Onda su nastavili put ka Gorama Miline[495] koje su pripadale Gospodaru onoga brda o kome smo govorili. Popeli su se na vrh prolazeći kroz vrtove, voćnjake i vinograde. Svuda su se videli izvori. Napili su se i umili, a zatim najeli grožđa. Na vrhu brda su pastiri napasali svoja stada.[496] Stajali su pored samog puta. Putnici su im prišli, naslonili se na svoje štapove (kao što to obično rade umorni putnici kada razgovaraju sa nekim usput) i pitali da li su to Gore Miline i čije ovce napasaju?
– Ovo su brda u Emanuilovoj zemlji – rekoše pastiri – i sa njih se može videti Njegov grad. Ovce su Njegove i On je položio Svoj život za njih.
– Da li ovaj put vodi u Nebeski grad?
– Na dobrom ste putu – odgovoriše pastiri.
– Koliko još ima odavde?
– Predaleko je, osim za one koji zaista žele da stignu tamo! – rekoše pastiri.
– Da li je put dalje opasan? – raspitivao se Hrišćanin.
– Siguran je za one za koje treba da bude siguran, a prestupnici će pasti na njemu.[497]
– Da li je moguće da se umorni putnici ovde malo odmore? – upita Hrišćanin.
– Gospodar ovih brda nam je zapovedio da ne zaboravljamo gostoljubivosti.[498] Dakle sve što vam treba stoji vam na raspolaganju.
Videh zatim u snu da su pastiri postavili putnicima razna pitanja. Hteli su da znaju odakle su? Kako su dospeli na put? Kako su istrajali na njemu, itd?
– Vrlo je malo onih koji pođu na put i stignu do ovih brda[499] – rekoše pastiri. Ali pošto su čuli njihove odgovore, lepo su ih primili i uzviknuli:
– Dobro došli na Gore Miline!
Pastiri čija su imena bila: Znanje, Iskustvo, Pažljivko i Iskren,[500] uzeli su ih za ruke i poveli u svoje kolibe, te ih ugostili onim što su imali.
– Ostanite malo duže sa nama da se bolje upoznamo i nauživajte se u lepotama Gora Miline.
Putnici su odgovorili da im je milo i da hoće da ostanu. Zatim su pošli na spavanje, pošto je već bilo kasno.
Ujutro su pastiri pozvali Hrišćanina i Nadoljuba da prošetaju sa njima po Gorama. Svi su izišli u šetnju i divili se pogledu koji im se odatle pružao. Onda su pastiri rekli među sobom:
– Hajde da im pokažemo neka od čuda!
Tako su ih odveli najpre na brdo Zabludu, koje je bilo veoma strmo sa druge strane. Rekli su im da pogledaju dole. Hrišćanin i Nadoljub su pogledali i videli nekoliko razmrskanih tela koja su pala sa vrha.
– Šta to znači? – upita Hrišćanin.
– Zar niste čuli o onima koji su pogrešili slušajući šta Imenej i Filit govore da je vaskrsenje tela već bilo?[501]
– Jesmo – odgovoriše oni.
– To su ti koje vidite razmrskane pod brdom. Ostali su neukopani do danas, za primer drugima da se ne bi penjali ovamo i naginjali nad provalijom.[502]
Zatim videh kako su ih odveli na vrh jednog drugog brda koje se zvalo Oprezno. Rekli su im da pogledaju u daljinu. Odatle su videli neke ljude kako tumaraju među grobovima. Pošto su se stalno saplitali i nisu mogli da iziđu iz groblja, došli su do zaključka da su slepi. Onda je Hrišćanin zapitao:
– Šta ovo znači?
– Vidite li tamo dole sa leve strane puta ogradu koja ga odvaja od livade?
Oni odgovoriše da vide, a pastiri nastaviše:
– Od te ograde vodi jedna staza do tvrđave Sumnjivice gde vlada Džin Očajnik. Ovi ljudi koje sada vidite među grobovima su jednom putovali isto tako kao i vi, sve dok nisu došli do ograde. Pošto je put bio džombast, rešili su da pođu livadom gde ih je uhvatio Džin Očajnik i zatvorio u tvrđavu Sumnjivicu. Tamo ih je držao u tamnici dok im na kraju nije iskopao oči, i odveo na ovo groblje gde i dan-danas tumaraju, da bi se ispunila mudra izreka: „Čovek koji zađe s puta mudrosti, počinuće u zboru mrtvih“.[503]
Hrišćanin i Nadoljub su se pogledali, a oči im se napuniše suzama,[504] no pastirima nisu ništa rekli.
Zatim videh u snu kako su ih pastiri odveli na drugo mesto, u jednu dolinu gde su se nalazila vrata u brdu. Otvorili su vrata i rekli im da pogledaju. Unutra je bilo mračno i puno dima. Učinilo im se da čuju prasak vatre i vikanje kao da dolazi od mučenika, a zadah sumpora je gušio. Onda Hrišćanin upita:
– Šta ovo znači?
– Ovo je ulaz u pakao kojim ulaze licemeri, kao na primer oni koji su kao Isav prodali svoje prvenaštvo ili kao oni koji su prodali svoga Gospoda kao Juda, ili koji hule na evanđelje kao Aleksandar, ili koji lažu i pretvaraju se kao Ananija i Sapfira – odgovoriše pastiri.
– Vidim da je svaki od njih nosio znake putnika kao i mi, zar ne? – primeti Nadoljub.
– Tačno! – rekoše pastiri.
– Dokle su stigli pre nego što su bili uhvaćeni? –
– Kako koji, neki su stigli sve do ovih brda, neki nisu.[505]
Putnici su zatim poželeli da produže put, a pastiri su se složili, te zajedno pođoše na kraj Gora Miline. Pastiri zatim rekoše jedan drugome:
– Hajde da im pokažemo vrata Nebeskoga grada ako budu mogli da gledaju kroz naš durbin.
Tada ih odvedoše na brdo koje se zvalo Jasno i dali im durbin.[507] Ovi su pokušali da ga upotrebe, ali zbog onoga što su im pastiri rekli pre toga ruke su im još uvek drhtale, tako da nisu mogli da ga drže sasvim mirno. Ipak, uhvatili su letimičan pogled nečega što je ličilo na vrata i nekakvu slavu. Onda pođoše dalje pevajući:
Pastiri su nam tajne razotkrili,
O čemu drugi nisu ni sanjali.
Videćete tajne sakrivene,
I slavu Njegovu što nikad ne vene.
Kad su se spremili za dalji put, jedan od pastira im je dao uputstva da ne bi zalutali. Drugi im je rekao da se čuvaju Laskavca. Treći im je rekao da ne spavaju na Začaranoj zemlji. A četvrti im je poželeo srećan put i Božiji blagoslov.[508] Tada se probudih iz sna.
To su braća koju je Gospod zadužio da pasu Njegove ovce. Rado odgovaraju na pitanja i daju dobre savete umornim putnicima. Sastati se sa takvima znači divotu i milinu putovanja. Poštuj takvu braću, traži savet od njih i oni će ti rado sve pokazati, što će dobro da ti posluži. Naslonili su se na štap Božijih obećanja – „štap tvoj i palica tvoja teši me.“
Malo je onih koji dolaze na Božije gore pune mile atmosfere i zajednice sa Bogom i vernom braćom. Sama svest i pomisao na nebo puni srce milim nadanjem. Idite radosno i hrabro na tu goru Miline u zajednici Božijeg naroda!
Znanje i iskustvo spojeni sa opreznošću i iskrenošću vode putnika divnom kraju. Divno je gledati starce i starice u Gospodu koji su puni svakog znanja Božije Reči, koji su okusili Božiju dobrotu i uvideli kako greh zavarava; ne odaju se lažnoj sigurnosti, već paze i bdiju da ne zađu u napast, i iskreno u ljubavi provode svoj život. Kad se sastaneš sa takvima odmori se kod njih i nastoj da na kraju i ti budeš jedan od njih.
Eva je počela bez pravog straha da razmatra Božije naredbe, i na svršetku je pala. Tako mnogi nemaju straha i krivo tumače Reč Božiju, dok na kraju ne padnu i ne strovale se u večnu propast. Primi Božiju Reč iskrenim srcem; veruj ono što ona tako jasno uči, i ne daj mesta Satani koji nagovara: „Je li istina da je Bog kazao?“ (1. Moj. 3:1). Tešimo se što ćemo jednom izići iz svog mrtvog tela i biti vaskrsnuti i zameniti ga za večno telo koje će biti bez ikakve mane i pogreške. Isus je ustao, pa ćemo ustati i mi! Videćemo Gospoda u svojim telesima uprkos sve krive nauke racionalista i spiritista (1. Kor. 15).
Neka nam ovo bude za opomenu. Mnogi neprijatelji hoće da nam iskopaju oči, da ne bismo mogli da vidimo Božiju milost i ljubav. Mnogi su pošli krivim putem i bili zarobljeni sumnjom, te zato više nisu sposobni da poznaju Božiju istinu. Tako su mnogi pošli za Jehovinim svedocima, subotarima, spiritistima itd., kojima su duhovne oči zatvorene da ne vide spas u Hristu Božijem Sinu – razapetom Jagnjetu, već uzalud traže po Starom Zavetu nadimajući se i zalazeći na njivu „Očajnikovu“, gde im se u kuli sumnje iskopaju oči, da ne vide put večnog života. Ne daj se dakle zarobiti u zbor mrtvih, ti koji putuješ u grad večnoga života, i ako si oslobođen iz tamnice sumnje, hvali Boga i pazi da te „Očajnik“ ponovo ne zatvori u svoju tamnicu „Sumnjivicu“. Priče 21:16.
Kada vidimo da je neko u istim gresima u kojima smo mi nekad bili, to nas ponižava i mi hvalimo Boga za milost koja nas je izbavila. To čini da budemo krotki, ponizni i da se bojimo Boga, jer nas je samo Božija blagodat spasla, tako da i mi nismo zauvek propali.
Kako je moguće ići tako daleko? Ima ljudi koji dosta dugo putuju u licemerstvu, noseći odelo hrišćanina, dok se njihovo pretvaranje ipak svali na njihovu glavu. Ali pre ili kasnije, licemerstvo će da se otkrije, i njihov svršetak će biti jadan. Da li priznaješ da putuješ u nebo? Jesi li stvarno Božije dete, ili si samo falsifikovani novac–lažni hrišćanin? Boj se, jer će doći red i na tebe!
Potrebno je da i ti i ja molimo Silnoga za silu. Da li se iskreno molimo? Nećemo pobediti u svojoj sopstvenoj sili. „Gledajući na Isusa, začetnika i usavršitelja vere“ (Jev. 12:2). U Njemu i sa Njim ćemo biti jaki!
Radosno nadanje Božijim obećanjima daje se vernim putnicima kao durbin. Mi bismo mogli ponekad da vidimo zlatna vrata, ali pomisao na našu nevernost zamagli nam vid duha. Ostanimo verni da senka naše telesnosti ne bi zaklonila radostan pogled u blaženu večnost. To znaju verni, i zato mogu da savetuju putnike, te tako postaju dobri pastiri, koji pasu stado Gospodnje na Njegovim zelenim livadama.
Na drugom mestu Banjan daje sledeće savete onima koji putuju u Nebeski grad: (a) Idi po putu. (b) Ostani na njemu. (v) Odbaci svako breme koje bi te zadržavalo. (g) Ne ceni sebe previše, nego misli na stazu kojom ideš. (d) Ne zaustavljaj se zbog onih koji viču za tobom. (đ) Ne plaši se nikakve nevolje. (e) Pazi da se ne spotakneš na razne smetnje. (ž) Prizivaj Boga i On će ti dati srećan put.
