички одмор сада се преобразило у дан за духовно занимање. Тај елеменат не налазимо у Старом завету. Тако у Новом завету налазимо да се отишло напред: физичком одмору је додато слушање Закона и Пророка. Подразумева се начело одвајања једнога дана у седмици. Заиста је дивно видети да се субота у Новом завету преобразила у нешто позитивније. Људи су у суботу долазили у синагогу да би слушали закон и пророке. Господ Исус је у суботу проповедао у синагоги; апостоли, урачунавајући и самог Павла, такође су проповедали и расправљали суботом у синагоги. Субота није била само дан за одмор него и дан који се позитивно користио. Сада је нарочито била подвучена духовна страна живота. Проучавајући Библију, морамо да обратимо пажњу на дух Речи. Ако имамо поучан дух, приметићемо како често налазимо промену положаја у Библији. То је оно што називамо налажењем чињеница. У тим чињеницама се налази скривена светлост. Када се чињенице промене, и светлост се мења. Тако налазимо да је и у случају са суботом. На самом почетку, седми дан је био субота. Онај који се није одмарао био је кажњен смрћу каменовањем. Четири еванђеља нам показују да је Господ Исус васкрсао у први дан недеље. Он се после тога показао у пет наврата тог истог првог дана седмице. У књизи Дела апостолских је забележено да је дан Пентекоста такође пао на први дан недеље, пошто је педесети дан у ствари први дан наредне седмице. Први дан недеље је осми дан. У Библији нигде не налазимо да је Бог наредио да се Господњи дан замени суботом. Не, Бог је једноставно учинио промену која се може видети у чињеницама. Читајући Стари завет, налазимо да сваких седам дана образује период који се завршава седмим даном. По типологији, првих седам дана говоре о старом стварању. Бог је радио шест дана, а одмарао се седмог. То је прича о старом стварању које се завршило седмим даном. Бог није расподелио дане само на месеце и године; он их је нарочито расподелио на недеље. Да се васкрсење Господа Исуса десило на крају недеље, онда би Стари и Нови завет заувек били побркани, пошто би тада и старо и ново створење било исте недеље. Међутим Господ Исус је устао у први дан недеље, па је тиме обележио и нови почетак — почетак новог створења. Жеља нам је да верници не забораве ово начело у Библији, да је један дан од сваких седам дана издвојен за духовне сврхе. Тога дана никакав световни рад не би требало да се обавља, да би човек могао да се посвети духовним стварима. Црква у Новом завету је сасвим природно вођена Светим Духом, тако да јој тај дан буде први дан у недељи, дан на који је Господ Исус васкрсао. Није нам наређено шта тога дана не смемо чинити као што је то био случај у Старом завету. Не, у Новом завету нема Суботе него само Господњи дан. Бог не заповеда да неке ствари не смеју да се чине на Господњи дан, као што је то претходно чинио у вези са Шабатом. Субота је у Старом завету само симбол. Са доласком стварности, симбол је прошао. Субота је прошла као што су прошле и жртве јунаца и оваца. Дошло је еванђеље. Човек је ушао у одмор кроз еванђеље. Сада му је могуће да служи Богу. То је стварност суботе. Тако под Новим заветом ми немамо везе са суботом. То није тако једноставно колико изгледа. Ако је наше тумачење Откривења 2. и 3. главе исправно, онда ће присталице закона у хришћанству бити у порасту. Нови верници би требало да знају разлику коју смо овде изнели. Начело суботе је исто толико део еванђеља као и Господња жртва на крсту. Сва старозаветна говеда и овце указују на Јагње Божије, на Господа Исуса. Када је Он дошао говеда и овце више нису имали дејства. Кад би сада неко принео на жртву јуне или овцу, он би тиме хулио на нашег Господа. Господ је постао жртва, како дакле јуне или овца може поново да се принесе на жртву? Исто тако, пошто је еванђеље дошло, људи сада могу да се одмарају у Богу. Бог је завршио сав рад откупљења на крсту свога Сина. Ми који слушамо Божију Реч улазимо у тај одмор, а не у дела. Кроз еванђеље нам је могуће да се одмарамо пред Богом. Само због тога што смо ушли у тај одмор, можемо да устанемо и служимо. Пошто је дошао одмор који је у еванђељу, субота је природно прошла. За нас вернике, Субота је прошла исто тако као што су и жртве говеда и оваца прошле. Исто тако као што сада више нема говеда и оваца које се приносе, тако нема више ни суботњег дана. Будимо веома пажљиви како користимо реч Божију. У Библији нигде не можемо да нађемо хришћанску суботу, пошто ово двоје стоји у супротности. Ако смо хришћани, онда нема суботе. Ако има суботе, онда нисмо хришћани. Субота припада Старом завету. У Новом завету она је прошла. Нови завет, међутим, има свој одређени дан, али који се не заснива на суботи, него на једном од седам дана. Субота се није променила у Господњи дан; изабран је један сасвим други дан. У Старом завету Бог је изабрао седми дан, али у Новом завету изабрао је први дан недеље. Четврта заповест каже: „Сећај се дана од одмора да га светкујеш . . . а седми је дан одмор Господу Богу твоме, тада немој радити ниједнога посла . . .“ (2. Мој. 20:8, 10а). Али у Новом завету када је Бог изабрао други дан, он није ништа забранио. Не помиње се ништа негативно. Он никада није зацртао шта се не сме на Господњи дан; само нам је рекао што би требало и могло да се учини. Главна карактеристика Господњег дана је у његовој позитивности. Постоји веома јасна разлика између Старог и Новог завета. Што се тиче дана које је Бог поставио, један је дошао на крају недеље, а други је дошао на почетку недеље. Стари завет је престао са седмим даном; Нови завет је почео са првим даном у недељи. Првих недељу дана је припадало искључиво старом створењу, али почевши првога дана следеће недеље постојало је само ново створење. У томе нема апсолутно никакве збрке, нема мешања старог са новим у истој недељи. Господ Исус је васкрсао у први дан недеље; црква је била рођена на дан Пентекоста исто тако на први дан у недељи. Одатле следи да уколико неко жели да иде натраг и држи седми дан, он онда брка Нови и Стари завет. У Библији за то нема никакве основе. Читајући Свето писмо, зар није изненађујуће што налазимо да су се седмог дана после Господњег васкрсења ученици поново састали на тај први дан следеће недеље? Не знамо зашто се нису састали у суботњи дан, али знамо да су се састали првога дана следеће седмице. Налазимо да су следећи одломци од велике важности: „Камен, који одбацише зидари, поста глава од угла. То би од Господа и дивно је у нашим очима. Ево дана, кога створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њему!“ (Псалам 118:22-24). „Онда знајте сви ви и сав израиљски народ: у име Исуса Христа Назарећанина, кога сте ви распели, кога је Бог васкрсао из мртвих, у то име овај стоји пред вама здрав. То је камен који сте ви зидари одбацили, а који је постао камен угаони“ (Дела 4:10-11). Овде налазимо израз: „Камен, који одбацише зидари, поста глава од угла.“ Ко одлучује о томе да ли је камен за употребу или није? Зидари. Ако ти зидар каже да камен није погодан за градњу куће, онда даље никога више не треба да питаш. Требало би да буде онако како је зидар одлучио. Но десила се чудна ствар. Камен који су зидари одбацили постао је угаони камен. Бог му је дао највећу одговорност. Оно што су зидари сматрали бескорисним, Бог је учинио угаоним каменом. То је Божије дело. То је нешто дивно у нашим очима. То је заиста величанствено. Међутим 24. стих нам пружа још нешто у вези са Господњим даном. „Ево дана, кога створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њему!“ Дан који је Господ одредио је дан када су зидари одбацили камен који је постао главни угаони камен. То је дан када ћемо се радовати и веселити. Сви би требало да се боје Бога и да се радују у његовом присуству. Хајде дакле да потражимо који је то дан када је камен који су градитељи одбацили постао угаони камен. То откривамо у Делима 4:10, 11. У 10. стиху пише: „Кога сте ви распели, кога је Бог васкрсао из мртвих.“ Стих 11. наставља: „То је камен који сте ви зидари одбацили, а који је постао камен угаони.“ Другим речима, то је дан када је Господ Исус васкрсао. Бог је, а не човек, одредио дан када ће онај кога су људи одбацили бити васкрснут из мртвих. Дакле, нека у томе не буде забуне. Библија сасвим јасно говори да је то дан који је Бог створио. Који је тај дан? То је дан васкрсења. Зато нека се сва Божија деца састају у име Божијега Сина на тај дан и нека се радују. Видите ли разлику између Господњег дана у Новом завету и Шабата у Старом завету? Последњи је негативан, пун је онога: „немој да чиниш“ и претње смртном казном; претходни је дан велике радости. У вези са првим даном у седмици, три ствари примају нарочиту пажњу у Библији: 1. Радовање — исправан став Пре свега то се тиче нашег става. Као што смо управо прочитали, сва Божија деца би требало да се радују и веселе првога дана у недељи, пошто је то дан када је наш Господ устао из мртвих. Петру и осталим апостолима није било потребно да се каже да се радују. Док је њихов Господ лежао у гробу, они су доживели велико разочарање и тугу. Затим су открили да је гроб празан! Нису могли друкчије него да се радују и веселе. То је дан који је Господ створио. Зато одржавајмо тај став радовања. Нема тако дивног дана као што је овај, пошто је то дан васкрсења нашега Господа. Првога дана у недељи, Господ је дошао на скуп са апостолима; дошао је и првога дана следеће недеље. Мора да им се јавио бар пет пута у први дан седмице. Касније је Свети Дух сишао на апостоле и оне који су се заједно окупили првога дана у недељи. Петрове очи су се тога дана отвориле да би видео камен који су градитељи одбацили и који је постао угаони камен о коме је пророковано у Псалму 118. Када је био разапет градитељи су га одбацили, али својим васкрсењем он је постао угаони камен. Свети Дух је дао Петру да то разуме. Ко је други могао осим Светога Духа да укаже на Исуса Христа у овом псалму? Градитељи су га одбацили, али својим васкрсењем он је постао угаони камен. То је дан који је Господ створио; радујмо се и веселимо. То је природни исход у вези са тим даном. 2. Окупљање ради ломљења хлеба „А кад смо се у први дан недеље састали да преломимо хлеб“ (Дела 20:7а). Запазите овде граматичку структуру. Запазите да је други део реченице додатак претходном делу, што ће рећи да је први дан недеље дан када су се окупљали за ломљење хлеба. Не указује се на било који дан у седмици, него се једноставно указује на први дан у недељи. Тако је ово природно постао дан када су се цркве окупљале да преломе хлеб у сећање на Господа. Који је дан значајнији од овог првог дана у недељи? Ми смо данас људи Новог завета. Једна од тих карактеристика је да се састајемо са Господом првога дана у недељи. То је дан његовог васкрсења, дан у коме се радујемо и веселимо. Ми ломимо хлеб да бисмо посведочили да је наш Господ већ умро за нас; ломимо хлеб да бисмо потврдили јединство цркве. Поред овога постоје и друге ствари које би требало да чинимо тога дана. Ломљење хлеба у Светом писму има два значења: једно је да нас подсети на Господа, а друго је заједништво са свом децом Божијом. Једно нам показује нашу заједницу са Богом и његовим Христом; друго нам открива заједништво са телом Христовим које је црква. Кад преломимо хлеб, онда имамо заједницу са Господом, пошто хлеб представља Господа. Но исто тако кад преломимо хлеб ми имамо заједницу и са свим верницима, зато што тај исти хлеб представља цркву — ми који смо многи, један смо хлеб. Због тога је Господњи дан најбоље време за заједништво са свом Божијом децом као и за заједницу са Господом. Мени је буквално немогуће да пружим руку заједништва сваком поједином Божијем детету на земљи. Па ипак, сваког Господњег дана сва Божија деца дотичу један хлеб. Ма где били, они дотичу исти хлеб као и ја. На тај начин дотичем сву децу Божију. Ту се срећем са свом својом браћом и сестрама као и са својим Господом. Ја не само да имам заједницу са онима који са мном ломе хлеб на скупу, него и са свима онима чије руке дотакну хлеб ма где у свету. Ми који смо многи, један смо хлеб. Ломећи хлеб са њима, ја имам заједницу са њима. Нови верници би требало да се уче да одржавају један ведар однос са свом Божијом децом. Требало би да уче да љубе и праштају још од самог почетка. Ко је то за кога Библија каже да не би требало да се дотиче Господњег стола? Онај који не прашта. Ако не прашта онда није способан да дотакне хлеб. Не праштајући туђу грешку, између њега и тог другог детета Божијег ће стајати нешто што их раздваја. Ми не смемо да будемо љубоморни ни на кога нити да одбацујемо заједницу са другима. Не би требало дозволити било чему да стоји између браће. Осим са онима који су били искључени због лошег понашања или истине, ником другом не смемо одбијати заједницу. Требало би да сва Божија деца на сваком месту имају заједницу. Одатле произилази да је потреба за праштањем и љубављу веома стварна. Нека наша срца иду у сусрет свој деци Божијој. „А кад смо се у први дан недеље састали да преломимо хлеб“ — ово је начин који је пред нас сасвим јасно стављен у Библији. То нема никакве везе са суботом. Једина сличност је у томе што су оба дана изабрана као дани са одређеном сврхом. Нигде се у Библији не одобравају покушаји да се субота замени Господњим даном. Бог је у Новом завету изабрао један други дан за спомен нашем Господу. 3. Дај „А за скупљање прилога за свете, као што сам наредио галатијским црквама, тако поступите и ви. Сваки први дан недеље свако од вас нека ставља код себе и скупља колико може, да не буде скупљања тек кад ја дођем“ (1. Кор. 16:1, 2). Овде налазимо другу ствар коју би требало чинити у први дан недеље. Павле је поновио наредбу црквама у Ахаји коју је претходно дао црквама у Галатији. Сваког Господњег дана је требало да се нешто учини. Сасвим је очигледно да је у време апостола први дан у недељи био један нарочити дан. Ако је Павле хтео да нађе Јевреје, он их је тражио у суботу, ако је хтео да нађе хришћане, тражио их је у први дан недеље. То не само да је важило за цркве у Ахаји и Галатији него је исто тако важило и за цркве у другим местима, пошто је први дан у недељи био посебан дан за хришћане. На тај дан ломимо хлеб да бисмо се опоменули Господа. Тога дана и дајемо у сагласности са оним што нам је Господ дао. Зар не изненађује што налазимо да би давање требало да се обави једном недељно, а не једном месечно? Многи чекају до краја месеца, а неки чекају и до краја године; међутим Павле нам каже да средимо своје рачуне пред Богом првога дана сваке недеље. Требало би сваке недеље да остављамо на страну од онога што нам је Господ дао. Радим недељу дана, дакле зато и стављам на страну одређену суму од онога чиме ме је Господ благословио током недеље, те Њему дајем. Ја мислим да је то дивно. С једне стране ломимо хлеб, а с друге стране дајемо. Опомињемо се тога како је Господ дао себе за нас, па зато и ми дајемо Господу. Не заборавите да онај који је примио више од Господа, требало би и да даје више. Између свег слављења и хваљења Господа, давање се такође сматра жртвом слављења (види Јеврејима 13:16). Ми морамо да принесемо жртву. За време ломљења хлеба, опомињемо се онога што је Господ учинио за нас. Пошто преломимо хлеб, полажемо пред Господа обележје онога чиме нас је благословио. Ми једноставно стављамо у Господњу руку оно што нам је Он дао на првом месту. За мене је то нешто што је много лепо. Заиста је дивно давати на Господњи дан. Сада бих хтео да говорим сасвим отворено са новим верницима. По Новом завету постоје само две ствари које изричито морамо да чинимо. Господ није рекао: „Шта ако јагње падне у јаму?“ или „Шта ако је неко парализован?“ Ту нема ни најмањег наговештаја о старом Шабату, пошто је Шабат већ прошао. Он је већ испуњен што се тиче његовог духовног значења. До његове стварности смо стигли еванђељем. Слика је уступила место стварности. Старозаветно раздобље је завршено. У цркви је Господ одредио један други дан. Црква би на Господњи дан требало да ломи хлеб и доноси дарове. Драга браћо и сестре, немојте долазити на састанке дајући немарно. То је погрешно. О томе морате пажљиво да размишљате пред Господом и да свој принос имате спреман са собом кад дођете. Твој долазак да се опоменеш Господа није случајан; па би тако и твоје давање требало да буде планско и претходно припремљено. Сваког Господњег дана одвоји део од онога чиме те је Господ благословио и донеси га Господу. Нека свако одлучи о свом сопственом проценту. Дај више ако си примио више; мање ако имаш мање. Оно што је важно то је да свој део даш с радошћу. Ружно је кад неко преврће по џепу, а затим немарно убаци у колекту. Скоро је неподношљиво видети такво понашање. Пре него што дођеш на састанак требало би да си већ спремио оно што ћеш дати. Давање је исто толико озбиљна ствар колико и ломљење хлеба. Ломљење хлеба представља оно што је Бог учинио за мене, док моје давање представља оно што ја приносим Богу као жртву. Немојте заборавити да је давање жртва. Ја морам да припремим своје срце, одвојим одређени део, и затим га донесем Богу. Често размишљам (а питам се да ли и ти размишљаш о томе?), како ће Господ када се врати средити рачуне са својим слугама — са слугом који је добио један талант, са оним који је добио два таланта, и са оним који је добио пет таланата. Сваки Господњи дан је време када сређујемо рачуне са Господом, али једнога дана Господ ће доћи да среди рачуне са нама. Испитаће како смо користили новац и колико смо зарадили. Али сада, првога дана сваке недеље ми сређујемо рачун са Господом говорећи: „О, Господе, одвајам један део од онога што сам зарадио протекле седмице и теби га приносим.“ Ако тако чинимо сваке недеље, неће нас бити страх пред последњим судом. Неће нам се ништа непредвиђено десити, пошто су нам рачуни били сређивани из недеље у недељу. Први дан у недељи се разликује од Шабата у Старом завету. То није ни дан суда, нити пак само дан за телесни одмор. Не тражи се заустављање сваког посла, нити се изриче суд над онима који раде; радије, тај дан указује које би две ствари нарочито требало да чинимо: једна је да приђемо Господу да бисмо примили благодат, а друга је да му принесемо своје дарове. То је дан у којем би требало да се радујемо и веселимо. То је Господњи дан. Наша је нада да ће нови верници уживати Господњу благодат и да ће Му добро служити на Његов дан. Бог је изабрао тај дан за нас. Библија га назива Господњим даном (види Откривење 1:10). Немојте да бркате Господњи дан са даном Господњим.6 Читајући списе такозваних црквених отаца, налазимо да многи од њих потврђују да Господњи дан указује на први дан у недељи. Многи списи другог и трећег века подвлаче исту чињеницу. Дан на који се црква окупљала у другом и трећем веку је био први дан у недељи, а не субота. Није тачно да је тај дан у почетку био субота, а тек касније у четвртом веку замењен првим даном у недељи. Бар двадесет до тридесет црквених отаца, почевши са ученицима апостола Јована, и настављајући тако у другом, трећем и четвртом веку, слажу се са тим да је то био први дан у недељи. Зашто обрађујемо овај предмет? Какав је практични значај тога? Његова примена је од веома великог значаја. Господ је одвојио један дан у недељи и назвао га Господњим даном. Ако ме питате можете ли путовати или куповати тога дана, искрено вам признајем да не знам. Али једну ствар знам, а то је да је то Господњи дан, дан који припада Њему. Дакле на тај дан можеш да чиниш све оно што Господ чини, а не можеш да радиш оно што Он не ради. Целог мог живота, Господњи дан би требало да буде посебан дан. Ако живим седамдесет година (види Псалам 90:10), могу да погнем главу и кажем да сам од тих седамдесет година одвојио целих десет година за Господа. То је нешто веома стварно. Ја одвајам први дан сваке недеље за Господа. Тај дан није мој него Господњи. Његови часови не припадају мени него Господу. Ако се одмарам, одмарам се за Господа; ако радим, радим за Господа. Било да нешто радим или не, све је за Господа. У њему нема Шабатњег укуса, нити било каквог наговештаја казне. Ја једноставно у потпуности предајем тај дан Господу. Мислим да је апостол Јован добро рекао пишући: „Бијах у духу у дан недељни (Господњи дан)“ (Отк. 1:10, Караџић). Чекајући на Господа занео се у духу. Многи могу да посведоче да су покренути Светим Духом на Господњи дан. Нека то буде дан када се Свети Дух креће у цркви. Нека нам то буде дан благослова. Добро је кад можеш рећи: „У Духу сам на Господњи дан.“ Надам се да ће нови верници увидети шта је то Господњи дан те га предати Њему, рекавши: „Господе, ово је твој дан.“ Биће велики благослов за цркву ако многи почну још од саме младости да предају тај дан Господу. „О Господе, овога дана ја с радошћу ломим хлеб у спомен на Тебе; а исто тако Ти доносим оно што имам. Све моје време овога дана припада Теби.“ Ако је то истина, Божији благослов ће се обилно излити на цркву. __________6 „Дан Господњи“ је дан Божијег суда, а „Господњи дан“ је први дан у седмици - недеља. - назад ПОЧЕТАКCopyright © 1973 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Сва права задржана. |
|
|