Ја сам са Христом разапет. Тако не живим више ја, него Христос живи у мени. А што сад живим у телу, живим вером Сина Божијега, који ме је љубио и дао себе за мене.
Галатима 2:20
Однос између Христа и нас
Какав је однос човека и Христа? Изгледа да многи мисле да би ми требало да покушавамо да ходамо његовим стопама, да се угледамо на Њега – да Га следимо и опонашамо. Истина, Библија нам заиста налаже да се угледамо на нашега Господа, али то није једино наређење у Библији. Пре него што нам је могуће да се угледамо на Њега, потребно је прво нешто друго. Заповест да се угледамо на Господа није независна заповест. Сам покушај да се угледамо на Њега често ће се завршити неуспехом. Господ није као књига из које се преписује. Чим покушаш да Га опонашаш, увидећеш како погрешно чиниш! У ствари, тело и крв немају никакву силу да опонашају Господа.
Неки би могли да кажу, зар у Библији не пише: „Све могу у ономе који ме снажи“ (Фил. 4:13)? Многи хришћани схватају да немају снаге, и зато моле Господа да им је да. Шта би требало да чине — требало би држати заповести дате у Библији; требало би следити примере које је Господ зацртао — али они за то једноставно немају снаге. Дакле, они моле Господа да им да снагу да би могли све да чине. Они свакодневно чекају на Господа да им да снагу како би им то било омогућено.
Наравно, исправно је да нас Господ оснажи; али осим тог оснажења, има нешто друго што је неопходно. Без тога, ма колико чекали на Господа за силу, неће нам бити дата сила која нам је потребна. Наше молитве су некад услишене, а некад нису. Па ипак, кад Господ да силу, онда можемо све. Када нам та сила није дата не можемо да учинимо ни оно што је најобичније. Зато смо често поражени. Да, требало би да молимо Господа за силу, али то не би требало да узимамо као неку посебну, изоловану заповест. Поред силе коју Господ даје, има нешто више чиме Он жели да нас опскрби.
Млада браћа и сестре морају да схвате следеће врло важне ствари: само опонашање Господа је бескорисно, а сама зависност од Господње силе је такође безуспешна. Нарочито запазите речи: „само“ и „сама“, јер не желимо да идемо у крајност. Ослањати се само на имитирање или оснажење, као што ће многа старија браћа и сестре посведочити, води у неуспех и пораз.
Дакле, какав би по Библији требало да буде однос између Господа и нас? Темељно начело односа је у томе да би Христос требало да буде наш живот. Када Христос једном постане наш живот, тада смо у стању и да Га следимо као пример. Када Он постане наш живот, тада можемо да Га молимо да нам да силу. Ако не познајемо Христа као свој живот, никада нећемо моћи да следимо Господњи пример како ваља, нити пак да примимо Његову сведовољну силу. Пре свега мора да се увиди и поседује тајна Христа као нашег живота. Овај редослед чини велику разлику.
„Јер Христос је за мене живот“, што ће рећи: живети значи Христос, ако не познајемо Христа као свој живот, нећемо моћи да доживимо Господњи живот на земљи. Никада нећемо моћи да следимо Господа нити да победимо Његовом силом. У Колошанима у 3. глави пише да је: „Христос, наш живот“; а у Филипљанима у 1. глави пише: „Јер Христос је за мене живот.“ Ово сâмо је пут; ово је победа.
Тајна хришћанског живота
Многи људи погрешно схватају Колошанима 3:4, Филипљанима 1:21 и Галатима 2:20; нарочито последња два стиха. У Филипљанима 1, Павле нам каже: „Јер Христос је за мене живот.“ За њега је то била чињеница, али данас међу Божијом децом влада погрешно схватање. Они мисле: „Христос је за мене живот“ циљ до кога треба доћи. Мисле да је то стандард који треба да се достигне; то је њихово очекивање. Али упамтимо да нам Павле овде не каже да је његов циљ био да достигне то „Христос је за мене живот.“ Он не каже да мора да прође много година у покушавању и да Бог мора да ради са њим пре него што достигне тај циљ. Он каже да је сам Христос разлог зашто он живи. Он без Христа уопште не може да живи. Ово описује његово садашње стање, а не његов циљ. То је тајна његовог живота, а не његове наде. Његов живот је Христос; он живи зато што Христос живи у њему.
Галатима 2:20 је још један познати стих. Неразумевање овог стиха међу хришћанима је још веће од онога у Филипљанима 1. И у овом случају они узимају овај стих за свој циљ — за свој стандард. Како се само моле, чекају и чезну да стигну до места где ће моћи да кажу: „Не живим више ја, него Христос живи у мени.“
Али да ли је Галатима 2:20 нада? Да ли је то циљ? Да ли је то стандард који би требало достићи? Многи објашњавају да јесте. Многи се надају да ће једнога дана стићи до места где они неће више живети, него ће Христос живети у њима. То је њихов прави циљ. Они не могу да виде да је то Божији пут победе, а не циљ или стандард. Овај стих не говори шта би требало да учиним да бих могао да живим; не говори ни шта ми је могуће да учиним да бих живео. Он једноставно каже да Христос живи у мени.
Галатима 2:20 није стандард или циљ. То није нешто што је постављено високо изнад човека да би се он напрегао из петних жила да га достигне. Напротив, то је тајна живота.
1. Победа кроз заступнички живот
Шта је тајна живота? То значи да пут победе није циљ него процес. Немојте мешати процес са циљем. То је дивна благодат коју нам је Бог дао. То је начин којим поражени може да победи, нечист да постане чист, обичан да постане свет, земаљски да постане небески и телесни да постане духован. То је начин, а не циљ. Тај начин се остварује путем заступничког живота. Као што је Христос наш заступник у смрти, Он је исто тако и заступник у животу.
На почетку свог хришћанског живота видели смо како је Господ Исус понео наше грехе на крст, да бисмо Његовом смрћу били ослобођени од смрти; наши греси су били опроштени, и више се нисмо налазили под осудом. Павле ми данас говори да због тога што Христос живи у мени, ја сам ослобођен од живљења. Значење је једноставно: зато што Он живи у мени, ја више не морам да живим. Као што је Он умро на крсту за мене, тако Он сада живи у мени уместо мене. То је тајна победе. То је Павлова тајна. Он не каже: „Надам се да нећу морати да живим. Он само каже: „Ја више не живим, зато што сам дозволио Њему да живи. Тако не живим више ја, него Христос живи у мени.“
Молимо се много да нас Бог просветли да бисмо видели да човек не мора да живи за себе зато што Христос може да живи у њему. Онога дана када си чуо да не мораш да умреш, осећао си да је то велика добра вест. Сада чујеш да не мораш више да живиш, па је и то велика добра вест.
Млади верници често имају много проблема. Ако их учиш о томе како би требало да одржавају добро сведочанство и да живе добрим хришћанским животом, да не би требало да воле свет него да се одупиру искушењу, како морају да трпе, да носе крст, да траже Божију вољу и да се уче да буду послушни Богу, они ће помислити да је хришћански живот заиста напоран. Тако мисле многи који су већ узверовали у Господа. Муче се свакодневно, и док се муче уздишу. Они се свакодневно напрежу али им то не успева. Покушавају да одржавају добро сведочанство, али стално срамоте Господа. Зато многи кажу да су као хришћани уморни и исцрпљени. Њима је велики терет да буду хришћани.
Многи покушавају да се успротиве греху, али немају за то снаге. Па ипак ако се не противе, неће имати унутрашњег мира. Многи желе да буду стрпљиви, али им то не успева. Када се разгневе, осећају се нелагодно у срцу. Немају у срцу силу да воле; али ако мрзе, њихово срце их осуђује. Заиста, они осећају да је велики терет бити хришћанин. То им даје осећање пењања узбрдо са великим теретом на леђима. Многи ће вам рећи да су на плећима носили велики терет греха пре него што су узверовали у Господа Исуса. Сада, пошто су узверовали, носе терет светости. То је само замењивање једног терета другим; оба терета су тешка и замарају.
Ако је у питању горе описани случај, то значи да ти хришћани нису били исправно упућени. Погрешно је да особа покушава да живи хришћанским животом. То се од нас не тражи. Господња реч каже: „Не живим више ја, него Христос живи у мени.“ То је тајна хришћанског живота. Господ у мени живи хришћанским животом, а не ја. Ако сам покушавао да живим као хришћанин, у стрпљивости, љубави, доброти, понизности, тузи или ношењу крста, онда је то нешто болно. Али ако Христос живи у мени у стрпљивости, љубави, доброти, понизности, тузи или ношењу крста, онда је то радост.
Дакле, кад нађете браћу и сестре који су уморни од покушавања да живе као хришћани, требало би да им кажете да постоји нешто што је много боље. То ће за њих бити велика, добра вест. Реците им да не морају да живе тако заморним животом. Не морају да се исцрпљују да би живели као хришћани; није потребно ни да носе велико и тешко бреме. Као што су некада захвалили Богу када су чули еванђеље да није потребно да умру, сада могу да захвале Богу пошто га чују како каже да не морају да живе. Каквог ли ослобођења од уморног хришћанског живота!
Смрт је болна, али покушавати да живимо пред Богом је такође болно. Како ће људи као што смо ми, који не знају ништа о Божијој светости, љубави, Светом Духу или крсту, да живе у Божијем присуству? Такво тешко бреме је неподношљиво. Што дуже живимо то све више уздишемо. Што дуже живимо, то се све више осећамо спутаним. Еванђеље које нам је данас предано каже да више не морамо да живимо. Бог нас је поштедео живљења. То је заиста велико еванђеље.
2. Не ја, него Христос
Као што је добра вест да не морамо да умремо, исто тако је и добра вест да не морамо да живимо. Заиста је исцрпљујући и немогући задатак за човека да се напреже да живи као хришћанин. Нестрпљива, гневна или горда особа ће се брзо преморити ако покушава да буде понизна. Није ни чудо да је човек у Римљанима 7 био уморан! „Јер хтети — тога има у мени, али чинити добро — тога нема.“ Заиста је врло заморно кад неко свакодневно жели да чини добро, а ипак му је немогуће. Затим једнога дана он чује еванђеље, које му говори да Господ не очекује од њега да чини добро. О, то је заиста једно дивно еванђеље. Господ не захтева од тебе да чиниш добро, нити Oн хоће да ти желиш да чиниш добро. Он жели да дође и живи у теби. Не ради се о томе да ли има некаквог добра, него ко је тај који чини добро.
Тешко ти је и мучи те што покушаваш да живиш пред Богом, зато што никада не можеш да задовољиш Његове захтеве. Мораш да признаш: „Господару, знао сам да си тврд човек, жањеш где ниси посејао, и скупљаш где ниси вејао“ (Матеј 25:24). Немогуће ти је да се одазовеш Божијим захтевима.
Како ћеш онда да живиш хришћанским животом? Свакако не тако што ће се телесна, грешна особа узети на небо и учинити робом. Заиста је срећа да ниједан телесан човек не иде у небо; он би оданде брзо желео да побегне. Он тамо не би могао да поднесе ни један једини дан. Како би могао да поднесе Божије захтеве? Како се само његова ћуд, мишљење, начин и погледи разликују од Божијих. Кад би га извели пред Бога, он би желео да побегне.
Зато Божији пут и Његова тајна за мене није да од мене тражи да ја имитирам Господа Исуса, нити пак да ми додељује силу када Га молим да будем као Христос. Божији пут за мене је оно што је Павле рекао: „Не живим више ја, него Христос живи у мени.“ Запажате ли разлику? Не ради се ни о животу који имитира Христа нити о животу коме је дата сила, него се ради о једном замењеном животу. То ниси више ти, зато што ти Бог неће дозволити да живиш пред Њим. То је Христос који живи у теби и који стоји у Божијем присуству. Дакле, не ради се о опонашању Христа, нити о томе да ја примам Христову силу, него у томе да дозволим да Христос живи у мени.
Ти мораш да дођеш до те тачке: „Не ја, него Христос.“ То је живот верника. Раније сам живео ја, а не Христос; сада не живим више ја, него Христос. Ако неко не може да каже „не ја, него Христос,“ он нити зна шта је хришћанство нити зна шта је хришћански живот. Јасно је да се он само нада да ће живети на такав начин да то буде Христос а не он. Али Павле нам каже да то није прави пут. Он нам каже да је прави пут да дозволимо Христу да живи (у нама).
Разапет са Христом
Ти ћеш вероватно сада питати: како је могуће да се ја уклоним с пута да би Христос могао да живи у мени? То је заиста један велики проблем. Како је то могуће: „не више ја“? Одговор се налази у првом делу стиха Галатима 2:20: „Ја сам са Христом разапет.“ Уколико нисам разапет, ја не могу да будем уклоњен. Ако ја нисам разапет, онда ћу то још увек бити ја. Само онда ако сам разапет са Христом, више не може да буде тога ја.
Има две ствари које морају да буду испуњене пре него што можемо да доживимо разапетост са Христом.
Прво, имамо Господњи рад. Моје очи морају да буду отворене да бих видео следеће: када је Господ Исус умро на крсту, и ја сам се налазио тамо и био разапет заједно са Њим. Зато није потребно да се то деси поново. Христос је био разапет пре скоро две хиљаде година, а и ја са Њим. Кад бих ја морао да будем поново разапет после две хиљаде година, онда то не би било заједничко распеће. Ако сам био разапет са Христом, то значи да сам био разапет у исто време када је и Христос био разапет. То значи да сам ја умро када је Он умро. Висио сам на Његовом крсту; био сам тамо са Њим. Он није морао да долази после мене. Када је Господ Исус отишао на крст, Бог ме је ставио у Христа, те сам тако и ја умро са Њим. То је Божије дело.
Пре скоро две хиљаде година, Бог је ставио моје грехе на Христа. Када сам узверовао у Господа Исуса који је умро за мене и понео моје грехе на свом телу, ја не могу да кажем да је оно што је Он учинио било учињено јуче. Напротив, ја кажем да се десило оно што је Он учинио пре скоро две хиљаде година. Пре скоро двадесет векова, Бог је ставио моје грехе на Господа Исуса који их је понео уместо мене. Исто тако, када је Он био разапет, Бог ме је такође ставио у Њега. Онако како је мој проблем греха био решен пре две хиљаде година, тако је и проблем мене (моје особе) решен пре две хиљаде година. У време када је Бог ставио моје грехе на Господа Исуса, Он је такође ставио и мене у Господа Исуса. Када је Господ умро на крсту, и ја сам био тамо и умро заједно са Њим. Са мном је тамо било свршено.
Немој да заборавиш да је проблем твога греха решен на крсту, али исто тако на истом крсту је било свршено и са тобом. Морамо да се подсетимо на оно што Римљанима 6 износи: „То знамо, да је наш стари човек распет с њим,“ (ст. 6). Не ради се о томе да мој стари човек жели да буде разапет са Њим, него да мој стари човек беше разапет са Њим. Не ради се о жељи или нади. Грчка реч то јасно подвлачи. Беше сасвим одређено указује да сам једном засвагда, апсолутно и непроменљиво, био разапет са Њим. Пошто ме је Бог ставио у Христа, ја сам умро када је Он умро на крсту.
Да то илуструјемо: Ја овде имам парче папира на којем пише: „стогодишњица“. Ако поцепам овај папир, цепам и ту реч. Ја само цепам папир, ја не цепам реч; али цепајући папир, ја цепам и реч „стогодишњица“. Или да узмемо једну другу илустрацију: у Библији читамо да су по завеси у храму били извезени херувими. Онога дана када је Господ оставио свој живот, Бог је расцепио ту завесу од горе до доле. Да вас сада питам: да ли су херувими били поцепани када је завеса била поцепана? Свакако; када је завеса поцепана, и херувими извезени по њој су били поцепани.
У посланици Јеврејима се говори о томе да је завеса представљала тело нашега Господа Исуса (Јеврејима 10:20). Библија нам исто тако указује и на то да херувими представљају Божија створења. Лица херувима су лица лава, вола, орла и човека. Они представљају Божија створења. Зато што је Бог ставио цело своје створење у Господа Исуса, цело створење је било поцепано када је његово Тело било сломљено. Када је Он умро, старо створење је умрло. Ово ти говори да те је Бог већ разапео са Христом; тебе који си толико година покушавао да живиш хришћанским животом. Када је Господ Исус био разапет, ти и цело старо створење сте били такође разапети. Тело нашега Господа Исуса је било сломљено баш као завеса па је и цело старо створење преминуло.
То је нешто што ти мораш да верујеш. Као што су ти очи једном биле отворене да видиш своје грехе положене на Христа, исто тако морају да буду отворене да би виделе и твоју особу скривену у Христу. Твоји греси су били понесени, твоја особа је била разапета. То није твој проблем него Христов — пошто је Он то учинио за тебе. Не гледај у себе. Твоји греси нису више у теби него на крсту. Исто тако ни твоја особа није више овде него тамо на крсту. Они који су поражени увек гледају у себе; они који верују гледају на крст. Наши греси су тамо, на крсту, не овде; грешник је такође тамо, не овде. Ми морамо да видимо да је човек на крсту, а не овде у нама. То је оно што је Господ учинио. Свршено је! Бог нас је ставио у Христа и учинио да умремо са Њим. Христос је умро па смо и ми умрли. То је прва страна.
Али зашто онда ја данас још увек живим? Ја који сам био разапет, још увек сам жив. Вера управо ту долази. Ти мораш да примењујеш своју вољу и да стојиш на Божијој страни. Ако свакодневно очекујеш од себе да будеш добар и да чиниш добро, онда видиш себе као живог. Твоја ће „особа“ живети — иако раније није живела. Пошто очекујеш да она живи, она ће живети. Не може да умре у миру. Многи људи то траже од себе. Али ти би требало да видиш оно што је Господ учинио за тебе. Он те је разапео. Шта је смрт? То је слабост до крајњег степена. Човек све више слаби а онда достигне своју крајњу слабост, то јест, смрт.
Зашто се у Библији налази Римљанима 7. поглавље? Зато што је Римљанима 7 противречно Римљанима 6. У Римљанима 6 Господ нас је разапео; али у поглављу 7, ја желим да чиним добро. Због тога морамо да сагледамо ове две стране. С једне стране, ја сам умро са Христом; с друге стране, ја би требало да будем разапета особа, тако да ја сам не бих нешто чинио. Друга страна је моја страна. Ја морам да кажем: „Господе, ја сам неспособан, и не верујем да могу. Господе, ја не могу да чиним добро, нити ми је пак могуће да чиним добро. Господе, ја сам зао, али ја не желим да чиним зло.“ Самим тим што не чиниш, већ је учињено.
Претпоставимо да немаш стрпљења. Шта ћеш да учиниш? Природно је да би волео да будеш стрпљив, ти покушаваш да будеш стрпљив, ти чиниш што најбоље можеш да будеш стрпљив, ти се молиш за стрпљивост, и трудиш се да будеш стрпљив. Међутим, што више желиш да будеш стрпљив, то ти је све мање могуће. Али, Господ је већ разапео твоју нестрпљивост. Оно што би требало да кажеш то је следеће: „Господе, ја не могу да будем стрпљив. Ја не намеравам да будем стрпљив. Господе, ја сам нестрпљив човек. Зато нећу да покушавам да будем стрпљив.“ То је пут спасења.
Господ те је разапео и ти се одазиваш на то са „Амин!“ Пошто те је Господ разапео, да ли ћеш покушавати да будеш стрпљив? Господ каже: „Ти си неспособан, зато си био разапет.“ А ти одговараш: „Дозволи ми да покушам да будем стрпљив; дозволи ми да покушам да се понашам као хришћанин.“ Али ти од погрешне особе тражиш да се понаша као хришћанин – грешиш. Немој да ми замериш што ћу рећи да као што пас и мачка не могу да се понашају као хришћани, ни ти не можеш. Ако можеш да учиниш да мачка или пас буду као хришћани, онда и ти можеш да учиниш да будеш као Он. Али сви смо ми врло далеко од Бога; исто толико колико и просте животиње. Ја знам да су ово непријатне речи, али ситуација је таква. Господ је већ зацртао да не можеш, да си једино добар да будеш разапет. Али ти се не слажеш. Ти још увек желиш да покушаваш, да се напрежеш, да се молиш. Господ каже да си пропао; дакле, зашто не би признао да си неспособан? Господ каже: „Умри“; зашто се онда не би одазвао са: „Да, дозволи ми да умрем“? Чим то кажеш, то одмах и доживиш.
Шта нам говори Римљанима 7? Римљанима 7 нам говори о томе да се мртав човек буни. Господ је разапео мог старог човека, а ја протестујем. Ја још увек доносим одлуке да чиним добро. Само онда када много пута доживим неуспех ја признајем пораз. Коначно погнем главу и кажем: „Ти ниси погрешио у томе што си ме разапео, зато што сам заиста пропао.“ Браћо и сестре да ли видите шта је спасење? Пут спасења је у прихватању Господње одлуке о вама. На пример, судија осуди разбојника на смрт. Ми знамо да ниједан грешник не жели да прихвати своју осуду. Многи злочинци осећају како не заслужују смрт зато што још увек мисле да су добри. Ретко када наилазимо на онога који признаје да је заиста зао и да не заслужује ништа друго до смрт. Божија процена о нама је крст. Он нас види као потпуно пропале људе. Да није тако, Он нас не би разапео. Благословени смо ако можемо да видимо себе онако како нас Бог види. Ми морамо да прихватимо Божију осуду.
Дакле овде постоје две стране нашега искуства тог заједничког распећа. С једне стране, Христос је умро, па сам и ја био разапет (са Њим). То је Божије дело. С друге стране, ја морам да признам ту чињеницу и кажем на то „Амин“. Не би требало стално да покушавам да себе преобразим. Ако још увек покушавам да се поправим, да будем стрпљив и понизан, моје реакције ће радити против Христовог дела и учинити Га неделотворним. Само треба да погнем главу и кажем: „Ти си рекао да морам да будем разапет; и ја кажем да морам да будем разапет. Ти си рекао да сам бескористан; и ја кажем да сам бескористан. Ти си рекао да ја не могу да будем понизан; одсада више нећу да покушавам да будем понизан.“ Запамти да је воља да се буде понизан та која квари живот. Воља да се буде понизан зауставља победу. Ја сам особа која нема стрпљења, зашто бих онда желео да будем стрпљив силом своје воље? Ја сам особа без понизности; зашто бих желео да силом своје воље будем понизан? Ја не заслужујем ништа друго до смрт на крсту.
Живот победе
Ја сада објављујем да сам разапета особа. Ако ћу данас да живим, онда то више нисам ја који живи него је то Христос који живи у мени. Ја сам пропао, али Христос је дошао. То је пут победе. То је оно што нам је Павле показао. Он на тај начин живи хришћанским животом. Шта је хришћански живот? Само то, да не живим више ја него да Христос живи за мене. За све ове протекле године ја нисам ваљао: грешио сам, био сам слаб, пропао, уображен, злоћудан. Али сада долазим у Господње присуство и кажем: „Господе, пропао сам. Од данас перем руке од својих сопствених настојања. Молим те преузми власт.“ То је оно што се подразумева под овим: „Не живим више ја, него Христос живи у мени.“ „Ја сам живео довољно дуго; досадило ми је да живим; и зато Господе молим Те да сада Ти покушаш!“ То је нешто сасвим једноставно. Победоносни живот се не састоји ни у чему другом, до у томе да ти не треба да живиш. Није потребно да се исцрпљујеш живећи; потребно је само да погледаш навише и кажеш: „Одсада више нећу да се трудим; Ти живи и покажи себе (у мени)!“ И биће учињено.
Немој ово да сматраш за нешто што је исувише тешко или дубоко. Не заборави да би млади верници требало ово да науче још у прве две недеље свог хришћанског живота. Требало би још од првог дана да уче да они више не живе него да Христос живи у њима. То је нешто што морају да виде и став који морају да заузму. Основна невоља је у томе што многи још нису дигли руке од себе; још увек покушавају да доносе одлуке.
Да ли схватате шта то значи дићи руке? Када неко у твојој кући све ради наопако, ти од њега више ништа не тражиш. Он је безнадежан случај. То је баш оно што је Господ Исус учинио према теби; Он је већ дигао руке од тебе као од онога ко је безнадежан. Да Он то већ није учинио, Он те не би ни разапео. Да је било икакве наде, Он те не би разапео. Господ је већ дигао руке од тебе као од онога у кога не може да се положи било каква нада, али ти још увек покушаваш. Што више падаш, то се брже дижеш. Што више грешиш, то су твоје одлуке јаче. Ти још увек ниси дигао руке од себе. Ако ти једнога дана Бог укаже милосрђе, и тако ти омогући да видиш да те Бог сматра за пропали случај, и ти мораш себе да сматраш пропалим случајем. Пошто је Бог пресудио да ти не заслужујеш ништа друго него смрт, онда би и ти о себи требало да судиш исто. Тада ће ти бити сасвим лако да дођеш Господу и кажеш: „Ја сам разапет са Христом; не живим више ја. Не само да си ме Ти разапео, него ја више не намеравам да живим. Одсада више не живим ја него Ти живиш.“
Одсада узимаш један позитиван правац. У свом односу са Господом, ти му кажеш: „Господе, ја Те прихватам да будеш мој живот. Одсада признајем Христа за свој живот. Ја исповедам да је за мене живот Христос.“ То ће бити твој свакодневни живот пред Богом — да се уздаш у Господа. „Господе, ово је Твој, а не мој посао.“ Твоје искушење није да грешиш, него, твоје искушење је да делаш сам.
Ово сам говорио много година, и поново ћу рећи: основни циљ искушења није толико да нас наведе да згрешимо, колико да наведе нашег старог човека да делује. Искушење је да наведе нашег старог човека да се противи. Ако стари човек може да се подигне и да се противи искушењу, он исто тако може да се подигне и да почини грех. Дакле, кад год се јави искушење, ми морамо да одбијемо да се покренемо. „Господе, ово је Твој, а не мој посао. Господе, ја гледам у тебе, зато што Ти живиш за мене.“ На тај начин се учиш да се поуздајеш у Господа да Он живи у теби.
Ти мораш свакодневно да верујеш. Требало би Господу сасвим одређено да кажеш: „Господе, ја сам бескористан. Прихватам Твој крст. Господе, држи ме на такав начин да се не покрећем. У свакој околности, Господе, Ти преузми иницијативу. Господе, зато што си Ти Господ, Ти дакле и живи.“ Дозволи ми да ти кажем, ако на такав начин гледаш на Господа и свакодневно се поуздајеш у Њега, онда ћеш моћи свакодневно да сведочиш да то заиста ниси више ти што живиш, него да Христос живи у теби.
„А што сад живим у телу, живим вером Сина Божијега, који ме је љубио и дао себе за мене.“ Шта то значи да Христос живи у мени? То једноставно значи да ја одсада живим вером Сина Божијега. Ја свакодневно верујем да Син Божији живи у мени. „Господе, ја верујем да Ти живиш у мени. Господе, ја верујем да си Ти мој живот, и верујем да Ти живиш у мени.“ Пошто тако верујем и тако живим, више нећу да предузимам никакве кораке без обзира шта се десило. Ако неко није добро савладао лекцију Римљанима 7, он је онда бескорисна особа. Основна лекција се састоји у томе да човек не би требало да доноси одлуке. Другим речима, основна лекција је у томе да се увиди бескорисност доношења одлука, па их зато и не треба доносити. Ако је противљење узалудно, одсада више нећу да се противим. Ако су моје акције безуспешне, одсада више нећу да се покрећем. Рећи ћу Господу: „Господе, одсада то више нећу да чиним. Са мном је свршено.“
Учи се да гледаш навише, а не да се трудиш нешто да чиниш. Спасени смо вером, а не делима, и наш живот потиче од вере, а не од дела. Спасени смо гледајући на Господа, па ћемо исто тако и да живимо. Гледајмо на Господа и рецимо: „Ти си, а не ја.“ Као што се у почетку мога спасења није радило о томе шта сам ја учинио, него шта је Господ учинио, исто тако ја данас не живим на земљи собом него Господом. Учи се да верујеш у Сина Божијег. Реци Господу: „Господе, Ти си онај у кога ја верујем. Све зависи од Тебе. Моја жеља је да Ти живиш у мени.“
Ја не инсистирам на томе да ти изговориш те речи; али те питам: да ли стојиш на том темељу? Браћо, да ли вам је ово јасно? До пораза не долази због мање рада, него због много рада који потиче од човека. Онда када ми чинимо, Божија благодат не може да дође до нас, и зато нам греси нису опроштени. Исто тако, у нашем претераном раду, живот Господњи не може да се покаже. Ово је начело које мора да се упамти.
Делотворност крста не може да се покаже онима који се уздају у своја дела. Ако стално покушавам да чиним добро, нећу бити спасен. Али када престанем да се уздам у себе и погледам у Господа, онда сам спасен. Исто је и данас. Ако крст није радио у мени, онда ћу стално ја да радим. Ако ја у том случају кажем: „Не ја, него Христос,“ то би било нешто бесмислено. Ја морам да се учим да осудим себе. Ја сам у потпуности безнадежна особа тако да се нити молим нити покушавам. Једноставно сам миран. На том чврстом темељу, ја подигнем главу и кажем: „Господе, ја се уздам у Тебе да Ти живиш у мени. Ја се уздам у Тебе да Ти будеш смеран за мене. Ја се уздам у Тебе да Ти победиш за мене. Ја се уздам у Тебе да Ти испољиш свој живот. Ти живи цео мој живот за мене.“ Кажем ти да ће Господ учинити за тебе оно што кажеш. Ако твој поступак противречи твојој вери, онда не можеш да очекујеш да Господ учини било шта за тебе. То је нешто што мораш да решиш из темеља.
Чим неко узверује у Господа, требало би да дозволи Христу да живи у њему. Одмах ће доживети Христа као свој живот и увек ће се плашити својих личних деловања. Оно што нам Римљанима 7 открива то је активност мртваца. Човек је већ мртав, а ипак још увек жели да буде активан. Следствено томе, он уништава дело Божије. Учимо се зато да живимо пред Богом — не покрећимо се сами, него се крећимо само у послушности Господу. Тога момента можемо заиста да верујемо. Уколико темељ није исправан, хришћански живот ће увек бити слаб. Дакле, верницима се мора помоћи да увиде шта је њихов прави темељ.
