|
Раскидање с прошлошћуПошто је неко узверовао у Господа, код њега сигурно постоје неке ствари из прошлости са којима би требало да раскине. Пред нама се налази питање: како? У Библији, нарочито у Новом завету, не налазимо да Бог много истиче оно што је неко починио пре нeго што се поуздао у Господа. Покушај да од Матеја до Откривења пронађеш одломке који говоре о раскидању с прошлошћу. Ако то урадиш, мораћеш да признаш да је такве одломке веома тешко наћи. Истина, посланице говоре о нашем прошлом непримерном начину живота; такође нам указују и на то какво би наше будуће понашање требало да буде, али нам не препоручују шта да учинимо са својом прошлошћу. На пример, и Ефесцима и Колошанима посланице помињу нашу прошлост, међутим ни у једној од њих не пише како би требало да је окончамо. Оне говоре само о томе шта би требало убудуће да чинимо. Исто важи и за посланице Солуњанима. У њима такође пише о прошлости, иако не наводе детаље како с њом завршити јер се и овде подвлачи будућност – као да прошпост више не представља никакав проблем. Без сумње, са прошлошћу треба раскинути. Многи проповедници духовног пробуђења неуморно проповедају да би нови верници требало да прекину са својом прошлошћу. Зар је могуће да они овај предмет исувише подвлаче? Проучавајући Божију реч, долазимо до закључка да ни апостоли ни Јован Крститељ, нису на ово обраћали неку нарочиту пажњу. 1. Одговор Јована Крститеља Кад је мноштво упитало: ,,Шта да радимо?” Јован Крститељ им је рекао: ,,Ко има две хаљине нека да ономе који нема, и ко има хране нека чини исто тако.” Видите, он није упућивао на прошлост већ на будућност. Пришли су му и цариници питајући: ,,Учитељу, како да поступимо?” Он им је одговорио: ,,Не тражите ништа више од онога што вам је одређено.” А питали су га и војници: ,,Шта да чинимо?” А он им је одговорио: ,,Не злостављајте никога и не оптужујте лажно, и будите задовољни својом платом” (види Лука 3:10—14). Ово нам показује да чак ни Јован, који је проповедао покајање, није истицао прошлост већ је подвлачио будућност. 2. Павлово учење Ако се упустимо у истраживање Павлових писама, наћи ћемо да он увек истиче будућност, не помињући прошлост. Зашто? Зато што се прошлост налази под скупоценом крвљу. И најмање одступање од овога би покварило Еванђеље, изопачило учење о покајању, па чак упропастило и начин намирења. Због тога пред Богом ово питање морамо пажљиво да решимо. Истина, постоје неке ствари из прошлости с којима би требало раскинути, али за то постоје нарочити разлози. Наш став би требало по овом питању да буде сасвим јасан. 3. Учење прве посланице Коринћанима ,,Или зар не знате да неправедни неће наследити царства Божијега? Не заваравајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни мекушци, ни педерасти, ни крадљивци, ни грамжљиви, ни пијанице, ни опадачи, ни разбојници неће наследити царства Божијег. И неки од вас су били овакви. Али сте се опрали, и посветили, и оправдали именом Господа (нашега) Исуса Христа и духом Бога нашега” (1. Кор. 6:9-11). Иако је Павле напоменуо какви су Коринћани били и шта су некад чинили, он им не даје никакав предлог како тога да се реше. Говорећи о њиховом опраном стању, посвећењу и оправдању у имену Господа Исуса Духом Божијим, он свакако не подвлачи то зато што би ово указивало на раскидање с прошлошћу. Наш Спаситељ је већ средио нашу прошлост. Оно што би данас требало подвући, јесте живот од сада. Онај који је спасен, тај је опран и посвећен и оправдан. 4. Учење посланице Ефесцима ,,Бог је Христом оживео и вас који сте били мртви због својих преступа и грехова, у којима сте некада живели по духу овога света, по владару ваздушних сила, по духу који сада дејствује у синовима непокорности; међу овима смо и ми сви некада живели у својим плотским пожудама чинећи плотске жеље и смерања, па смо као и остали по природи били подложни Божијем гневу. Али Бог, који је богат у милости, због своје велике љубави којом нас је заволео, оживео је Христом и нас који смо били мртви у својим преступима, благодаћу сте спасени” (Еф. 2:1-5). Овде нема никаквог учења о томе како би најбоље могли да прекинемо са свим плотским делима, јер је један и свеобухватни закључак да је Господ — великом љубављу и благодаћу Божијом — у потпуности решио нашу прошлост. ,,Ово, дакле, говорим и сведочим у Господу да не живите више као што живе многобошци у ништавности свога ума. Њихова мисао је помрачена, далеко су од божанског живота — због незнања које је у њима, због окорелости њихова срца. Изгубивши морално осећање они су сами себе предали распојасаности — да чине сваку нечистоту у лакомости . . . ви треба да скинете са себе старога човека који пропада због варљивих пожуда, па да се обновите духом свога ума, и да обучете новога човека који је према Богу створен у истинитој праведности и светости” (Еф. 4:17-24). Све ово се односи на наше стање у прошлости. ,,Стога одбаците лаж . . .” (Еф. 4:25а). Он сада поступа са будућношћу. Међутим, само каже да од сада одбацимо лаж, а не како да поступамо с прошлим лажима. ,,Говорите истину свако са својим ближњим, . . . Можете се и срдити, али немојте грешити; сунце да не зађе над вашим гневом, и не дајите места ђаволу” (ст. 25б-27). Ништа не пише о прошлости већ само о будућности. ,,Крадљивац да не краде више” (ст. 28а). Поново подвлачи од сада па убудуће; не говори о прошлости — како вратити оно што је било украдено. ,,Него нека се радије труди и својим рукама ради оно што је добро . . . Ниједна ружна реч да не излази из ваших уста, него само која је добра за назидање — где је потребно, да слушаоцима буде благотворна. И не жалостите Божијег Светог духа . . . Свака горчина, и јарост, и гнев, и вика, и хула да се уклони од вас са сваком злоћом”(ст. 28б-31). Но ова упутства следе исти ток и говоре само о животу човека од сада, па надаље. ,,Блуд и свака нечистота или лакомост да се ни не спомиње међу вама, као што доликује светима, ни гадост, ни будаласти разговори, нити лакрдије, што не би приличило, него радије захваљивање” (Еф. 5:3, 4). Према истом начелу, ове речи се односе радије на верниково понашање у будућности, него на време кад још није веровао. У посланицама можемо да откријемо дивну истину — оно што Бог подвлачи јесте верникова будућност. Он не брине о прошлом начину живота нити наглашава оно што би требало да учинимо у вези са својом прошлошћу. Ово је основно схватање које би верници требало да поседују. Због једног погрешног поимања еванђеља, потреба да се рашчисти са прошлошћу је понекад толико подвучена, да доводи људе у ропство. Ми не бисмо хтели да кажемо да с прошлошћу не би требало поступати, јер има неколико ствари које морају да се среде. Међутим, остајемо при своме да то није од неког битног значаја. Бог нам каже да се сви наши греси налазе под крвљу. Због тога што је Господ Исус умро за нас, све нам је опроштено. Спасени смо кроз Христа који је наша замена, а не на основу нашег раскидања с прошлошћу. Нико није спасен зато што се покајао од своје зле прошлости. Спасени смо кроз откупљење које је Господ Исус остварио на крсту. Само је ово темељ на коме чврсто стојимо. Шта би дакле требало да учинимо с прошлошћу? Ако пажљиво истражујемо Нови завет наћи ћемо неколико места где се спомиње тај предмет рашчишћавања с прошлошћу. Али сви ови случајеви су само примери; ниједан не представља учење. Дакле, наш Господ нам је оставио неколико примера да се у вези решавања с прошлшћу управљамо по њима. 1. Оно што се односи на идоле мора се привести крају „. . . од идола обратили (се) Богу” (1. Сол. 1:9). Оно што се тиче идола није толико једноставно колико то замишљамо. Не заборавите да смо храм Светога Духа. Како се храм Божији слаже са идолима? Чак и апостол Јован опомиње вернике пишући им: ,,Дечице, чувајте се од идола” (1. Јованова 5:21). Ми морамо да разумемо став Писма према идолопоклонству. Бог забрањује прављење било каквог резаног лика или било какве слике од онога што је горе на небу или што је доле на земљи или у води. Он такође забрањује и помисао на то да су ови ликови живи. Чим се једна таква мисао прихвати, ти ликови постају идоли. Ликови сами по себи нису ништа, али ако их почнемо сматрати живима — преображавају се у нешто ђаволско. Због тога је штовање оваквих ликова строго забрањено; ниједном срцу се не дозвољава да им се обраћа. Једна од десет заповести забрањује прављење ликова (види 5. Мојсијеву 5:8). „. . . да не потражиш (испитујеш) богова њихових, и речеш: како су ови народи служили својим боговима?” (5. Мој. 12:30б). Немој из радозналости да се распитујеш о другим боговима. Не испитуј како народи служе својим боговима. Бог нам забрањује да чинимо таква истраживања, јер ће нас она само навести да пођемо путевима којима и народи иду. Како се храм Божији слаже са идолима? Примедба је јасна: хришћани не би требало да посећују храмове осим у посебним околностима, као кад их затекне ноћ у планини те не могу да нађу никакво друго ноћиште.2 Они не би требало да посећују те храмове због забаве. Не приличи им да се исувише приближавају идолима. ,,Чувајте се од идола” значи да им не прилазиш сувише близу. ,,Нити ћу метнути имена њихових (других богова) у уста своја” (Псалам 16:4). Требало би да пазимо да чак ни са проповедаонице не помињемо имена других богова, уколико то већ није безусловно неопходно због илустрације. Исто тако, требало би да окончамо и свако сујеверје, не дозвољавајући чак ни страх од несреће. Исувише верника се још увек узда у срећу обраћајући пажњу на добре знакове који се читају са облика њихових лица и дланова. То је забрањено. Шта год је у било каквој вези са идолопоклонством, пред Богом се мора у потпуности и заувек одбацити. Почевши свој живот вере у Христа, верник још од првог дана мора да се одвоји од идола и свега онога што је у вези са идолопоклонством. Више не сме да помиње имена идола, нити пак да пита за савет гатаре. Требало би да се држи далеко од безбожничких храмова, и не мисли о штовању ликова. Не би требало да се распитује о обредима других религија. Са прошлошћу се мора у потпуности раскинути. Ако поседује било какве идолопоклоничке предмете, требало би да их разбије — не да их прода, него да их уништи. Ово је веома озбиљна ствар, зато што је Бог љубоморан на идоле. Ако верници данас нису у потпуности одвојени од идола, како ће избећи највећи од свих идола у будућности — лик антихриста? Не само да не би смело да се штује оно што је резано или ливено, него не би требало штовати ни било шта што је живо. Долази дан када ће човек безакоња имати свој живи лик. Никакав се лик не сме штовати, чак ни ликови Христа и Марије. Мора се неговати навика да се никакви идоли не штују. Ми не би требало да служимо у телу; требало би да служимо у духу, јер Бог тражи оне који ће га служити у духу а не у телу. Бог је дух. Он није некакав лик. Ово знање ће ослободити многе вернике од пада у римокатоличку цркву, чији ће се утицај јако увећати при доласку антихриста. Одатле произилази да би као прво требало одбацити све идоле из прошлости. Морамо се окренути од идола да бисмо чекали на Божијег Сина и његов други долазак. Не би требало да држимо никакав лик Господа Исуса Христа, јер ниједан од њих није његова права слика па је зато и бескористан. У Ватиканском музеју се налази преко две хиљаде различитих ликова Господа Исуса. Сви су они производ уметникове маште. Многи уметници лутају по свету плаћајући људима да им позирају. Дозволите да кажемо да је то хуљење. Бог је љубоморни Бог и зато то неће трпети. Свако сујеверје мора да се одбаци; чак би и сваку нијансу идолопоклонства требало потпуно очистити. 2. Неке ствари захтевају да се с њима прекине „Од оних пак који су се бавили врачањем приличан број донесе своје књиге на гомилу, па их спалише пред свима; прорачунаше њихову вредност и нађоше да вреде педесет хиљада сребрника” (Дела 19:19). И ово је нешто што би нови верник требало да одбаци. Мада у вези с тим нема никакве заповести нити учења, ипак је сасвим јасно да је овакво понашање проузроковано деловањем Светог Духа. Свети Дух у верницима ради на такав начин да су приморани да ствари које више не би требало да држе, донесу и спале. Књиге поменуте у Делима 19 су вределе педесет хиљада сребрника — велики новац. Оне нису продате с намером да се новац зарађен на њима да цркви, него су спаљене. Да је тамо био присутан Јуда, он би се свакако успротивио том спаљивању, јер је вредност тих књига далеко превазилазила тридесет сребрника; новац је могао да се искористи за помоћ сиромашнима. Господу је међутим било мило што су те књиге спаљене. Има неколико ствари с којима би требало поступити. Ликови су једна, а књиге о врачању друга. Начело је једноставно: сви ликови се морају одбацити као и све остале сумњиве ствари. Примери у Писму нам говоре да ствари које су у непосредном односу с грехом, као предмети за коцкање или бестидне књиге, морају се спалити. Како стоје ствари у вези с оним што је неприкладно за свете? Сасвим је природно да се у неверничком дому могу наћи ствари које су у вези с грехом и које не приличе светима. Због тога би требало да онај који је узверовао у Господа оде кући и прегледа оно што има. Ствари које имају везе са грехом треба спалити — не продати. Друге ствари које не приличе светима, тамо где је то могуће требало би преправити — као одећу — или их пак продати. У књизи Левитској 13 и 14 налазимо лепу слику о хаљини губавца. Таква хаљина би се могла упоредити са стварима са којима би требало нешто учинити. После прегледа, нашле су се хаљине заражене губом, и пошто их је било немогуће опрати морале су ватром да се спале. Нека одећа је међутим могла да се опере, при чему се и зараза изгубила; она је поново могла да се користи. Исто тако и неки делови наше одеће могу да се преправе скраћивањем или продуживањем, јер се ради чисто о питању моде. Други су међутим толико били у служби греха, да их је немогуће искористити; дакле, морају се спалити. Нови верник би ову лекцију требало да савлада још на самом почетку, тако да је читавог живота више не заборави. Требало би му помоћи да разуме да је живот хришћана нешто веома стварно. Он укључује много више него одлажење у цркву и слушање проповеди. 3. Сваки дуг мора да се надокнади ,,Закеј пак стаде и рече Господу: види, Господе, дајем половину свога имања сиромасима, и ако сам од кога што изнудио, враћам четвороструко” (Лука 19:8). Закеј нам даје добар пример. Чудно је да пo овом предмету нема неког учења, већ сваки верник чини онако како га покреће Свети Дух. Отуда и оно — мало више овде, мало мање онде — сваки чини онако како га води Свети Дух. Да је у питању неко начело или учење, онда би сви чинили исто. Сила Господња је толико јако притискала Закеја, да је био вољан да сваком човеку од кога је било шта изнудио, врати четвороструко. Ми бисмо свакако рекли да је двострука надокнада сасвим довољна. Начело у књизи Левитској је да човек ,,дометне пети део ономе чије је” (3. Мој. 6:5). Претпоставимо да дуг износи хиљаду долара; онда би надокнада требало да буде хиљаду и две стотине долара. Међутим, када је неко покренут деловањем Светог Духа, он то осећање мора да следи макар враћао четвороструко или десетоструко. Дакле не заборавимо да нам Библија не даје никакво учење у вези са овим предметом. Све што нам се даје то је начело да би требало поступити према вођству Светог Духа. Ако је неки верник у прошлости нешто од некога изнудио, или га преварио или му пак украо или узео нешто на неправедан начин, верујемо да би онда требало да поступи онако како му Господ говори. Можда му је немогуће да рашчисти новчану под-валу коју је учинио, и мада то неће утицати на опроштење које је од Бога примио, оно ће ипак имати пресудне последице по његово сведочанство. На пример: ако сам од некога, пре него што сам био спасен, украо хиљаду долара — ја ни у ком случају нећу моhи да му проповедам еванђеље уколико прво нисам рашчистио ствар у вези са том преваром. Могао бих и да покушам да му проповедам, али његове мисли ће највероватније бити заузете размишљањем о хиљаду долара. Без сумње мени је то Бог опростио, али пред дотичном особом немам сведочанства. Не бих могао да се извучем говорећи: ,,Зар ми Бог није опростио?” Ова ствар је веома повезана са мојим сведочанством. Молим вас немојте заборавити да је Закеј ради свога сведочанства вратио четвороструко. У време када су сви гунђали: ,,Што је (Исус) грешном човеку дошао у кућу да се одмори,” и жалили се при том колико је тај човек изнудио и неправично захтевао од многих, Закеј је стао и рекао: „. . . ако сам од кога шта изнудио, враћам четвороструко.” Ова четворострука надокнада није била услов да постане Авраамов син, нити је пак била нешто што се од њега захтевало да би примио спасење. Био је то, дакако, исход тога што је он већ био Авраамов син и исход тога што је у његову кућу спасење већ дошло. Осим тога, вративши четвороструко, запушио је уста онима који су га критиковали, јер је то било далеко више од суме за коју им је подвалио. Због овог поправљеног понашања, задобио је сведочанство пред људима. Ово је дакле тло за сведочанство. Знам једног брата у Господу, који је пре него што је био спасен био непоштен у новчаним питањима, а такође грешан и у свом понашању. Имао је много школских другова од којих је већина припадала напреднијој средњој класи. Пошто је био спасен, ревносно је покушавао да задобије своје школске другове за Христа — међутим то му никако није полазило за руком. Иако им је еванђеље проповедао од срца, они му нису могли веровати, јер су се стално питали шта се десило с његовим преварама и лошим владањем у прошлости. Они нису заборавили његову прошлост, јер никада није вратио онако како је то Закеј учинио. Његови прошли греси пред Богом су били опроштени, али су људима још увек представљали проблем. Да је признао своје грешке и вратио дугове, његово сведочанство би било прихваћено. Нови верник би требало да се упита да ли је учинио некоме нешто нажао или пак некога преварио, да ли је понео кући нешто што му не припада, или пак да ли поседује нешто што је задобио преваром. Ако јесте, онда би то требало сасвим да рашчисти, решавајући сваку ствар понаособ. У хришћанско покајање се урачунава и признавање прошлих грешака. Оно није као обично покајање које се састоји једноставно у промени понашања. На пример: ако сам се као светски човек у прошлости често љутио, да бих показао своје покајање, било би довољно да то више не понављам. Али као хришћанин, поред тога што показујем промену у свом понашању, ја морам такође да признам да је срдња нешто што не ваља. Не само да би на своју нарав требало да пазим пред Богом, него морам да признам и пред људима да сам грешио када сам се гневио. Тако ће се и са овом невољом завршити. Ако је неко имао обичај да краде, сада је пред Богом чист уколико је то престао да чини, али то га не чисти и пред људима. Штавише ако није украо ништа ни за три узастопне године, људи ће га још увек сматрати лоповом. Дакле, због сведочанства не само да би требало да престане да краде, него своју грешку у прошлости мора да призна и пред људима. Због тога што је спасен по милости, у стању је да то учини. Ево и једног компликованог проблема: претпоставимо да сам украо десет хиљада долара, али сада од тога немам више ни хиљаду. Како да решим то питање? По начелу морам да признам своје непоштење, као и да ми сада није могуће да платим. Надокнада је једна ствар, а признање друга. Било да сам у стању да извршим надокнаду или не, ја ипак морам да признам; у противном никада нећу моћи да сведочим. Без обзира на то што би признање често могло да значи невољу, оно ипак мора да се изврши. Шта би требало учинити да би се рашчистило с прошлошћу када је у питању нарочита околност као што је убиство? У Библији су изнета два таква случаја: један у коме је особа била директно умешана у убиство, а други у коме је била умешана индиректно. Први случај се односи на разбојника на крсту. Грчка реч ,,разбојник” не подразумева обичног пљачкаша него онога који убија људе — не обичног лопова, него онога који убија за новац. Али пошто је овај разбојник узверовао у Господа, греси су му били опроштени, јер нема греха кога скупоцена крв не би могла да избрише. Господ му је рекао: ,,Заиста, кажем ти: данас ћеш бити са мном у рају” (Лука 23:43). Овај разбојник није ништа учинио са својом прошлошћу, нити је пак имао прилике да било шта учини. Други случај се односи на Павла који је индиректно био умешан у убиство. Он лично није убио никога, али је ипак био саучесник у Стефановом убиству, јер је чувао хаљине оних који су каменовали Стефана. Писмо ништа не говори о томе како да се поступи са прошлошћу ни у овом случају, нити пак у оном првом. Када наиђемо на овакве случајеве, уопштено начело је да не преоптерећујемо савест новообраћеног верника уколико Бог у његовом срцу већ не ради на особит начин. У ова два случаја која су нам дата у Новом завету, рекло би се да Бог не обраћа пажњу на прошлост. Неким верницима би дакако, због тога могао да недостаје мир, пошто Свети Дух ради у њима. У том случају, у поређењу са обичним оптужбама има разлике. Ако би ожалошћеним породицама могли да изразе своје кајање, онда то свакако не би требало бранити. Ипак, ово није ни учење нити заповест. 4. Недовршене ствари се морају закључити Кад се неко спаси, он без сумње још увек има у рукама много тога што је незавршено. То би лако могло да му се испречи на путу док следи Господа. Шта Писмо има да каже о закључивању тих ствари? Када је неко у Новом завету пришао Господу рекавши: ,,Господе, допусти ми најпре да одем и укопам свога оца”, Господ му је одговорио: ,,Хајде за мном и остави да мртви укопавају своје мртве” (Матеј 8:21, 22). Дакле, у стварима које се тичу земаљских одговорности, Реч Господња гласи: ,,Хајде за мном и остави да мртви укопавају своје мртве.” Овде имамо једног неверног оца који је још увек жив. Мисао ученика је да најпре иде кући и чека док му отац умре и сахрани га, а онда пође за Господом. Но Господ му узвраћа начелом да се мртви остављају да укопавају мртве. Прво ,,мртви” се односи на људе из света који су духовно мртви. Друго, ,,мртви” пак говори о онима који су физички мртви. Господ га позива да га следи и остави сахрану светскима. Ово није предлог новим верницима да не би требало да се брину о својим родитељима; овде се ради о једном начелу које би требало прихватити. Нека људи који припадају овом свету наставе са завршавањем несвршених послова. Ако би ове послове требало ми да радимо, онда би нам се могло десити да нам уопштене не остане времена да будемо хришћани. Увек постоји могућност да отац још дуго живи. Дакле, морамо оставити мртвима да укопавају своје мртве. То не значи да се ми нећемо побринути за ствари; то једноставно значи да таквим стварима нећемо дозволити да нас спречавају. Ко може да буде хришћанин ако прво мора да се побрине за хиљаду и једну породичну ствар? Немојмо чекати да прво све овоземаљске ствари буду решене пре но што дођемо Христу. Ако то будемо чинили онда никада нећемо ни следити Господа. Ко би икада нашао повољне изгледе да верује у Господа ако прво мора да посвршава све своје послове? Дакле, немојте дозволити да нас везују ствари које припадају мртвима. Ми те ствари можемо да оставимо и недовршене. Пошто смо почели да следимо Господа оне се могу оставити. Што се тиче раскидања с прошлошћу, све оно што у Божијој речи у вези с тим можемо да пронађемо јесу ове четири тачке које смо горе размотрили. Нови верник би требало да научи како са сваком да поступи. Постављено је питање: шта ако оштећена особа то није свесна о томе? Да ли би и тај грех требало признати? Одговор: да ли је у питању некакав материјални дуг? Ако јесте, он се онда мора признати. Најбољи начин да се то учини је заједно са црквом. На пример: ако си ти због мене изгубио хиљаду долара, онда би требало да ја будем вољан да ти то признам и извршим надокнаду. Али ја то морам да учиним на начин који ће теби бити најкориснији. Нови верник је склон да запада у крајности и због тога би могао да упропасти ствар. Зато је најбоље то питање изнети пред цркву и дозволити искуснијој браћи да му помогму при доношењу одлуке. То је важно зато што нови верник лако може да падне под осуду своје савести, или пак због потешкоћа које би се могле јавити да се једноставно окане целе ствари. Оно што је учињено на састанцима духовног пробуђења не може никада да се упореди са оним што је учињено у цркви. У првом случају верник мора сам да се упусти у ствар; у другом случају налази помоћ која долази кроз заједницу цркве. __________ 2 Ово се често дешавало у Кини. - назад ПОЧЕТАКCopyright © 1972 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Сва права задржана. |
|
|