Пре него што је Бог створио свемир, успоставио је једно начело по коме се управља – начело ауторитета. Он ће сам да буде врховни ауторитет и истовремено извор сваког ауторитета. Под његовом влашћу ће бити неколико арханђела, а под њиховом мноштво анђела. На земљи ће бити друга жива бића. Тако је Бог одредио да управља свемиром, и тако јесте. Он све подржава речју своје силе – звезде, земљу и сва жива бића. Успоставио је законе да регулишу свако живо биће и сваку природну појаву. Дакле, ауторитет је од врховног значаја у свемиру. Ако била која жива или мртва ствар не послуша тај закон, у свемиру ће настати хаос.
Историја Побуне
1. Побуна анђела – у свемиру
Знамо да је првобитни свемир пао кроз самоуздизање једног арханђела кога је Бог поставио. Сатанина побуна је била побуна против ауторитета „И говорио си у срцу свом: изићи ћу на небо, више звезда Божијих подигнућу престо свој, . . . изједначићу се с вишњим“ (Иса. 14:13-14). Сатана је желео да буде једнак са Богом; желео је да се уздигне да буде Бог. Није био задовољан тиме што ће имати власт над свима под Божијом влашћу. Побунио се против Божијег ауторитета, са циљем да потпуно преузме власт. Због тога је звезда даница постала Сатана; анђео светлости је постао ђаво. Ово се десило пре него што је Бог створио човека.
2. Побуна човека – на земљи
Када је Бог створио човека, ставио га је у Едемски врт. У овом садашњем свету Бог има своје уређење ствари и власти. Зато је створио прво мушко па онда женско. Сачинио је мужа пре него што је саздао жену. Божије уређење је било да би Ева требало да се покорава Адаму, а да би човек требало да се покорава самом Богу. Касније је одредио да деца слушају своје родитеље, слуге своје господаре, а народ своје цареве и владаре.
Но Сатана је преварио Еву у врту. Није ни покушао да намами човека на грех и да збаци Божију постављену власт, већ се окомио на жену. Бог је уредио да жена треба да слуша мужа, док је искушење у врту имало као циљ да натера мужа да слуша жену. Бог је поставио Адама да буде глава породици, али је догађај у врту показао да је Ева глава. Ева је била та која је поучавала, одлучивала и расуђивала. У тим данима није било никога на земљи осим Адама и Еве – остатак човечанства је тек требало да се роди. Дакле, овде видимо да је Божији ред да се жена покорава мужу, супруга супругу. Међутим, видимо да је скоро одмах Сатана покварио тај ред.
Иако су само две особе биле умешане у тај преокрет, било је као да се цео свет побунио. Не само да се ауторитет између човека и човека прекинуо већ је ауторитет између Бога и човека оборен. Сатана је рекао: „у онај дан кад окусите с њега . . . постаћете као богови“ (1. Мој. 3:5) Хтео је да их наведе да помисле да им Бог не дозвољава да једу, јер није желео да буду као Он. То се завршило двоструким револтом: човечијом побуном против ауторитета који је Бог поставио међу људима, и човечијом побуном против Божијег ауторитета над њим. Другим речима, оборена је Божија делегирана власт као и Његова непосредна власт. Уместо да послуша Бога, човек је стремио да буде као Бог. Тако је оборена Божија власт.
Ева је требало да се покорава Адаму. Требало је да пита Адама. Али уместо да њега пита донела је одлуку сама својим умом. Значи, Ева је прво сагрешила. Запамтите ово: независном мишљењу претходи грех. Ако човек не научи да познаје Божији ум или да тражи савет од Божије делегиране власти, ако се ослања на своје независне мисли и сматра – ово је добро, укусно, имам лепо осећање, ако га поједем добићу мудрост – онда ће се побунити не само против Бога већ и против Божијег делегираног ауторитета на земљи. Зато је грех у Едемском врту било двоструко обарање и делегираног и непосредног Божијег ауторитета. Прича о Едемском врту је понављање онога што се раније десило. Сатана је жудео да буде једнак Богу, а затим је кушао човека да се уздигне да и он буде Бог. У првобитном рају, светлосни херувим је зачео идеју о побуни; у другом дивном врту човек се побунио. Од тада човек живи као побуњеник. Зато нам Римљанима 5 говори: „за један преступ је дошла осуда за све људе . . . јер . . . непослушношћу једнога човека многи (су) постали грешни“ (стихови 18-19). Сећате се, у Божијим очима оно што се десило у Едемском врту није био само прекршај већ дело непослушности. У врту је била и побуна и грех. Кроз побуну једног човека грех је ушао у свет. Отада је основно човечије начело живота био револт.
После потопа, Бог је одредио да би извесни људи требало да владају другим људима. Тако је настало раздобље људске владавине. Људска владавина је успостављена хиљаду шест стотина педесет шест година после стварања. Одмах после потопа, можемо да видимо да се ауторитет власти у породици проширио на владу. „Ко пролије крв човечију, његову ће крв пролити човек“ (1. Мој. 9:6). Ово обележава почетак људске владавине.
После потопа, Хам је устао против очевог ауторитета (види 1. Мој. 9:20-27). После тога, нације које је Бог успоставио удружиле су се да зидају Вавилонску кулу. Иако међу тим народима није било буне, ипак те нације су се удружиле против Бога. У Едемском врту побунила се једна особа или породица, али до времена вавилонске куле, побунили су се сви народи. Људи ондашњег света су се договорили да зидају кулу чији ће врх достићи до неба. Хтели су да се уздижу све док не буду стајали са Богом. Уместо да користе камење које им је Бог дао, правили су опеке покушавајући да имитирају Божије дело. Тежили су да се изједначе с Богом.
3. Побуна Израиљаца
Зато је Бог изабрао Аврама који не само да је био отац вере, већ је био и пример послушности. Бог га је изабрао у тим данима опште пометње и побуне народа. Бог је чезнуо да усред побуњеника има оне који ће му бити послушни.
Не само да је Аврам сам био послушан, него и његова жена. И Аврам и Сара су слушали Бога, а Сара је била послушна Авраму. Сара је прихватила Божији делегирани ауторитет (Аврама) као и Божији непосредни ауторитет. Обоје су били послушни Богу; и између њих, то јест између мужа и жене је владала послушност. Пошто су поштовали начело Божијег ауторитета на земљи, од њих ће изићи народ Божији. Божији народ је изабран на основу Божијег ауторитета.
Бог је обећао Авраму да и поред тога што ће његови потомци бити робови у Египту, ипак ће у четвртој генерацији изићи. Ово се испунило кроз Излазак, где читамо како је Мојсије извео народ Израиљев. Бог је прво узео Мојсија и научио га ауторитету и послушности; затим га је употребио да изведе Израиљ из Египта. И овде, међу Израиљцима Бог је успоставио свој непосредни ауторитет. За време изласка, Бог је био присутан у стубу од облака и ватре. Дао им је своје заповести, које представљају Његов непосредан ауторитет. Изабрао је Мојсија и Аарона, што представља његов репрезентативан ауторитет. Тако су Мојсије и Аарон постали Божији делегирани ауторитети међу народом Израиљевим.
Као што Бог није дозвољавао да ико чини преступ против Њега, тако није дозвољавао да ико чини преступ ни против његових слугу. Као што није дозвољавао да народ греши против Њега, тако није дозвољавао ни да греши против Његовог пророка и Његовог свештеника, јер је успоставио свој ауторитет међу народом Израиљевим. Израиљски народ је много пута суђен и кажњаван зато што је кршио Божији ауторитет. Стога је многима било забрањено да уђу у Ханаан.
Пошто су Израиљци ушли у Ханаан, опет су били непослушни Богу. Њихова непослушност је отишла тако далеко да су пожелели да неко између њих буде цар. Није им се свиђало да Бог влада над њима; више су волели да се понашају као околни народи. Бог је рекао Самуилу: „Не одбацише тебе него мене одбацише да не царујем над њима“ (1. Сам. 8:7). Саул је био први изабрани цар, а после њега Давид. Бог је поставио Давида за ауторитет. Давид је припремио материјал за изградњу храма. Храм је значио да Бог и Његов народ живе заједно. Соломон је саградио тај дом.
Пре него што је Соломон преминуо, Израиљски народ је почео да се клања идолима. Зато је Бог одбацио Израиљево и Јудино царство. Иако им је дозволио да известан број година живе под царевима, он је то учинио само због обећања које је дао Давиду. Овде се види да ниједан грех не вређа Бога толико колико грех идолопоклонства. Јер идолопоклонство се противи штовању Бога. Када је дошло до идолопоклонства, даља историја Израиља говори о многим бунама.
Начело послушности
Тек када се Господ Исус родио Бог је добио свог изабраника. Сам Господ нам је рекао: „Не може Син да чини ништа сам од себе, ако не види шта Отац чини; јер оно што чини Отац, то исто тако чини и Син“ (Јован 5:19); „Ништа не чиним сам од себе, него говорим оно што ме је научио Отац“ (Јован 8:28); „Не тражим своје воље, него вољу онога који ме је послао“ (Јован 5:30). Овде видимо Човека који се потпуно предао Божијем ауторитету.
Господ Исус је и сам био Бог али није сматрао као нешто приграбљено – то што је једнак Богу; предао се потпуно Божијем ауторитету. После његове смрти на крсту, Бог га је подигао из мртвих и веома узвисио. Учинио га је Господом и Христом и „даровао му име које је над сваким именом, да се у име Исусово приклони свако колено оних који су на небу, и на земљи, и под земљом, и да сваки језик исповеди да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца“ (види Фил. 2:5-11).
После Господњег узнесења оформила се његова црква. Он није утемељио цркву као организацију или установу према људским очекивањима. Овај Господ који је устао из мртвих и узнео се на небо биће глава цркве. Цела црква ће бити Његово тело. Другим речима, као што је Он живео животом послушности на земљи, Он жели да тако и Његова црква данас манифестује живот послушности.
У Библији само еванђеље је уједно и заповест. Ми не само да морамо да верујемо еванђеље већ и да послушамо. Свети Дух је дат онима који су послушни Богу, то јест онима који су послушни речи која се објављује. Запамтите да прихватање Господа Исуса подразумева послушност. Божија је заповест да људи свуда треба да верују. Значи, веровати је послушати. Од самог почетка они који су у цркви морају да уче како да слушају Господа, како да прихвате Божији ауторитет.
Током многих векова људске историје, свет је одувек био бунтован. Основни принцип света је збацивање Божијег ауторитета, како непосредног тако и делегираног. Међутим када се црква, тело Христово, основала на земљи, њено главно начело је била послушност. Оно што је Бог првобитно тражио од света, сада се строго тражи од цркве. Данас Бог озбиљно тражи да се у цркви жене покоравају мужевима. Како би то било тешко овом свету! Питајте било коју жену у свету да ли је спремна да се покорава човеку. Она ће одговорити да није. Она нема ни најмању жељу за тим. Међутим у цркви, Бог тражи да жена слуша човека и да се покорава своме мужу.
У веома духовним посланицама Ефесцима и Колошанима, Господ захтева да се жене покоравају својим мужевима, деца да слушају своје родитеље, а слуге да се покоравају својим господарима. То нису речи намењене овом свету већ цркви.
Обе посланице се убрајају међу најзначајније. Показују нам да смо некад били синови непослушности зато што се наше животно начело није разликовало од светских људи – начело непослушности. Међутим, сада нам је Бог дао заповест: жене да се покоравају својим мужевима, деца да слушају своје родитеље, слуге да се покоравају својим господарима. Ово се веома разликује од целог света. Дакле видимо да је данас основно начело цркве послушност.
Касније наилазимо на јасне речи као што су ове у Римљанима: „Сваки човек да се покорава претпостављеним властима. Јер нема власти а да није од Бога; Бог је поставио власти које постоје“ (Рим. 13:1). Све су власти постављене од Бога, и зато морамо да поштујемо власти и владаре. „Сваком дајте оно што сте дужни: коме порез – порез, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част“ (Рим. 13:7). Нема ниједне књиге која тако јасно објашњава спасење као посланица Римљанима. Али од дванаесте главе, почевши од посвећења, па све до четрнаесте главе, пише да морамо да се покоравамо не само у Телу (цркви) већ и у свету. Људи морају да се покоравају свим вишим властима.
Ауторитет потврђен
Црква је удружено Тело са посебном особином да сви њени удови, док год живе на овом свету живе у послушности. Прихватамо послушност као основно начело свакодневног живота.
Данашња црква би требало да схвати да може да прогласи да оно што Бог није добио у Адаму, сада је добио у њој. Оно што Бог није добио од Израиљског народа налази се данас у цркви. Оно што нема свет – људи свих племена и језика и народа и нација – црква има. Другим речима, на овом огромном свету постоји бар једна група људи која подржава Божији ауторитет. Иако су људи широм света бунтовнички настројени, црква је сада једно тело које је послушно ауторитету. Зато би требало да подигне главу и каже: „Господе, оно што ниси добио од Сатане и његових побуњених присталица, сада имаш у цркви.“
Сада се поглаварствима и небеским силама објављује Божији ауторитет кроз цркву. Данашња црква се налази на земљи не само да би проповедала еванђеље и да би се сама изграђивала, већ и да објављује Божији ауторитет. На свим другим местима Божији ауторитет се одбацује, али овде у цркви његов ауторитет се подржава. Светски људи не траже Божију вољу, док га црква тражи. Другим речима, црква је послушно тело. Ако ниси спасен онда не припадаш цркви – искључен си; иначе, чим постанеш део цркве мораш пред Богом да подржаваш ово основно начело да омогућаваш Божијем ауторитету да се спроводи у цркви. Божија воља не може да пробије у свету, али Његова воља би требало да преовлађује у цркви. Ти и ја морамо да подржавамо Божији ауторитет у цркви.
Због тога браћа и сестре у цркви морају да науче да буду послушни. Не заборави да ниједан грех није тако озбиљан као непослушност, јер се она коси са основним разлогом за постојање цркве. Господу Исусу док је боравио на земљи није било битно да ли добро живи него да ли је послушан. У ствари, да је Син било шта урадио на своју руку то је могло да буде само добро. Али Он је инсистирао на томе да не може ништа сам да уради, јер није дошао да чини своју вољу већ вољу Оца који га је послао. Не заборавите, постоји само један ауторитет у свемиру који мора да се подржава, и Господ га је подржавао. Нека црква данас чини то исто.
Оно што Бог није добио у различитим раздобљима добиће у цркви. Оно што није примио на другом месту, сада има у цркви. Дакле, црква је једино место где можеш да научиш лекцију послушности. У цркви не говоримо само о ономе што је добро и зло, исправно и неисправно, већ и више, о послушности. Морамо да увидимо да ниједно сведочанство није толико важно колико сведочанство послушности. Пошто је цео свет запао у побуну, Бог нигде не може да нађе људе који ће прихватити његов ауторитет сем у цркви. Због тога Божија деца морају да се уче да буду послушна у цркви.
Послушност је живот цркве. То је њена природа, дакле, њено основно начело. Она постоји са циљем да подржава послушност. Она је у потпуној супротности другим народима. Док се народи у свету удружују против Бога и његовог помазаника говорећи: „Раскинимо свезе њихове и збацимо са себе јарам њихов“ (Псалам 2:3), док се боре да се ослободе закона Сина Божијега, црква радосно објављује: „Ја се радо подвргавам Његовим свезама и ланцима да бих се научила послушности.“ Ово је црква. Она постаје не само тело које слуша непосредан Божији ауторитет већ и орган за сведочанство о послушности. Она на земљи подржава Божији индиректан, тј. делегирани ауторитет, као и Божији непосредан ауторитет.
Ауторитет цркве
Библија много говори о послушности. У нашем проучавању разматрићемо послушност у четири дела.
1. Закон тела
Црква је тело Христово. Унутар тела постоји урођени закон. Сваки уд има своју сврху, и сваки уд је под чудним тајанственим законом функције. Неопходно је да удови науче како да се покоравају закону тела. Ако неки уд поступа независно, на свој рачун, то указује на болест. Особина тела је јединство. Када се то јединство наруши, тело је сигурно болесно.
Због тога дете Божије не сме да прекрши закон Христовог тела и да поступа независно. Независни поступци увек одају бунт. Бунт се показује кроз независне поступке. Ко поступа независно не покорава се ауторитету главе, начелу јединства које је Бог одредио за своје тело, односно закону јединства које Библија налаже. Независно деловање је и непослушност Господу и непокоравање Телу.
Господ је крстио сву своју децу у једно тело у Светом Духу. Ово унутрашње јединство је веома интимно. Ако се један уд радује, цело тело се радује; ако један уд пати, цело тело пати. Такви унутрашњи односи превазилазе разумевање.
Много пута су ми прилазила браћа и питала зашто им се срце тако узнемирило без разлога или зашто се тако радују задњих неколико дана. Не знам како да то објасним. Али често се разлог не налази у теби, јер нема разлога да се посебно радујеш или да се претерано жалостиш. Има много функција у телу које превазилазе објашњење. Када у будућности будемо стајали пред Господом, онда ћемо знати зашто смо били тако необично ојачани или за извесно време били ослабљени или зашто смо у другим данима имали нека посебна осећања. Не заборавите да други чланови могу да утичу на нас, као што ми можемо да утичемо на њих. Иако не знамо како ти утицаји делују, ипак знамо да је наше јединство чињеница. Није нам сада јасно како, али из искуства знамо да смо једно и да разни удови тела утичу један на другог.
Постоји закон који влада међу нама и који сви морамо да поштујемо: оно што цело тело види пред Богом, ја морам да видим; оно што цело тело одбацује или прихвата пред Богом, ја морам да одбацим или прихватим. Као члан тела, не могу да функционишем независно. Тело има свој закон, и јединство је његов ауторитет. Не смем да поступам по својим жељама; ако тако будем радио бићу бунтовник и нећу се покоравати ауторитету. Тело је ауторитет; тело представља Христов ауторитет. Ако се одвојим од тела и почнем да поступам независно, онда сам бунтовник.
Дозволите ми да као илустрацију употребим рак. Од свих болести рак је најстрашнији. Много је опаснији од туберкулозе. Обично се ћелије у људском телу множе дељењем: једна ћелија се дели на две, две на четири, четири на осам. И тако даље. Свака ћелија има моћ да расте, и постоји унутрашњи закон који одређује њен раст.
На пример: Ако не пазим и посечем прст, ћелије около ране почињу да се множе дељењем све док се рана не затвори. Ко каже овим ћелијама да треба да расту? Не знамо. Но разумемо да је добро да оне расту, јер имам рану. Исто тако сматрамо да је добро да престану да расту када се рана затвори. Овде постоји закон који је свакој ћелији познат. Зна како да се покорава закону раста или закону престанка раста у телу.
Имајте на уму да је закон целог духовног тела ауторитет Божији – који морамо да научимо да послушамо. Међутим ако смо непослушни, нешто страшно ће се десити. Ако посечем руку и ћелије око ране почну да расту, добро је; али ако настављају да расту пошто се рана затворила, шта онда? То се претворило у рак. Рак настаје када се ћелије одвоје од закона којим су руковођене све ћелије тела. Ћелије рака расту када у телу за то нема потребе – расту независно и непрестано.
Свака ћелија мора да буде под контролом. Но овде имамо ћелију која расте независно од закона ћелија. Једноставно наставља да расте, без обзира на све остале ћелије. Таква ћелија је злоћудна. Њен раст утиче на цело тело. Канцерозна ћелија црпи из других ћелија да би сама расла, уместо да она помаже телу да расте. Све ћелије у телу би требало да расту на добробит тела. Међутим сада су под неповољним утицајем канцерозне ћелије и раде заједно са њом. Канцерозна ћелија се одвојила од закона тела и претворила се у абнормалну ћелију.
Исто тако ако је неко непослушан ауторитету и закону тела и поступа према својим идејама, уместо да буде у складу са начелом јединства, он постаје рак. Ко год дође у контакт са њим искористиће га да изграђује себе, а не тело. Упијаће све око себе да би се он ширио уместо да доприноси расту тела. Поступа по начелу које се разликује од начела тела.
Тело Христово је живо. Можемо да кажемо да нема ништа што је живље, уједињеније и пуније живота него тело. Ако си навикао, пре него што си се поуздао у Господа, да делујеш независно, мораш да схватиш да оног тренутка када си поверовао, да си постао ћелија у телу; ти си уд или члан тела. Свака ћелија подлеже закону тела. Мораш да следиш закон тела, не своје жеље. Ако инсистираш да следиш своје идеје, постаћеш рак у телу. Ово је за тело штетно, а не корисно.
Ми се прибојавамо оних који делују независно, оних који одбацују контролу тела и иду за својим ћефовима, који се не уче да слушају ауторитет главе тела. Када поверујемо у Господа, прво духовно начело које би требало да запамтимо јесте да је тело Божији наименовани ауторитет на земљи. Тело је ауторитет. Божији закон је у телу и не смем да га прекршим. Не смем да следим своју вољу. Не смем ништа да радим сам, јер ако тако будем радио, постајем као необуздана злоћудна ћелија у телу, радим на свој рачун и уништавам јединство тела. Бићу рак, који не може да сарађује са другима, потпуно независан и штетан телу. Научимо се дакле да прихватамо одлуке тела и да следимо токове живота целог тела.
Што си дуже у заједници са Господом, то више увиђаш да је јединство тела чињеница. Видиш да је то веома озбиљна чињеница и да зато мораш да се учиш да га не квариш. Ако га будеш кршио, онда си безаконик, онај који не слуша и бунтовник – ниси под Божијим ауторитетом. Као што без сумње знамо и да свака ћелија мора да буде под ауторитетом. Ћелије морају да раде заједно, а не независно. Ово је величанствено. Како је згодно што Свето писмо користи тело као слику цркве.
2. Начело двоје или троје
Има још једно начело у Библији које морамо да прихватимо: начело двоје или троје.
Ако ти згреши твој брат, иди и покарај га у четири ока. Ако те послуша, добио си свога брата. Ако пак не послуша, узми са собом још једнога или двојицу, да се устима двојице или тројице сведока утврди свака реч. А ако њих не послуша, кажи Цркви; па ако не послуша ни Цркву, нека ти буде као многобожац и цариник. Заиста, кажем вам, што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи, биће разрешено на небу. Опет вам заиста кажем: ако се двојица од вас на земљи сложе у свакој ствари коју замоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер где су двојица или тројица сабрани у моје име, онде сам ја међу њима.
Матеј 18:15-20
Господ Исус нам говори да ако се двоје или троје сакупе у Његово име, хармонично као музика, Он је међу њима. Шта год затраже учиниће им се. Ово је заиста велико обећање које нам је Господ дао. Ако се двоје или троје савршено слажу и не сумњају, Господ обећава да ће одговорити на њихову молитву.
Господ ми такође каже и шта би требало да учиним ако сагрешим против брата и он дође да ми укаже на то како сам му скривио, али и поред тога ја још увек осећам да сам у праву. Господ нам говори да би требало да саслушам свога брата. Ако сам научио пред Господом како да примам, онда ћу одмах бити свестан свога греха када мој брат дође да разговара са мном. Зашто? Зато што је ово начело тела – једна особа може да представи тело. Упркос томе што ја осећам да сам у праву, ако сам понизан и кротак пред Богом, признаћу да мој брат има више искуства и да је од мене боље поучен од Господа. Он види моју грешку и сада долази да ме исправи.
И само једна особа може да буде ауторитет. Не мораш да чекаш ништа друго. Особа до тебе може да буде тај ауторитет; она може да представља тело, јер једна особа може да представи целу цркву. Требало би да увидим да је мој поступак био неисправан, јер је та особа изнела доказе. Ја не желим да кажем да докази морају да постоје да би ти то прихватио. Оно што кажем то је да морамо да будемо осетљиви пред Богом. Тада неће много пута бити потребно да ти говори двоје или троје или цела црква. У духовним стварима требало би да видимо и да схватимо нешто када нам само једна особа то каже. Та једна особа је сама по себи тело, јер представља тело.
Понекад је потребно сведочанство двоје или троје. Ако ми дође један брат да ми помогне и ја то не увидим, он ће отићи да доведе још једног или двојицу. Остала браћа су позната по својој свесрдној љубави према Господу. То су људи духовне зрелости у Господњој служби. Ова двојица или тројица ми говоре да колико они то разумеју, ја нисам у праву. Тада би требало да се присетим онога што је Господ рекао: „Јер где су двојица или тројица сабрани у моје име, онде сам ја међу њима.“
Ако се тих двоје или троје слажу у вези с нечим, Господ ће услишати њихову молитву. Ако их Господ услиши да ли ја могу да одбацим њихову понуду? Ако Господ признаје њихову пресуду, ко сам ја да је одбацим? Пошто Господ прихвата оно што они у слози раде као исправно, како могу ја да кажем да то није исправно? Требало би одмах да их послушам. Знајући да ће оно што они везују на земљи бити везано на небу, и оно што разрешују на земљи биће разрешено на небу – не могу, а да не следим одлуку неба.
Двоје или троје постају ауторитет. Ово наравно не значи да било која двојица или тројица браће могу насумице да дођу или да говоре немарно. Та браћа морају да буду такви који имају ауторитет пред Господом, који су побожни и послушни. Ако се они слажу и кажу да си сагрешио, ја бих ти предложио да се повинујеш и да признаш своју грешку – штавише ако то и не осећаш. Не би требало да чекаш да те цела црква саветује. Ако си осетљив човек, сведочанство једне особе ће бити довољно. Ако си мање осетљив, двоје или троје који ти говоре, требало би да буде довољно да би се опаметио. Када се оно двоје или троје побожних слажу, твој став пред Богом би требало да буде понизан, а не арогантан.
3. Покоравање црквеном ауторитету
Матеј 18 нам даље показује да ако двоје или троје не успеју да те убеде, требало би да изнесу ствар пред цркву. Тада би цела црква требало да расуђује пред Богом. Ако је одлука још увек против тебе, шта ћеш онда рећи? Да ли ћеш рећи: „Иако је тело донело одлуку да сам погрешио, глава рачуна да сам у праву; иако ме се одричу родитељи, Господ ме држи; иако ме се одричу браћа, Господ ме прима. Носићу овај крст.“ Не, такав став показује да си изван цркве. Како можеш да сматраш да си прогањан, злоупотребљен и да патиш од руку своје браће? Ја ти саветујем да се понизиш и кажеш: „Што год црква каже исправно је, јер вишег суда нема. Ако сва браћа и сестре кажу да нисам у праву, онда сам погрешио упркос мојим осећањима.“ Требало би да научимо да се покоравамо ауторитету цркве.
У цркви је ауторитет Божији. Немој бити толико окорео да оспораваш одлуку браће. У цркви нема места поноситом човеку, јер он не зна ни за послушност ни за цркву. Учимо се да будемо кротки, понизни и покорни. Црква има ауторитет пред Богом. Оно што црква одбацује, Бог одбацује.
Свако дете Божије мора да се научи послушности у цркви. Може да буде једна особа, двоје или троје, или понекад цела локална скупштина, али сваки од њих је представник цркве. Морамо да научимо да будемо благи и осетљиви пред Богом. Немојте бити груби и охоли. Божија деца се држе начела послушности.
4. Представнички ауторитет у цркви
Поред оних које смо већ поменули, Библија указује на друге који представљају ауторитет у цркви.
Одговорна браћа – старешине
Библија нам показује да они који су одговорна браћа пред Господом, они који су старешине или презвитери, представљају Божији ауторитет у цркви на посебан начин. Друга браћа би требало да уче како да им се покоравају пред Богом. Задатак оних којима Бог даје ауторитет у цркви јесте да надгледа све послове цркве. Дакле, браћа би требало да се уче да прихватају њихове одлуке и да им се покоравају.
Божија деца би требало увек да слушају наредбе и да буду послушна. Не би требало само да се труде да нешто раде. Често осећам да млади нису много искоришћени. Зашто? Зато што и поред тога што има много послова, не знају да послушају. Многи су непослушни. Ако питате некога колико дуго ради, он ће можда одговорити да ради већ десет година за Господа и да је много урадио. Ако га питате коме се покорава током свога живота, можда неће имати шта да каже. Можда се још никад није никоме покорио. Ипак, основно начело живота у цркви је послушност.
Сваки од нас мора да се учи послушности. Веома је жалосно ако се неко у свом животу никад не научи покорности. Морамо да будемо послушни цркви, Божијем постављеном ауторитету на земљи, као и самом Богу. Морамо да послушамо ауторитет који је Бог поставио у цркви – одговорну браћу.
Старија и напреднија браћа
„Молим вас још, браћо, да знате Стефанин дом, да је ахајски првенац и да су се они ставили у службу светима. Будите и ви покорни таквима и сваком сараднику и трудбенику“ (1. Кор. 16:15-16). Они који су припадали Стефанином дому нису ималу никакву другу жељу осим да служе светима у цркви у Коринту. Павле је молио браћу да им се покоравају. Ко год је одређен од Бога да буде ауторитет у цркви, требало би да га послушамо. Верни у Коринту морају да се покоравају Стефанином дому и онима који су се трудили уз Стефанина. И ми морамо да поштујемо оне који су старији од нас, који су као првине, дуже од нас у Христу, и који су постављени да нам служе. Немојте мислити да можете да их одбаците. Не, требало би их послушати.
„Тако и ви млађи покоравајте се старешинама“ (1. Пет. 5:5). Претходни стихови нам показују да су они о којима се овде говори упознали Господа раније и да служе као старешине у цркви. Млађи би требало да се покоравају старијима, јер су они узор стаду (ст. 3) и врше старешинство по вољи Божијој (ст. 2). Старијој браћи која посебно представљају Господа у цркви требало би да се покаже посебна послушност.
„Презвитерима који су добре старешине треба указивати двоструку част, нарочито онима који проповедају и поучавају“ (1. Тим. 5:17). Двострука част би требало да се додели старешинама које добро управљају црквом; нико не сме олако да говори о њима. Требало би да поштујемо старешине, посебно оне који уче. Неке старешине имају службу речи; неке немају. Но све би требало поштовати.
Сада бих хтео да вас подсетим на још нешто: многа браћа и сестре погрешно схватају послушност – бирају предмет своје послушности. Мисле да би они које послушају требало да буду савршени. Али не заборавите да Господ никад није поставио такво правило. Послушност није према савршенима него само према Господњем ауторитету у некоме. Ако желите да бирате коме ћете бити послушни, увек ћете моћи да нађете ману. Право да вам кажем, чак када би Павле или Петар били међу вама, још увек бисте могли лако да нађете ману.
Ако желите да нађете изговор, у томе нећете имати много проблема. Ево старешине који само зна да управља, али нема службу речи. Можда ћете закључити да не заслужује ваше поштовање зато што знате да проповедате боље од њега. Међутим, Божија реч јасно говори: „Презвитерима који су добре старешине треба указивати двоструку част, нарочито онима који проповедају и поучавају.“ Питање личног избора уопште не долази у обзир. Многи желе да сами бирају коме ће се покоравати, да би покрили своје безакоње и бунтовништво. То је глупост. Требало би да се покораваш онима који су старији и напреднији, а не да их критикујеш.
Вође
„Будите послушни својим старешинама и покоравајте се, јер они бдију над вашим душама као они који ће за то одговарати. . .“ (Јев. 13:17). Реч Божија је сасвим јасна да морамо да послушамо оне који бдију над нашим душама. Не можемо да бирамо коме ћемо се покоравати. Ако бисмо слушали једног брата, а другог не, то би створило велике потешкоће. Запамтите да нема ништа необично у томе да слушате оно што један брат говори. Морамо да научимо да послушамо оне који су пред нама као и оне који су над нама. Морамо да научимо да послушамо оне који нас воде као и оне који су посебно обдарени и моћно употребљени од Господа. Увек би требало да се трудимо да откријемо оне који су испред нас.
Претпоставимо да одеш негде где су се сакупила три-четири брата. Твоје прво питање би требало да буде: „Кога треба да послушам?“ Требало би да се покораваш онима који су испред тебе. Биће природно да за два-три сата откријеш кога Бог употребљава да би те водио. Буди послушан тој особи. Карактеристика хришћанина је послушност, а не рад. Обележје хришћанина јесте способност да препознаје оне који га воде. Често осећам како је лепо – духовно лепо, када у неком месту где има само петоро-шесторо браће, сваки стоји на свом месту.
Зашто морамо да послушамо оне који нас воде? „Јер они бдију над вашим душама као они који ће за то одговарати; да они то чине с радошћу а не уздишући, јер вам ово не би било од користи.“ Ко год је испред тебе и бди над твојом душом да би одговарао пред Богом, то је особа којој мораш да се покораваш.
Они који се труде међу вама
„Вас пак, браћо, молимо да одајете признање онима који се труде међу вама, и својим претпостављенима у Господу, и онима који вас поучавају; цените их изнад свега у љубави због њиховог дела“ (1. Сол. 5:12-13). Неке је Господ употребио да воде, да опомињу и да владају над вама. Требало би да им указујете част и поштовање. Ако верник не може да нађе никога коме би требало да се покорава, биће најчуднији човек на земљи. Верник би требало да види свуда људе који су испред њега, који су духовнији и који бдију над његовом душом. Таквима се треба покоравати.
Дакле, црква мора да подржава ово начело – начело које Бог не може да нађе код Сатане, у свету или у свемиру. То начело је послушност. То је основна лекција цркве. Оно што свет одбацује, црква добија. Основни принцип цркве је послушност.
Видели смо да је јединство тела ауторитет. Видели смо да једна, две и три особе, или пак цела заједница може да представља тело Христово. На крају, видели смо да старешине у Господу, они који воде, такође представљају тело Христово. То су међу нама све Божији постављени ауторитети. Морамо да им се покоравамо, да их поштујемо, да учимо од њих, и да слушамо њихове речи. Тако ће име Господње и његова Реч бити међу нама. Тако ћемо бити Филаделфија.