Mi znamo da smo prešli iz smrti u život, jer volimo braću; ko ne voli ostaje u smrti.
1. Jovanova 3:14
Od četiri evanđelja Jovanovo je najkasnije bilo napisano; od svih poslanica Jovanove su poslednje; od svih knjiga u Bibliji Knjiga Otkrivenja je poslednja napisana. Drugim rečima, evanđelje, poslanice i Otkrivenje Jovanovo su napisani na kraju.
Evanđelje po Jovanu: Verujte
Evanđelja po Mateju, Marku, i Luki koja prethode Jovanovom daju različite vidove Gospoda Isusa. Ali Jovan u svom evanđelju je taj koji pokazuje najviši i najduhovniji vid Sina Božijega kako dolazi na zemlju. Jovan kao da sve druge ljude ostavlja po strani, i Jevreje i svetske ljude da bi nam skrenuo pažnju na znanje o samom Isusu Hristu kroz koga možemo da imamo večni život. Evanđelje po Jovanu je puno reči „verujte“ – ko veruje ima život večni. Ovo je njegova tema i srž. Cilj ovog evanđelja nije samo u tome da bi nas uverilo u to da bi ljudi trebalo da se pokaju, krste, uzmu svoj krst i slede Gospoda, već i da veruju u Gospoda da bi primili večni život. Upravo u ovom evanđelju nalazimo dragocene reči našeg Gospoda: „Zaista, zaista, kažem vam: ko sluša moju reč i veruje onome koji me je poslao, ima večni život i ne dolazi pred sud, nego je prešao iz smrti u život“ (Jovan 5:24). Ko je to prešao iz smrti u život? To je onaj koji čuje i poveruje. Ko god čuje i poveruje prešao je iz smrti u život.
Od četiri evanđelja najšire su otvorena vrata evanđelja u Jovanovom. Ono pokazuje kako ljudi, ako veruju, mogu da imaju večni život. Ti su rođeni ne od krvi, niti od volje tela, niti od muževljeve volje, nego od Boga (Jovan 1:13). Ko su ti ljudi? To su oni koji su primili Gospoda Isusa. Svi koji su poverovali u ime Gospodnje rođeni su od Boga. Jovan nam otvara određena i široka vrata: ko veruje ima večni život i ne dolazi pred sud, nego je prešao iz smrti u život.
Poslanica Jovanova: Ljubav
Divno je kako poslanice koje su napisali Pavle, Petar i drugi apostoli tako vešto tumače Božije evanđelje. Jasno nam pokazuju da oni koji primaju dobijaju blagodat. Poslanice su jasnije, direktnije, i očiglednije od evanđelja. I Jovanove poslanice koje su bile zadnje napisane pokazuju određen i jasan put. Ali Jovanova dela se razlikuju od dela drugih. Evanđelja osim Jovanovog ističu praktičan život ili ponašanje pred Bogom, dok njegovo evanđelje ističe veru pred Bogom. Sve poslanice osim Jovanovih usredsređuju se na veru pred Bogom, dok se njegove poslanice bave praktičnim životom i ponašanjem pred Bogom. Evanđelje po Jovanu nam pokazuje kako da primimo večni život verom; ono prevazilazi druga evanđelja time što opisuje radosnu vest na jasan i jednostavan način. Dok sve poslanice govore o veri, Jovanova poslanica govori o ljubavi. Dok druge poslanice tvrde kako će oni koji veruju da se opravdaju i očiste, i da će im biti oprošteno, Jovan tvrdi da oni koji veruju moraju da dokažu svoju veru.
Kada propovedamo evanđelje govorimo ljudima da onaj koji veruje ima večni život. Ali i pred one koji veruju da imaju u sebi svedočanstvo da su prešli iz smrti u život stavljamo izazov.
Ako pitate ljude kako znaju da imaju večni život, mnogi će vam reći da je to zato što to Božija Reč kaže. Takav odgovor je suviše nejasan. Jovan nam u svojoj poslanici pokazuje da ako neko kaže da ima život, mora da pruži i dokaze za to. Ako objavljuje da pripada Bogu, njegovo tvrđenje mora da prati i jasno svedočanstvo.
Ljudi govore prema svom znanju, „Verujem – zato imam večni život.“ Oni pretvaraju reči „Ko veruje, ima večni život“ u formulu. Ako ih neko pita kako znaju da imaju večni život oni će odgovoriti: „Zar to ne piše u trećem poglavlju Jovanovog evanđelja?“ To nije dovoljno, jer te reči odaju nedostatak ličnog ubeđenja. Kada čuju evanđelje Božije blagodati pokušavaju da učine svoje spasenje sigurnim koristeći tu formulu. Oni ovako misle: (1) čuo sam evanđelje, (2) razumem ga, (3) verujem, i (4) znam da imam večni život. Kako znaju? Zato što Biblija tako kaže. Takvo spasenje je suviše tehničko. Nije pouzdano.
Kako ćemo onda da prosudimo da li je nečija vera istinita? Kako znamo da li je živa ili samo teoretska? Zapamtite da je apostol Jovan imao upravo taj problem. Da, mora da se propoveda evanđelje blagodati. I put spasenja je veoma jednostavan: veruj i spasi se; uspostavi kontakt sa Bogom i imaj večni život. To moramo da objavljujemo. Međutim, neizbežno je da će biti prevaranata; biće raznih ljudi.
Kao što je bilo lažne braće za vreme Pavla, tako je i za vreme Jovana, a tako ih ima i danas. Neki sebe nazivaju braćom, dok u stvari to nisu. Tvrde da pripadaju Bogu, ali nemaju života. Skliznu u crkvu putem neke doktrine, znanja ili formule. Kako možemo da znamo da li zaista pripadaju Gospodu? Jovanova poslanica nam pomaže da rešimo ovaj problem. Jovan nam pokazuje koji su dokazi da je neko pravi brat. Pokazuje nam koji ljudi imaju život, a koji ga nemaju.
1. Svesnost o ljubavi
Ima samo dva mesta u Bibliji gde se upotrebljava izraz „prešao iz smrti u život“. Uporedićemo ta dva primera:
„Zaista, zaista, kažem vam: ko sluša moju reč i veruje onome koji me je poslao, ima večni život i ne dolazi pred sud, nego je prešao iz smrti u život“ (Jovan 5:24). Ko veruje prešao je iz smrti u život.
„Mi znamo da smo prešli iz smrti u život, jer volimo braću“ (1. Jovan 3:14). Ljubav prema braći je dokaz da smo prešli iz smrti u život.
Ima možda mnogo ljudi koji su ti prijatelji ili ih posebno voliš ili poštuješ, ali prema rođenom bratu ili sestri imaš neko neobjašnjivo osećanje, drugačiju svesnost. Osećaš, „ovo mi je brat, rođen u mojoj porodici.“ Ovu svest nazivamo ljubav. Takva svest govori o činjenici da neko pripada našoj porodici.
Na isti način, uzmemo nekoga čiji ti se postupci i ponašanje ne sviđaju; njegova pozadina, porodica, školovanje i položaj su drugačiji od tvog. No, uprkos hiljadama razlika, osećaš u sebi neizrecivo osećanje, divnu svest da ti je on brat, čak i bliži od rođenog brata. Zašto? Zato što je poverovao u Gospoda Isusa. Takva unutrašnja svesnost ti služi kao dokaz da si prešao iz smrti u život.
Može da bude prilično teško prepoznati verom da li je neko zaista poverovao u Gospoda ili se samo pretvara da veruje. Da li veruje svojim srcem ili samo razumom. Da li se stvarno sreo sa Gospodom ili je samo prihvatio neku formulu. Ali prepoznati kroz ljubav je prilično lako. Čak i Jovan koji je mnogo pisao o veri nije mogao lako da raspozna pravu i lažnu veru. On je zato koristio ljubav da bi mogao da razluči između onoga što istinsko i lažno. Ko god ima svesnost ljubavi taj je dete Božije; ko nema tu svesnost nije dete Božije. Svako dete Božije po prirodi ima neizrecivo osećanje prema drugom verniku – kao da mu je bliži od rođenog brata. Ko ima tu svesnost taj je pravi vernik.
Nešto u tebi svedoči o istinitosti tvoje vere. Iz vere koju imaš proizlazi neizreciva ljubav. Ova bratska ljubav je potpuno jedinstvena, jer nema drugog uzroka osim činjenice da ti je brat. Ne voliš ga samo zato što se slaže sa tobom. Prirodno je da se ljudi koji imaju iste interese ili iste poglede vole. Ali onaj koga ti voliš ima drugačije školovanje, narav, pozadinu i pogled. Voliš ga samo zato što je vernik kao što si i ti. Vi ste braća; zato imate zajednicu. Imate neopisivo osećanje, neobjašnjivu simpatiju jedan prema drugom. Ova svesnost je dokaz da si prešao iz smrti u život. Ako volim braću, znam da sam prešao iz smrti u život.
2. Život ljubavi
Verom se srećeš sa Bogom, prelaziš iz smrti u život, i postaješ član Božijeg doma. Ti si nanovo rođen i postao si deo Božije porodice. Vera te privlači ka braći kao i ka Ocu. Daje ti poznanje o Bogu da možeš da veruješ u Njega i da primiš život od Njega. Ubrzo pošto si primio život od Njega, otkrivaš da ima još mnogo drugih koji su takođe primili taj isti život. Instinktivno, taj život te privlači ka onima koji imaju isti život kao i ti. Voliš da budeš sa njima, i raduješ se da imaš zajednicu sa njima. Potpuno ih neusiljeno voliš.
Želim da ovo posebno zapazite: život koji dobijamo nije samo život jedinorođenog Sina Božijeg. Kada bi to bio život koji nam On daje ne bismo možda imali ljubav prema braći. Međutim, ono što primamo je i život prvorođenog Sina Božijeg; ovaj život je udeo svih sinova Božijih. Dakle, prirodno je da volimo braću. Ova ljubav prema braći dokazuje da zaista imamo život. Dakle, vera nas dovodi do Boga; Bog nam daje život; život nas nadahnjuje da volimo braću; i ljubav prema braći dokazuje da smo prešli iz smrti u život.
Jovanovo evanđelje nam govori da ako verujemo možemo da pređemo iz smrti u život; njegova poslanica nam pokazuje da oni koji su prešli iz smrti u život vole braću. Bog je tako odredio da verom prelazimo iz smrti u život, i prelazeći iz smrti u život volimo braću. Voleći braću dobijamo sigurnost da smo zaista prešli iz smrti u život. Ovo dakle postaje teška proba za decu Božiju. Braća moraju da se vole; samo ako volimo jedan drugog, zaista smo braća. Ako ne volimo jedan drugog, nismo braća. Ako ne volimo braću nismo rođeni od Boga. Neko može da prizna svojim ustima da veruje, ali njegova vera nije stvarna pred Bogom, zato što nema ljubavi prema braći.
Ovo moramo da uvidimo pred Bogom: ljubav prema braći je dokaz vere. Dozvolite da ponovim da nema drugog načina da se raspozna da li je vera prava ili lažna. Što je savršenije predstavljanje evanđelja to je veća opasnost krivotvorenja. Što je temeljitije propovedanje evanđelja, to je lakše da ga ljudi podražavaju. Što je potpunije evanđelje blagodati to je veći broj neodlučnih učesnika. Zato, moramo da nađemo način kako da prepoznajamo lažnu i istinitu veru. Kao što to Biblija pokazuje, ne radi se o ispitivanju vere, već o posmatranju ljubavi. Kao što to Jovan pokazuje, vera se može ovako proveriti. Ako je vera istinita biće i ljubavi. Odsustvo ljubavi znači nedostatak vere. Tamo gde je ljubav mora da bude i vera. Nemojte da ustanovljavate veru time što ćete ispitivati veru. Gledajte veru kroz ljubav; onda će sve biti jasno.
Nisu hrišćanski radnici jedini koji pitaju da li je nečija vera prava ili lažna. Mnogi novi vernici pitaju kako mogu da budu sigurni da im je vera prava. Ako je neispravna, ne mogu da budu sigurni da imaju večni život. Zato žele da znaju svoje pravo stanje pred Bogom. Odgovor na ovo je u tome da li imaju ili nemaju ljubavi.
Ako si zaista poverovao u Boga i imaš život u sebi, tebe će prirodno privlačiti braća. Tvoja ljubav prema vernima će biti neposredna; ti ćeš osećati da su ti oni bliži nego rođena braća, prisniji od najboljih prijatelja. Ova bratska privrženost je urođena. Osetićeš kako u tebi buja neispitivo osećanje koje čini da voliš braću i da voliš da budeš sa njima. Tako znaš da si prešao iz smrti u život. Imaš u sebi svedočanstvo kao i Reč Božiju.
Vi koji imate braću i sestre po telu – kako znate da su vam braća i sestre? Da li ste tražili da im doktor vrši analizu krvi? Kako onda možete da budete sigurni da su vam braća i sestre? Dozvolite da vam kažem: nisu vam potrebni nikakvi spoljašnji dokazi, zato što je dovoljno svedočanstvo unutrašnje privrženosti. Imaš u sebi instinkt koji ti tajanstveno govori ko su ti braća i sestre.
Pravi vernici su rođeni od Boga. Da bi se otkrilo da li je neko veran, samo je potrebno da se postavi jednostavno pitanje: da li ima posebnu svest, čudnovatu privlačnost prema drugoj Božijoj deci?
Život koji ti je Bog dao nije nezavisan. On te vuče prema onima koji imaju taj isti život. On te tera da ih voliš i da osećaš bliskost sa njima. Ako imaš takvo osećanje, znaš da si prešao iz smrti u život. Veoma je važno da imaš takvo neobično osećanje prema Božijoj deci.
3. Misao o ljubavi
„Ko govori da je u svetlosti, a mrzi svoga brata, još uvek je u tami. Ko voli svoga brata ostaje u svetlosti i u njemu nema sablazni. A ko mrzi svoga brata u tami je i u tami hodi, te ne zna kuda ide, jer mu je tama zaslepila oči“ (1. Jovan. 2:9-11). Zar nije sasvim jasno da može da se odredi da li neko jeste ili nije brat, da li jeste ili nije u svetlosti po tome kako se ponaša prema svome bratu?
Ako je ovde jedan brat – i znaš da je on brat – ali ga mrziš u svom srcu, to jasno pokazuje da nisi vernik. Pretpostavimo da su tu petorica braće. Od njih petoro priznaješ da četvoricu voliš, a jednoga mrziš. Dozvoli mi da ti kažem, ti nisi brat. Ljubav prema braći ne znači voleti samo one koji su ljubazni ili one koji ti se više sviđaju. To znači voleti nekoga samo zato što je on brat. To je jedini razlog zašto ga voliš.
Odlomak koji smo naveli govori da ko mrzi svoga brata ostaje u tami i hodi u tami. Drugim rečima, Biblija odbija mogućnost da se brat ikada mrzi. Ako znaš da je brat, a ipak ga mrziš, moraćeš da priznaš: „Gospode, nisam Tvoj! O Bože, nisam Tvoje dete, jer živim u tami!“
„Po ovom se poznaju deca Božija i deca đavolja: svako, ko ne čini pravednost i ko ne voli svoga brata, nije od Boga“ (1. Jovan. 3:10). Ljudi na zemlji se dele na dve grupe: deca Božija i deca đavolova. Isto tako, postoje samo dva oca; Bog je Otac i đavo je otac. Veoma je lako raspoznati Boga i đavola. Ali mogao bi da bude problem u razlikovanju dece Božije i dece đavola. Prema ovoj reči to ne bi trebalo da stvara veliki problem. Ta razlika se vidi kroz dve stvari:
1) „ko ne čini pravednost, nije od Boga“ – ko ne čini pravednost u svom spoljašnjem ponašanju nije od Boga;
2) „i ko ne voli svoga brata“ – ko ne voli svoga brata pokazuje da nije brat, i zato nije dete Božije. Naprotiv, on je dete đavola, jer nema te unutarnje svesti ljubavi.
Da bismo prosudili istinitost jednog brata, samo treba da se vidi da li ima u sebi tu svest o ljubavi. To je ono što svet naziva priroda. U svojoj prirodi, u kostima i srži imamo prirodnu privrženost. Ko god je rođen od Boga nalazi da je ova prirodna privlačnost veoma jasna i jaka. Očigledno je da čovek koji priznaje da je dete Božije, a mrzi svoga brata ne može da bude od Boga.
4. Zapovest ljubavi
„Jer ovo je vest koju ste čuli otpočetka: da volimo jedan drugoga . . . Mi znamo da smo prešli iz smrti u život, jer volimo braću; ko ne voli ostaje u smrti“ (1. Jovan. 3:11, 14).
Ljubav o kojoj govorimo nije obična ljubav već bratska ljubav. Ko nema ljubavi, kao što Biblija kaže, ostaje u smrti. Ako sam hladan prema nekome, i nemam nikakvih osećanja prema njemu, tada znam da mi je on nepoznat i da nema nikakav odnos sa mnom. No ako osećam neku bliskost sa njim, znam da mi je brat. Pre nego što sam se pouzdao u Gospoda, nisam imao ni najmanje osećanja ili privlačnosti ka vernima. Danas, ako još uvek nemam unutarnju privrženost ka njima, bojim se da mi je vera neispravna, jer ko voli ne ostaje u smrti. Bio sam mrtav, i još uvek sam u smrti. Veru dakle potvrđuje ljubav. Stvarnost vere se prosuđuje kroz dokaz ljubavi. Ko god veruje u Boga ima ljubav prema braći. Ako se ljubav ne vidi, očigledno je da je ta osoba još u smrti i ne razlikuje se od nevernih.
„Svako ko mrzi svoga brata čovekoubica je i znate da ni jedan čovekoubica nema u sebi trajnog večnog života“ (1. Jovan. 3:15). Potpuno je neverovatno da bi neko ko veruje u Gospoda nekoga ubio. Ko mrzi svoga brata ubica je, a ubica nema u sebi večni život. Zato, niko ko ima večni život ne bi mrzeo svoga brata. Ako ne mrzimo svoga brata to dokazuje da u sebi imamo ljubav.
Razmislimo sada šta znači mrzeti svoga brata. Ima nekih stvari koje su dozvoljene Božijoj deci, ali mržnja među njima nije dozvoljena. Ako brat pokazuje lošu narav, mogu da ga ne volim u svom srcu. Ako učini greh koji zaslužuje da se isključi iz zajednice, možda mogu ljutito da postupam. Mogu oštro da prekorim brata koji je učinio nekakvo zlo. Ali kako bih mogao da budem spasen ako mrzim svoga brata? Mržnja i prema samo jednoj osobi je dovoljan dokaz da neko nije od Boga.
Život koji je u svakom detetu Božijem tako je bogat da može da voli svakoga brata i sestru. Takva ljubav je neusiljena u svima onima koji pripadaju Bogu. Nema razlike kada voliš jednog brata i kada voliš svu braću. Ista ljubav se pokazuje u oba slučaja. Volim ga zato što je brat. Nema nikakve veze o kolikom broju ljudi se radi. Bratska ljubav je ljubav prema svoj braći. Ako neko mrzi svoga brata, to pokazuje da u njemu nema bratske ljubavi.
Ovo je danas jedan od najozbiljnijih problema. Ako može jedan brat da uvredi drugog, da ga prevari, čak i da ga mrzi, ne možemo a da ne kažemo: „O Bože, smiluj se! Evo nekoga koji nije spasen.“ Ovo je zaista ozbiljno, zar ne?
Kada god hoćete da otkrijete da li je neki novi vernik zaista spasen, samo treba da ga pitate da li voli braću. Ko mrzi svoga brata ubica je. Ako neko ubije samo jednu osobu, on je ubica. Ako mrzi svoga brata, postaje ubica, a ubica nema večnoga života u sebi.
Pretpostavimo da jedan brat sedi ovde blizu mene. Znam da je brat; no sva moja osećanja prema njemu nisu baš pozitivna. U sebi, samo želim da ga napadam i gledam kako pada. Ovaj jedan primer bez sumnje dokazuje da nikada nisam primio život. Ne moram da osećam takvu zlu želju prema mnogoj braći da bih se osvedočio da u sebi nemam života. Sama činjenica da mogu da gajim takvu mržnju i prema samo jednom bratu potvrđuje da nisam od Gospoda.
Pretpostavimo da se prepirem sa bratom, ali ga ne mrzim. Ima mnogo stvari koje on radi kojima se ja snažno protivim, ali ga ne mrzim. Možda ću morati nešto da uradim što će da povredi njegova osećanja, no još uvek mogu da mu kažem: „Brate, ne volim da te uvredim; ali moram ovo da uradim da bih bio poslušan Bogu. Znam da će te zaboleti, ali nemam drugog izbora.“ Mogu da se ljutim na ono što je uradio, ali ne smem da ga mrzim. Mogu neopravdano da ga ukorim, a da ipak imam ljubav, a ne mržnju prema njemu. Ako moram da idem pred crkvu u vezi s tim bratom, onako kako piše u Mateju 18, moj motiv je da ga zadobijem, da ga povratim. Ako bih hteo da ga uništim, ako ne bih imao želju da ga ispravim, ne bih mogao da se računam kao brat u Hristu. U Mateju 18 taj brat se obraća celoj crkvi, jer želi da zadobije svoga brata. Pitanje je ovo: da li mi je namera da ga uništim ili da ga vratim? Ako govorim crkvi da bi ga uništio, odajem se da uopšte nisam spasen. Čim imam život, nikad ne mogu da uništim brata. Kako mogu da ubijem brata? Ovo je zaista ozbiljna stvar.
Šta je to bratska ljubav? Kako je Pavle objašnjava? U 1. Korinćanima 5 piše da je bio jedan zao čovek za koga je Pavle molio crkvu da ga isključi. Pošto nisu ništa preduzeli, apostol u duhu predaje tog čoveka u ime Gospoda Isusa Satani za propast tela. Koliko je to ozbiljna stvar da Pavle, pred Bogom, predaje brata Satani za propast tela! Zašto tako postupa? „Da se duh spase na dan Gospodnji.“ Ova privremena propast tela je sa ciljem da se on spase od večne propasti. Posledica ovakvog ozbiljnog postupka se vidi u 2. Korinćanima. Ovde imamo čoveka koji je bio isključen iz crkve u 1. Korinćanima 5, došao do pokajanja. Ne zaboravimo da kada se nešto iznosi pred Crkvu, kao u Mateju 18, to se radi da bi se neko ispravio, i da isključenje iz crkve, kako se to opisuje u 1. Korinćanima 5 služi istoj svrsi. Osuda Isusa Navina protiv Ahana je puna ljubavi. „I reče Isus Ahanu: sine, hajde daj hvalu Gospodu Bogu Izrailjevu“ (Isus Navin 7:19). Kada je govorio Ahanu, duh mu je bio pun bratske ljubavi. Ako ti je namera da se otarasiš brata zato što je zao, ništa ne znaš o bratskoj ljubavi.
David je plakao kada je Avesalom umro. Iako je Avesalom bio buntovnik, ipak mu je bio sin. David je bio ožalošćen Saulovom smrću, ali je plakao kada je Avesalom umro. Saul je bio njegov car, ali Avesalom je bio njegov buntovni sin. Bitka mora da se bije, pobuna mora da se kazni, ali David mora da plače. Iako je bilo potrebno osuditi, suze nisu mogle da se zadrže.
Braćo i sestre, ako osuđujemo bez suza nemamo razumevanje bratske ljubavi. Ako osuđujemo, a nismo žalosni onda ne razumemo šta je to bratska ljubav. Ako samo karamo i uništavamo očigledno je da smo bez ljubavi. Ukoliko je prisutna samo mržnja, onaj ko mrzi ubica je i nema u sebi večnoga života.
Darbi (J. N. Darby) je lepo govorio o tome. Kada su ga pitali u vezi s isključenjem iz crkve, prve reči su mu bile: „Smatram da je najgore na celom svetu to da jedan pomilovani grešnik isključuje drugog pomilovanog grešnika.“ Zaista, ne može biti ništa gore i strašnije. Da li vidite ovde jedan stav? U ovome se vidi nešto što nije život. Može nešto da se uradi, ali ne sme da bude mržnje. Mrzeti brata znači ubiti ga, bez obzira da li je ta mržnja opravdana ili ne.
Da biste otkrili da li je neko brat, morate da ispitate da li ima život; da biste ispitali njegov život, gledate da li ima čistu mržnju prema drugom bratu. Ako je ima, svakako da nije od Boga i da nikad nije imao život.
Pazimo da ne radimo protiv ljubavi. Ne vređajmo brata, već volimo jedan drugoga. Nemojte dozvoliti da izgubite bratsku ljubav zbog povreda koje su vam nanete, jer će to imati ozbiljne posledice. Bog je u nas stavio ljubav prema braći da bismo pomagali i služili jedan drugome. Ova ljubav bi iz dana u dan trebalo u nama da jača.
„Po tom smo poznali ljubav, što je on položio svoj život za nas; i mi smo dužni da položimo svoje živote za braću“ (1. Jovan. 3:16). Nije lako saznati šta je ljubav, ali ljubav se vidi u tome što je Gospod položio svoj život za nas. Ljubav je naterala Gospoda da dâ svoj život za nas. Tako znamo ljubav.
„I mi smo dužni da položimo svoje živote za braću.“ Voleti braću znači žrtvovati se radi sve braće i sestara da bismo im služili i usavršili ih. Kada je potrebno, spremni smo da položimo svoj život za njih.
„A koji ima svetska blaga i gleda svoga brata kako oskudeva, pa zatvori svoje srce prema njemu, kako može Božija ljubav da ostane u njemu?“ (1. Jovan. 3:17). Jovan govori onome koji ima svetska blaga, a ipak zatvara svoje srce prema bratu koji je u potrebi, „kako može ljubav Božija da ostane u njemu?“ Ne kaže kako može bratska ljubav da ostane u njemu, nego kako može ljubav Božija da ostane u njemu. Zašto? Ljubav Božija je bratska ljubav, i bratska ljubav je ljubav Božija. Nemojte da se varate govoreći: „Iako ne volim braću i sestre, ipak volim Boga; ne volim braću i sestre, a ipak volim svoje roditelje.“ Odakle dolaze odnosi sa našom rođenom braćom i sestrama? Dolaze od naših roditelja. Ako nismo u rodbinskoj vezi sa svojom braćom i sestrama, nismo ni u rodbinskoj vezi sa svojim roditeljima. Ostavljajući braću odbacujemo ljubav prema roditeljima.
„Dečice, ne volimo rečju ili samo jezikom, nego delom i istinom . . . a ovo je zapovest: da verujemo u ime njegovoga Sina Isusa Hrista i da volimo jedan drugoga kao što nam je zapovedio“ (1. Jovan. 3:18, 23). Ovo je Božija zapovest: poverovali smo, sada moramo da volimo. Bog nam daje i zapovest da volimo kao i samu ljubav. Prvo nam daje ljubav i zatim nam nalaže da volimo jedan drugoga. Danas bi trebalo da primenjujemo tu ljubav koju nam je Bog dao, time što ćemo voleti jedan drugoga prema njegovoj zapovesti. Pošto je stavio ljubav u nas obratimo posebnu pažnju da je upotrebljavamo onako kakva jeste, a ne da je povredimo ili uništimo.
5. Stvarnost ljubavi
„Dragi moji, volimo jedan drugoga, jer je ljubav od Boga i svako ko voli od Boga je rođen i poznaje Boga. A ko ne voli, nije poznao Boga, jer Bog je ljubav“ (1. Jovan. 4:7, 8).
Zašto bi trebalo da volimo jedan drugoga? Zato što je ljubav od Boga. Ko god voli, rođen je od Boga, a ko god ne voli, ne poznaje Boga. Bog je ljubav i ljubav dolazi od Boga. Kad nas je rodio, stavio je ljubav u nas. U prošlosti nismo imali Njegovu ljubav, ali sada je imamo. Ona je od Boga. I daje se svakome koji je rođen od Boga da bismo voleli jedan drugoga.
Ko god je rođen od Boga ima život. Jovan nam govori da je život sam Bog i Bog je ljubav. Zbog toga, ko je rođen od Boga u njemu se rodila ova ljubav. Evanđelje po Jovanu ističe veru, a život vere je život koji ne čini greh. Međutim moramo da razumemo da je izraz „ne čini greh“ negativan. Biblija nigde ne kaže da Bog nikada ne čini greh, jer to zvuči suviše negativno. Ovde u Jovanovoj poslanici Biblija podvlači ljubav; život koji smo primili od Boga je život ljubavi. Ljubav je pozitivna, zato što je Bog ljubav.
Ko god je rođen od Boga ima ovu ljubav u sebi. Prvo se pokazuje među braćom i sestrama. Možemo da volimo jedan drugog zato što smo svi rođeni od Boga i svi u sebi imamo tu ljubav. Bilo bi čudno kada se ne bismo voleli. Pobožno saginjemo glavu i kažemo da Božija deca mogu da vole jedni druge. Život koji sada imamo je nov i moćan, jer, pre nego što Bog traži od nas da volimo, On nam prvo daje ljubav. Pošto smo rođeni od Boga, trebalo bi da naučimo da volimo braću. U vreme potrebe trebalo bi da budemo spremni da položimo sve radi braće.
„Dragi moji, ako je Bog tako zavoleo nas i mi smo dužni da volimo jedan drugoga. Boga nikad niko nije video; ako volimo jedan drugoga, Bog ostaje u nama i njegova ljubav je savršena u nama“ (1. Jovan. 4:11, 12). Ovi stihovi pokazuju vezu između ljubavi jednih prema drugim i prema Bogu. Ako volimo jedan drugoga, Božija ljubav je savršena u nama. Drugim rečima, iako volimo Boga, kao da nemamo mogućnost da to pokazujemo, i zato nam je Bog dao mnogo braće i sestara da budu praktične mete naše ljubavi. Ova braća nam pružaju mogućnost da ostvarujemo tu ljubav prema Bogu. Nemojte da se hvalite svojom ljubavlju prema Bogu, već naučite da volite braću. Hvalisanje ljubavlju je prazno, a ljubav Božija se pokazuje u ljubavi prema braći.
„I mi smo upoznali i verovali u ljubav koju Bog ima prema nama. Bog je ljubav i ko ostaje u ljubavi u Bogu ostaje, i Bog ostaje u njemu“ (1. Jovan. 4:16). Ovde se po drugi put u ovom poglavlju spominje da je „Bog ljubav“. Pošto je Bog ljubav, očekuje od nas da volimo braću i da ostanemo u ljubavi. Nema potrebe da kažemo da ostajemo u Bogu, jer ako ostajemo u ljubavi onda ostajemo u Bogu.
Dakle, nemojmo ništa drugo da osećamo prema braći i sestrama nego samo ljubav. Želimo da ih volimo, da ih zadobijemo i da tražimo ono što je najbolje za njih. Neka ljubomora i mržnja budu odbačeni i neka ostane samo ljubav. Takav se trud sa naše strane isplati, jer će jednog dana celo naše biće moći da ostane u ljubavi i ljubav će ostati u nama. Onda ćemo moći da odbacimo sav strah čak i ako živimo na zemlji. Ako volimo, ne plašimo se; kada imamo ljubavi u sebi imamo hrabrost pred sudom Isusa Hrista. Ovaj život će tako delovati među braćom da će strah potpuno da se odbaci. Rod Svetog Duha – ljubav – će se sačuvati do sudnjeg dana. Moći ćemo da stojimo pred sudskom stolicom bez straha, jer kakav je On, takvi smo i mi u svetu. Kako je divno biti bez straha – bez straha od smrti ili straha od Boga.
Već smo uvideli da voleti braću znači voleti Boga. Kada volimo braću naša ljubav prema Bogu se usavršava. Možemo da ljubimo Boga do tog stepena da u svom srcu ne nosimo nikakav strah od braće. Celo naše unutrašnje biće se promenilo, jer je nestalo osećanje straha. Da li vidite paralelu? Voleti Boga znači voleti braću. Ne plašiti se braće znači ne plašiti se Boga. Da bismo voleli Boga moramo da volimo braću na zemlji. Pošto volimo braću danas i nemamo nikakvog straha od njih, jednoga dana ćemo stajati pred Hristovim sudom bez straha od Boga. Jedino ko voli braću imaće hrabrost na sudnjem danu, jer nema straha. Ovo je zaista divno.
„Ako ko kaže: volim Boga, a mrzi svoga brata, laža je; jer ko ne voli svoga brata koga je video, ne može voleti Boga koga nije video. I ovu zapovest imamo od njega: ko voli Boga da voli i svoga brata“ (1. Jovan. 4:20, 21). Jovan nam pokazuje da kada volimo braću, da volimo Boga. Ako ne možemo da volimo braću koju vidimo, kako ćemo voleti Boga koga ne vidimo? Ako volimo Boga, volećemo i braću. Ovo je zapovest koju imamo od Boga.
Život koji nam je Bog dao je život ljubavi. Ne bi trebalo da se usredsredimo na aspekt života Božijega koji glasi „ne greši“, i da zaboravimo aspekat tog istog života koji glasi „volite“. U prošlosti smo podvlačili aspekat „ne greši“; sada ćemo jednako podvlačiti i „ljubite“. Bog nas je prvo voleo i stavio je u nas ljubav kojom moramo da volimo braću. Dalje, moramo da naučimo da ne povredimo tu ljubav. Možda će se često dešavati da moraš da kažeš svome bratu: „Brate, iako ću možda u ovome da te povredim, ja se tome ne radujem. To činim sa razlogom; radi Boga, i radi tebe.
Pretpostavimo da jednoga dana, pošto si poverovao u Gospoda, osećaš da bi trebalo da ideš da propovedaš evanđelje. Roditelji ti to neće dozvoliti tako da se posvađaš sa njima. Dobro je propovedati evanđelje, ali povredio si ljubav. Sa jedne strane trebalo bi da shvatiš da moraš da poslušaš Gospoda, a sa druge da ponizno kažeš roditeljima: „Zaista sam spreman da vas poslušam. Voleo bih kada bih mogao da vas poslušam i ne propovedam evanđelje, ali ja to ne mogu jer mi je Bog zapovedio da idem.“ Tako možeš da propovedaš evanđelje i da ne grešiš protiv ljubavi.
Mnoga braća i sestre vole ono što je dobro, ali pri tom rizikuju da povrede ljubav. Njihov stav je suviše tvrd; preteruju u pravednosti, a nedostaje im ljubav. Zato moramo da naučimo da slušamo Boga ne grešeći protiv ljubavi u bilo kakvim okolnostima.
Trebalo bi da naučimo od samog početka kako da budemo pravedni, ali ne smemo nikada da izgubimo ljubav. Da li vidite potrebu za takvom ravnotežom? Novi vernik bi trebalo da učini ono što valja, ali pri tom mora da pazi da ne povredi ljubav. Čak i kada se ne slaže sa ljudima, njegov stav mora da bude blag i pun ljubavi. Trebalo bi da bude u stanju da kaže: „Brate, voleo bih da na to mogu da gledam kao ti, ali moram da poslušam ono što mi je Bog pokazao.“ Nemojte da se svađate sa drugima. Nemojte nikada ugrožavati Božiju Reč, ali isto tako nemojte ni ljubav da povredite. S jedne strane poslušajte, a s druge, volite. Verujem da nas ima mnogo koji ne idemo ovom pravom stazom. Veliki je neuspeh u svedočanstvu dece Božije ako je njihova poslušnost pomešana s bučnom svađom i neprikladnim osećanjima!
6. Apsolutnost ljubavi
„Svako, ko veruje da je Isus Mesija, rođen je od Boga, i svako, ko voli roditelja voli onoga koji je od njega rođen“ (1. Jovan. 5:1). Kako je ovo dragocena reč. Prirodno je voleti one koji su rođeni od Boga, ako volite onoga od koga ste rođeni. Ne postoji nikakva mogućnost da volite Boga, a da ste bez i najmanjeg osećanja ljubavi prema braći.
„Po tom poznajemo da volimo Božiju decu, kad volimo Boga i tvorimo njegove zapovesti“ (1. Jovan. 5:2). Jasno je da ako volimo Boga da ćemo držati i njegove zapovesti. Ali ako pokušamo da volimo ljude kao i Boga, možda ćemo uvideti da ne možemo da držimo Božije zapovesti. Istina je da ko god voli Boga da drži njegove zapovesti, ali ne možemo da kažemo da ko god voli decu Božiju da neophodno drži i Božije zapovesti.
Na primer, pretpostavimo da osećaš da bi trebalo nešto da uradiš za Gospoda. Mnoga Božija deca će ti reći: „Ako nas voliš, nećeš to da učiniš, jer ćeš nas time povrediti.“ Ako voliš Boga moraš to da uradiš; ali da bi voleo braću ne možeš to da učiniš. Kako je čudno ono što Jovan kaže: „Po tom poznajemo da volimo Božiju decu, kad volimo Boga i tvorimo njegove zapovesti.“ Ovo govori o tome da ako ne držiš Božije zapovesti da ne možeš da kažeš da voliš Božiju decu. Ako Bog traži da nešto uradiš, moraš to da uradiš, ne samo zbog ljubavi prema Bogu, već i zbog ljubavi prema braći. Ako ne poslušaš, oni među Božijom decom koji pokušavaju da ti ometaju neće hteti da poslušaju. Sprečavajući te da poslušaš Boga, oni sebe lišavaju mogućnosti da ga i sami poslušaju.
Kada držiš sve zapovesti Božije, tada pokazuješ da voliš braću. Hodajući putem poslušnosti, otvaraš ga svoj deci Božijoj da i oni mogu da idu njim. Ako se snebivaš da ideš tim putem da ih ne bi uvredio, zatvaraš i njima put poslušnosti. Dakle, nauči se da voliš Boga i da držiš sve njegove zapovesti; ovim se pokazuje tvoja ljubav prema braći. Da li neko od dece Božije, da bi bio poslušan svojim roditeljima, može da bude neposlušan Bogu zato što su mu zabranili da veruje? Ako je tako, ne postupa u ljubavi; jer iako njegovi roditelji mogu da se ljute na njega ako veruje, on je ipak time otvorio put da i oni veruju.
Više ljudi se zadobija ljubavlju nego mržnjom. U dodiru sa ljudima nemoj da ih vređaš. Istina je, potrebno je da poslušaš Boga i da izvršavaš njegove zapovesti, ali nemoj ljude da vređaš svojim stavom ili rečima. Uveri ih u to da ih ne vređaš namerno; nego da ono što radiš, radiš samo zato što ti Bog to naređuje. Tvoj stav ne sme da bude stav ozlojeđenosti i tvrdoglavosti; mora da bude krotak i blag. Verujemo da će tako mnogi biti privučeni Gospodu. Zapamtite da ljude više privlači ljubav nego mržnja. Mržnja razdvaja ljude, ljubav ih privlači. Dakle, nemojte da mrzite.
