Hrišćanin je tako išao dok nije stigao do Tumačeve kuće.[135] Tu je nekoliko puta pokucao.[136] Uskoro je neko došao do vrata i upitao ko kuca.
– Ja sam putnik koga je jedan poznanik Gospodara ove kuće poslao da ovamo svratim da bih čuo nešto korisno – reče Hrišćanin. Čovek je pozvao Gospodara koji se začas javio i zapitao Hrišćanina šta želi.
– Ja putujem iz grada Propada i idem na goru Sion. Čuvar kod vrata na početku ovoga puta mi je rekao da ovamo svratim, jer će mi tu biti pokazane korisne stvari koje će mi pomoći na putu – ispriča Hrišćanin.
– Kad je tako – reče Tumač – hajde unutra,[137] pokazaću ti nešto korisno.
Sedam znamenitih stvari
Tumač je rekao svome sluzi da upali sveću[138] i uveo Hrišćanina u jednu odaju.[139] Hrišćanin je na zidu ugledao sliku jednog veoma ozbiljnog čoveka.[140] Slika je predstavljala čoveka čije su oči bile podignute prema nebu. U ruci je imao najlepšu knjigu, zakon istine mu je bio ispisan na usnama, a svet mu je bio za leđima. Stajao je tako kao da se moli za ljude, a zlatna kruna mu je lebdela nad glavom.
– Šta znači ova slika? – upita Hrišćanin. Tumač odgovori:
– Čovek na slici je jedan među hiljadama. S mukom[141] rađa decu[142] i sam ih neguje.[143] To što su mu oči uprte ka nebu i što drži najbolju knjigu u ruci i što mu je na usnama ispisan zakon istine – znači da mu je zadatak da upozna i otkrije grešnicima ono što je mračno. Da li vidiš kako stoji kao da se moli za ljude i kako mu je svet za leđima, a kruna mu lebdi nad glavom? To pokazuje kako prezire stvari ovoga sveta[144] i ne mari za njih, zbog ljubavi prema službi svoga Gospodara. Siguran je da ga čeka slava na onom svetu.
– Pokazao sam ti prvo ovu sliku, jer je taj čovek jedan od onih koga je Gospodar mesta u koje putuješ ovlastio da ti bude vođa u svim teškim situacijama koje ćeš doživeti na putu. Pazi na to što sam ti pokazao i dobro upamti što si video, da se ne bi sastao sa ljudima koji govore da će te povesti dobrim putem, a u stvari vode u smrt.[145]
Onda ga je uzeo za ruku i poveo u jednu sobu koja je bila puna prašine, jer je još niko nije počistio. Kada je pogledao malo po sobi, Tumač je pozvao jednog čoveka da je počisti. Kada je ovaj počeo da čisti metlom, podigla se tolika prašina da se Hrišćanin skoro ugušio. Tada je Tumač zapovedio jednoj devojci koja je tu stajala da donese vodu i poprska po sobi, te je bila lepo pometena.
– Šta ovo znači? – upita Hrišćanin.
– Ova soba je čovekovo srce koje nikada još nije osvetlila blagodat evanđelja. Prašina je greh i unutrašnja izopačenost koja je celog čoveka obuzela i uprljala. Čovek koji je prvi čistio je Zakon, a devojka koja je donela vodu i poprskala sobu je Evanđelje. Video si kako je prašina letela na sve strane od koje se umalo nisi ugušio, a soba ipak nije mogla da se počisti. To znači da zakon, umesto da očisti srce od greha, pobuđuje i ojačava greh u duši, umesto da ga savlada.[146] Video si kako devojka prska sobu i lako je čisti. To pokazuje da kad dođe evanđelje, ono vrši svoj blagi i dragoceni uticaj na srce. Kao što je devojka počistila sobu prskajući je vodom, tako se i greh pobeđuje i nadvlađuje, a duša čisti kroz veru i priprema za Cara slave da se u njoj nastani.[147]
Zatim videh kako Tumač vodi Hrišćanina za ruku u jednu malu odaju, gde je sedelo dvoje dece svako na svojoj stolici. Starije se zvalo Strasko, a mlađe Strpljivko. Strasko je bio mnogo nezadovoljan, a Strpljivko je bio miran. Onda je Hrišćanin upitao:
– Zašto je Strasko tako nezadovoljan?
– Njihov staratelj želi da on čeka najlepše stvari do iduće godine, međutim on hoće sve sada, a Strpljivko je spreman da čeka – odgovori Tumač.
Onda ugledah kako neko prilazi Strasku noseći punu kesu blaga koje mu je izručio pred noge. Ovaj se obradovao i grabio blago podsmevajući se Strpljivku. Videh i kako je za kratko vreme sve rasuo, tako da su mu ostali samo bezvredni komadići. Onda Hrišćanin reče Tumaču:
– Objasni mi ovo malo bolje!
– Dva dečaka su dve slike. Strasko predstavlja ljude ovoga sveta, a Strpljivko predstavlja ljude onoga sveta koji će doći. I kao što vidiš, Strasko hoće sve svoje blago da uživa odmah, to jest na ovom svetu. Takvi su ljudi ovoga sveta, moraju sve da imaju sada. Ne mogu da se strpe do iduće godine, to jest, da na drugom svetu prime svoju nagradu. Kod njih više vredi ona poslovica koja kaže da je bolji jedan vrabac u ruci, negoli dva na grani; bolje nego sva božanska svedočanstva o dobru onoga sveta koji će doći. Ali kao što si video, sve je brzo protraćio i za kratko vreme su mu ostali samo dronjci. Tako će biti sa svim takvim ljudima na svršetku ovoga sveta.
– Sad vidim da je Strpljivko mudriji i to iz više razloga – reče Hrišćanin. – Prvo, spreman je da čeka bolje stvari. Drugo, primiće svoju nagradu, dok će drugi imati samo dronjke.
– Mogao bi da dodaš i to da slava onoga sveta neće nikada uvenuti,[148] a da slava ovoga sveta začas prođe.[149] Zato Strasko nije imao mnogo razloga da se smeje Strpljivku kad je primio svoje blago, a Strpljivko će se s pravom smejati Strasku kad na kraju primi svoje blago. Ono što je prvo, mora da ustupi mesto onome što je poslednje jer i poslednje ima svoje vreme, ali ono što je poslednje ne mora ničemu da ustupa mesto, jer posle njega nema šta da dođe. Onaj dakle koji prvi prima svoj udeo brzo će ga potrošiti, ali onaj koji poslednji prima svoj deo, uživaće ga večno. Zato piše o bogatašu: „Ti si primio svoja dobra u svom životu, a Lazar isto tako zla; on se sad ovde teši, a ti se mučiš“ (Luka 16:25).
– Vidim da nije dobro žudeti za stvarima ovoga sveta, nego je bolje čekati na ono što će doći – reče Hrišćanin.
– Istinu govoriš – složi se Tumač – jer vidljive stvari su privremene, a nevidljive su večne.[150] Iako je tako, pošto su sadašnje stvari tako bliske našim telesnim željama a stvari koje će doći udaljene od našeg telesnog razuma, ono prvo veoma privlači naša srca, a ono drugo nam je udaljeno i tuđe.[151]
Zatim videh u snu kako Tumač vodi hrišćanina za ruku na jedno mesto gde je vatra gorela pored zida. Jedan čovek je stajao pored vatre i neprestano sipao vodu da bi je ugasio, ali je ona sve jače buktala.
– A šta ovo znači? – upita Hrišćanin.
– Ta vatra je delo milosti učinjene u srcu – objašnjavaše Tumač. – Onaj što sipa vodu da je ugasi je đavo. Ali pokazaću ti zašto vatra i pored toga sve jače gori.[152]
Odveo ga je na drugu stranu zida gde je video čoveka sa sudom u ruci iz koga je stalno polako dolivao ulje na vatru.
– Šta to znači?
– To je Hristos koji neprestano uljem svoje blagodati podržava delo koje je već započeto u duši. Tako i pored svega što đavo čini, duša Njegovoga naroda i dalje ostaje u blagodati. To što je čovek koji podupire vatru stajao iza zida, znači da je onome koji dolazi u iskušenje teško da shvati kako se to delo blagodati podržava u njegovoj duši.[153]
Zatim videh kako ga Tumač dalje vodi za ruku na jedno prekrasno mesto gde se nalazila divna palata. Hrišćanin se tome veoma obradovao. Opazio je kako se neki šetaju po zidinama palate odeveni u zlato, pa je zato upitao:
– Smemo li da uđemo?
Tumač ga je onda odveo do vrata palate pred kojima je stajala velika gomila ljudi. Svi su oni hteli da uđu, ali se nisu usuđivali. Malo podalje od vrata za jednim stolom sedeo je čovek sa knjigom, perom i mastilom i zapisivao imena onih koji su hteli da uđu. Primetio je takođe, da se pred kapijom nalazilo mnogo stražara u oklopu koji su činili sve što su mogli probadajući i ranjavajući one koji su hteli da uđu. Hrišćanin se malo zbunio. Na kraju, kada su svi ustuknuli zbog straha od naoružanih stražara, Hrišćanin je primetio jednog stasitog čoveka kako prilazi onome što je zapisivao imena u knjigu i rekao: „Zapiši moje ime.“[154] Zatim je izvukao mač, stavio kacigu na glavu i poleteo prema kapiji na naoružane stražare. Ovi su žestoko navalili na njega, ali se čovek nije obeshrabrio, nego je počeo vatreno da ih seče i udara. Pošto je primio[155] i zadao mnogo rana[156] onima što su hteli da ga oteraju od vrata, prokrčio je sebi put između njih i probio se u palatu. Na to se začuo divan glas onih što su se nalazili unutra, šetali po zidu palate, i pevali:
Oj, viteže, uđi, daj Steć’ ćeš večnu slavu raj!
Pošto je ušao, primio je istu odeću kao i oni. Hrišćanin se osmehnuo i rekao:
– Mislim da znam šta ovo znači. Molim te pusti me da i ja uđem![157]
– Ne, sačekaj – reče Tumač – treba da ti pokažem još nešto, a onda ćeš produžiti svojim putem.
Opet ga je uzeo za ruku i uveo u jednu mračnu odaju gde je sedeo čovek u gvozdenom kavezu.[158] Čovek je bio vrlo tužan. Sedeo je tako sa pogledom uprtim u zemlju, sa sklopljenim rukama i uzdišući kao da će mu srce prepući. Onda je Hrišćanin upitao:
– A šta ovo znači?
Tumač mu je rekao da sam porazgovara sa čovekom. Hrišćanin je tada upitao čoveka u kavezu:
–Ko si ti?
– Ja sam onaj koji više nisam ono što sam nekad bio – odgovori čovek.
– A šta si bio?
– Bio sam nekada po svome i po mišljenju drugih, revnostan i glasovit sledbenik Evanđelja.[159] Bio sam, kako sam ja mislio, sposoban za nebo i veselio sam se pri pomisli da ću tamo otići – nastavi čovek.
– A šta si sada?
– Sada sam jedan očajnik. Zatvoren sam očajem kao ovim čeličnim kavezom. Ne mogu da iziđem, ne mogu! – zavapi čovek.
– Pa kako si dospeo ovamo? – pitao je dalje Hrišćanin.
– Prestao sam da pazim i da se uzdržavam. Popustio sam uzdama svojih strasti. Sagrešio sam protiv svetlosti Reči i Božije dobrote. Ožalostio sam Duha te me je ostavio. Izazivao sam đavola i on mi je došao. Gnevio sam Boga, te me je napustio. Srce mi je toliko okorelo da ne mogu da se pokajem[160] – nastavi da uzdiše.
– Onda se Hrišćanin obrati Tumaču:
– Zar za takvog čoveka nema nade?
– Bolje pitaj njega – reče Tumač.
– Ne! – reče Hrišćanin – ti ga pitaj. Onda se Tumač obrati čoveku i upita:
– Zar nema nade da iziđeš iz gvozdenog kaveza očajanja?
– Nema nikakve nade – reče čovek.
– Ali Sin Božiji je veoma milostiv – odvrati Tumač.
– Ja sam ga ponovo sebi razapeo;[161] prezirao sam Njega i Njegovu pravednost.[162] Smatrao sam Njegovu krv nečistom i ogrešio sam se o Duha blagodati.[163] Time sam isključio sebe iz svih obećanja i više mi nije ostalo ništa drugo do pretnje – strašne pretnje, užasne pretnje o neminovnom sudu i Božijem gnevu koji će me proždreti kao neprijatelja.
– Zašto si sebe doveo u takvo stanje? – pitao je dalje Tumač.
– Zbog požuda, zadovoljstava i koristi ovoga sveta. Obećavao sam sebi velika zadovoljstva u njima, ali eto sada me te stvari grizu i ujedaju kao vatreni crv[164] – reče Očajnik.
– Pa zašto se ne pokaješ i ne obratiš?
– Bog mi je oduzeo pokajanje. Njegova Reč mi ne daje nikakvo ohrabrenje da verujem. Naprotiv, On me je sam zatvorio u ovaj kavez i ni svi ljudi ovoga sveta ne mogu da me oslobode iz njega. O večnosti, večnosti, kako ću podneti žalost koja mi je suđena za večnost? – očajno je vapio čovek. Onda je Tumač rekao Hrišćaninu:
– Dobro upamti bedu ovoga čoveka i neka ti večno služi kao opomena.[165]
– To je zaista strašno! – reče Hrišćanin. – Neka mi Bog pomogne da pazim, da se uzdržavam i da se molim da bih mogao da bežim od onoga što je ovoga čoveka upropastilo![166] Da li je sada vreme da pođem dalje?[167]
– Čekaj da ti pokažem još jednu stvar, a onda možeš nastaviti svojim putem – odgovori Tumač.
Uzeo je Hrišćanina za ruku i odveo ga u jednu sobu gde je neko ustajao iz kreveta. Dok se oblačio drhtao je i tresao se. Onda je Hrišćanin upitao:
– Zašto ovaj čovek toliko drhti?
Tumač je rekao čoveku da objasni Hrišćaninu šta mu je. Ovaj je ovako otpočeo:
– Dok sam noćas spavao, usnio sam san i video kako se nebo jako zamračilo.[168] Grmelo je i sevalo tako strašno da sam se silno uplašio. Pogledao sam i video kako oblaci neobično brzo proleću, i začuo sam snažan zvuk trube.[169] Tada sam ugledao Čoveka koji je sedeo na oblaku sa hiljadama nebeskih bića oko Sebe. Svi su se sijali kao sama nebesa.[170] Zatim sam začuo glas kako govori: “Mrtvi ustanite na sud!“ Tada se stene razvališe i grobovi otvoriše i mrtvi iziđoše. Neki od njih su se veoma radovali i gledali naviše. Neki su pokušavali da se sakriju ispod brda.[171] Onda videh kako Čovek koji sedi na oblaku otvara knjigu i zove svet da Mu se približi.[172] Ali zbog jake vatre koja je izbijala ispred Njega, nalazilo se veliko rastojanje između njih i Njega – kao što i priliči između sudije i optuženih. Čuh zatim kako je rečeno onima koji su služili pred onim koji je sedeo na oblaku: „Skupite kukolj, plevu i strnjiku i bacite u ognjeno jezero.“[173] Na to se otvori bezdan upravo ispred mesta gde sam ja stajao. Iz bezdana pokuljaše dim i užareni pepeo na sve strane sa strašnom hukom. Zatim se opet začu glas koji je govorio služiteljima: „Skupite moju pšenicu u žitnicu!“[174] Na to su mnogi bili uzeti i odneseni u oblake, a mene ostaviše.[175] Pokušah da se sakrijem, ali nisam mogao, pošto me je gledao Čovek koji je sedeo na oblaku. Setih se svojih greha, a savest me je optuživala sa svih strana. Utom se probudih.
– Ali zašto si se toliko uplašio?
– Pa mislio sam da je došao sudnji dan, a ja nisam spreman.[176] Ali najviše me je uplašilo to što su anđeli neke odveli a mene ostavili, dok je bezdan pakla otvorila svoje grotlo upravo tamo gde sam stajao. Savest me je uznemiravala i činilo mi se kao da me Sudija uvek prati Svojim okom i licem punim gneva – završi čovek koji je drhtao.
– Dobro upamti sve te stvari da bi te gurale i terale napred na putu kojim ideš. Tada se Hrišćanin poče spremati da nastavi put. Tumač mu međutim reče:
– Neka te Utešitelj uvek prati, dobri Hrišćanine, i neka te vodi putem koji vodi u Nebeski grad. Hrišćanin je onda nastavio put rečima:
Tu videh vrlo čudne, retke stvari, Što prijatne su, dobre, al’ i strašne. To sve mi srce ohrabrenjem žari, Da napred krećem u te pute prašne.
O hvala Ti što mi to pokaza, Daj da pamtim to odsad doveka, Da sa uskog puta ne zalutam, I dok život ovaj ne završim.[179]
Ovaj deo priče je veoma značajan jer tu putnik, verni Hrišćanin, dobija uvid u tajne duhovnog života. Tumač je Sveti Duh koji uvodi u svaku pravdu i istinu. „Jer će uzeti od moga i javiti vama“ (Jovan 16:14), govori Spasitelj. Blago onome koji sedi u kući toga Tumača, jer će se nasititi dobrom hranom sa stola Gospodnjeg. Gledaće lice Spasitelja i promeniće se „u istu sliku iz slave u slavu – kako to čini Duh Gospodnji“ (2. Kor. 3:18). U zajednici sa Tumačem – Duhom Svetim, može da bude samo učenik Gospoda Isusa.
Oni koji izbegavaju gnev ovoga sveta i idu uskim putem ka životu, njima se ljubav Tumačeva, Svetoga Duha nežno pruža. Ako si gladan i žedan samo uđi,nahrani se i napoj. Ako si umoran i opterećen, uđi pa se odmori i okrepi. Hrišćanin treba da ima slobodan pristup u radost, mir i mudrost Svetoga Duha. Zato ti hrišćanine ne oklevaj, nego dođi verom do izvora Božije milosti i napuni svoje srce darom Svetoga Duha, te ostani uvek u bliskoj zajednici sa Njim, jer ti je On najbolji Savetnik i Prijatelj.
Prvo svetlo. Duši je sve tama. „I beše tama nad bezdanom.“ Duh Sveti donosi svetlost. Hrišćanima svetli dvostruka svetlost: svetlo razuma i svetlo vere, a oboje potiče od Svetoga Duha. „Ti raspaljuješ videlo moje, Gospod moj prosvetljuje tamu moju“ (Ps. 18:28).
Pre nego što Sveti Duh učini svoje delo milosti u čovečijem životu, vrata srca moraju da se otvore i srce mora da bude spremno da primi toga Gosta. Zašto mnogi hrišćani imaju neprestano zastrte prozore i vrata zatvorena na svom srcu tako da je pusto i prazno iznutra? Zato što nisu bili kod kuće kad je dolazio Sveti Duh da ih uči. Njihova duša je lutala po svetu, i nisu želeli da prime tog nebeskog Gosta koji bi ih uveo u nebeske slasti. Žalosno je takvo hrišćanstvo. Zato, smiri se, i moli Svetoga Duha da ublaži tvoje srce pa ćeš ići svojim putem s radošću!
Ovo je slika vernog propovednika naučenog od Boga, koji stalno na Gospoda gleda i čeka Njegovo naređenje. Reč mu je značajna. Izvor nauke mu je Sveto Pismo iz koga crpi mudrost i savete. On prezire slavu sveta i sve ostalo u njemu. Svestan strahote budućeg gneva, on traži propale i izgubljene duše, propoveda Evanđelje i opominje ih da se obrate. Želi da ima više duhovne dece, da što više njih privede Spasitelju, a posle brižljivo pazi na njih. Nagrada mu je spremljena. Čeka ga „kruna slave“. Takva je slika pravog propovednika.
Duh Sveti pokazuje najpre sliku pravog svedoka, zato da bi putnik znao da se čuva od lažnih učitelja s kojima će se sresti na svom putu, i da ih prepozna, jer nisu pastiri već najamnici. Ima mnogo propovednika koji traže svoju slavu i ugodnost tela, koji su od sveta, i zato ne razumeju jad svog bližnjeg koji se budi od greha, nego mu samo uspavaju savest, i kažu: „Idi lezi. I on ode i leže!“ (1. Sam. 3:5). Takvi ne mogu drugima da pokažu put spasenja kada ga ni sami ne znaju, zato pazi na reči koje slušaš. (Rim. 6:16).
Nemoj nikad da zaboraviš u svom hrišćanskom životu da postoji velika razlika između zakona i evanđelja. Zakon nam uvek pokazuje naš greh, svedoči protiv njega i podiže ga protiv nas; ali da ga odstrani jedino može kropljenje milosti koja je objavljena u Gospodu Isusu Hristu, u Njegovoj dragocenoj krvi. Galati su uzverovali, a posle su se vratili pod zakon, ali im nije bilo na lično dobro, nego na ponovno robovanje. Zar bi i ti hteo da se rešiš milosti? Prašina greha koju podiže zakon ugušiće je. Evanđelje je kao rosa koja kvasi i odstranjuje, kao mili glas koji utišava buru. Blago onome koji se sakrio pod krv koja bolje govori od žrtve Aveljeve. Ta krv ga čisti i čini dostojnim da to sveto i bezazleno Jagnje Božije uđe u svoj stan u njegovom srcu (Jovan 15:3; Ef. 5:26; Jovan 14:21–23).
Svi priznajemo ludost Straska koji traži samo zemaljske stvari, ali da li smo kao Strpljivko koji čeka buduće stvari? Često želimo da vidimo žetvu čim smo posejali pa čak i pre setve. Kako često prigovaramo Gospodu što On drugima deli više nego nama. Molimo Gospoda da nam da silu da bismo mogli da vladamo svojim dušama u trpljenju, tako da bi u svoje vreme žnjeli večnu radost (Rim. 7:15-25).
To je jasna slika živog hrišćanina koji je neprestano spojen sa izvorom života i ostaje u svom Spasitelju. Često se čini da je vera hrišćanina kao iskra, ali On „trske stučene neće prelomiti, i svetiljku koja tinja neće ugasiti.“ Sveti Duh raspaljuje iskricu vere u takav plamen ljubavi da ne mogu ni sve nevolje ni svi napadi da ga ugase. To je za nas velika uteha. Kad Gospod ne bi sipao u nas ulje milosti, često bi se sasvim ugasili i ne bi u nama ostalo nikakvog života, jer vode nevolje bi nas brzo odnele. Ali kad Gospod već započne svoje delo milosti u nekome, neće ga ostaviti. Njegova je ljubav prema nama večna (Jer. 31:3).
Da li si verno služio Gospodu tako da možeš sa junačkim pogledom da staneš pred pisara – pred presto Božije milosti i kažeš: „Zapiši i moje ime?“ Mnogi su već doživeli pobedu (Jev. 12:12), pa možeš i ti. Gledaj u Hrista.
Bez borbe i rana nema krune – večnoga života. Hrišćanin koji ne ratuje za Hrista i ne nosi Hristove rane i nije hrišćanin (2. Kor. 4:10; Dela 14:22; Matej 11:12).
„Ja trčim tako, kao trkač koji ne trči u neizvesnost, tako se borim pesnicom, kao borac koji ne bije vetar, nego mučim moje telo i potčinjavam ga, da ne bih ja, koji sam drugima propovedao, sam postao nevaljao“ (1. Kor. 9:26,27). „Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstava, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima“ (Ef. 6:12).
Često se dešava da mladi hrišćani žele da uđu u radost svoga Gospodara čim se obrate, ali Gospod im odgovara: „Još nije vreme za to, imaš još puno da naučiš, da pretrpiš i da rodiš mnogo roda, pa ćeš tek onda stići na red“ (Jovan 15:16).
Očajanje čoveka je kao gvozdeni kavez gde orao uzalud lomi svoja krila udarajući o rešetke. Ako neko okleva da primi Božiju milost, gde će naći slobodu i odmor?
Za nas kao hrišćane nije dovoljno da poznajemo Božiju volju i da ga priznajemo. Moramo svojim životom da pokazujemo da je ono što priznajemo svojim ustima stvarnost u našem životu. Poznavao sam jednog čoveka koji je neprestano jadikovao da je odbačen, iako je primio veliku milost od Boga. Uzrok tog njegovog jadikovanja je bilo to što je ponovo padao u greh i time gasio plamen Božije milosti u svojoj duši. Trebalo bi da pazimo da ne postanemo kao smokva koja je imala samo zeleni list, a nije imala roda, tako da ju je Gospod prokleo (Marko 11:12-14, 19-21). Ko misli da stoji neka pazi da ne padne. Trebalo bi da budemo ozbiljni u svom poslanju da ne primimo naprazno blagodat Božiju (2. Kor. 6:1), jer je strašno pasti u ruke Boga živoga. (Jev. 10:31). I kad odbačeni grešnik već sada ima takvu paklenu muku u sebi, kako li će tek biti u večnosti? Ne ponosi se nego se boj. (Rim. 11:20). Ovde Banjan misli na duhovne muke koje je imao Frančesko Spijera, kada se odrekao Gospoda. Mnogi tako rade, zato se čuvajmo i budimo hrabri!
Trebalo bi neprestano da bdijemo i da se molimo, tražeći Božiju milost da nas čuva u trezvenosti da bismo proveli svoj život u čistoti i da svojevoljno ne bismo pali u greh iz koga ne možemo više da se izvučemo.
Zašto je Hrišćanin i pored takve nauke hteo da krene dalje? Ko nema sigurnost o oproštenju greha, radost i mir koji dolaze kroz pomirenje sa Bogom, taj neće i ne može dugo da se održi. Duh Sveti zna najbolje vreme kada i kako će takvu opterećenu dušu privući golgotskom krstu.
A da li si ti spreman? Ako još nisi među onima koji neće doći na sud (Jovan 5:24) kada uzveruju u Hrista, nastoj da pribegneš k Spasitelju pre nego što bude kasno. Samo oni koji veruju, moći će da se raduju u vreme velikoga dana – Božijeg suda (Titu 2:13).
Čitaoče, da li si o ovome dobro razmislio? Prestani da čitaš i razmisli kakvu pouku možeš da izvučeš iz ovog odeljka. Moja je molitva da Sveti Duh probudi neprobuđene, i da nauči i vodi nanovo rođene.
Nada je nešto radosno što Duh stavlja u život hrišćanina. Ali i strah je plod Božije blagodati, jer verni treba da se boje i plaše da ne zapadnu u greh i otpadnu od Božije blagodati. O tome govori Sveto Pismo: „Blago čoveku koji se svagda boji“ (Priče 28:14). Strah je spojen sa opreznošću, nada sa hrabrošću.
Džordž Ofor (George Offor) govori o ovom odeljku, gde su opisani razni slučajevi u Tumačevoj kući ovako: „Teško bi moglo da se nađe na engleskom jeziku nešto što bi dalo tako divnu pouku, koja je napisana u takvom božanskom duhu, i što bi na tako uzvišeni način delovalo na čovečije srce.“
