Децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је то право. „Поштуј оца свога и мајку“, то је прва заповест са обећањем, „да ти буде добро и да дуго живиш на земљи“. И ви, очеви, не раздражујте своју децу, него их одгајајте у Господњој науци и опомени.
Ефесцима 6:14
Децо, слушајте своје родитеље у свему, јер је то угодно у Господу. Очеви, не раздражујте своју децу, да не постану малодушна.
Колошанима 3:20-21
Велика одговорност
У Старом завету нема много поука у вези са родитељством осим у Причама Соломоновим, али у Новом завету Павле даје јасна упутства како бити добар родитељ. Улога родитељства је наглашена у Новом завету. У Новом завету постоје нека учења о понашању деце, али она нису тако снажна као учење о родитељству. Речи у Ефесцима 6 и Колошанима 3 које су упућене родитељима, јаче су него оне које се односе на децу. Овде је Божија пажња више окренута према родитељима него према деци. Човек мора да се учи како да буде родитељ.
Смисао свих речи у Библији о родитељству јесте: одгајајте децу у Господњој науци и опомени и не раздражујте их да не постану малодушна. Због тога, родитељи морају да уче да се контролишу. Морају да познају Господњу дисциплину и науку. То је оно на шта нас Павле упућује.
Нови верници – нарочито родитељи и будући родитељи, требало би да знају да поред тога што није лако бити муж или жена, још је теже бити отац или мајка. Бити муж или жена је углавном брига појединца, а бити родитељ тиче се и других. Муж или жена утичу на своје лично и супружниково благостање, али родитељи утичу и на благостање следећег поколења. Будућност деце зависи од родитеља, зато је њихова одговорност велика. Бог је у наше руке ставио тела, душе, мисли, животе и будућност наше деце. Нико не може да утиче на судбину неке друге особе више него родитељи на своју децу. Они малтене могу да упуте своју децу у небо или у пакао. Колико је несагледива њихова одговорност. Они морају да науче како да буду добри родитељи исто као што морају да науче како да буду добри мужеви или жене. Њихова одговорност као родитеља је можда озбиљнија од њихове одговорности као мужа или жене.
Хајде да се мало упознамо са тим како бити хришћански родитељ.
Посвети себе
Сви они који су родитељи требало би да се посвете пред Богом због добра своје деце.
1. Господ је Себе посветио
Шта значи бити посвећен пред Богом? Господ Исус се посветио за наше добро. То се не односи на саму светост већ на одвојење. Господ Исус је био свет и Његова природа је била света. Исус је сам себе посветио за добро цркве. То значи да је Он могао да учини многе ствари које нису биле у сукобу са Његовом светом природом, али ипак их није учинио због слабости својих ученика. Господња слобода да чини многе ствари била је на многе начине ограничена тим њиховим слабостима. Он је био слободан да чини многе ствари, али, да Његови ученици то не би погрешно разумели и да се не би о то спотакли, Он се уздржавао. Што се тиче Његове природе, Он је те ствари могао слободно да уради, али их није урадио због добра ученика.
2. Ти би требало да се посветиш
Исто тако и сви родитељи би требало да се посвете због добра своје деце. То значи да иако су слободни да чине многе ствари, ипак због своје деце неће то радити. Постоје многе речи које више не могу слободно да користе због своје деце. Од дана када дете дође у породицу, родитељи морају да се посвете.
Ако ти сам не можеш да се контролишеш, како онда можеш да контролишеш своју децу? Ако не можеш да владаш собом, како можеш да владаш својом децом? Особа без деце, а која нема контролу над собом, може једино себи да науди, али онај ко има децу уништава и себе и њих. Зато, чим хришћанин добије дете, мора што пре да се посвети, јер ће га до краја живота помно посматрати два, или четири, или више пари очију. Чак и када оде са овога света, те очи ће се и даље сећати оног што су виделе.
3. Живи по високом моралном стандарду
Оног дана када вам се роди дете, требало би да се посветите Господу. Морате себи да поставите морални стандард – стандард који ће управљати вашим вођењем дома, вашим понашањем, вашим просуђивањем, вашим идеалима и вашим духовним животом. Морате строго да се придржавате тих стандарда, иначе бисте могли да упропастите и своје дете и себе.
Многу децу су уништили њихови сопствени родитељи – родитељи којима недостаје морални стандард и који немају ни идеале, ни духовни критеријум.
Надам се да ћете схватити да начин на који ће деца у будућности процењивати и просуђивати ствари, јесте онај који су преузели од својих родитеља. Дете можда чује, можда не слуша оно што му ти кажеш, али никада неће заборавити шта је видело. Оно учи од тебе.
Родитељи би требало да схвате да ће се њихов начин живота продужити у њиховој деци.
Пре него што добијеш дете, можеш да радиш или да живиш како ти хоћеш. А када дођу деца, више немаш ту слободу. Било да си расположен или потиштен, и даље мораш да практикујеш највише стандарде, јер будућност твоје деце умногоме зависи од тебе – њиховог хришћанског родитеља.
Сећам се како је један брат, када је његов син упао у невољу рекао: „Он је ја, и ја сам он.“ Та изјава је тачна. Родитељи често могу да виде себе у својој деци која су у невољи. Деца су углавном слика њихових родитеља.
Желео бих да кажем свим новим верницима, када добију децу, требало би да се изнова предају Богу. Требало би да предају душу, живот и будућност своје деце Господу и да убудуће буду верни у ономе што им је поверено. Многе друге врсте посла могу да се заврше за годину или две, али родитељски посао траје цео живот. Ту нема временског ограничења.
4. Развијај способност управљања над својом децом
Неуспех на послу или у браку не може да се упореди с неуспехом у родитељству. Зашто? Зато што одрасла особа може себе да брани, а дете које се узда у тебе не може да заштити себе. Да ли би могао да станеш пред Господа и кажеш: „Поверио си ми петоро деце, и троје сам изгубио,“ или: „Поверио си ми десеторо, а осморо сам изгубио“? Црква не може да буде јака ако нема смисао за овакво управљање. Како можеш да шириш радосну вест по земљи, ако изгубиш оне који су теби поверени и које онда покушаваш да повратиш из света? Бар би своју децу требало да доведеш Господу. Погрешно је ако их не васпитаваш у Господњој науци и опомени. Запамти, родитељи су одговорни да своју децу одгајају у Господу.
Опростите ми што ово говорим али моје је мишљење да су родитељи слаба тачка цркве. Нико није у положају да контролише родитеље – деца то најмање могу. Ако си према себи попустљив, бићеш такав и према својој деци. Веома је важно да родитељи имају самоконтролу. Неопходно је да се одрекну своје слободе. У супротном, како могу да стану пред свога Бога и поднесу извештај за душе које су им поверене?
Ходај с Богом
Не само што сви родитељи морају да схвате своју одговорност да треба да се посвете својој деци, него би требало и да науче да ходају са Богом.
1. Буди свет у свом животу
Истина је да родитељ мора да се посвети због добра своје деце, али то не значи да он то чини само због њих. Господ Исус је био свет и посветио се за добро својих ученика. Пре него што се посветио због својих ученика, Он је већ био свет. Исто тако и родитељи који посвећују себе због добра своје деце, требало би све време да ходају с Богом.
Колико год побожно изгледао, твоја деца ће брзо прозрети да ли си ти заиста такав. Ти можеш себе да обманеш, али њих не можеш. Када су с тобом лако могу да открију твоје претварање, а када си сам то нико не може да примети. Због тога немој да се посвећујеш само пред децом и због њиховог добра, него буди заиста свет и одвојен од света. Мораш да ходаш с Богом, као што је то и Енох некад чинио.
2. Енох је ходао с Богом пошто му се родио син
„А Енох поживе шездесет и пет година, и роди Матусала. А родивши Матусала поживе Енох једнако по вољи Божијој триста и шездесет и пет година.“ (1. Мој. 5:21, 22). О Еноху не знамо ништа пре него што је напунио шездесет и пет година; али пошто је добио сина, знамо да је ходао с Богом три стотине година пре његовог узећа. Овај извештај из Старог завета је заиста посебан. Када је Енох схватио терет бриге за породицу, било му је јасно да за то још није спреман. Осећао је да је то за њега превелика одговорност, па је почео да хода са Богом. Извештај нам не говори да је он ходао с Богом само у присуству свога сина, већ је заиста ходао с Богом. Био је убеђен да неће моћи да васпита свога сина ако не буде ходао с Господом. За тих триста година Енох је добио још много синова и кћери те је наставио да хода с Богом. Сâмо родитељство не смета људима да буду блиски с Богом, напротив, оно их подстиче да Му буду ближи, и да буду узнесени. Сетите се да је прва особа узета на небо био отац. Човек који је узет на небо имао је много деце, а ипак је ходао с Богом. Када човек има породичну одговорност открива се и његово духовно стање пред Господом.
3. Немој да имаш двоструки стандард
Да би децу довео Богу, ти сам мораш да ходаш са Њим. Немој да умишљаш како ћеш их одвести у небо, подижући прст нагоре. Ти мораш да идеш напред и њима дозволиш да те прате. Разлог зашто пропадају многе хришћанске породице је у томе што родитељи очекују од своје деце да буду боља него што су они сами. Очекују да њихова деца не воле свет и да ходају с Богом, а они сами остају у њему. Такво очекивање се неће испунити. Важно је да родитељи имају исти стандард као и деца. Не можеш за њих да поставиш стандард, а да сам по њему не живиш. Стандард који ти следиш у духовним стварима, коначно ће бити и стандард твоје деце.
Посетио сам једном породицу у којој сам био сведок батина које је дете добило од своје мајке због лагања. Међутим, у тој породици су и отац и мајка говорили лажи. Много пута сам увидео да лажу, а њихово дете је добијало батине због исте ствари. За њих, проблем није био у томе што дете лаже, већ у томе што је било ухваћено у лажи. Његова техника лагања је била погрешна. Прави проблем ове породице била је лаж, откривена или не. Ако би се открила лаж, дечак би био кажњен. Како можеш да помогнеш својој деци ако усвајаш двоструке стандарде. Зар можеш да захтеваш од своје деце да не лажу, кад ти сам то чиниш. Каква је корист од таквог захтева?
Ништа нећеш постићи тиме што живиш по једном стандарду, а својој деци намећеш други. Оно што деца виде код тебе, то ће прихватити. Ако виде лаж и неискреност, што их више будеш тукао, они ће бити све гори и гори. То је исто као кад очеви кажу својој деци да ће им бити дозвољено да пуше када напуне осамнаест година. У домовима где се говоре лажи, деца ће замишљати да ће им бити дозвољено да лажу кад напуне осамнаест година. Можда сада неће лагати, али ће сачекати док им не буде осамнаест. Тада ће им бити слободно да лажу. Овакав начин васпитања гура децу у свет. Можеш да водиш своју децу као што је Енох водио своју, само ако ходаш са Богом као што је то Енох чинио. Ако сам не ходаш тим путем, нећеш моћи да их водиш.
Не заборави да ће твоја деца природно научити да воле оно што ти волиш и да мрзе оно што ти мрзиш. Они ће ценити оно што ти цениш и осудиће оно што ти осуђујеш. Зато мораш да успоставиш исти морални стандард и за себе и за њих. Ма какав је твој морални стандард, он ће спонтано да постане њихов. Стандард по коме ти волиш Бога, природно ће постати и њихов стандард љубави према Њему. У породици може да постоји само један стандард – никако два.
Познавао сам једну породицу где је отац био номинални хришћанин. Никада није ишао у цркву, али је желео да његова деца то чине сваке недеље. Тако је сваке недеље давао нешто новца својој деци, за прилог. Онда би почео да се карта са тројицом својих пријатеља. Као последица тога, деца су за време службе била ко зна где, трошећи добијене паре на посластице, па би се ушуњали у цркву када је пастор делио своје текстове, доказ којим би потврдили оцу да су били на богослужењу, а онда би се искрали из цркве и отишли даље да се играју. Тако су деца могла да једу, да се играју и да оцу донесу доказ. Наравно, овај случај је екстреман.
Надам се да ћеш схватити да када ти Бог повери децу, у својој породици мораш имати само један стандард. Једном када га установиш, стално га се придржавај. Запамти да те деца посматрају. Она не слушају шта ти говориш, него гледају шта ти радиш. Она знају да ли се ти претвараш. Не можеш их преварити, јер знају који је твој став и шта је истина.
Како је само дивна слика Еноха који хода са Богом три стотине година, пошто је добио Метусала. Добио је много синова и кћери и још увек је ходао с Богом. То је прави отац, човек без глуме, савршен у Божијим очима.
Родитељи морају да буду истомишљеници
Да би породица била јака, хришћански отац и мајка морају да буду истомишљеници. Да би угодили Богу, они сложно морају да жртвују своју слободу и да установе строг морални стандард. Ни отац, ни мајка не могу да имају своје посебно мишљење.
Често отац или мајка наводе своје дете на грех тиме што сами нису сложни. Тешко је за децу да прате неки стандард када родитељи нису сложни. Ако отац каже да, а мајка каже не (или обрнуто), деца ће се обратити ономе ко је попустљивији. То ће касније продубити јаз између оца и мајке.
Познајем један старији брачни пар, обоје су хришћани. Свако од њих је имао своје идеје. Резултат је био да нису били ни добри супружници ни добри родитељи. Њихова деца би се обраћала мајци или оцу због неке ствари, у зависности од тога ко ће од њих двоје да одобри одређени захтев. Када мајка дође кући и упита их зашто су нешто урадили, она би одговорила да су за то већ питала оца. Понекад се дешавало обрнуто. Тако деца играју своју игру на бојном пољу оца и мајке, уживајући невероватну слободу. Пре двадесет година рекао сам тим родитељима да њихова деца неће узверовати у Господа ако се оваква ситуација настави. Тада се нису сложили са мном. Сада су њихова деца одрасла; нека су на колеџу, нека студирају у иностранству, али ниједно не верује у Господа.
Важно је да родитељи имају исто мишљење када се појави неки проблем с децом. Они пред децом треба да иступе као једно. Без обзира какве су околности, прво треба да питаш дете које долази с неким захтевом, да ли је питало мајку и ако јесте, шта је мајка рекла. Ако си супруга, прво треба да питаш дете да ли је питало оца и ако јесте, реци му да се ти слажеш са очевим мишљењем. Прескочи питање да ли си ти или твој супружник у праву или не, једноставно останите једномишљени. Ако има потребе за разговором у вези с тим, учините то насамо. Немојте да својим неслагањем пружите деци прилику да чине шта им се прохте. Деца увек вребају да искористе сваку прилику. Можете и морате да изгладите своја међусобна неслагања насамо, али немојте дозволити да деца пронађу међу вама било какво размимоилажење. На тај начин можете много лакше да доведете своју децу Господу.
Поштујте права деце
Основна истина Светог писма у вези с децом је да су нам она дата од Господа. Значи деца су нам поверена од Бога. Једног дана ћеш морати да положиш рачун о свом старатељству над њима. Не можеш да кажеш: „Дете је моје,“ као да је дете само твоје и као да ти имаш неограничену моћ над њим, све док не постане човек. Такав концепт је незнабожачки, а не хришћански. Хришћанство не посматра децу као нечију личну својину. Хришћанство их радије види као оне које им је Бог поверио на чување. Оно не дозвољава деспотску родитељску владавину над децом док не постану пунолетна.
1. Родитељски ауторитет није неограничен
Неки људи и кад постану хришћани, задрже став да родитељи не могу да погреше. Жалосно је рећи, али свет је видео и превише погрешних родитеља. Често родитељи нису у праву. Не би требало да имамо погрешну слику о овоме и да умишљамо да имамо неограничени ауторитет над својом децом.
Запамти да немаш неограничени ауторитет. Твоје дете има душу над којом немаш потпуну контролу. Његова душа је под његовом сопственом контролом. Оно може да оде у небо, а може да оде и у пакао. То је његова одговорност пред Богом. Према детету не можеш да се опходиш као према некој ствари или власништву. Бог ти није дао неограничени ауторитет над твојим дететом. Он ти даје неограничену власт над стварима, али не и над душама. Нико нема апсолутни ауторитет над другом душом.
2. Немој да дајеш одушке својим фрустрацијама на деци
Одлично комуницираш са свим врстама људи. Фин си према својим пријатељима, рођацима и колегама. Посебно си учтив и пун поштовања према своме газди. Али према својој деци се опходиш као према личној имовини. Заборављаш да су она Богомдане душе. Своје нерасположење ти испољаваш на њима. Понашаш се према њима како ти је драго. Изгледа да си са свима љубазан осим са својом децом. Изгледа да на њих искаљујеш свој бес. Познајем такве родитеље. Они не мисле да је сасвим људски ако стално морају да буду фини и љубазни и да се никада не наљуте. Како они „троше“ своје лоше расположење? Ако се извичу на своје колеге, биће запостављени, а на шефа, биће отпуштени. С друге стране ако то покушају с пријатељима, биће одбачени. Једино где то могу себи да дозволе, а да прођу без освете, јесу њихова деца. Тако многи родитељи испољавају ужасну нарав према својој деци.
Опростите ми што овако оштро говорим. Видео сам исувише много родитеља који су с једне стране беснели на своју децу, а с друге стране ми се обраћали: „Господине Ни, ово је изврсно јело. Молим вас, послужите се.“ После свега тога, ни најмање ми није било до хране. Такви родитељи сматрају да имају потпуно право да искаљују бес на својој деци! Зашто им је Бог дао децу? Да би се на њима иживљавали? О, нека нам Бог буде милостив!
Бог никада детету није укинуо сва права. Он никада није укинуо детету самопоштовање или сву слободу. Он није избрисао независну особеност детета када ти га је поверио на чување. Ниси слободан да га тучеш или грдиш када ти се прохте. Такав став је крајње нехришћански. Пред Богом се примењује исти стандард доброг или лошег; он подједнако важи и за тебе и за твоју децу. Не сме постојати један стандард за тебе, а други за твоју децу. Да ли схваташ ово? Желео бих да кажем новим верницима да буду учтиви и нежни према својој деци. Не би смели да буду груби или немарни у опхођењу према њима.
Када је неко груб и непажљив према својој деци, он само чини да она постану још непослушнија. Свака особа која расте у свом хришћанском животу, мора да научи да се контролише и обуздава, нарочито у погледу своје деце. Таква самоконтрола проистиче из поштовања дечије душе. Без обзира колико је дете мало или слабо, оно има своју индивидуалност. Бог му је то дао и нико нема права да му је одузме.
Дете је теби поверено. Његов морални стандард произлази из твог моралног стандарда. Родитељи немају права да искале своје личне фрустрације на децу. Погрешно је када хришћани изгубе самоконтролу и своје нерасположење искале на децу. Требало би да будеш пристојан, чак и према својој деци. Не је не, а да је да. Највећи слабић на свету је онај који угњетава слабе и мале.
3. Немој да постанеш „крст“ својој деци
Две девојчице су ишле у исту школу. Једном је једна рекла другој: „Ја знам да би мој отац умро за мене, ако би то било потребно.“ Само слушајући запажање тог детета о свом оцу, знаћете какав је хришћанин тај отац. Њена другарица, такође, потиче из хришћанске породице. Њен отац је био врло строг и често би се безосећајно разбеснео на своју кћерку. Једног дана у школи је слушала хришћанску поруку. Када је дошла кући отац је питао шта је научила тог дана. Одговорила је: „Сада знам да те је Господ дао да будеш мој крст.“ Зар ово није проблем за многу децу која мисле да им је Господ дао тату и маму да им буду крст. У овој причи оба оца су били хришћани, а ипак, каква разлика!
Реците родитељима да мало успоре с присиљавањем деце на послушност. Затражите од њих да прво буду добри родитељи пред Богом. Како неко може бити добар хришћанин, ако није добар родитељ. Бог није децу дао родитељима да би ови били њихови крстови. Родитељи треба да науче да поштују слободу, индивидуалност и душу своје деце.
Не раздражуј своју децу
Павле нам показује како је изузетно важно да родитељи не раздражују своју децу.
1. Одмерено користите ауторитет
Шта значи раздраживати децу? То значи, неумерено користити свој ауторитет, и надвладати дете својом снагом, физичком или финансијском, или билом којом другом. У сваком погледу јачи си од свога детета. Ти можеш да га надвладаш и са својом новчаном моћи, претећи му: „Ако ме не послушаш, нећу ти дати новац,“ или, „Ако ме не послушаш, нећу ти дати храну или одећу.“ Пошто га ти издржаваш, ти можеш и да га тлачиш, укидајући му материјално издржавање. Можеш га потчинити и својом физичком снагом или можда својом неприкосновеном вољом. С таквим понашањем ти га раздражујеш. Мучиш га до те мере, да оно једва чека дан ослобођења. Када дође тај дан, збациће са себе угњетавање и узети слободу у свему.
Познајем брата чији се отац коцкао, пушио код куће па чак проневерио друштвени новац – али, недељом је ишао у цркву. Чак је и своју децу присиљавао да иду у цркву, и ако нису хтела да иду строго их је кажњавао. Тај брат је касније сведочио да се за време тог периода заветовао да никада више неће ући у цркву, док не буде у стању да се сам издржава. Хвала Богу, ипак је био спасен. Да није, био би окорели противник хришћанства. Ово је заиста врло озбиљна ствар. Не може неко да тера своју децу у цркву, а да их он сам својим животом не привлачи тамо. То ће их само раздражити. Родитељи не смеју превише да користе свој ауторитет, да не би тиме раздраживали своју децу. Не смеју да доведу до тога да срца њихове деце постану окорела.
Једна особа коју сам познавао, још увек није спасена, иако је као дете била приморана да чита Библију код куће и у школи, јер је то била мисијска школа. Ја не кажем да родитељи не треба да подстичу своју децу да читају Библију. Како можеш да им покажеш да је Господ диван, када их стално присиљаваш? Мајка овог дечака била је номинална хришћанка. Имала је ужасну нарав, али ипак је терала свога сина да чита Библију и да иде у мисијску школу. Једног дана ју је син питао када ће моћи да престане да чита Библију. Рекла му је да ће моћи да престане са читањем кад буде завршио средњу школу. Чим је матурирао, узео је своје три Библије и спалио их у дворишту.
Дакле, не раздражујте своју децу. Мораш да научиш да им показујеш љубав и нежност. Мораш да им будеш добро сведочанство и својим животом да их привучеш Богу. Користи свој ауторитет одмерено, јер неумерена употреба ауторитета може повећати отпор.
2. Похваљуј своју децу
Када деца ураде нешто добро, родитељи би требало да покажу како то цене. Изгледа да неки родитељи само знају да туку и грде. То врло лако изазива и обесхрабрује децу, чак и ону која желе да буду добра. Павле каже: „Не раздражујте своју децу, да не постану малодушна.“ Децу треба охрабрити када учине нешто добро. Њима је потребна похвала исто толико колико и дисциплина. У супротном постају малодушна.
Једном сам прочитао причу о девојчици чија је мајка знала само да грди. Ово иначе добро дете осећало је да мајка није баш љубазна према њој, зато се једнога дана нарочито потрудила да уради нешто добро, не би ли јој угодила. Када је дошло вече, мајка је пресвукла девојчицу, спремила је за спавање и кренула да изађе из собе. Малецка је позвала мајку да се врати, али није хтела да одговори кад је мајка упитала зашто, очекујући да ће је мама похвалити због оног шта је урадила. Мама је без речи опет кренула да изађе, а она ју је опет позвала назад. Кад је мајка опет запитала зашто хоће да се врати, девојчица је одговорила: „Мајко, зар немаш ништа да кажеш?“ Када је мајка опет отишла без одговора, мала је плакала два сата. Мајка је толико била безосећајна, да ништа друго није знала осим да туче и грди.
У Новом завету има више стихова за родитеље него за децу јер када родитељи погреше, само их Господ подучава, али када деца погреше, онда их сви осуђују. Библија нам јасно говори да захваљујући недостатку осећања, родитељи заиста могу да раздраже своју децу и да их учине малодушнима. Родитељска дужност је много тежа од било којег другог занимања. Тај посао захтева потпуну концентрацију, зато немој да будеш неосетљив.
Говори беспрекорно
Родитељске речи снажно делују на децу. Њихове речи су исто тако важне као и њихова дела.
1. Немој давати празна обећања
Деци немој обећавати ствари које не можеш да испуниш. Никад немој да им дајеш празна обећања. Ако ниси у стању да испуниш обећање, не обећавај. Ако дете од тебе тражи да купиш нешто, добро размисли пре него обећаш. Мораш да стојиш иза сваке своје речи. Немој да мислиш да је ово питање ситница. Никада немој да допустиш да деца посумњају у твоје речи. Она морају да имају поверење у твоје речи. Ако деца открију да родитељске речи нису поуздане, ни они сами кад порасту неће бити поуздани људи. Мислиће да могу непромишљено да говоре и раде. Родитељи не треба да улепшавају стварност користећи се празним обећањима и неистинама. Многи родитељи су исувише добри; обећавају све што деца траже од њих, али тако мало тога испуне. Празне речи могу само да разочарају дете. Требало би да кажеш „да“ за оно што знаш да можеш да урадиш, а „не“ за оно што не можеш, и „можда“ за оно за шта ниси сигуран. Нека твоје речи буду тачне.
2. Држи се наредби које дајеш
Понекада се наредбе, а не обећања, веома често и испразно дају. Када год затражиш од своје деце да нешто ураде, мораш да останеш при томе да се то и изврши; иначе немој да отвараш уста. Деца морају да знају да твоје речи представљају твоју вољу. Када им нешто наредиш, немој да заборавиш на то, или да чиниш компромис одлажући извршење за неки други пут. Покажи својој деци да су твоје речи неприкосновене, било да наређујеш, било да обећаваш. На пример, чим свом детету наредиш да свако јутро среди своју собу, тада снага твоје речи долази на пробу. Ако дете не уради оно што му је речено, треба му опет рећи да то учини следећег јутра. Ако то не ради током целе године, ипак, и следеће године мораш то захтевати од њега. Мораш га уверити да његов отац не говори празне речи – како каже тако мора бити. Ако дете увиди да твоје речи нису озбиљне, оне ће одмах изгубити вредност. Дакле, мораш да стојиш иза сваке своје речи. Оне морају да имају своју тежину и вредност.
3. Исправи оно што си нетачно рекао
Када нешто преувеличаш својим речима, мораш да нађеш прилику да то исправиш пред децом. Твоје речи морају да буду прецизне. Ти можда претерујеш кад кажеш три краве уместо две краве, или осам птица, уместо пет птица. Научи да овакве грешке исправљаш пред децом, да би она научила да и њихове речи треба да буду истините. Све у породичном животу мора да одише добрим хришћанским карактером. Због тога ово начело мора да буде утврђено у твојој породици, деца морају да науче да су речи „свете“. Ако кажеш нешто што није тачно, признај то са свом озбиљношћу. Покажи добар пример у својој породици, како би деца научила да речи морају да буду истините.
Много пута не слушамо опомене Господње, што чини да наше речи не буду тачне. Родитељи не треба само да одгајају своју децу у науци Господњој, већ и сами морају да дају пример те науке. Они треба да покажу својој деци колико су речи свете. Обећања морају да се одрже, наређења морају бити стварна и речи морају бити тачне.
Одгајај своју децу у опомени и науци Господњој
Шта се подразумева под науком Господњом? То представља упутство како једна особа треба да се понаша. Када подучаваш своју децу, опходи се према њима као према хришћанима, а не као према неверницима. Божија жеља је да очекујемо од своје деце да постану хришћани, зато се према њима тако и понашај. Требало би да их одгајаш у складу са хришћанским нормама.
1. Усмеравај дечију амбицију
Велики проблем са децом јесте амбиција. Када би деца могла да штампају своје визиткартице, многи од њих би на њима написали титуле као што су на пример „Будући председник,“ „Будући директор“ или „Будућа краљица“. Ако си ти светован и твоје ће дете природно размишљати о томе да постане председник, милионер или чувени професор. Оно што тебе заокупља, то ће и твом детету бити амбиција. Због тога родитељи морају да покушају да исправе и усмере амбиције своје деце. Ти сам мораш да волиш Бога, а не свет. У њихова млада срца усади став да је племенито патити за Господа и да је славно бити мученик. Ти треба да им будеш пример. Често мораш да им говориш шта је твоја амбиција. Реци им какав хришћанин желиш да будеш. На овај начин можеш њихову амбицију да усмериш на оно што је племенито и славно.
2. Не подстичи дечији понос
Поред очигледних амбиција, деца такође имају проблем и са поносом. Она воле да се хвале како су паметна, надарена, добри говорници. Деца могу врло лако да нађу многе ствари којима би се похвалила, мислећи да су нешто посебно. Родитељи не треба да гуше своју децу, али не треба ни да подстичу њихов понос. Већина родитеља васпитава своју децу на погрешан начин, одобравајући њихову таштину. Када неко хвали твоје дете пред њим, можеш му рећи да има још пуно деце на свету као што је оно. Немој да подупиреш његов понос, већ га учи у складу са науком и опоменом Господњом. Немој да дозволиш да оно изгуби самопоштовање, али немој да дозволиш ни да буде поносно. Не треба да му срушиш самопоштовање, већ треба да му покажеш где се прецењује. Понекад је младим особама потребно десет до двадесет година друштвеног тесања пре него што постану употребљива. Наравно то је губљење драгоценог времена, и то све због њиховог поноса и размажености које су понели од куће и због чега не могу довољно да се понизе и ураде нешто што је стварно добро.
3. Учи децу да прихвате пораз и да се уче понизности
Хришћанин мора да научи како да се диви другима, чак и када га побеђују. У победи је лако понашати се лепо, док је у поразу то много теже. Можда има оних који су понизни у победи, али је мало таквих који не причају лоше о другима у поразу. Хришћански став је понизност у снази и спремно прихватање пораза. Деца воле да побеђују. Таква жеља је добра, она им помаже да дају најбоље од себе, како у спорту, тако и у школи. Твоје дете треба да буде добар ђак, али такође мораш да га учиш и саветујеш да буде скромно. Објасни му да можда има бољих ученика од њега. Још га поучи да прихвати пораз у спортском духу. Ово је тешко за децу. На пример, двоје се играју лоптом. Победник је можда надмен, док онај који губи може да грди судију да не суди добро, или да му је за пораз криво сунце које му је сијало у очи. Зато не заборави да подстичеш понизан став код своје деце. Помогни им да развијају свој карактер. Требало би да се уче како да победе и како у поразу друге да ставе испред себе. Одгајај их по Господњим упутствима и његовој дисциплини.
Природно је да деца неправедно кажу да су ђаци који су добро урадили тестове у ствари миљеници наставника, док су они лоше прошли због тога што их наставник не воли. Овде можеш да видиш потребу за понизношћу. Хришћани морају да науче вештину прихватања пораза. Ако су други успешнији, признај то отворено. Прихвати пораз и реци да је победник паметнији, марљивији и бољи. Није хришћански бити надувен у победи. Хришћанска врлина је признати пораз без мрмљања. У породици, децу треба учити да прихвате оне који су јачи од њих. То ће им помоћи да себе упознају боље после свог обраћења. Хришћанину не треба да буде проблем да похвали онога који је бољи од њега, али треба и да је свестан својих квалитета. Деца која су васпитана на овај начин веома су отворена за духовне ствари.
4. Научи децу како да одлучују
Пружи деци прилику да науче да одлучују док су још млада. Немој да ти увек у вези са свим доносиш одлуке уместо њих, док не напуне осамнаест или двадесет година, да би их онда одједном гурнуо у свет, где сами треба то да чине. Ако то будеш радио, знај да они неће знати шта да одлучују за себе. Тако, када одгајаш децу, пружи им довољно прилика да одлучују. Дозволи им да искажу шта воле или шта не воле. Покажи им да је оно што воле добро или лоше. Помози им да изаберу правилно. Нека деца воле да буду обучена у једну боју, док друга више воле неку другу. Пусти их да сами изаберу.
Ако деца нису имала прилику да бирају, када дођу у године када су зрела за брак, неће бити у стању да управљају својом породицом. Пружи својој деци што више прилика да сама одлучују. Наравно ти би требало да их усмераваш при њиховом избору.
5. Научи децу како да брину о стварима
Мораш учити своју децу како да воде рачуна о стварима. Дај им прилику да среде своје ципеле, чарапе, собу, и друге ствари. Прво им покажи како се то ради, а онда им реци да и они то сами учине. Тако ће од малих ногу научити како да се брину о стварима. Нека деца немају прилике да свој живот започну на прави начин, јер су их њихови очеви толико волели да су их у потпуности размазили. Хришћанин мора да помогне и покаже својој деци како да се брину о својим стварима.
Ако Бог буде милостив према цркви, верујем да ће половина оних који су јој придодати бити деца хришћанских родитеља, а друга половина ће бити спасена из света. Црква не може бити јака, ако су нови обраћеници само из света, а не и из хришћанских породица. У Павловом поколењу, на почетку цркве, људи су се спасавали директно из света, док је следећа генерација, попут Тимотеја, чешће долазила из хришћанских породица. Не можемо очекивати да ће људи увек долазити у цркву директно из света. Требало би да се надамо да ћемо видети и оне друге како долазе. Еванђеље Божије заиста избавља људе из света. Поред тога, људи попут Тимотеја морају бити одгајени у науци и опомени Господњој, као што су то чиниле његова бака Лоида и мајка Евника. Само тако ће црква бити обогаћена. Мораш да научиш децу да се брину о својим стварима. Одржавај породичне састанке и пружи им могућности да се уче како да воде рачуна о својим стварима. И дечаци и девојчице би требало то да знају, да би касније могли да буду добри мужеви и добре супруге.
Каква је ситуација данас? Црква је преузела бригу о многим дечацима и девојчицама које је требало да родитељи васпитају у складу са Господњим упутствима и дисциплином. Пошто родитељи не живе као добри хришћани, црква је принуђена да тој деци проповеда еванђеље и избавља из света. Да су ови хришћански родитељи испунили своју дужност, та деца би одрасла, а да при том не оптерећују цркву. Терет цркве би се упола смањио.
Доведи своју децу Господу
Један од начина довођења малишана Господу јесте породични олтар који даје резултате. У Старом завету шатор и олтар су били заједно. Другим речима, породица и посвећење су повезани. Уједињена породична молитва и заједничко читање Библије је неопходно.
1. Одржавај породичне побожности на дечијем нивоу
Неке такозване породичне побожности нису баш успешне, зато што су или сувише дугачке или сувише дубоке. Деца седе и слушају, а ипак не знају о чему је реч. Не слажем се са тим, када нас породице позивају да им проповедамо о дубљим истинама, да и деца ту седе. Понекад се породична сакупљања продуже за сат или два, а оно о чему се говори дубоке су истине. То је заиста напорно за децу. Родитељи често не обраћају пажњу на те ствари. На породичом скупу деца морају да буду на првом месту. Тај састанак није за тебе, јер ти можеш да славиш и хвалиш Бога у цркви. Немој никада деци да намећеш свој ниво – ниво одраслих на породичном скупу. Све што радиш у породици мора да буде на нивоу детета, да би се њему приближило.
2. Учини састанке привлачним и охрабри децу
Други проблем у вези са породичним сакупљањима је недостатак љубави. Децу на састанак не привлачи ни отац, ни мајка, него шиба. Иако не желе да дођу, они то ипак морају због страха од батина. Овај начин никада неће дати резултате. Покушај да их привучеш, а не да тучеш. Поразмисли о томе како би могао да их охрабриш. Надам се да нови верници неће никада истући своју децу зато што нису дошла на породичне побожности. Могао би да их удариш само једном, а резултат ће бити негативан за цео живот. Немој никад да их примораваш да присуствују.
3. Одржавај породичне побожности два пута дневно
Предлажемо да се породичне побожности одржавају два пута дневно – ујутро и увече. Један начин може да буде да отац води службу ујутро, а мајка увече. Родитељи ће морати да устану ујутро раније да би имали времена за домаћу побожност после доручка, пре него што деца пођу у школу. Тај састанак не мора да траје дуго, не више од петнаест минута. Нека свако дете прочита по стих. Отац може да извуче неколико речи и да их објасни. Било би добро, ако је могуће, да деца запамте део стиха. Тада отац или мајка могу да заврше молитвом. Замоли Бога да их благослови. Немој да се молиш за ствари које су сувише дубоке за њихово схватање. Немој сувише дуго да се молиш. Моли се једноставно на начин који је деци приступачан.
Вечерњи састанак може бити мало дужи. Нека га мајка води. Нема потребе да се чита Библија, али је молитва неопходна. Посебно мајка треба да окупи децу око себе и да разговара са њима. Отац може ту поред да седи. Мајка би могла да покуша да подстакне децу да нешто кажу. Нека буду слободна да кажу: да ли су имала неких проблема током дана, да ли су се посвађали, да ли их нешто мучи. Ако мајка није у стању да наведе децу да говоре, онда заиста нешто није у реду. Ако између мајке и деце постоји удаљеност, онда је то њен велики неуспех. Деца би требало да имају поверења у мајку. Покушај да их охрабриш да желе да причају. Дозволи им да се моле. Научи их неколико речи. То време мора да буде занимљиво. Ако су згрешили доведи их до признања, али немој да их присиљаваш. Будите природни и избегавајте свако претварање. Дозволи деци да се природно понашају. Ако имају шта да признају, нека признају, а ако немају, не наваљуј. Захваљујући строгим родитељима, многа деца су постала лицемери. Она не желе да лажу, али их родитељи на то присиљавају. Заврши вече кратком молитвом, да се деца не би преморила.
Родитељи морају да воде своју децу на једноставан начин. Непрестано се моли за њих, све док свако дете не научи како да се моли.
4. Доведи децу до покајања
Мораш да објасниш својој деци шта је грех. Запази да ли су се деца покајала. Када дође такав тренутак, помози им да прихвате Господа на прави начин. Затим их одведи у цркву да би могли да учествују у животу цркве. На овај начин довешћеш своју децу до правог познања Бога.
Стварај у породици атмосферу љубави
У породици треба да влада атмосфера љубави. Ако ње нема међуљудски односи ће бити сиромашни.
Будуће стање деце умногоме ће зависити од породичне атмосфере. Ако деца још од малих ногу нису одгајана у љубави, она ће ускоро развити тешку, усамљеничку и бунтовну нарав. Многи људи не могу да се ускладе са другима зато што нису као деца имали љубави у породици. Ако у породици често долази до свађе и раздора, деца у таквим условима не могу нормално да расту. Природно је да постају повучена. Са висине гледају на људе зато што они сами имају комплекс ниже вредности. Они који имају комплекс ниже вредности теже да уздигну себе како би се изједначили с другима.
Многи неизлечиви друштвени случајеви – као што су разбојници и бунтовници – никада нису искусили љубав у својој породици. Као последица тога, њихова људска природа је претрпела промену. Постали су необични. Када такви људи дођу у цркву, биће им потребно много прилагођавања. Рекао бих да пола онога што ради црква требало је да ураде добри родитељи. Али, због родитељског пропуста, тежак терет пада на леђа цркве. Да би се ово избегло, требало би обучити младе вернике како да се опходе према својој деци. У породици мора бити радости, нежности и љубави. Таква породица производи нормалну децу.
Родитељи би требало да науче како да буду пријатељи својој деци. Немој дозволити да ти деца постану странци. Запамти да се пријатељство не наслеђује него култивише. Учи се да будеш близак својој деци, да будеш увек вољан да помогнеш. Тако кад се нађу у невољи, она ће ти то рећи. Када су слаба, тражиће помоћ од тебе. Немој дозволити да од других траже помоћ. Омогући им да ти приђу како у успеху, тако и у неуспеху. Пријатељ је особа којој можеш лако да приђеш и са њом поразговараш. Буди пријатељ своме детету. Немој седети на престолу и глумити судију, већ покушај да им помогнеш у њиховој слабости. Седите и расправите проблем заједно. Нека ти се у свему обрате онако како би се обратили пријатељу. Добри родитељи су они који могу да буду пријатељи својој деци.
Негуј пријатељство с децом док су још мала. Искрено говорећи, закључио сам да од родитеља и њиховог понашања према деци у првих двадесет година, зависи колико ће им њихова деца бити блиска и привржена. Немогуће је да првих двадесет година не будеш близак са својом децом, а касније да се ипак, зближите. Како године одмичу, ако и постоји нека удаљеност, она обично бива све већа. Има много деце која не цене своје родитеље и нису пријатељи с њима. Када су у невољи, одлазе код својих родитеља као код судије. Ово не би смело да буде твој случај. Када твоја деца имају проблем, ти мораш бити први коме ће се она обратити и пред ким ће моћи да се растерете. У породицама где је овакав однос, постоји мало проблема, а и те што имају, могу лако да реше.
Мудро дисциплинуј своју децу
Када деца у нечему погреше, морају да се дисциплинују. Није добро да се деца не кажњавају.
1. Чувај се немудрог дисциплиновања
Кажњавати децу је веома сложена ствар. Родитељи треба да се боје да бију своју децу, исто тако као што би се бојали бијења својих родитеља. Деца не смеју да туку своје родитеље. Па ипак, родитељима би било лакше да опросте ударање него што би било деци да опросте. Дакле, учи се да се бојиш да тучеш своју децу.
2. Користи прут кад је потребно
У Писму видимо да децу ипак треба кажњавати. „Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена“ (Приче 13:24). Ово је мудрост Соломонова. Родитељи морају да се уче како да користе прут, зато што је он неопходан.
3. Кажњавај правично
Дакле, кажњавање мора да буде правично. Немој да удариш своје дете зато што си изгубио контролу над собом или кад си љут. Ако бијеш из беса, онда грешиш. Ниси способан да кажњаваш своје дете. Мораш да утишаш свој бес пред Богом.
4. Укажи деци на грешку
У неким случајевима прут је неопходан. Но, пре свега ти мораш показати детету зашто га је заслужио. Иако нема сумње да му је потребна казна, ипак му мораш указати на грешку. Кад год казниш своје дете, кажи му где је погрешило.
5. Батине сматрај за крупну ствар
Немој да ти батина постане као нека обична ствар. На то гледај као на нешто посебно. Ако је тако нешто потребно, окупи целу породицу и реци им то. Када отац или мајка удари дете, то је исто као када хирург оперише пацијента. Он не ради то зато што је бесан, већ зато што се тим резом одстрањује проблем. Исто тако и родитељи када дисциплинују своје дете, морају да буду потпуно смирени.
Како се то може постићи? Имам предлог: када дете направи неку озбиљну грешку која захтева прут, можете замолити његовог брата да припреми посуду са хладном водом, а његову сестру да спреми убрус. Тада треба да му покажеш где је погрешило и да то мора озбиљно да се казни. Реци му и да је погрешно бежати од казне. Људи који имају храбрости да ураде нешто лоше, требало би да имају храбрости и да поднесу казну. Када му то објасниш, можеш га ударити два-три пута по рукама. Можда ће му се због тога појавити модрица и отеклина на руци. Тада позови његовог брата да му потопи руку у воду, да му спласне отеклина. Онда позови његову сестру да му нежно обрише руке убрусом. Све ово личи на неки ритуал, али то ће им ипак показати да у породици не влада мржња него љубав.
Многа данашња кажњавања су показатељ беса и мржње, а не љубави. Ви кажете да волите своју децу. Ко ће вам у то поверовати? Ја не могу. Морате показати својој деци где су погрешила. Када понекад добију батине, она морају да знају да их васпитаваш, а не да их мрзиш. Ако је случај сувише озбиљан, и отац и мајка могу да казне децу. То ће запамтити једном за цео живот, тако да више неће намерно да упадају у грех.
Овако значи изгледа наука Господња, за разлику од твоје кад си бесан. Таква је опомена Господња, за разлику од твоје када се гневиш. Против тога сам да се родитељи препусте својим негативним расположењима. Родитељи који имају лошу нарав могу нанети много штете будућности деце. У хришћанској породици родитељи морају да уче и како да воле и како да васпитају.
Дивна деца долазе од дивних родитеља
И на крају бих хтео да кажем да многе велике слуге Божије потичу од добрих родитеља. Још од доба Тимотеја, многи људи које је Бог користио потекли су од дивних родитеља. Један од таквих је био Џон Весли (John Wesley), затим Џон Њутн (John Newton) и чувени мисионар Џон Пејтон (John G. Paton). Мало је било очева какав је био Пејтонов. Када је Џон био већ у поодмаклим годинама, говорио је да кад год је долазио у искушење да згреши, увек би се сетио свога оца и очеве молитве за њега. Џон је потицао из сиромашне породице. Имали су једну спаваћу собу, кухињу и једну малу собу. Задрхтао би кад год би чуо оца како се моли и уздише у тој собици. Он је знао да се његов отац у молитви борио за душе своје деце. Кад је одрастао, Џон се сећао очевих уздисаја. Како је захваљивао Богу што му је дао таквог оца који га је спречавао да греши. Када би згрешио, он не би увредио само Оца који је на небесима, већ би увредио и оног земаљског. Ретки су очеви као што је био Џонов и редак је син какав је био Џон.
Ако у нашем поколењу родитељи науче да буду добри родитељи, колико ће само бити снажне браће и јаких сестара у следећем поколењу. Често имам потребу да кажем да будућност цркве зависи од родитеља. У њој је потребно да постоје људи које ће Бог подићи кад буде желео да благослови своју цркву. Потребно је да буде више Тимотеја, да Бог не би морао те људе да извлачи из света, него ће моћи да доведе оне који долазе из хришћанских породица.
