И запита га један старешина: добри учитељу, шта да учиним па да наследим вечни живот? А Исус му рече: што ме називаш добрим? Нико није добар осим једнога Бога. Знаш заповести: ,,Не чини прељубе, не убиј, не укради, не сведочи лажно, поштуј оца и мајку.” Он пак рече: држао сам све то од своје младости. А кад је Исус то чуо, рече му: недостаје ти још једно: продај све што имаш и раздај сиромасима, па ћеш имати благо на небесима, и хајде, пођи за мном. А он чувши то постаде врло жалостан, јер је био врло богат. А кад га Исус виде таквог, рече: како имућни људи тешко улазе у царство Божије. Лакше је камили да прође кроз иглене уши, него да богаташ уђе у царство Божије. А они који су чули рекоше: па ко може да се спасе? Он пак рече: што је код људи немогуће — могућно је код Бога.
На то Петар рече: види, ми смо оставили све своје и пошли смо за тобом. А он им рече: заиста вам кажем да нема ниједнога који је ради царства Божијег оставио кућу или жену, или браћу, или родитеље, или децу, а да не прими много више у ово време и вечни живот у свету који ће доћи.
(Лука 18:18-30)
И кад је ушао у Јерихон, пролазио је кроз град. И гле, ту беше човек звани Закеј, који је био врховни цариник и то богат. И трудио се да види Исуса — ко је, али није могао од народа, јер је био малог раста. Тако потрча напред и попе се на дивљу смокву да га види, јер је требало да он прође тим путем. И кад је Исус дошао на то место, погледа горе и рече му: Закеју сиђи брзо, јер данас треба да останем у твојој кући. И сиђе брзо па га прими радујући се. А сви који су видели, почеше гунђати што је грешном човеку дошао у кућу да се одмори. Закеј пак стаде и рече Господу: види, Господе, дајем половину свога имања сиромасима, и ако сам од кога што изнудио, враћам четвероструко. А Исус му рече: данас је дошло спасење овој кући, јер је и он Авраамов син; јер је Син човечији дошао да потражи и спасе оно што је пропало.
(Лука 19:1-10)
А сви који су поверовали беху заједно и имали су све заједничко; продавали су што су стекли и имали, па су то делили свима — како је коме било потребно.
(Дела 2:44, 45)
А у народа који је поверовао било је једно срце и једна душа, и нико није говорио да је што од његовог имања његово лично, него им је све било заједничко. Апостоли су веома силно сведочили за ускрс Господа Исуса и велика благодат беше на свима њима. Нико међу њима није оскудевао, јер су сви поседници земље или кућа продавали што су имали, доносили су вредност проданога и стављали пред ноге апостола. Одатле се сваком делило — колико је коме било потребно.
(Дела 4:32-35)
Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа уништавају и где лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи благо на небу, где не уништава ни мољац ни рђа, и где лопови не поткопавају нити краду; јер где је благо твоје, онде ће бити и срце твоје.
Светило тела је око. Ако је око твоје бистро, све тело твоје биће светло; ако ли је око твоје рђаво, све тело твоје биће мрачно. Ако је дакле светлост, која је у теби тама, колика ће тама бити?
Нико не може служити двојици господара; јер ће или једнога мрзети, а другога волети, или ће једном бити привржен, а другога презирати; не можете служити Богу и мамону.
(Матеј 6:19-24)
Услов
Да би се младим верницима помогло да продају све, сама црква мора да има искуство у томе. Младима би било врло тешко да прихвате кад им се каже да треба да поступају на један начин, док им се истовремено показује неки други. Ако црква није посвећена црква, онда нема право да говори о посвећењу. Ако сама није одвојена од света, онда није овлашћена да помиње крштење или пак одвојење. Ако браћа не продају све и не пођу за Господом, шта вреди да поучавају младе да треба да продају све? Божија деца би требало да живе тако, да желе да помогну другима. И поред тога што се црква не држи тог начела, па иако је већини браће немогуће да напредује, ипак се не искључује могућност да неке нарочито изабране Божије душе пођу овим путем. Ако би се већина браће предала Богу без резерве, онда би и новопридошлима било лакше да учине исто. Међутим ако ми не предамо све, како можемо очекивати да ће почетници све своје положити на олтар? Да би ова стаза — то јест, начело о продаји свега била добро утабана, саме локалне заједнице морају да се строго држе тога.
Шта можемо научити од младог старешине
Почнимо од примера младог старешине у Луки 18. Он је био човек доброг понашања. Није био лош пред Богом. Одржао је све заповести и одао дужно поштовање Господу Исусу називајући га добрим учитељем. Господ Исус га је оценио као племенитог, јер се ретко када могло наићи на такву особу. Исус га је гледао с љубављу.
Међутим, Господ је поставио један захтев. Ако неко хоће да га следи, мора да буде савршен. Запазите шта је Господ рекао: ,,Ако желиш да будеш савршен . . . Недостаје ти још једно” (Матеј 19:21, Лука 18:22). Другим речима, Господ тражи од оних који га следе, да га следе савршено — без икаквог недостатка. Људи не могу да пођу за Богом ако су решили деведесет и девет питања, а једно им је још увек нерешено. Бога треба следити целим бићем. Све или ништа!
Овај млади старешина је одиста држао заповести одмалена. Навикао се да се боји Господа. Ипак једно му је недостајало. Требало је да прода сву своју имовину а приход раздели сиромасима; тада би му пут био отворен и могао би да иде за Господом.
1. Следити господа значи продати све
Да ли сте приметили како нико, ни у ком случају, не може да пође за Господом уколико прво не прода све што има? Овај изричити захтев се мора правилно разумети. Библија каже да је млади човек када је чуо те речи отишао жалостан, јер је био врло богат. Иако је пришао тако близо Господу и све тако јасно сагледао, ипак је остао жалостан, јер је тврдо одлучио да задржи своје богатство. ,,Јер (кроз) среброљубље . . . сами себи многе муке причинише” (1. Тим. 6:10). Људи могу да гомилају богатство, али не могу да гомилају радост. Док повећа-вају богатство повећавају и невоље. При сакупљању богатства, сакупљају се жалост и невоље. Овде имамо младог човека који је задржао своје богатство, али му је било немогуће да следи Господа. Ако је богатство оно што желиш, онда не треба да мислиш о томе како ћеш поћи за Господом. Задржати благо значи задржати жалост, јер богатство и жалост увек иду заједно.
Ко се одрекне свога богатства срећан је човек, док онај који се премишља да ли да га се ослободи, нема радости. Ова изјава је увек тачна. Они који су лакоми на материјалне ствари живе у жалости. Нека новоспасени хришћанин тражи радост, и остави све да би следио Господа.
Гледајући за младим старешином како се жалосно удаљава, Господ је додао: ,,Како имућни људи тешко улазе у царство Божије!” Питање је прво гласило: ,,Шта да учиним па да наследим вечни живот?” Сада се ради о улазу у царство Божије. У вези с тим, Петар је упитао ко може да се спаси! Бити спасен, примити вечни живот и ући у царство Божије су три ствари, које иду упоредо. Ако желиш да имаш вечни живот, онда мораш да се одрекнеш свега што имаш, јер га у противном нећеш имати. Не заборавите да богаташ (онај који се узда у своје благо) нема начина да уђе у царство Божије. Господ би га заиста спасао кад би га овај замолио за то. А затим кад би се спасао, он би се и одрекао свега. То не значи да би био спасен одричући се свога богатства. То једноставно потврђује чињеницу да ће све одбацити тек онда када је спасен.
Као што је и камили немогуће да прође кроз иглене уши, исто тако је и богатом човеку немогуће да уђе у царство Божије. Зато је Петар уплашивши се питао: ,,Па ко може да се спасе? ” На крају крајева Петар је био библијски учитељ. Он је повезао изјаву коју је наш Господ рекао младом старешини и примедбу коју је опет касније додао, и дошао до закључка да богати не могу да уђу у Божије царство и да само они који су све продали могу да приме вечни живот. Петар некако није био задовољан овим учењем. Ако се вечни живот добија делима а не вером, ако богати мора да прода све пре него што уђе у царство Божије, ко се онда може спасити? Ко је у стању да прво прода па тек онда да се спаси? Ко може пре но што се спаси, себе прво да осиромаши?
2. Право стање ствари
Господ Исус је одговорио једном реченицом, и у тој једној реченици се садржи језгро целог овог питања. Прихватимо се и ми те речи: ,,Што је код људи немогуће — могућно је код Бога.” Сасвим је јасно да се тако нешто као што је одбацивање свега, ради уласка у царство Божије, у овом свету још није чуло. Господ признаје да је то са људског становишта немогуће. Код младог старешине није ваљало то што је отишао тужан, а не што није могао све да прода. Бог зна да је људима немогуће да све продају и поделе сиромашнима. Међутим када се млади човек удаљио жалостан, рекло би се да је његов закључак био да је то и Богу немогуће. Ако нисам вољан да оставим све, наравно да грешим, али зар то Господу није познато? Зато Господ каже: ,,Што је код људи немогуће — могућно је код Бога.” Како би неко могао да протера камилу кроз иглене уши? То је немогуће! Сви људи на овој Земљи воле богатство и тражити од њих да све продају, било би исто што тражити и немогуће! Али ако се удаљавам с тугом, доиста грешим, јер тиме ограничавам Божију силу.
Млади старешина није могао све да одбаци, али Бог је могао. Другим речима, Господ је био вољан да му подари милост само да је завапио: ,,О, Господе ја не могу да се одвојим од свога богатства, али смилуј ми се. Што је мени немогуће — теби је могуће. Омогући ми да учиним оно што нисам у стању да сам учиним. Господе, ја сам се просто сувише прилепио за своје богатство и не могу да га раздам сиромашнима, а затим тебе да следим. Али ти од мене можеш да направиш оно што желиш да будем.” Његова грешка је била у томе што није молио, тражио и веровао. Није требало да се удаљи ожалошћен. Неуспех човека не долази због његове слабости већ због тога што не прихвата Божију силу. Не због његове немоћи, него због тога што не дозвољава Богу да то учини могућим. Он то не може да учини, али зашто не би дозволио Богу да га ослободи? То је оно што Господ овде подвлачи. Што је људима немогуће — Богу је могуће. Наш Господ је желео да покаже младом старешини шта Бог може, али он се удаљио са закључком да Бог то не може.
Дакле, схватимо да за нас увек постоји пут. Ако можемо с радошћу као и Петар, да се одрекнемо свега, онда би зато требало да захвалимо Богу. Али ако смо неодлучни као млади старешина, опет нам је отворен пут. Требало би само да погнемо главе и кажемо Господу: ,,Ја то не могу“, а он ће се тада побринути за нас.
3. Хришћанин треба да буде потпун
Пошто је чуо Господње речи Петар је упитао: ,,Ето, ми смо оставили све и пошли за Тобом”, као да је хтео да каже, ,,Шта ће са нама бити?” Господњи одговор нам говори да је добро све оставити, јер је рекао да сваки који остави кућу, или жену, или браћу, или родитеље, или децу ради њега или ради еванђеља примиће много више сада, а на оном свету вечни живот. Његова жеља је да га следимо остављајући све, ради њега и еванђеља. Ово нам јасно наговештава да безусловно морамо одбацити све и поћи за Господом.
Младим верницима би требало да буде јасно да уколико све не оставе, неће моћи да следе Господа. Дванаест апостола нам у овоме пружају добар пример. Када их је Господ позвао, они су одмах с радошћу оставили своје чамце, мреже и све остало и пошли за њим. Без оклевања су оставили те ствари. Како смо захвални Богу за нове вернике који су такви! Ако неки, међутим, као тај млади старешина оклевају да све продају, ипак им се показује како да пођу за Господом. За човека је то немогуће, али Богу је све могуће.
Не заборавимо да је од тринаесторице који су позвани, једанаесторица радо пошла, један се претварао да иде, а један је оклевао. Онај што се претварао био је Јуда, а онај што је оклевао био је млади старешина. Кад се Божија реч објав-љује, немојте замишљати да ће од оних који су се одазвали позиву само један следити Господа. Не, Библија нам говори само о једном који се плашио да пође. Ако цела црква иде овом стазом, онда не би требало да буде бојазни да ћемо имати исувише младих старешина. Такви људи постоје, али се само понекад срећу. Од тринаесторице, једанаесторица су били потпуно слободни.
Лекција о Закеју
Закеј је био Јеврејин, али је радио за римску владу. Са јеврејског становишта био је издајник, јер је сарађивао са Римском империјом. Помагао је Римској империји да прикупља порез од његовог сопственог народа. Поврх тога, био је грешник. Није био поштен као млади старешина који је од малена држао заповести. Као и остали цариници, и он је био похлепан изнуђујући што је могао више. Он је свакако зарадио свој лош глас. Али Господ Исус пролази. Велика је његова сила да к себи привуче људе. ,,Нико не може да дође к мени, ако га не привуче Отац који ме је послао” (Јован 6:44). Тако је Бог и овога цариника привукао своме Сину. Да би видео Исуса, због свог малог раста, Закеј се попео на дрво. Господ га је погледао али му није проповедао. Није му рекао: ,,Мораш да се покајеш и признаш своје грехе”, нити га је пак укорио што је лаком и што је закидао. Није чак тражио да прода све и раздели сиромасима, а затим пође за њим. Није проповедао никакву проповед, већ је само изговорио неколико једноставних речи: ,,Закеју сиђи брзо, јер данас треба да останем у твојој кући.” Ни једна једина реч опомене. Није ли чудно што Господ није говорио о истини препорођења као у Јовану 3, нити о живој води као у 4. глави, нити о светлу као у 8. глави, нити о зрну жита као у 12. глави. Није говорио ни о хришћанском понашању о чему читамо у Матеју од 5. до 7. главе. Нити је проповедао, нити опомињао. Био је то само лични сусрет у четири ока. Срце које је желело Господа срело се са Господом који га је избавио. Закеј није имао појма ни о каквом учењу.
Људи који су се ту затекли почели су да гунђају. Мислили су да не приличи што Исус Назарећанин није ушао ни у једну другу кућу него баш у кућу таквог грешника. Сви су они знали какав је Закеј. Одмах су се увредили кад су чули шта је Господ рекао.
Запазите шта је овде наглашено. Господ није проповедао никакво учење, већ је само рекао: ,,Данас треба да останем у твојој кући.” Та једноставна реч је, дакако, била довољна. У ствари, он тада још није ступио у Закејеву кућу; само је предложио да у њу дође. Али то је било довољно, јер где год се Господ налази, тамо љубави према новцу нестаје. Кад он дође, решена су сва питања. Његова жеља да ступи у Закејеву кућу је деловала тако снажно као да је већ био у њој. Само једноставна изјава: ,,Треба да останем у твојој кући” учинила је да Закеј новчано пропадне, јер је стао и рекао: ,,Види, Господе, дајем половину свога имања сиромасима, и ако сам од кога што изнудио, враћам четвероструко.”
Господ је опоменуо младог старешину, али га овај није послушао; Закеја није требало ни убеђивати, а ипак је у потпуности учинио по Господњој жељи. Обојица су били богати, а уопштено говорећи, што је особа старија то све више воли новац. Међутим овде је старији дигао руке од свог новца. Млади старешина представља: ,,Код људи немогуће”, док Закеј представља: ,,Могућно . . . код Бога.” Продати све и поћи за Господом није мала ствар. То није лако учинити. Ко би био вољан да се одрекне свога богатства? Нико ко је здравог разума не би се одједном одвојио од свег свог имања. Али прича о Закеју нам говори да оно што је немогуће људима, могуће је Богу. Закеј је учинио што је Господ желео, иако није чуо нити примио било какво учење. Ово показује да се то ипак може лако учинити.
Камила пролази кроз иглене уши
Кад Бог ради, камила може да прође кроз иглене уши. У Луки у осамнаестој глави има једна камила која кружи око иглених ушију оклевајући, али јој не полази за руком да прође; у деветнаестој глави камила брзо пролази. Осамнаеста глава нам говори да је то за људе немогуће; али деветнаеста глава нам говори да је Богу све могуће. У очима света, продати све је лудост, али за оне који гледају у Господа то је нешто што се може лако учинити.
Како је Закеј могао да то учини? Прво тако што је био Авраамов син, а друго зато што је тога дана у његову кућу дошло спасење. Он то није учинио зато што је био у стању да то учини, нити пак зато што је вапио, молио се и дубоко размишљао у срцу о свему што је Господ рекао, да би се на крају стегнутих зуба предао. Није се предавао мало по мало све док се није у потпуности предао. Он то није учинио ни зато што је чврсто одлучио да то учини, нити је то пак био исход грчевите борбе или размишљања. Како је онда могао на такав начин да растури своју кућу? Зар није деценијама гомилао, поред великих опасности и био веома озлоглашен само да би се лепо скућио? Али ипак све је то својевољно уништио — зато што је у његову кућу дошло спасење! Није он самога себе спасао; Господ га је спасао.
Кад спасење дође у нечију кућу, онда у њу долази и Господња сила. Прочитајте заједно те две реченице у којима се помиње Закејева кућа: ,,Данас треба да останем у твојој кући,” и ,,Данас је дошло спасење овој кући.” Јасно је да је Господ спасење. Господњи долазак у нашу кућу је и долазак нашег спасења. Кад Господ дође, долази и спасење, а такође и сила.
,,Јер је Син човечији дошао да потражи и спасе оно што је пропало” (Лука 19:10). Ово је познати стих међу хришћанима. Син човечији је дошао да учини једно — да потражи оне који су изгубљени у богатству. Изгубљени су сви они који воле новац. Господ и данас тражи оне који су тако изгубљени, али Господ нас је сада нашао. Дакле и наше невоље на исти начин могу да се реше. Новац ће и над нама изгубити своју силу.
Божији пут за данас
Обратите пажњу на осамнаесту и деветнаесту главу по Луки. У једној је речено младом старешини да прода све, на шта је овај отишао жалостан; у другој је Закеј све напустио, иако му то нико није рекао. У време када је био на Земљи, наш Господ је тражио да људи све оставе и пођу за њим. Исто тако је по свом оснивању и црква одмах учинила. У другој и четвртој глави Дела апостолских налазимо да је у почетку у цркви све било заједничко; што ће рећи да ни један верник није говорио да било шта од онога што поседује припада лично њему. Другим речима, Господња рука је почивала над свима који су се спасавали. Пошто су примили вечни живот, њихово имање је почело да губи свој утицај над њима, па су зато на сасвим природан начин продавали своје куће и поседе.
Ако се ово начело примени на нас који следимо Господа данас, требало би и нама да буде сасвим природно да се он дотакне наше својине. Наш поглед би требало да буде тако усмерен да више не сматрамо ове ствари лично својима. Тада нико више неће рећи — ово или оно је моје. Нико више неће тврдити да нешто припада искључиво њему. Шта год је ту можеш слободно да користиш онолико колико и ја. Колико год новца се налази у мом џепу, исто толико може да се стави и у твој. Сву одећу коју имам и ти можеш да носиш. Према власништву морамо да држимо такав поглед.
Дозволите ми да вам испричам нешто из свог личног живота што би могло да звучи као шала. Већ двадесет година имам обичај да купујем све на туце или пола туцета. Нека браћа се питају зашто купујем толико. На пример, потребне су ми наочари за сунце. Ја кажем Господу: ,,О Боже, ако је заиста твоја воља да ми даш наочари за сунце, онда мораш да ми даш шест комада.” Зашто? Зато што кад знам да сам поделио петорици браће, осећам се срећнијим носећи своје. Или пак ако купујем бријач, обично купујем туце; а ножића за бријање — сто комада. Зашто то чиним? Зато што ако купим само један бријач, он ће служити искључиво за моју употребу. Наравно, ја не могу свакоме од хиљаду или две хиљаде браће да дам по један. Али ако дам неколицини пре него што сам почнем да користим свој, ствар ће изгледати другачије. У противном бих осећао да тај бријач припада искључиво мени. Мислим да она браћа и сестре који ме годинама познају знају за тај мој обичај. Обично купујем туце ствари, иако користим само једну. Овако ћемо се ослободити ствари.
Начело: ,,Све ствари заједничке”
Немојмо се држати ствари сувише чврсто. Господ можда не жели да ја заувек имам ово своје одело; сутра би можда требало неком да га дам. Зато је боље уместо једног одела направити два или три. Тај став би требало да задржимо. Сваки пут кад нешто купујемо не би требало да мислимо само на себе, већ и на друге. То не значи да никада не би требало ништа ново да купимо; него једноставно да морамо да останемо свесни начела да су нам све ствари заједничке. Ја наравно не говорим о некој одређеној ствари или делу; ја једноставно подвлачим ово нарочито начело. Никада не би требало само на себе да мислимо, већ би требало увек да се опомињемо начела да је све што поседујемо заједничко.
Дакле, каква је то лекција коју Бог жели да савладамо? Пре свега учимо се да не будемо укорењени у овом свету, него држимо све овлаш. Ослободити се од онога што припада овом свету није мала ствар. Како су људи у овом свету шкрти! Колико је само људи тврдица! Њихове шаке нису стиснуте да држе само велике ствари, него и мале. У свему су ситничаво штедљиви. Што више читамо другу и четврту главу Дела апостолских све смо уверенији да не би требало ни за шта да се држимо, него радије да све сматрамо за заједничко. Божија деца морају да буду великодушна према Божијој деци. Продавали или не продавали дословце све своје имање и делили га сиромасима, у оба случаја мисао је иста — морамо остати вољни да поделимо са другима. Немојмо се ничега чврсто држати штавише да се ради и о тако малим стварима као што су нож или оловка. Требало би све да испустимо. Ако смо послушни у овоме, Бог неће дозволити да имамо мање; напротив, даће нам још више.
Дакле, ово је пример који нам је оставила новозаветна црква. У самом почетку дванаесторица ученика је рекла Господу: ,,Ми смо оставили све своје и пошли смо за тобом.” За време Педесетнице, при првом духовном пробуђењу, три хиљаде а затим пет хиљада сасвим природно је учинило исто. Дванаесторица су били први који су оставили све и пошли за Господом иако о томе нису примили никакво учење. Господ им није рекао да све продају; само им је рекао: ,,Хајдете за мном” (Матеј 4:19). Оставивши све одазвали су се позиву. Исто тако ни апостоли нису поучавали ни оних три нити пак оних пет хиљада да продају своју имовину — ти верници су то сасвим спонтано чинили. Црква је то вековима радила, па би и ми данас требало то да радимо. Било би трагично да се таква пракса занемари.
Бог или мамон
Вратимо се шестој глави по Матеју где пише да је могуће служити само једном господару. Не можемо служити Богу и мамону. Мамон (богатство) је идол коме су се многи годинама клањали. Таква служба чврсто везује срца. Сада дакле, ако хоћемо да служимо Богу, морамо да изаберемо коме ћемо служити — Богу или мамону. Не можемо служити обојици. Шта Господ каже? ,,Где је благо твоје, онде ће бити и срце твоје” (Матеј 6:21). Један брат ми је једном рекао: ,,Моје благо је на земљи, а срце у небу.” Таквог брата би као реткост требало ставити у некакав хришћански музеј! Господ каже да то не може бити, но он измишља да може. Није ли то веће од чуда? Реч Господња је свакако непосредна и сигурна. Срце увек следи благо. Од тога нема бежања. Без обзира на начин како неко размишља, срце ипак иде за благом.
,,Не сабирајте себи блага на земљи” (Матеј 6:19). Ако га саби-рате, на крају ћете служити мамону, а не Богу. Не можете служити Богу и мамону. Морате се одлучити за једног или за другог. Колико би то само био губитак изабрати мамона, јер је такво благо подложно мољцима, рђи и лоповима. Учимо се дакле да служимо Богу. Предајмо Богу све што имамо и држимо се најједноставнијег начина живота на овој земљи.