Već smo videli prirodu Božije reči, koja uključuje ljudski dodir mnogih ljudi, ali ona time nije ni najmanje izopačena. Reč i dalje ostaje večna, uzvišena, božanska, sveta i čista. Videli smo službu reči kao predavanje reči koja sadrži ljudske elemente posredstvom ljudi, to jest posredstvom ljudskog pamćenja, razumevanja, mišljenja, srca, i duha. Ranije smo naglasili činjenicu da služitelj reči mora da bude u ispravnom stanju pred Bogom ako se želi da reč bude objavljena, jer će svako neprikladno stanje u služitelju automatski izopačiti Božiju reč.
Usredsredimo sada svoju pažnju na Pavla – koga je Gospod najviše upotrebio prema zapisima Novog zaveta – da bismo saznali kako je on nekada bio služitelj Božije reči.
Prvo
„Trku sam svršio“, rekao je Pavle (2. Tim. 4:7). Trku koju je Pavle završio bila je dobro isplanirana i pripremljena. Bog daje svakom onom koga želi da upotrebi određenu trku da trči – trku koja je pažljivo proračunata i posebno zacrtana, i u pogledu puta, i u pogledu razdaljine. Pavle je primio takvu milost od Boga da je mogao da završi ovu trku pre svog odlaska. Mogao je da kaže: „Trku sam svršio.“
Verujemo da je Bog stavio ovu trku pred Pavla prvog dana kada je uzverovao u Gospoda. Naravno, znamo da je Bog radio u njegovom životu mnogo pre nego što je bio spasen. Sam Pavle je rekao Galatima sledeće: „Ali, kada se svidelo Onome koji me je još od rođenja odvojio i pozvao svojom milošću da mi otkrije svog Sina – da ga propovedam među paganima – nisam se posavetovao ni sa kim“ (Gal. 1:15-16, SSP). Prvo je spomenuo Onoga „koji me je još od rođenja odvojio i pozvao svojom milošću“, kako bi pokazao da je zapravo izabran od utrobe svoje majke; zatim je nastavio da priča o tome kako je postao služitelj Božije reči. Čak i dok je bio u majčinoj utrobi Bog ga je odvojio i pripremio trku za njega. I u trenutku kada je bio spasen, počeo je da trči tu trku. Stoga shvatamo da pripremu i početak služitelja određuje Bog, štaviše dok je još u majčinoj utrobi.
Otuda sve ono što nam se događa pre nego što smo spaseni ima određeno značenje. Bez obzira na tvoje karakteristike, temperament, sklonost i snagu, Bog je to unapred uredio i pripremio. Nema slučajnosti, jer je sve unutar Božije providnosti. Ništa se ne dešava slučajno. Čak su i čovekove prirodne sposobnosti i iskustvo unapred pripremljeni za buduću službu. Bog je izabrao Pavla pre njegovog rođenja i unapred mu je odredio trku; čak je i zanimanje za koje je učio pre duhovnog preporođenja bilo unapred pripremljeno.
Petar je lovio ribu kada je bio pozvan. Shodno tome, njegovo životno delo je bilo da dovede ljude Gospodu. Dati su mu „ključevi carstva nebeskog“ da bi mogao da otvori vrata carstvu. Otvorio je vrata carstva na dan Pedesetnice, i to je ponovo učinio u Kornilijevom domu. Dakle, ribar je u svrhu dovođenja ljudi.
I Jovan je bio ribar, ali kada ga je Gospod pozvao, on nije lovio ribu, nego je krpio mreže. Od četiri Evanđelja, Evanđelje po Jovanu je bilo poslednje napisano i govori ljudima šta je to večni život. Da postoje samo tri Evanđelja i da je izostavljeno jedno od njih, Jovanovo „krpljenje“, ljudi verovatno nikada ne bi saznali šta je to večni život. Jovan je svoje poslanice napisao nekoliko decenija nakon što su Petar i Pavle napisali svoje. U tom periodu gnostici su pokušali da pomešaju ljudsku filozofiju sa čistim evanđeljem o Isusu Hristu. Zato je Jovan vraćao ljude na to da ponovo promisle o večnom životu. Pisao je o uslovima i znacima da je neko rođen od Boga. Na početku otpadništva pozvan je da popravlja mreže ponovnim isticanjem večnog života. Jovan je takođe napisao Knjigu Otkrivenja kao poslednju od šezdeset šest knjiga Biblije. Da je izostavljena ova knjiga, koliko bi Biblija bila nepotpuna, jer bi mnoge stvari ostale bez završetka. Dakle, Jovan je opet popravljao, ovaj put sa Knjigom Otkrivenja. Bog nam pokazuje da je Jovanova služba služba popravljanja.
Vratimo se sada Pavlu. Bog je odredio njegovu trku, čak je i njegovo zemaljsko zanimanje bilo božanski unapred uređeno. On je bio izrađivač šatora, a ne tkač. Iskoristio je dostupne materijale, isekao ih i sašio kako bi napravio useljiv dom, mobilnu kuću. Ovde vidimo službu koja prati dela Gospoda Isusa i Petra. Ona stoji između Petrovog dela i dela dolazećeg carstva. Dani carstva tek dolaze, ali ljudi su već spaseni, pa ih treba izgraditi kao crkvu. Pavlova služba je poput pravljenja šatora, spajanje materijala za izgradnju useljivog doma. On nije imao za cilj da izradi veliki komad tkanine, već da napravi nešto pogodno za stanovanje. Bog je takođe unapred odredio ovo zanimanje.
Pošto smo izabrani kao služitelji Božije reči od utrobe svoje majke, niko od nas ne može sebi da dozvoli da bude nerazuman pred Bogom. Svako mora da zna šta mu je Gospod pripremio. Čovekovo okruženje, porodica, zanimanje – svaka od ovih ljudskih stvari ima Božije uređenje u tome. Bog nikada ne namerava da uništi ove ljudske aspekte. On ne želi da budemo iskvareni – da budemo uobraženi i neprirodni. On želi da mi budemo bezazleni ljudi, iako će u isto vreme raditi na slamanju našeg spoljašnjeg čoveka. Ono što je o tebi ljudski element je nešto što je utvrđeno Duhom Božijim, ali ti kao osoba, to jest, tvoja prirodna sposobnost, tvoj prirodni život sa svojom mišlju, voljom i emocijama, Bog mora zasigurno da slomi. Slamanje spoljašnjeg čoveka uopšte ne znači da Bog odbacuje i naše ljudske elemente.
Veliki problem se sastoji u sledećem: Ne znamo odakle da počnemo i gde da završimo; to jest, ne znamo koliko toga u našem životu treba da zadržimo, a koliko toga Bog mora da slomi. Ali oni koji su bili poučeni pred Njim brzo mogu da zaključe da li je neka služba čista ili nečista. Ovaj način nije tako jednostavan kao što mi obično mislimo. Svi moramo da se potčinimo Božijoj disciplini, pod krstom. Krst je već ostavio po strani sve ono što Bog osuđuje i mrzi; slomio je sve ono što On želi da slomi. Moramo da naučimo da se pokoravamo, moleći se ovako: „O Gospode, u sebi imam mnogo problema koje ne znam kako da rešim. Molim Te za svetlost od Tebe da me prosvetli, nadvlada i postupa sa mnom, tako da me dovede do mesta gde moj lični sastav ne ometa Tvoj rad, ali može da oslobodi Tvoj rad.“ Gospod je od početka do kraja uredio Pavlov život. Njegovo spasenje je bilo za primer: Božija svetlost ga je bacila na zemlju. Ovo je ogromno spasenje. Pošto je ustao sa zemlje, Božija reč je neprestano izvirala iz njega. Napisao je toliko novozavetnih knjiga. Božija reč je neprestano dolazila od njega. On je zaista bio služitelj koga je Gospod veoma koristio.
Drugo
Pročitajmo posebno 1. Poslanicu Korinćanima da bismo otkrili kakvu je službu reči imao Pavle. Neki komentatori tvrde da u Poslanicama Korinćanima, posebno u 1. Korinćanima 7, Biblija dostiže svoj vrhunac što se tiče ljudskog iskustva. Ovo je u potpunosti tačno. Obratimo pažnju na sledeće odlomke:
„Ovo govorim kao dopuštenje, a ne kao zapovest“ (1. Kor. 7:6). Očigledno je da govori sam Pavle.
„Želim da svi ljudi budu kao ja“ (1. Kor. 7:7). Ova želja je bila Pavlova. Stih 6. je pokazao Pavlovu sopstvenu reč; 7. stih je otkrio njegovu sopstvenu želju. On nije rekao da je Bog naredio ili da je Bog tako odlučio. Kasnije je čak spomenuo sledeće: „Ali svako ima svoj milosni dar od Boga: neko ovakav, a neko onakav“ (SSP). Bog je radio drugačije kod različitih ljudi, ali prema mom ličnom mišljenju, razmišljao je Pavle, voleo bih da svi ljudi budu kao ja.
„A neoženjenima i udovicama velim: dobro im je ako ostanu kao što sam i ja“ (1. Kor. 7:8). I opet, Pavle je izgovorio ove reči.
„Bračnim drugovima pak ne zapovedam ja, nego Gospod, da se žena ne rastavlja od muža“ (1. Kor. 7:10). Najpre je rekao: „zapovedam“; odmah nakon toga uhvatio je sebe kako govori: „ne ja nego Gospod“ (Karadžić). Od cele Biblije samo 1. Korinćanima 7. poglavlje sadrži ovaj način govora. Pavle je ovde izneo naredbu, ali je ipak instistirao na tome da nije on taj, nego da je Bog taj koji je izdao tu naredbu.
„A ostalima govorim ja, ne Gospod“ (1. Kor. 7:12) – Pavle ponovo govori. Od 12. do 24. stiha Pavle je bio taj koji je govorio, a ne Gospod. Kako se usudio da kaže ove stvari? Koliko je samo bio hrabar! Na osnovu kog autoriteta je on izneo ovakvu naredbu? Pavle govori svojim čitaocima u sledećim stihovima:
„A za devojke nemam zapovesti od Gospoda“ (1. Kor. 7:25). On nije lagao, nego je iskreno priznao da nema zapovesti od Gospoda. „Nego iznosim svoje mišljenje kao onaj ko je po Gospodnjem milosrđu dostojan poverenja“ (SSP). To je bilo mišljenje onog koji je primio Gospodnju milost i kome je Bog dao silu da bude veran. Gospod je učinio snažno delo u njegovom životu tako da Pavle može da bude dostojan poverenja. Pavle je govorio: pošto me je Bog svojom milošću učinio osobom dostojnom poverenja, danas mogu da iznesem svoje mišljenje. Nema Gospodnje zapovesti, to je isključivo moje mišljenje – to je samo način na koji ja gledam na ove probleme.
„Mislim . . . da je to dobro zbog sadašnje muke“ (1. Kor. 7:26, SSP). Pavle je ovde izneo svoje mišljenje.
„A ja vas štedim“ (1. Kor. 7:28). Opet, to je Pavlovo lično mišljenje.
„A ovo govorim, braćo . . .“ (1. Kor. 7:29, Karadžić). Pavle je bio taj koji je to rekao.
„A ja hoću da ste bezbrižni“ (1. Kor. 7:32). Opet Pavlova reč.
„A ovo govorim . . .“ (1. Kor. 7:35, Karadžić). Pavle još uvek govori.
„Ali je, po mom mišljenju . . .“ (1. Kor. 7:40). Ovde je izneseno Pavlovo lično mišljenje.
Na kraju, vratimo se 17. stihu: „I tako naređujem po svim crkvama.“ Kada je izneo ovu naredbu Pavle je imao u vidu ne samo Korinćane, nego i sve crkve.
Sve ovo može da nam izgleda čudno. Nije li to suprotno onome što obično razumemo? „Ništa ne činim sam od sebe“, rekao je Isus, „nego govorim ono što me je naučio Otac“; „što, dakle, ja govorim, govorim onako kako mi je govorio Otac“ (Jovan 8:28; 12:50). Ako je to bilo vodeće načelo u životu Gospoda Isusa, kako se onda Pavle usudio da kaže „želim“, „po mom mišljenju“, čak „naređujem po svim crkvama“? Ovde dotičemo najviše ili najniže duhovno iskustvo. Hvala Bogu što dodirujemo visinu, jer je 1. Kor. 7 jedinstveno poglavlje u Bibliji. Pošto je Pavle izgovorio ove reči završio je da govori o ovome zabeleživši sledeće: „A mislim da i ja imam Božijeg Duha“ (1. Kor. 7:40, SSP). On je veoma jasno znao da nema zapovest od Gospoda. Znao je da Gospod nije govorio, jer je govorio prema milosti koju mu je Bog pokazao. Njegova jedina osnova za takav govor počivala je na milosti i milosrđu koje mu je Bog dao. Stoga je zaključio svoje reči govoreći sledeće: „Mislim da i ja imam Božijeg Duha.“
Ovo što smo razmatrali je karakteristična ilustracija kako se ono što nazivamo ljudskim elementom koristi u Božijoj reči. Ovde je bio čovek koga je Gospod toliko disciplinovao, upravljao i postupao sa njim da je on mogao da govori, iako je znao da Gospod nije govorio, i da su, na kraju krajeva, ono što je govorio bile reči Svetog Duha. Pavle je rekao „želim“, „po mom mišljenju“, pa ipak rezultat je bio da je Božiji Duh isto tako želeo i tako mislio. Budući da je bio potpuno predan Duhu Gospodnjem i dozvolio da Božiji Duh deluje tako temeljno u njemu, reči koje je izgovorio postale su reči Svetog Duha.
Koliko je samo ovo potpuno suprotno od govora Valaamove magarice! Potonja je progovorila samo kada joj je Božija reč stavljena u usta. Kada je Bog oduzeo Svoju reč nije preostalo ništa osim magarice. Ali Pavle je sledio Gospoda i dobio je milost da bude dostojan poverenja. Kada je govorio, Sveti Duh je govorio. Pavle je priznao da je to bilo njegovo mišljenje, ali je Sveti Duh to potvrdio kao Božije mišljenje. Bog je toliko radio u Pavlovom životu da je bilo moguće da izgovori Njegovu reč iako mu ta reč nije data. Šta je ovo? To je služba reči.
Većina Gospodnjih slugu može da govori samo kada im se reč stavi u usta, ali Pavle je došao do tačke u kojoj je imao Gospodnju reč, bez obzira na to da li mu je ona stavljena u usta. Bio je toliko izgrađen da je Gospod mogao da ima poverenje u njega. Zbog toga danas tražimo Božiju milost. Braćo, ne smemo da govorimo kao magarica, sposobni da kažemo nešto tek nakon što nam je reč stavljena u usta. Kako ćemo ikada uspostaviti prisniji odnos sa rečju? Ovde je bio neko ko je bio toliko blisko povezan sa Božijom rečju da je njegova misao postala Božija misao. Koliko je samo savršeno bio jedno sa Božijim Duhom! Kada je govorio, govorio je u Božije ime. Bez sumnje, Pavle je stigao na najviši duhovni nivo. Sledstveno tome, možemo samo da zaključimo da služitelj nije onaj koji jednostavno objavljuje Božiju reč, nego da je on pored toga onaj koji je ispravno povezan s Njegovom rečju. On ima Božiju misao; on ima Božiju zamisao. Ono što on želi predstavlja Božiju želju. Tako da to nije isto kada mi činimo Božiju volju tek pošto smo je spoznali. Radije, to znači da je Bog disciplinovao osobu do te mere da može da poseduje misao i zamisao osobe kao Svoju.
Ovo što smo upravo rekli je ono što smo isticali tokom ovih godina kao „sjedinjavajuće delo Svetog Duha.“ Bog je utelovljen u nama. Kao što je zlatni svećnjak oblikovan kovanjem, tako je Bog kovanjem oblikovan u nama. Setimo se da nam Bog s jedne strane daje, a s druge strane da kuje u nas. Nakon što smo više puta bili oblikovani kovanjem, prestajemo da budemo bezobličan grumen zlata, nego poprimamo oblik svećnjaka. Delovanje Svetog Duha uključuje oblikovanje Božijeg željenog oblika u nama, kao i stavljanje Božije reči u naša usta. Problem sa kojim se ovde suočavamo dublji je od problema stavljanja Božije reči u usta, jer uključuje da smo oblikovani do stepena da nam se poveri Njegova reč. Bog je bio tako divno sjedinjen u Pavlu da je njegovo mišljenje i misao postalo dostojno poverenja u izražavanju Božije reči. Kada je Božija reč stavljena u tog čoveka, ona nije trpela gubitak.
Dakle, služitelj reči je onaj u koga Bog može da se pouzda. Takva služba ne zahteva samo reč, nego i odgovarajućeg služitelja u kome Božija reč neće biti izopačena niti pogrešno shvaćena. On je primio takva postupanja od Boga da On može da se uzda u njegovo mišljenje, misao i zahtev. Njegovi ljudski elementi mogu da budu stopljeni sa Božijom rečju bez ikakve štetne posledice. Da li protivrečimo sami sebi kada ovo iznosimo? Ranije smo rekli da ne bi trebalo da mešamo bilo šta ljudsko sa Božijim delom. Sada tvrdimo da Božija reč sadrži ljudske elemente. Ne sugerišemo da možemo da stopimo bilo koji i svaki ljudski element u Božiju reč. Istina je da se samo ljudski element onih osoba sa kojima je Bog postupao može kombinovati sa Božijom rečju.
Vratimo se Pavlovim rečima. Tvrdio je da je Božijom milošću postao dostojan poverenja. Milost je došla od Boga; pouzdanost je bila rezultat milosti, jer je Bog sjedinjen u njemu. Bog je toliko radio u njegovom životu da je on gotovo postao kao Božija reč; i nakon toga je mogao da izgovori Svoju reč na mnogim mestima. Kako je mogao da kaže: „želim“, „govorim“, „naređujem po svim crkvama“? Zato što se on kao čovek susreo sa Bogom i zato što Ga je poznavao; stoga, kada je on govorio, Bog je govorio. Podsetimo se na to da Božija reč ne ističe natprirodno; ona izlazi iz čoveka i nosi sa sobom ljudske elemente. Ako čovek greši, on ne može da bude uspešan u tome da bude služitelj reči, jer Božija reč neće biti oslobođena njegovim posredstvom. Ni na trenutak nemojte da pomislite da čovek može da prenese poruku jednostavno zato što je se seća. Božija reč mora da se „promućka“ u čoveku. U slučaju da je čovek nepodoban, Božija reč je oštećena dok se okreće u njemu. Ona je iksvarena kada joj se dodaju čovekova lakomislenost i telo (plot). Otuda se čovek mora dovesti na mesto gde postoji sjedinjavanje Boga u njemu; tada Gospodnja reč neće biti oštećena kada prolazi kroz njega.
U 1. Korinćanima 7 Božija reč nije pretrpela gubitak u Pavlu, jer je on bio zrela osoba. Znamo da je bio u pravu kada je rekao: „po mom mišljenju“, „govorim“, „moje pravilo u svim crkvama“, zato što je Gospodnja reč došla njegovim posredstvom kada je iznosio naredbe. Nije samo on bio taj koji je izišao. Bog je imao poverenje u njega. Služitelj reči treba da se uzdigne veoma visoko pred Bogom; tek tada će doći do izražaja Njegova reč. Čistota oslobođene reči zavisi od stepena discipline koja je primljena pred Bogom. Što je čovek više slomljen, to je reč čistija; što se manje naučilo, to je iskvarenije njeno oslobađanje. Služba reči zasniva se na čovekovom položaju pred Bogom.
Treće
„Proroci, međutim, neka govore dvojica ili trojica, a ostali neka rasuđuju. Ako li se nekom drugom, koji tu sedi, što otkrije, prvi neka ćuti. Jer možete svi — jedan po jedan — prorokovati, da svi uče i da svi prime utehu. I proročki duhovi pokoravaju se prorocima“ (1. Kor. 14:29-32). Prorokovanje je najvažnija među svim službama Božije reči. Sveti Duh daje ovu reč proroku. Sveti Duh je na njemu, i prorokov duh je takođe s njim da može da govori Božiju reč. Međutim, postoje određena zapažanja. Onaj koji prvi govori trebalo bi da primeti da li je onom drugom dato otkrivenje. Ako jeste, mora da ustupi mesto sledećem. Štaviše, ako bi četiri ili pet osoba dobilo otkrivenje, samo dvoje ili najviše troje mogu da govore. Ostali bi trebalo da ćute, jer se proročki duhovi pokoravaju prorocima.
Ovde se nalazi osnovno pravilo koje se tiče Božije reči: Sveti Duh određuje šta će se govoriti, ali prorok odlučuje kako i kada će se to govoriti. Ako su na nekom sastanku dve ili tri osobe već govorile prema otkrivenju, četvrta ili peta osoba koja je isto tako primila otkrivenje trebalo bi da ćuti. Iako mu je data reč od Svetog Duha, on sam mora da odluči kada će govoriti. Ne bi trebalo da bude nemaran. Čak i ako govori, mora da bude spreman da prestane i pusti onog drugog da govori, koji je upravo primio otkrivenje. Sve ovo ukazuje na to da je reč data Svetim Duhom, ali da je vreme i način govora dato proroku da odluči. Proročki duh se pokorava tom proroku.
Dakle, koliko je krajnje ozbiljna odgovornost služitelja Božije reči. Mnoge odgovornosti nalaze se na njegovim plećima, a ne na Božijim. Reč će biti oštećena ako je on nesposoban, ako je neispravan njegov stav ili ako govori neblagovremeno. Reč neće uspeti da se objavi ako on nije dostojan poverenja. Bilo bi mu lako kada bi mogao samo da govori kad god mu dođe Gospodnja reč i da ćuti ako reč ne dođe. Ali Gospod daje proroku da odluči kako će i kada će govoriti. Osim ako Bog nije postupao sa nekim i ako delovanje Svetoga Duha nije sjedinjeno u njemu, on će sigurno pokvariti Božiju reč. Nemojte nikada da zanemarite tako ozbiljnu odgovornost.
Božiju reč nikada nije trebalo objavljivati putem magnetofona. Čoveku je povereno da razmisli kako i kada da je kaže. Proročki duh se pokorava tom proroku. Gospod želi da prorokov duh posluša samog proroka. Kako govoriti i kada govoriti odgovornost je proroka, a ne njegovog duha. Ukoliko prorok nije disciplinovan, proročki duh će izazvati nevolje tokom njegovog delovanja. Težište pitanja je u tome da li je čovek prorok? Pre svega radi se o tome kakav je taj čovek prorok? Ne pravi se razlika između proroka i običnih ljudi, nego između proroka i proroka, na primer između Jeremije i Valaama. Ovo temeljno načelo moramo valjano da savladamo pred Bogom. Danas ne postoji samo potreba za rečju, nego i za služiteljima reči; ako nema odgovarajuće osobe, neće biti ni takve službe.
Glavni problem u crkvi je nedostatak služitelja reči. Ne radi se o retkosti Božije reči niti o retkosti vizija i prosvetljenja, nego o oskudici onih koje Gospod može da upotrebi. Bog želi da se proročki duhovi pokoravaju prorocima. Kakav prorok može da zapovedi pokoravanje svog sopstvenog duha? Može li proročki duh da se pokori nekom razuzdanom, samovoljnom, plahovitom, ili preterano emotivnom čoveku? Uklanja se onaj koji u svom duhu nema rane (znakove) krsta i koji ostaje divalj i ponosan nakon mnogih Gospodnjih udaraca. Da li je vizija retka? Da li je svetlo oskudno? Ili je reč retka? Nikako! Tužna je činjenica da je malo upotrebljivih proroka.
Karakteristično Pavlovo obeležje je u tome da je bio pogodan i veran. Kako Bog može da poveri Svoju reč onima koji za to nisu sposobni? Kako bi preneo reč da ti je data? Da li bi sam od sebe govorio? Šta ako tvoja misao nije ispravna, tvoje emocije ne odgovaraju, tvoja namera nije čista ili tvoje mišljenje nije ispravno? Znaš da ako tvoj duh nije ispravan, da isto tako i ono što se oslobađa neće biti ispravno, iako izgovaraš pravu reč. Koliko je samo Božija reč pretrpela u rukama ljudi!
Što više primamo postupanja sa nama, sve više se približavamo otkrivenju. Kada Sveti Duh otkrije da je moguće staviti reč u usta neke osobe jer su emocije, misli, volja i duh čoveka pod Njegovom kontrolom, tada dolazi do otkrivenja. Otkrivenje spomenuto u Bibliji ukazuje na onu službu reči u kojoj su svi ljudski elementi čoveka pod kotrolom Svetog Duha. Stoga Bog mora da se pozabavi svakom oblašću našeg života. Nikada ne zaboravite da biti služitelj reči nije jeftina stvar. Ni na trenutak nemojte da pomislite da to može biti od male vrednosti. Može li vrlo pametan čovek da bude služitelj reči? Teško. Ne zamišljajte da čovekova mudrost, znanje i rečitost mogu da pomognu u Božijoj reči. Bog mora da nas oblikuje, pritegne i slomi. Svi koji poznaju Gospoda mogu da vide da je Njegova ruka teška nad onima koje On želi da upotrebi. To je zato što On mora da ih dovede do stanja u kome će moći da ih koristi.
Znamo neke sa kojima je Bog postupao mnogo godina, možda dvadeset ili trideset godina. Gospodnja ruka je uvek bila teška nad njima. On je sve iznova postupao sa njima. Zar smo toliko neupotrebljivi? Jesmo li poput onih koji spavaju? Zaista moramo da se poklonimo pred Bogom, govoreći sledeće: „Ja sam nesposobna osoba. Ti Bože moraš da me oblikuješ i slomiš da bih bio upotrebljiv. U suprotnom, kako bih ikada mogao da poslužim Tvojim namerama?“
U zaključku: Ono što Sveti Duh čini to je da stavi Božiju reč u tebe da znaš šta treba da kažeš, ali On ti poverava odluku kako i kada to da izgovoriš. Bog se uzda u tebe i naređuje da tvoj duh bude pokoran tebi kao proroku. Koliko je samo velika prorokova odgovornost! Način služenja reči leži u oslobađanju reči posredstvom čovekovog razuma i reči. Ali šta ako se mešamo u stvari koje nisu tome podobne? Te stvari će promeniti prirodu Božije reči. Bilo bi vrlo jednostavno da je Bog samo govorio s neba; bilo bi jednostavno da je samo govorio posredstvom anđela; ali Bog je izabrao ljude poput nas. Kako je tužno što reč nailazi na prepreke u nama na svakom koraku. Često smo neprikladni. Čekajmo na Boga za milost da bi mogao da dobije Svoje služitelje. Bez milosti mi smo jednostavno propali, a Božija reč je blokirana u nama.
Današnja celokupna odgovornost počiva na nama. Možemo da tvrdimo da smo propovedali deset ili dvadeset godina, ali koliko smo puta zaista objavili tu Reč? Osnovno načelo službe Reči nalazi se u tome da Reč postaje telo. Reč ne može da zaobiđe telo. Reč postoji kada postoji služitelj; nema reči kada se ne može naći služitelj. Otuda je odgovornost služitelja ozbiljna pred Bogom. Ako si služitelj, znaš da je odgovornost na tebi.
Danas Bog ne govori neposredno, niti nebo otvara svoja usta, niti anđeli podižu svoj glas. Ako se ljudi uzdrže da govore, svet neće moći da čuje Božiju reč. Tokom ovih dve hiljade godina, Gospod govori kada nađe upotrebljivu osobu. Ako On danas može da nađe služitelja, Njegova reč će biti obilna. Moramo da budemo dovedeni do mesta gde je Pavle bio: mi govorimo, ali i Gospod govori. Tada ćemo videti obilje Božije reči. Neka nam Gospod bude milostiv dajući nam reč. A isto tako i neka podigne mnoge služitelje reči.
