Сада долазимо до четвртог и последњег дела, који се тиче прималаца речи. Реч нема само свог служитеља, она има и оне којима је намењена – своје слушаоце. Да ли је служба речи делотворна или није зависи и од слушалаца. Нема сумње да је сам служитељ речи у великој мери одговоран, али су поред њега одговорни и они којима је реч намењена. Ако треба да дође до ослобађања речи, одговорност имају и служитељ и слушаоци. Потоњи могу да ометају објављивање Божије речи, као и ток речи. Постоји неколико места у Библији где су наглашени примаоци речи. Надамо се да ћемо из ових примера стећи неке увиде.
Прво
Погледајмо најпре шта пише у Матеју 13. Господ тамо говори у причама, пошто Бог не може да се открије „ученима и паметнима“ (Матеј 11:25). Такви људи не могу да очекују откривење од Бога па стога нису у стању да приме реч. Они не само да нису у стању да приме непосредно откривење од Бога, него нису у стању да приме откривење ни од служитеља речи. Кад год међу слушаоцима има мудрих и разумних, Божија реч је или ослабљена или је потпуно спречена да се ослободи. Што више људи себе сматра мудрима, теже им је да буду просветљени. Што више зависе од себе, то им је Божија реч више затворена.
Једно можемо да приметимо: у старозаветним пророчанствима, често су „затворене и запечаћене ове речи“ (Дан. 12:9). Ово показује да реч може да буде ослобођена, или да буде затворена након што је ослобођена. Нећемо покушавати да објаснимо значење овог затварања нити да нагађамо колико дуго је реч била запечаћена. Ми само желимо да успоставимо духовно начело које тврди да човек може да чује Бога како говори, а да му та реч буде затворена. Он може да дотакне Божију реч, али она му је и даље запечаћена. Данило нам показује стварност запечаћености речи, Господ нам даје њен узрок – човекову сопствену мудрост и разумевање. Господ скрива Своју реч од мудрих и разумних да је не би разумели. Дакле, ко себе сматра мудрим и разумним, од њега ће Свети Дух сакрити реч у складу са Божијим умом.
Једно основно начело је откривено у Библији, а то је да након што је човек јео плод са дрвета знања добра и зла, дрво живота му је забрањено. Након тога, херувим и пламени мач су чували пут до дрвета живота (1. Мој. 3:24). Чим човек поседује знање које долази са дрвета знања добра и зла, он је онеспособљен да дотакне живот. Не само да је тада такав додир човеку немогућ, него га је и Бог забранио. Ово је значење затварања. То значи више од човекове неспособности; то је и Божија забрана. Ово је веома озбиљна ствар. Кад год се човек усредсређује на знање, живот му измиче. Имај на уму да у време када се хвалиш својом мудрошћу и схватањем, сматрајући себе надмоћнијим, Божија реч ти је скривена. Ти не разумеш, не видиш јасно, чак и ако то жарко желиш. Ово је Божије печаћење. Сети се како се Господ Исус молио: „Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си сакрио ово од учених и паметних, а открио безазленима“ (Матеј 11:25). Бог то ради промишљено. Сходно томе, у служби речи, пажња такође треба да се усмери на стање слушалаца.
Док говоримо онима који су тек спасени можда није потребно да превише напорно користимо свој дух, нити треба да црпимо много светла или речи. Али шта је са проповедањем еванђеља неспасенима? Осећаш да мораш да користиш много духа и речи. И природно, ако се дотакнемо вишег Божијег откривења – оних узвишенијих и практичнијих духовних ствари – очигледно треба да користимо више речи, више светлости и више духа. Али претпоставимо да овде долази неко ко себе сматра мудрим и разумним. Не само да му их Бог неће открити непосредно, него је чак и служитељ речи спутан његовим присуством. Ако околност захтева мање ослобађања духа, његова препрека можда неће бити превелика. Али ако је потреба за духом велика, он постаје велика препрека служби речи. Снажна реч Божијег откривења не успева да се испољи јер Бог не жели да он схвати.
Поред служитељевог стања, слушаоци речи представљају још један проблем. Ако неко чије је стање непријатељски настројено да Божији благослов буде међу слушаоцима, он ће утицати на ослобађање речи. Реч ће пасти на земљу, ма колико служитељ био снажан. Није нам јасно како слушаоци утичу на реч, али знамо да је то ипак чињеница. Стога, када научимо да будемо служитељи речи, требало би да се присетимо да понекад ми сами кочимо реч, а понекад је то због других.
Претпоставимо да након што си решио све своје проблеме још увек ниси у могућности да ослободиш откривење и речи. За оне који почињу да служе, препрека је углавном у њима самима, јер је њихово откривење ограничено и још нису примили довољно светлости. Али онима који су примили снажно и чисто откривење и дало им се довољно речи, њихово нежно осећање је спутано и њихове речи су спречене када дотакну оне који су гордог духа или оне којима је ускраћен Божији благослов.
Дух је веома осетљив. Док објављујеш реч карактеристично је да се твој дух и Свети Дух ослобађају исто тако као и твоје речи. Али ето некога међу слушаоцима који себе сматра мудрим. Он је посматрач. Он спутава реч да слободно тече – он је блокира. Понекад желимо да своју браћу приведемо Божијој светлости да упознају себе, или желимо да их доведемо Господу да виде славу у Светињи над Светињама. Запази колико је такво откривење чисто. Овде се не ради о доктрини и учењу, него само о откривењу – чистом откривењу. Током процеса чистог просветљења и изгарања, ако је присутно три или петоро браће који заузимају став посматрача (они само посматрају затвореног духа, шта би ти могао да урадиш; њима није потребна Божија реч, нити ће радо да се покоравају Богу за Његову реч), увидећеш да су твоје речи толико спутане да ти је тешко да их изговориш. Што је твоје излагање духовније, људи ће лакше на тебе да утичу; што је твоја порука мање духовна, мање си под утицајем. Служитељ речи се плаши „учених и паметних“. Господ неће да благослови такве људе. Отуда је врло глупо сматрати себе ученим и паметним.
„А открио малој деци“ (ССП), наставља Господ. Што је осетљивији став оних који примају речи, то се и реч снажније ослобађа. Што је понизнији слушалац, то је и реч силнија. Ако је он врло вољан и радо послушан, реч ће му показати више светлости и откривења. Тешко је помоћи онима који не желе да приме помоћ, али је релативно лако помоћи онима којима је лако помоћи. Ово је такође једно основно духовно начело.
Много је оних којима је тешко помоћи. Они се опиру речи и њеном значењу; оспоравају Библију и очигледно је да је тешко да им се помогне, јер Божије просветљење мора да продре кроз њихове многе слојеве критике и противљења пре него што допре до њихове унутрашњости. Што је особа више налик детету, то је спремнија да јој Господ помогне. Што је мекша, то постаје мање пристрасна. Онај чије је срце приступачно за Бога налази да је и његов дух приступачан за Бога. За њега ће служба речи бити снажна и он ће примити много откривења.
Бог се супротставља онима чије је срце тврдо, али даје милост онима који су као деца – онима који траже понизно, једноставно и благо. Зашто? Јер ће Господ уништити мудрост мудрих, и одбациће памет паметних (Види 1. Кор. 1:19). Господ ће те довести до места где можеш да кажеш: „Нема никакве користи ни од моје мудрости ни од моје памети.“ Ако си у Божијој милости, можеш да се осврнеш након три или пет година дисциплиновања и признаш колико си пропатио због своје сопствене мудрости. Требало је да добијеш више милости, али твоја се мудрост испречила на том путу. Колико њих још увек не зна за штету коју је људска мудрост нанела њиховим животима. Али знаће оног дана када приме Господњу милост.
Друго
„Уништићу мудрост мудрих, и одбацићу памет паметних“, каже Бог у 1. Кор. 1:19. Његов циљ у томе је „да се нико не похвали пред Богом“ (1. Кор. 1:29). Једном речју, Бог не жели да се неко поноси. Он одбацује мудре и разумне. Ми имамо своју мудрост, али колико нам је само потребна сила. Ми смо мудри, па ипак слаби. Бог претвара нашу мудрост у лудост, а нашу слабост претвара у снагу. Ово је најтежи задатак, али Бог га је таквим учинио. То је нешто чудесно у нашим очима. Бог је уништио мудрост људи, али им је дао Своју силу.
Како ово да објаснимо? Како то да се уништавањем људске мудрости решава проблем силе? Како Бог уништава људску мудрост да би унео Своју силу? Тиме што је Сам Господ Исус постао наша мудрост. „А од њега (Бога) је то да сте ви у Христу Исусу, који је за нас (постао) мудрост од Бога и праведност и посвећење и откупљење“ (1. Кор. 1:30, ССП). У овом стиху требало би да иза речи „Бога“ стоје две тачке, јер та мудрост укључује праведност, посвећење и откупљење. Како Бог чини Христа нашом мудрошћу? Пошто је наша сопствена мудрост уништена и постанемо будале Бога ради, ми прихватамо Христа као своју мудрост.
Божија сила се у нама манифестује на троструки начин: Христос наша праведност, Христос наше посвећење и Христос наше откупљење. Потребна је огромна сила да нас учини праведнима и светима и откупљенима (откупљење овде посебно указује на откупљење тела), а све је то утеловљено у Христу као нашој мудрости. Другим речима, Бог открива своју милост у Христу. Откривење је оно са чиме смо у непосредном контакту, али исход ће бити праведност, светост и откупљење. Ово решава проблем силе као и проблем мудрости. Када је решен проблем откривења, сва духовна богатства су откривена, док је сво духовно сиромаштво одбачено. Сагледавање је основно за оно што се тиче духовности. Једном када се види, све је решено. Не можемо непосредно да дотакнемо праведност, иако можемо да примимо откривење на тај начин. Када има откривења, решава се и питање праведности. Ми поседујемо праведност посредством откривења, јер је то начин на који нам Бог даје праведност.
Можда ово може да објасни зашто Господ одбацује нашу мудрост. Јер кад смо ми мудри, Господња мудрост нема уплива; дакле, неће бити никаквог откривења. Како откривење престаје, сви духовни благослови су прекинути. Духовна снага се смањује онако како се духовни увид смањује, али се повећава када се духовна будалаштина смањује. Ово двоје је блиско повезано.
Нико не може непосредно да прими Господње деловање, пошто су сва Његова дела смештена у откривење. Ко има откривење има све. Ако неко покуша да прихвати Господње дело одвојено од откривења, сматраће га потпуно неделотворним. Он може да препозна себе као грешника и да својим умом прихвати да је Исус Спаситељ, али његова молитва је бескорисна ако нема духовног схватања. Он може чак и другима да проповеда учење о спасењу; упркос томе, то ће се сручити на његове слушаоце као хладна вода. Ово је покушај да се прихвати Господње деловање одвојено од откривења. Па ипак, ако се тој особи макар мало отворе очи да види да је Господ већ умро за њу, она може одмах и спонтано да прихвати Господњу смрт без обзира на околности, било да се моли сама у својој соби, или да слуша поруку на неком састанку. Онај ко дотакне откривење добија Христа. Слично томе, онај ко се није дотакао откривења неће моћи да поседује Христа. Питање се врти око тога да ли је примио откривење. Ово представља основно начело. Бог је ставио Своје дело у откривење: стога само у откривењу људи могу да буду повезани са Његовим делом.
Учењем овог духовног начела лако можемо да разумемо колико примаоци речи могу да утичу на службу речи. Кад год људи себе сматрају мудрима и разборитима, Бог се крије од њих. Али ако дођеш Господу као дете – једноставно, понизно и осећајно – Господ ће природно бити твоја мудрост. Пошто Он постане твоја мудрост, твој проблем силе је такође решен. Ти који имаш Христа као своју мудрост, онда и праведност, и посвећење и откупљење постају твоји. Духовна стварност се налази у Христовом откривењу. Дотакнувши откривење, имаш стварност. Сви проблеми који се односе на прошлу праведност, садашњу светост и будуће откупљење решавају се у мудрости. Имајући Христа као мудрост, имаш све. Међутим, ако су они којима је служба упућена поносни, уображени или затвореног духа, они нису у стању да приме откривење, нити ће им га Бог дати. Због тога морамо да научимо да будемо понизни, осећајни и једноставни пред Богом. Што смо поноснији, то се више удаљавамо од Божијег откривења. Служитељ речи не може да нам помогне; напротив ми ћемо га спутавати. Бог све скрива од мудрих и разумних, а открива Себе онима који су као деца.
Треће
„Као што је написано: Бог им је дао тврдоглави дух, очи да не виде и уши да не чују – до данашњег дана“ (Рим. 11:8). Ово се односи на јеврејски народ који ни до данас не може ни да види ни да чује. Обрати пажњу на то да је стање у Матеју 13 много теже него оно у Матеју 11. У Матеју 11 скривање је привремено, док је у Матеју 13 трајно – на основу онога што се догодило у Матеју 12. Ситуација у Матеју 12 је следећа: пошто је Господ изагнао демоне силом Светог Духа, Јевреји су инсистирали на томе да је Он то учинио помоћу Веелзевула, јер су Јевреји мрзели Господа без разлога. Они су у себи знали да је Он изагнао демоне Светим Духом, али су га толико мрзели да су хулили на Светог Духа говорећи да је изгонио демоне помоћу Веелзевула. Они су у себи гајили велику предрасуду. Знали су да ће морати да верују у Господа ако признају да је изгонио демоне Светим Духом. Али они су већ одлучили да не верују; и зато би радије да одбаце Господа. Сходно томе, непоколебљиво су тврдили да Он изгони демоне помоћу Веелзевула. Срца су им била тврда као кремен. Таквима не може да се опрости ни на овом свету ни у будућем. Неопростиви грех почиње када људи жестоко поричу нарочито дело Светога Духа гласно говорећи да је то дело Веелзевула. Међу многим Сатаниним именима ово је нешто најогавније, јер значи „господар мува“. Колико је само људско срце као камен. Ово је најгори грех у целој Библији. Нема греха који би се могао упоредити са њим. Овај грех неће бити опроштен ни на овом свету ни у будућем.
Ово објашњава зашто је Господ користио приче кад је говорио касније у Матеју 13: „Зашто им говориш у причама?“ Његов одговор је био: „Вама је дано да сазнате тајне царства небескога, а њима није дано.“ Људи каменог срца су чули причу о сејању, али нису разумели шта то значи. Чули су о каменитом тлу, о птицама и трњу, али нису знали шта то значи. Чули су и за добру земљу, али нису знали шта она представља. Овде нам Господ Исус износи једно основно начело. Због тога што су учинили такав грех Бог затвара Своју реч, да гледајући не виде и слушајући не чују, нити разумеју. „Јер је окорело срце овога народа, и ушима тешко чуше, и очи своје затворише, да како не виде очима и не чују ушима и срцем не разумеју и не обрате се, и излечим их“ (Матеј 13:15). Изгледа као да им Бог брани чак и да се покају. Све док се особа држи сопствене склоности и предрасуда, одбијајући да прихвати светлост покушавајући да нађе грешку у истини, Божија светлост би заиста могла да му буде блокирана. Ко нема откривења, нема светлости и живи у тами. Зато се плашимо греха, нарочито се плашимо да незнајући грешимо. Схвати да се грешник може спасти, чак и фарисеј може да буде спасен, јер Бог зна како да поступа са грешником; али Он нема начина да помогне ономе ко неће да види.
Матеј 13 и Римљанима 11 показују нам начело да особа може да падне у такво стање и да јој буде потпуно ускраћена Божија светлост. То називамо Божијом забраном или Божијим печаћењем. Неки су запетљани дубоко у грех, не због своје неразумности, већ због своје сопствене мудрости. Грешка услед неразумности се лако може опростити, али грешка због мудрости се тешко опрашта, јер у овом другом случају човек не само да је погрешио, већ нешто није у реду са његовим срцем. Док се његово срце окреће против Бога, Бог запечаћује његово разумевање. Ово је нешто најозбиљније. Некима Бог не жели да се открије, па се скрива од њих. Уколико би се Бог према нама тако понашао, ми бисмо били потпуно изгубљени. Шта се још може упоредити са оваквим стањем? Молимо се стога овако: „Ах, Господе, никада не дозволи да паднемо у такво безумље да говоримо охоле речи; никада не дозволи да будемо толико неразумни да се одупремо светлости, и никада не дозволи да се приближимо тачки изван које нема покајања.“
Како може бити покајања ако нема откривења? Запечатити откривење значи запечатити покајање; а запечатити покајање значи запечатити опроштење. Пошто су они већ згрешили против Светог Духа, због тога им није дато никакво откривење или покајање. Слушајући не чују, гледајући не виде, нити су разумели. Другим речима, постојале су само речи, али не и откривење. Нека браћа и сестре нису вољни да прихвате или послушају у одређеним случајевима. Они имају своје предрасуде. Чак и ако је нешто исправно, они инстистирају на томе да је то погрешно. Како онда могу да приме откривење о томе? Онај ко је у стању да прими откривење од Бога мора да задржи став да можда сам није у праву. Он не доноси исхитрене закључке из страха да би могао да погреши. Онај ко жели светлост не може себи дозволити да буде арогантан. Господ може лако да просветли онога ко је благ и кротак. Он ће му дати и основна и узвишена откривења. Дакле учимо се да отварамо своја срца пред Богом да бисмо могли стално да примамо од Њега.
Четврто
Светлост никада не чека на човека! Пречесто смо попут оних који долазе Господу да просе хлеба. Нисмо сигурни да ли можемо да га добијемо. Увидимо да Бог има Своје дело на земљи, да нит Његовог дела никада није прекинута и да се наставља. Они са духовним увидом могу да открију где је та нит. Ако неко падне, можда неће моћи да стигне. Ако гаји предрасуде, неће видети. Претпоставимо да не успемо да ухватимо корак са оним што је Бог учинио пре двадесет година; како онда можемо да идемо у корак са оним што Бог чини данас? Зато никада не дозволи себи да будеш у супротности са Божијим деловањем. Буди скроман и учи. Једно је сигурно: Бог има Свој правац и ради корак по корак идући ка Свом циљу. Морамо да то пратимо из године у годину. Ако наш дух остане у понизности и благости, моћи ћемо да дотакнемо нешто од Божијег деловања. Ако постанемо поносни, арогантни и уображени, Бог ће нас одбацити.
Ефесцима 4 предвиђа да ће црква достићи зрелост. Бог жели да Своју службу подигне на племенити ниво. Неки су можда данас дотакли више онога што се тиче Бога, док ће код других можда морати да протекне десет до двадесет година пре него што сазнају како да дођу до тога. Многе духовне ствари имају временски елемент, а ми смо још далеко од тога да их стекнемо. Дакле, замолимо Бога да нам укаже милост да научимо нешто значајно и стварно. Нека Бог да службу Својој цркви, а нама да научимо све што би требало да научимо.
