|
Онда видех како се Надољуб окренуо и угледао Незналицу како их прати.
– Види колико је тај младић заостао – рече он Хришћанину.
– Да, видим га, он не мари за наше друштво – рече Хришћанин.
– Не би му шкодило да је ишао са нама.
– Право кажеш, али чини ми се да он другачије мисли.
– И мени се тако чини, али сачекајмо га – рече Надољуб.
Тако су и учинили. Хришћанин тада повика:
– Хајде човече, што си толико заостао?
– Више волим да идем сам, него у друштву – одговори Незналица.
Онда Хришћанин тихо рече Надољубу:
– Зар ти нисам рекао да не мари за наше друштво. Него хајде да разговарамо са њим да нам пре прође време кроз ово усамљено место. – Онда се опет обрати Незналици:
– Како си дакле? Како је сада између Бога и твоје душе?
– Надам се да је добро! Увек сам пун добрих мисли које ми долазе на ум да ме теше на путу – одговори Незналица.
– Реци ми молим те, какве су то мисли?
– Размишљам о Богу и небу.
– Тако раде и ђаволи и осуђене душе.
– Али ја о њима размишљам и имам жељу за њима.
– Тако раде многи који тамо никада неће доћи. „Жељна је душа лењивчева, али нема ништа“ (Приче 13:14).
– Да, али ја о њима размишљам и све остављам да бих их стекао.
– У то сумњам, јер је тешко све оставити – рече Хришћанин. – Теже него што то многи мисле. А како то да си уверен да си све оставио ради Бога и неба?
– Срце ми то говори – рече Незналица.
– Мудрац каже: „Ко се узда у срце своје, безуман је“ (Приче 28:26).
– Ту се говори о злом срцу, моје је добро.
– Чиме то доказујеш?
– Оно ме теши мислима о небу.
– Можда те вара, јер човечије срце може да га теши надама о ономе у чему нема оправдане основе.
– Али моје срце и мој живот се слажу и зато ми је нада добро заснована.
– Како знаш да ти се срце и живот слажу?
– Срце ми то говори.
– То је као кад бисмо рекли: „Питај мога друга да ли сам лопов.“ Срце ти то каже! Ако Реч Божија не сведочи о томе, друга сведочанства ништа не вреде.
– Зар срце које има добре мисли није добро? А добар живот који се држи Божијих заповести? – доказивао је и бранио се даље Незналица.
– Јесте, добро срце има добре мисли и добар живот који се држи Божијих заповести. Једно је то имати, а друго само о томе мислити.
– Молим те реци ми шта ти подразумеваш под добрим мислима и животом по Божијим заповестима?
– Има разних врста добрих мисли. Неке се тичу нас, неке Бога, неке Христа, а неке других ствари – рече Хришћанин.
– Које су добре мисли у вези са нама?
– Оне које се слажу са Божијом Речју.
– А када се наше мисли слажу са Божијом Речју?
– Када над собом прогласимо исту осуду коју и Реч проглашава. Да ти боље објасним – рече Хришћанин: – Реч Божија каже о људима, онаквима какви су у свом природном стању: „Све мисли срца њихова су свагда само зле!“ „Сви су скренули, сви су заједно постали бескорисни; нема тога који чини добро, нема баш ни једног.“[589] „Јер је мисао срца човечијег је зла од малена.“[590] Када тако размишљамо о себи онда су нам мисли добре, јер су према Божијој Речи.
– Никад нећу веровати да је моје срце тако зло! – узвикну Незналица.
– Значи да никада у своме животу ниси имао ниједну добру мисао о себи – рече Хришћанин – али дозволи ми да наставим. Као што Реч Божија осуђује наше срце, тако осуђује и наше путеве; кад се наше мисли о нашим срцима и о нашим путевима слажу са осудом Речи о њима, онда су добре јер се слажу.
– Објасни ми то своје мишљење – рече Незналица.
– Божија Реч каже да су човечији путеви криви;[591] нису добри већ наопаки – настави Хришћанин да му објашњава. – Каже да људи по себи обично не иду добрим путем и да га не познају.[592] Када човек тако мисли о својим путевима – то јест, кад тако мисли озбиљно и понизно, онда има добре мисли о својим путевима, јер се тада његове мисли слажу са оним што Божија Реч каже.[593]
– Које су мисли о Богу добре? – упита Незналица.
– Као што рекох у вези са нама, тако је и кад се наше мисли о Богу слажу са оним што Реч говори о Њему, то јест, кад мислимо на Његову Особу и Његова својства онако како учи Реч, о чему сада нећу да говорим нашироко. Ипак ћу ти рећи какав је Божији однос према нама. Када схватимо да нас Бог познаје боље него што ми сами себе познајемо и види грех у нама када га и где га ми сами не видимо, када схватимо да Он зна наше најдубље мисли и да су му наша срца отворена до самога дна, кад мислимо да Му сва наша праведност смрди и да зато не може да гледа пред собом да се неко ослања на своје заслуге – онда имамо добре мисли о Богу.[594]
– Зар мислиш да сам тако глуп да не знам да Бог види даље од мене? – рече Незналица. – Зар мислиш да бих долазио Богу са неким својим заслугама?
– Како ти дакле мислиш о томе? – упита Хришћанин.
– Укратко ја сматрам да морам да верујем у Христа ради оправдања.
– Како можеш да сматраш да би требало да верујеш у Христа кад не видиш своју потребу за Њим? Ти не видиш своје грехе нити своје личне недостатке, него имаш такво мишљење о себи и о ономе што чиниш, да је очигледно да ниси никад видео потребу за Христовом праведношћу која би те оправдала пред Богом. Како дакле можеш да говориш „ја верујем у Христа?“
– Ја ипак верујем у Њега – рече Незналица.
– Како верујеш у Њега? – упита Хришћанин.
– Верујем да је Христос умро за грешнике и да ћу бити оправдан пред Богом од проклетства, зато што ће милостиво да прими моју послушност Његовом закону. Христос чини Својим заслугама да моја побожна дела буду примљена од Оца[595] – одговори Незналица.
– Дај да ти одговорим на ту твоју исповест вере:
1. Ти верујеш неком замишљеном вером, јер таква вера се нигде не налази у Речи.
2. Ти верујеш лажном вером, јер узимаш оправдање од Христове личне праведности те је приписујеш себи.
3. Таква вера чини да Христос оправдава твоја дела, а не твоју особу и чини да се оправдаваш својим делима, а то је лажна наука.[596]
4. Дакле, ова вера је варљива и остаће под гневом на дан Бога Свемогућега. Јер права вера чини да душа која је кроз закон постала свесна свога стања, бежи под Христову праведност. А та Његова праведност није дело милости које тебе оправдава и чини твоју послушност да је угодна Богу, него зависи од Његове послушности закону кад је претрпео оно што је закон захтевао од нас. Такву праведност права вера прихвата. Душа се склања под њено окриље и, постављена пред Богом без мане, примљена је и опроштена јој је кривица.
– Шта! – изненади се Незналица. – Зар да се ослоним на оно што је Христос сам без нас постигао? То би значило пустити узду нашим страстима и дозволити да живимо како нам се свиђа. Јер шта мари како живимо, кад можемо да се оправдамо Христовом праведношћу, само ако верујемо?[597]
– Име ти је Незналица, и какво ти је име такав си и ти. То и овај твој одговор потврђује. Ти не знаш шта је праведност која оправдава и како она чува човекову душу од Божијег љутог гнева кроз ту праведност. Ти и не знаш праве последице спасавајуће вере у ту Христову праведност, то јест, она приклања и привлачи срце Богу у Христу те љуби Његово име, речи, путеве и народ, а не како ти то у твом незнању замишљаш.
– Питај га да ли му се Христос икада открио са неба – рече сада Надољуб.[598]
– Ти и твоја откривења – наљути се Незналица. – Мени се чини да оно што вас двојица и сви ваши истомишљеници говоре, само је плод усијаног мозга.
– Шта ти човече причаш? – обрати му се Надољуб.– Христос је у Богу тако сакривен од телесног разума, да нико не може да Га позна на спасење своје душе уколико му Га Бог Отац не открије.[599]
– Тако ви верујете, а не ја. Ја верујем да је моја вера исто тако добра као и ваша, иако немам такве чудне идеје у глави као ви.
– Дозволи ми да ти нешто кажем – умеша се опет Хришћанин. – Не би требало тако олако о томе да говориш. Јер ја чврсто тврдим, као што је мој добри сапутник учинио, да нико не може да упозна Исуса Христа уколико му Га Отац не открије.[600] Вера, којом се душа прихвата Христа, ако ће да буде права, мора да произиђе из превелике Његове силе према нама који верујемо.[601] Колико видим, јадни Незналицо, ти ниси свестан деловања те вере. Пробуди се дакле да би видео своје жалосно стање и прибегао Господу Исусу. Тако ћеш се кроз Његову праведност која је Божија праведност – избавити од пропасти, јер је Он сам Бог.
– Ви идете сувише брзо за мене, не могу да вас следим – рече Незналица. – Хајдете ви напред, а ја ћу полако за вама.[602]
Они онда рекоше:
Зар ћеш презрет’ савет милих речи, И по својим злим стазама ићи? О, Незналко, остави пут свој И послушај позив, пријатељ је твој. Хајде тражи на свом путу Њега, Што жртвов’о за тебе је свега. Праведности ти се своје мани, Рухо твоје неће да те брани. Христу дођи, тек Он ће те спасти,
Да избегнеш пакленој пропасти.
Онда Хришћанин рече своме сапутнику:
– Хајдемo добри Надољубе. Видим да ти и ја морамо опет сами.
ПОЧЕТАКTHE PILGRIM'S PROGRESS by John Bunyan Copyright © 2020 LSVTM Сва права задржана. [589] Рим. 3:12
[590] 1. Мој. 8:21
[591] Пс. 125:5; Приче 2:15
[592] Рим. 3:17
[593] Моја праведност не зависи од онога што осећа моје срце, јер је моја праведност Господ Исус, јуче и данас, исти у све векове. Благо ономе који је свој мир основао на Ономе који се не мења.
[594] Да ли је Господ могао да поднесе Фарисеја који му је прилазио хвалећи се својим добрим делима? Никако! Није отишао својој кући оправдан. Тако је и са тобом; докле год имаш чиме да се хвалиш, нећеш моћи да опстанеш пред Њим (Лука 18:10-14). Само су жедни позвани на воду и гладни к хлебу живота; као што су и осуђени грешници позвани к престолу Божије милости.
[595] Видиш ли како Незналица пије из затрованог извора? То криво схватање се превише раширило. Многи верују да је Христос умро да би они својим заслугама и послушношћу закону задобили небо. На тај начин Христос није њихова правда него само допунитељ њихове правде. Тако уче и цркве где се верује да спасење зависи од других ствари као што су јело и пиће, а не од Божије благодати. Али апостол Павле добро говори: „Одвојили сте се од Христа ви који се законом оправдавате, отпали сте од благодати“ (Гал. 5:4).
[596] Човек ће да се оправда вером без дела закона (Рим. 3:28). Ниси оправдан зато што следиш Христа, него зато што се уздаш у Њега.
[597] То је обичан изговор оних који траже оправдање у својим добрим делима. Јасно је да они који се ослањају на Христа и траже заштиту своје душе у Његовој крви, доносе Богу мила дела и живот им је чистији и искренији и у црквеним и у грађанским дужностима од оних који хоће да се оправдају својим добрим делима.
[598] Да ли се Христос објавио и теби? Свету се чини да је то претеривање и болесна фантазија, али онима који верују, то је слатка стварност и узвишена сигурност која превазилази сваку сумњу. Такву сигурност је имао апостол Павле: „Када се свиде ономе . . . да открије свога Сина у мени . . .“ (Гал. 1:15-16). То је саставни део унутрашњег живота и искуства сваког верника. Да ли је Христос откривен у теби?
[599] Матеј 11:27
[600] Матеј 11:27
[601] Еф. 1:18-19; 1. Кор. 12:3
[602] Незналице - који не знају Божије истине не могу да иду са путницима који су вођени Божијим Духом. Одвојте се од њих јер је немогуће упоредити личну праведност са Божијом праведношћу, и дела милости Светог Духа са срцем које се ослања на себе.
ПОЧЕТАК |
PDF
|
|
|