Природно је да особа пре свог обраћења има идеале о нечему. Иако је у греху, та особа још увек има неке стандарде. Она има слику о томе како би требало да изгледа свети живот. Када би могла да достигне тај стандард, тада би та особа мислила да живи светим животом. Зар ово није чудна ствар, да многи неверници живе животом пуним греха и пожуде, али још увек гаје идеал посвећеног живота. Мисле да ако једног дана достигну тај идеал да ће бити свети и племенити!
1. Од овог света
После обраћења и спасења, ми врло лако доносимо овакав концепт светости у цркву. Претпостављамо да идеал живота који у прошлости нисмо постигли, сада можемо да достигнемо јер смо хришћани. Пре тога смо живели у греху и пожуди и нисмо имали снаге да савладамо слабости свога тела. Сада када смо узверовали у Господа, у стању смо да живимо својим идеалним животом. Међутим, у овом размишљању постоји основни проблем, а то је да људи заборављају да је такав идеал потекао од овога света и да није хришћански. Стандард многих хришћана је њихов лични стандард – често се не разликује од стандарда неверних. Њихов идеал живота је исти као код неверника. Једноставно су пренели своју претходну филозофију у цркву. Због тога је неопходно да нови верници рашчисте своје гледиште у вези са тим.
2. Пуни пожуде, а ипак желе ослобођење
Шта у ствари значи идеалан живот? Он се обично заснива на стварима које ни сама особа не може да постигне. Док је још у оковима греха, пожуде и злих жеља, човек гаји мисао о превазилажењу свога стања, али увиђа да је потпуно немоћан. Иако воли материјалне ствари, ипак цени оне који су их превазишли. Што је човек више нечим свезан, то се више диви онима који су од тога слободни. Што је јача пожуда то је већа његова тежња да се од ње ослободи. Што је већа жеља за материјалним стварима, то је већа и његова чежња да буде ослобођен од њих. То је разлог зашто су људи овог света привржени концепту испосништва. Запамтите, испосништво не постоји да би га људи следили – они из њега само црпе идеал. Са овим идеалом људи сами себе теше. Барем имају неки циљ, који им погодује да забораве на своје тренутно стање. Они стално себи говоре да ако им успе да стигну до тог циља, да ће доћи до врха. Ово је порекло испосништва.
Већина неверника хрли да задовољи пожуду тела, али се ипак у свом срцу диве онима који су слободни од таквих ствари. Желе да и они могу да буду ослобођени од ропства материјалним стварима. Дакле, испосништво је њихов идеал; то је слика оних који су ван Христа.
У хришћанству нема испосништва
Када неко узверује у Господа, он и несвесно може да донесе испосништво у цркву. Иако у прошлости можда то није практиковао, ипак се диви испосницима. Поштовао је испоснике иако је истовремено као неверник био материјалиста. Сада му је веома лако да пренесе у цркву своје дивљење према испосништву, замишљајући да сада стварно може да га спроводи у дело.
1. Презирање материјалних ствари и потискивање страсти
Шта се у ствари подразумева под испосништвом? За многе људе испосништво означава уздржавање од материјалних ствари. Што мање те ствари користе, то су бољи. То је због тога што се боје да ће те спољне ствари испунити њихове жудње и страсти. Испосник признаје да у човеку постоје пожуде и страсти. Он увиђа да се у човеку налазе све врсте пожуда, од пожуде за храном до пожуде за сексом. Људи у свету попуштају разним пожудама. Ако неко жели да буде свети човек, мора те пожуде и страсти да победи. Значи, испосништво је спољашње презирање материјалних ствари и унутрашње потискивање пожуда и страсти.
2. Хришћанство не подржава испосништво
Новим верницима треба указати на то да хришћанство никад не заступа испосништво. Хришћанство би било врло површно када би заступало тако нешто. Надамо се да ћемо са мало више проучавања Библије моћи да видимо шта је у ствари испосништво, да то није ништа више од нечијег покушаја да савлада пожуде и страсти за храном, пићем и другим материјалним стварима. То није хришћанство, нити је то идеал хришћанског живота. У ствари, Библија нигде не одобрава испосништво.
Мртви за светску филозофију
„Ако сте се смрћу са Христом ослободили светских стихија, зашто дозвољавате да вам се одређују прописи – као да живите у овом свету: не дохвати, нити окуси, нити дотичи, што све употребом пропада – сходно људским заповестима и наукама; све ово изгледа мудрост која се састоји у самовољној побожности и понизности, и непоштедној строгости према телу, а не у нечем часном, већ само ради задовољења плоти“ (Кол. 2:20-23). „Стихија“ у 20. стиху требало би превести са „филозофија“.
1. Умрли заједно са Христом
Када је Павле писао верницима у Колосима „ако сте умрли са Христом“ он је ово узео као основну хришћанску чињеницу. Ми који смо хришћани, умрли смо са Христом. Цео Нови завет нам показује да је сваки хришћанин умро са Христом. Римљанима 6 нас обавештава „да је наш стари човек распет с њим“ (ст. 6).
Галатима 2. категорично тврди: „Ја сам са Христом распет на крсту“ (ст. 19). У истој посланици потврђује се да су „Христови припадници распели плот са свим страстима и пожудама“ (5:24). Библија учи да су хришћани разапети са Христом. Другим речима, крст Голготе је крст хришћанина; Христов крст је крст хришћанина. Почетна тачка за хришћанина је крст, али не само Христов крст, већ и крст сваког појединца. Пошто примимо Христов крст, Његов крст постаје наш крст. Ко није прихватио чињеницу о крсту, није хришћанин. За онога ко је постао хришћанин, Христов крст је постао чињеница – што ће рећи да је умро у Христу.
За Павла је чињеница о крсту Христовом била неоспорна. Све оно што је имао да каже заснива се на овој чињеници. Он је сматрао да то што си једном умро са Христом, повлачиће и одређене последице. Та чињеница је исто тако сигурна као кад би рекли брату Тингу који седи овде: „Да ли је твоје име Тинг? Да ли је неоспорна чињеница да си ти г. Тинг? Ако јесте, желим да разговарам са тобом на темељу те сигурне чињенице, и тако ће све што ћу рећи бити необориво.“ Другим речима, било који закључак који нам Павле износи, заснива се на чињеници да смо умрли са Христом.
2. Нема више филозофије овога света
„Ако сте се смрћу са Христом ослободили светских стихија (филозофије).“ Нико ко је у гробу не може да буде филозоф. Ако неко жели да говори о филозофији, то треба да ради док је још жив. За нас је, међутим, филозофија већ мртва на крсту. Ова ствар је у потпуности решена, јер филозофија овога света заступа став да се светост може постићи одрицањем материјалних ствари и сузбијањем унутрашњих пожуда и страсти. Међутим, Павле каже да ако сте умрли са Христом филозофији овог света, тај филозофски жаргон вас више не занима.
3. Као да не живите у свету
„Ако сте се смрћу са Христом ослободили светских стихија,“ пита Павле, „(зашто се понашате) као да живите у овом свету?“ Ако је смрт чињеница, не можете да живите као људи у свету. Основни положај хришћанина је смрт.
Питај новог верника зашто је крштен, ако не због тога што је мртав. Човек мора да умре пре него што га сахране; у супротном, био би жив закопан. Особа се крстила зато што је распета са Христом, зато је и сахрањена. Та смрт са Христом је свршена чињеница, али је сахрана нешто што још треба да се обави. Господ је новог верника већ укључио у своју смрт; а сада, као што се објављује у крштењу као сахрани, верник види да је умро. Пошто сада зна да је мртав, он тражи да буде крштен. Дакле, како може неко, пошто је узверовао и крстио се, умро и био укопан, поново да живи као да је у свету?
Кроз оно што Павле пише, можемо да видимо да они који практикују испосништво још увек живе у свету. Зато Павле каже: „Зашто дозвољавате да вам се одређују прописи – као да живите у овом свету: не дохвати, нити окуси, нити дотичи?“ Према испосничком учењу, постоје ствари које се не смеју пробати или јести, дохватити или штавише и додирнути. Овакве наредбе потичу од човековог унутрашњег страха од страсти и пожуда. У време када је Павле ово писао, у Колосима је цветало испосништво. Из страха да им се не побуде пожуде, забранили су употребу ствари које би могле да подстакну страсти. Тамо је било неких ствари које се нису смеле држати, а друге се нису смеле дирати, док се неке нису смеле окусити или чути. Они су се надали да ће моћи, са овим строгим наредбама, да одвајају материјалне ствари од страсти и пожуда. Филозофски појам тога доба је био, да се таквим одвојењем може обуздати пожуда.
Павле, дакле, опомиње да ако се подредимо оваквим наредбама, ми не верујемо у чињеницу да смо разапети с Христом. Ако верујете да сте мртви, зар би требало да буде таквих забрана? Само особа која је жива, може да испуњава прописе као што су: не држи, не дирај и не окуси. Испосништво полаже право само на живе, не на мртве.
Запамтите, сви они који су у Христу Исусу разапели су своје тело са свим његовим страстима и пожудама. Ако се вежете људским поимањем бежања од таквих ствари и пожуда, онда немате хришћански став, јер нисте заузели став смрти. Нико не може да буде хришћанин без смрти, без тога да умре са Христом. Не грешите по том питању.
Иако смо проповедали о смрти са Христом, ипак ће бити много оних који то још увек не разумеју. То је због тога што је смрт са Христом чињеница, а не доктрина. Та смрт је постављена пред нас као свршена чињеница. Ипак, многи још увек настоје да умру са Христом. Морамо да схватимо да је заједничка смрт са Христом наша почетна, а не крајња тачка. Мистик гледа на ту смрт као циљ који би требало достићи, али то није хришћанско учење. Ако нисмо мртви са Христом, не можемо бити хришћани. Чежња да умремо са Христом је бесмислица која јасно указује на недостатак просветљења. Онај који има светлост и сретне се са истином заједничке смрти, захвалиће за то, а неће ићи ка томе. То је исто као и када схватимо смрт Господа Исуса којом је Он умро уместо нас; та истина подстиче наша срца да славимо уместо да тежимо.
Павлово основно учење јесте да је хришћанин већ умро са Христом, дакле, и ослободио се филозофије овога света и разних облика његових прописа. То учење можемо да илуструјемо на овај начин: ако је лопов сахрањен у гробу, можеш да станеш поред гроба и изјавиш у потпуној сигурности да тај лопов више никада неће красти. Онај који је мртав, слободан је од крађе. Тако исто и ти, можда си веома говорљива особа, али пошто си мртав у Христу, ослобођен си причљивости. Испосништво не може да помогне ономе ко је већ мртав; испосништво је већ закаснило, зато што је особа већ разапета са Христом.
4. Без људских заповести и наука
„Сходно људским заповестима и наукама.“ Све ове наредбе, сви ти испоснички захтеви следе само људске заповести. Оне су производ људског ума. Оне су од човека и немају везе са Христом и његовом црквом. Људи могу да кажу – не би требало да једем ово, не би требало да додирујем оно. Али подсетимо се да су то људске наредбе и људска учења, а не Божија.
Павлов закључак је врло озбиљан када категорично тврди да су ове заповести и учења од човека. Његов закључак је да човечији идеал који је саграђен на људским начелима и одредбама, нема никакве везе са Богом. Зато и јесте изненађујуће да свет велича испосништво. Некоме изгледа врло племенито да не једе и не пије оно што обични људи једу и пију. Такав мора да буде чист да би се тако ослободио материјалних ствари у које су се други уплели. Запазите да је испосништво природна религија, а није хришћанство које се заснива на откривењу. Природна религија следи заповести и науке људи, у којој нема ни светлости, ни откривења, већ само реакција против страсти и пожуде. Испосништво заиста показује колико је човек дубоко убеђен да га његове страсти и пожуде каљају.
5. Испосништво је неделотворно
Како Павле оцењује делотворност испосништва? „Што све употребом пропада.“ Пријатно је слушати о испосништву; звучи тако лепо као да се прича о филозофији. Али, ако покушаш да га ставиш у праксу, дође му исто као и ауто који добро изгледа у гаражи, али на путу увек закаже. Може се упоредити и са дивном хаљином у орману, али чим се обуче испостави се да је пуна рупа. Ако пробаш испосништво, увидећеш да оно није у стању да ти помогне да се отарасиш својих злих пожуда и страсти.
Што више сузбијаш себе, још више откриваш ствари које се налазе у теби. Што више бежиш, тим више расте страх у твом срцу. Срео сам неколико светских назовимудраца. Могу да посведочим да у разговору са њима можете да откријете да нису ослобођени од пожуда и страсти, од којих стално покушавају да побегну или да се сакрију. Њихово упорно бежање је доказ дубине њихове свесности. Многи беже у дивљину и лишавају себе додира са светом, зато што је његова моћ над њима толико велика. Али свет их прати у планинама исто колико и у дивљини. Захваљујући недостатку победе изнутра, у себи, нема бежања ни споља. Павле је добро закључио када је рекао: „што све употребом пропада.“ Нема начина да се ослободе својих пожуда и страсти. Када им је пожуда подстакнута, они падају. У покушају да се одвоје од света, и да се ослободе својих пожуда, поставили су многе забране; али, у ствари, увиђају да ствари овога света остају у њима. Зар њихов страх не говори о томе да их те ствари још увек држе у својој власти?
6. Испосништво има изглед мудрости
„Све ово изгледа мудрост која се састоји у самовољној побожности“ (ст.23). Заступници испосништва су мудраци овога света. Остављају утисак као да су пуни мудрости и свакако знају убедљиво да говоре. Многи их поштују као мудре.
7. Испосништво је самовољна побожност
Павле осуђује испосништво као самовољну побожност. Уредбе које су постављене служе за обожавање испосништва, а не Бога. Бог је Дух и они који му се клањају морају да му се клањају у духу. Испосници немају духа (њихов људски дух је мртав за Бога), зато користе своју вољу да би контролисали себе. Постоји религија која се заснива на вољи. Самовољна побожност је самовољна религија, зато што је таква религија производ воље: „Ја нећу да окусим“, „Ја нећу да додирнем“, „Ја нећу да дохватим“. Све је то само „ја“. То је воља која наводи на обожавање. Другим речима, то је религија воље.
Не заборавите да то није наш, хришћански начин. Хришћански начин је да будемо у вези са Богом кроз духа. Ми се не одликујемо сузбијањем пожуде својом вољом, већ одржавањем додира са Божијим Духом својим снажним духом. Наш дух у додиру са Божијим Духом је наша побожност. Хришћански начин је потпуно од Бога, а испоснички начин је сасвим од човека.
8. Испосништво је вештачка понизност
„Све ово изгледа . . . (као) понизност “ (ст.23). Чак је и понизност у испосништву сопствене производње. Оставља утисак самопонижавања, због тога што особа не додирује или није окусила или није дохватила многе ствари. Али таква понизност долази од саме особе; то је људски производ. То је самообликована понизност, а не неусиљена духовна понизност.
9. Испосништво је самопорицање
„Све ово изгледа . . . и непоштедној строгости према телу“ (ст. 23). Испосници се строго понашају према своме телу. Не брину о томе шта ће јести, или шта ће обући. Они поричу своје потребе за гледањем, додиривањем, слушањем или хватањем. Такав начин живљења даје им изглед понизности, али у стварности, то није ништа друго до самопорицање.
Испосници сматрају тело као нешто прљаво. Овај појам је настао у старој Грчкој и отишао до Индије и Кине. Наравно, нису сви древни Грци уобичајавали испосништво, али постојала је школа људи која је учила да је тело корен сваког зла. Према њиховом учењу, ако неко може да се ослободи тела, онда је слободан и од греха. Ово је касније постало основно веровање будизма. Према овој филозофији, људско тело је извор греха. Пошто је тело у стању да произведе толико много греха, требало би га спутати. Физичко угњетавање и спутавање ће умањити количину нечијих греха. То је, у ствари, људска религија, религија овог света. Људи увек праве опште правило да је у реду мучити своје тело. Ускрати телу уживање – нека се пати. Што га више мучиш то је боље, јер тада душа неће грешити.
10. Испосништво је без вредности
Са гледишта верника, овакви напори се раде „не у нечем часном, већ само ради задовољења плоти.“ Господ Исус је на крсту за нас припремио нешто боље – тиме што је разапео наше тело са свим његовим страстима и пожудама. Данас се наш став заснива на крсту. Ми завршено дело на крсту примењујемо на страсти и пожуде свога тела. Колико се ово само разликује од човечијег начина да се носи са жељама и страстима! Хришћани потврђују чињеницу о Христовом крсту.
На исти начин на који људи примају опроштење греха кроз проливање крви Господа Исуса, ослобођени су и од пожуда кроз крст Господа Исуса. Проливање крви и крст су Христово дело. Одмах после прихватања Његове крви и крста, требало би да се крстимо. Пошто нас је Господ већ разапео, зато морамо да будемо укопани. Значење крштења је следеће: Господ каже да сам мртав, зато и ја кажем „бићу сахрањен“. Господ каже да сам разапет и зато више не живим ја. Ја кажем да не сумњам у ову смрт и зато тражим да будем сахрањен. Крштење је израз нашег прихватања смрти Господа Исуса. Због тога је практиковање аскетизма порицање полазне тачке о смрти.
11. Тражите оно што је горе
„Ако сте, дакле, васкрснути са Христом, тражите оно што је горе – где Христос седи са десне стране Божије. Мислите на оно што је горе, а не што је на земљи. Ви сте, наиме, умрли и ваш живот је са Христом у Богу сакривен“ (Кол. 3:1-3). Павле почиње са крстом и закључује са васкрсењем. Он каже да пошто смо небески народ, не би требало да бринемо за оно што је на земљи. Ако подвлачимо ствари као што су: не дирај, не окуси, не држи, онда још увек мислимо на земаљско. Али ми смо васкрснути, и као васкрсли људи требало би да тражимо оно што је горе. Ако мислимо на небеске ствари, ови земаљски проблеми ће аутоматски бити решени. Хајде онда као хришћани да мислимо на небеске ствари, а не на такве као што су: не оскуси, не дирај, не дохвати.
Испосништво је демонска наука
Други разлог због чега ми хришћани не заступамо испосништво јесте зато што је то погрешна идеја, која се из паганизма увукла у хришћанство. Са овим се мора сасвим рашчистити.
„А Дух изричито каже да ће у последња времена неки одступити од вере, обратиће пажњу на варљиве духове и демонске науке, . . који забрањују ступање у брак, траже да се уздржава од јела“ (1. Тим. 4:1-3). При крају овог доба испосништво ће поново оживети. Садашња генерација можда и јесте материјалистички настројена, али у следећој ћемо видети реакцију против материјализма, када ће се пригрлити испосништво. Шта испосништво чини? Оно забрањује брак и употребу меса у исхрани. То је покушај да се уклони полност и храна.
Нагон и пожуда се разликују
Ми хришћани треба да знамо разлику између природног нагона и пожуде. Објаснимо их укратко.
1. Нагон
Када је Бог одлучио да би требало да једемо, дао нам је нагон за храном. Тада жеља за храном није била ни грешна ни пожудна. Због тог нагона, човек једе и одржава свој живот. Богу је мило када гледа како човек одржава свој живот, зато му је и дао тежњу да ужива у јелу. Бог човеку пружа задовољство док узима храну – човек не једе само да би јео. Уживајући у храни, наше тело се храни и живот се одржава. Исто тако, Бог нам даје полни нагон да бисмо рађали децу, и на тај начин продужавали врсту. Нема греха ни у жељи за храном, ни у нагону за сексом. Обе потребе су дате у 2. глави Прве Мојсијеве, пре него што је грех дошао. Мора да нам буде јасно да је то Божији став у вези са тим тежњама; оне су добре, зато што их је Бог створио.
2. Пожуда
Али, шта је пожуда? Када сам гладан, могу да једем и то са уживањем. То је потреба за храном, а не пожуда. Али ако сам гладан, а немам шта да једем, па ми падне на памет да украдем храну од некога, то је пожуда. Или пак ако необуздано једем, то је такође пожуда.
Ми хришћани једемо када нам је храна доступна. Не само да не би требало да крадемо и пљачкамо, већ не би требало ни да мислимо на крађу или пљачку. То је у сагласности са учењем из Еванђеља по Матеју 5. Тамо нема ни пожудних дела, ни пожудне мисли. Када видим храну, волим да једем; када једем осећам да је храна укусна. То је нагон за храном. Бог ју је створио и у њој нема ни трунке греха. Како онда долази грех? Долази када немам шта да једем и када размишљам о томе да украдем храну. Потреба за храном је произвела пожуду. Када се нагон за храном преобрази у жељу да се украде или опљачка, онда потреба постаје пожуда. У Старом завету стоји: „Не кради“ (2. Мој. 20:15). Али у Новом завету, хришћанин који је гладан и који нема шта да једе, не само да не би требало да краде, већ не би требало ни да мисли о крађи. Крађа је пожуда, а и размишљање о крађи је пожуда.
Исто важи и за потребу за сексом. Као што јело и пиће одржава појединачни живот, тако исто и полност одржава живот човечанства.
3. Крст је решење
Полност је првобитно била добра као и јело. Али обоје може да се претвори у пожуду. Пожуда доноси посебне прохтеве и додатне мисли. Господ Исус је већ рашчистио ове ствари на крсту. Он је на крсту разапео наше тело са његовим пожудама и страстима. Ово је заиста славно еванђеље. Крст се разрачунао са нашим страстима и жудњама. Зато хришћанин не мора да краде или да размишља о крађи. Ми можемо да будемо чисти и у понашању и у мислима.
4. Позитивност Божијег живота
Не може се рећи да ми хришћани не познајемо пожуде и страсти, али желимо да истакнемо да нам је Господ дао нови дух и нови живот. Са тим новим духом можемо да досегнемо Бога, и са тим новим животом можемо да изразимо Божији живот. Божији живот је у потпуности позитиван, у њему нема ничег негативног. Значи, то није само ствар како се ми боримо са пожудама; већ је то чињеница позитивног додира са Божијим Духом и манифестације Божијег живота. Једино ове позитивне ствари могу стварно да нас задовоље. Због тога нама хришћанима не пристоји да подвлачимо забране као што су: не окуси, не дирај и не држи. Пошто имамо оно што је позитивно, не обраћамо много пажње на оно што је негативно. Ми морамо да помогнемо браћи и сестрама да дотакну оно што је позитивно и славно. Верници би увек требало да дотичу величанственог Духа и славни живот. Када дотакнемо ово позитивно, ствари као што су: не окуси, или не дохвати, постају сасвим неважне. Добро је да хришћани у потпуности буду слободни од таквих земаљских прописа.
Људи у свету немају такво позитивно гледиште. Ако им одузмеш аскетизам, онда уопште и немају религије. Све што знају то је да забрањују: не окуси, не дирај, не држи. Одузми им ово и одузећеш им читав њихов свет, јер то и јесте њихов свет.
Хришћански живот је флексибилан
Библија нам даје широк увид у многе ствари, међу којима је и храна. Зашто се јавља питање да ли нешто да једемо или не? Са Божијег становишта ово је споредно питање. Бог томе не придаје велику важност. Библија више подвлачи позитивне ствари. Живот Сина Божијег и Христов живот у нама – то је суштина, то су ствари од највеће важности. Када имамо тако славну истину међу нама, онда нам јело и одевање постану заиста споредне ствари. Зато је хришћански живот, који је описан у Библији врло флексибилан.
Добро је ако желиш да се облачиш просечно и да једеш мање скупу храну. Али ако имаш више новца и желиш да једеш боље, или да се одеваш мало скупље и то можеш. На исти начин је добро ако данас одлучиш да се, због Господа, не жениш или удајеш. Али ако осећаш да то не би било добро за тебе, једнако је добро ако се ожениш или удаш. Ако неко нема богатство Христово, одузети му право на брак, значило би одузети читав његов свет. Особа која има богатство Христово може да живи сама, а може да живи и у браку. То позитивно у њему је толико велико и славно да му је све остало мање важно. Колико ће ови проблеми бити велики, зависи од тога колико особа има Христа у себи. Без обзира да ли је то брак или јело, у хришћанском животу то је најмање важно. Питање је колико се духовна стварност изражава у нашем животу. Ако се слава те духовне стварности изражава у пунини, природно је да ће друге ствари заузети своје право место. Али ако Христова слава не преовладава, друге ствари ће изгледати веома велике. Само они који не познају Господа, покушаће аскетизмом да реше проблеме. За оне који познају Господа, ове ствари се могу лако решити.
1. Јело и пиће није много важно
„С ким ћу упоредити овај нараштај? Сличан је деци која седе по трговима и вичу другој и говоре: свирасмо вам и не играсте, јадиковасмо и не јаукасте. Јер дође Јован који нити једе нити пије, а они кажу: има демона. Дође Син човечији који једе и пије, па кажу: гле човека изелице и пијанице, пријатеља цариника и грешника. И оправдаше мудрост дела њена“ (Мат. 11:16-19). Овде видимо да ни сам Господ Исус није дао правила помоћу којих би се управљало спољашњим делом хришћанског живота. Он је рекао да Јован није дошао ни да једе ни да пије, а да је сам и јео и пио. Добро је када се једе и пије, а једнако је добро када се не једе и не пије. То нису проблеми сами по себи. Јован је био у пустињи, а Господ Исус је био на гозби у Кани. Хришћанство је оно што видимо код Јована; нити је јео нити је пио. Исто тако је хришћанство и оно што видимо код Исуса, који је и јео и пио. Од тренутка када примимо Христову славу, све те ствари губе свој значај. Нека се, дакле, наше мисли промене тако да не усредсређујемо своју пажњу на ствари као што су јело и пиће – као да су суштина живота. Запамти, хришћанска стварност није ни у јелу ни у пићу, нити у уздржавању од јела и пића.
2. Дисциплина Светог Духа
„Не говорим ово због оскудице; јер сам научио да будем задовољан оним у чему сам. Умем и у скромности живети, умем и обиловати; упућен сам у све и свашта, – бити сит и гладовати, обиловати и оскудевати. Све могу у ономе који ме снажи“ (Фил. 4:11-14). Не заборавимо да хришћанин не мора да буде сит или гладан, он зна да скромно живи и да обилује. Он може и једно и друго. То је прихватање дисциплине Светога Духа. Добро је за мене да сам гладан, ако је тако уредио Господ; али за мене је исто тако добро да будем и сит, ако је то Господ наредио. Задовољан сам и да обилујем и да оскудевам – када Господ тако уреди. Другим речима, без обзира шта ми се дешава, Господ ће ме Собом оснажити. Ово је веома позитивно.
Надам се да ћеш научити да живиш оваквим флексибилним животом пред Богом. За хришћанина нема ни испосништва ни разузданости. Хришћанин се нити уздржава нити попушта себи. Његов живот је флексибилан. Његово спољашње понашање је вођено Светим Духом, а не његовим личним избором.
3. Превазилажење, а не уздржавање
Павлове речи у 1. Коринћанима 7 су необичне: „Него ово вам, браћо, поручујем: време је кратко; убудуће и они који имају жене да буду као да их немају, и који плачу – као да не плачу, и који се радују – као да се не радују, и који купују – као да ништа немају, и који користе овај свет – као да га не искоришћавају; јер пролази обличје овога света“ (ст. 29-31). Овакав је хришћанин. Пошто је Господ који пребива у њему толико моћан, спољашње ствари за њега нису више важне. Чињеница да људи потискују многе ствари и да се уздржавају од њих, доказује колико су оне моћне. Чак и они који се највише баве испосништвом су понекад највише испуњени пожудама и страстима. Онај који има жену може да буде као онај који је нема; онај који је нема, не тражи је. Онај који плаче може да буде као и да не плаче; онај који се радује, као и да се не радује. Онај који купује ствари као да их нема; онај који користи свет, као да га уопште не користи. Хришћанин превазилази све. Његов живот није самоодрицање, већ превазилажење.
Хришћански стандард треба одржавати
Немој никада да се понесеш мишљу о неисправном схватању да је хришћанство по својој природи аскетско. Немој да спушташ стандард хришћанства и да га одвлачиш у испосништво. Следеће приче илуструју то погрешно схватање.
1. Саду Сундар Синг
Чувени Саду Сундар Синг је био годину дана у Кезику. Рекли су ми да је породица која му је указала гостопримство била прилично збуњена. Наместили су му кревет. Иако је време било прилично хладно, он је ипак сваке ноћи спавао на поду. Био је прави Индијац.
Међутим ја се надам, да ћемо ми верници научити да спавамо било где – на кревету или на патосу, јер то је хришћанство. Неки људи немају ништа у себи. Ако би требало да спавају на кревету, њиховог хришћанства би нестало! Будимо хришћани без обзира да ли спавали на кревету, на патосу или на земљи. Немојте да подвлачите прописе, тиме што ћете претворити победнички духовни живот у овакве ствари.
2. Проповедање после веридбе
Један брат који је такође био хришћански радник, веровао је донекле у испосништво. Верио се са једном сестром у Господу. Следећег дана је био Дан Господњи. Неко време после тога срео сам га и он ми је испричао нешто занимљиво. Рекао ми је како је био врло срећан после проповеди на Дан Господњи, зато што је био изненађен да је уопште могао да проповеда! Видите ли како размишља? Осећао је да неће моћи да проповеда зато што се верио дан раније. Сматрали су га за доброг брата, али ипак је несвесно прихватао аскетизам.
Сежимо за оним што је славно. Наш Господ је већ устао из мртвих и сада седи на небу. Ако ово светло буде расло у нама, друге ствари ће избледети. Због силе тако великог живота, све друго ће постати веома мало.
3. Оставио жену после венчања
Један старији пастор је хвалио другог пастора у Шантунгу, говорећи да је био толико добар што после венчања није видео своју жену два месеца. Дан после свога венчања, отпутовао је да проповеда еванђеље. Ово је испосништво.
Кад читамо Стари завет, налазимо да човек који се управо оженио није требало да иде у рат за време прве године брака. Библија ставља посебан нагласак на овај период, зато што хришћанство није испосништво. Краљевство Божије није у јелу и пићу. Уопште није проблем да ли једемо мало мање или мало више, зато што се царство Божије огледа у сили Светога Духа.
3. Неспособне за рад
Када су две сестре по први пут послане да раде на северу реке Јангце, носиле су зимске капуте. Хришћани у том крају су сумњали да иједна жена која носи капут може да ради за Бога. Веровали су да је Божија истина у зимском капуту. Ако људи носе зимски капут, не могу да проповедају. Али ми знамо да хришћанство није у зимском капуту. Врло је жалосна ствар ако се нечије хришћанство заснива на зимском капуту!
Хришћанство превазилази све
Да се хришћанство састоји у јелу, одевању, постељини, и тако даље, у чему би се разликовало од света? Али ја данас могу да станем на врх планине и објавим да се моје хришћанство разликује од вашег оваквог или онаквог одевања, вашег јела или нејела, од ваше радости или плача, од вашег коришћења или некоришћења ствари овога света. Моје хришћанство превазилази све! Прослављени живот Божијег Сина, Исуса Христа, пребива у мени. Сваког дана, ја сам подигнут до неба, да додирнем славу престола. То је хришћанство.
Хтео бих да вам кажем да када оно што је позитивно расте у нама, све друге ствари ће пасти у заборав. Запамтите да хришћанин није испосник, већ онај који живи флексибилним животом; јер је Онај који је у нама изванредно моћан и величанствен.
