Pored Gospoda Isusa, koji je i sam Reč koja je postala telo, postoje još dve vrste služitelja reči: Starozavetni i novozavetni služitelji. Po načelu, starozavetna služba je potpuno objektivna, odnosno služitelji nemaju nikakvo subjektivno iskustvo. Iako su proroci poput Jeremije i Isaije imali mnogo subjektivnih iskustava, to su bila samo njihova lična iskustva i ne treba ih smatrati da imaju veze sa načelom starozavetne službe. Što se tiče ovog načela, Bog stavlja Svoju reč u čovekova usta da je ovaj izgovori, čineći ga tako onim koji objavljuje Božiju reč. S jedne strane čovek prima reč, a s druge strane objavljuje tu istu reč. Čak su i Saul i Valaam svrstani među proroke. Dakle, u načelu starozavetne službe ne nalazimo mnogo povezanosti između Božije reči i onoga koji prenosi tu reč. Čovek je u ovom slučaju poput vodovodne cevi kroz koju se voda uliva i protiče. Sve dok se reč tačno prenosi, Božije otkrivenje je sačuvano bez ikakvih drugih komplikacija.
Međutim, novozavetna služba je nešto sasvim drugo. Ako uspe da postigne Božiju nameru, ona slavom nadmašuje starozavetnu službu; ali ako ne uspe da dostigne Božiji cilj, opasno prevazilazi starozavetnu službu. U Novom zavetu Bog predaje reč čoveku kako bi on uvežbao svoju sopstvenu misao, razumevanje, pamćenje i reči prilikom njenog prenošenja. Ako je u stanju da prenese Božiju reč u čistoti, njegova slava znatno nadmašuje slavu starozavetnih služitelja. Jer iako je čovek stopljen sa rečju, ishod je i dalje Božija reč. Reč nije promenjena ili oštećena. Ovo je očigledno nešto najveličanstvenije. Ali obrnuto, ako postoji bilo kakav nedostatak u glasniku – čak i najmanji nedostatak – Božija reč odmah podnosi gubitak.
Možda će se neki zapitati zašto Bog koristi tako tegoban način da bi objavio Svoju reč. Ovakva vrsta pitanja pripada istoj kategoriji pitanja koja često postavljaju nevernici, poput: Zašto Bog nije uklonio drvo od znanja dobra i zla? Zašto nije stvorio vrstu čoveka koji ne može da zgreši? Jer ne bi li čovek tada izbegao nevolju da zgreši, a Bog bi izbegao dilemu pomirenja? Isti odgovor može da se dâ na pitanje koje se tiče služitelja reči, kao i na slična pitanja. Bog ne želi da čovek koga On stvori bude poput mašine, koja nema slobodu izbora, nego mora savršeno da se pokorava. Njemu bi bilo lako da stvori tako savršenu mašinu. Ne bi bilo problema sa čovekom, ali ne bi bilo ni slave za Boga. Takva poslušnost i dobrota nemaju duhovnu vrednost. Možda nema greške ili greha, ali ne može da postoji ni svetost, jer je poslušnost pasivna. Bog tako nešto odbacuje.
Ono što Bog želi da ima jeste vrsta čoveka koji razlikuje svoju desnu ruku od leve. Shodno tome, On stvara čovečanstvo koje je sposobno da bira zlo, kao i dobro, pogrešno i ispravno. Da je čovek koga je Bog stvorio sposoban da izabere poslušnost samo Njemu, slava koju bi dao Bogu ne bi premašila onu koju mašina može da pruži. Bog je čoveku dao slobodnu volju koja može da bira između dobra i zla. U takvim okolnostima ako čovek treba da izabere dobro, on čini veličanstvenu stvar. Iako je mogućnost činjenja zla velika opasnost, činiti dobro donosi ogromnu slavu. Ovo objašnjava zašto Bog nije stvorio čoveka poput mašine koja može da čini samo dobro i da se pokorava Bogu, nego je stvorio čoveka slobodnim da bira između dobra i zla. Bog je odredio da je čovekov izbor za dobro i njegova poslušnost svom sopstvenom nahođenju pitanje slave.
Dakle, Bog primenjuje isto ovo načelo na službu novozavetnog poretka. Što se tiče poteškoća, to sigurno stvara Bogu mnogo problema da bi govorio posredstvom čoveka. Međutim, On ne bi imao problema ako bi govorio neposredno, niti bi imao problema ako bi koristio anđele da saopšti Svoju reč. Čak je govorenje posredstvom magarca manje problematično nego govoriti posredstvom čoveka, jer je magarac daleko manje komplikovan, i stoga stvara manje problema u području uma, razumevanja, pamćenja, namera itd. Ipak, govoriti posredstvom magarca je izuzetan slučaj. Bog je iskoristio magarca da progovori tek nakon što je prorok izneverio. Nikada nije nameravao da od magarca napravi proroka, zato On uvek poziva čoveka da bude prorok.
Božija želja je da upotrebi čoveka. Čovek je stvoren za poseban Božiji cilj. Kako u vreme stvaranja nije napravio poslušnu mašinu, tako On sada odbacuje upotrebu mašine za propovedanje. On ne želi mašinu; On želi čoveka sa slobodnom voljom. Kod Boga je proračunat rizik izabrati čoveka za služitelja Njegove reči. Ipak, uprkos složenosti čoveka i njegovim mnogim problemima, poput greha, nečistote, slabosti, spoljašnjeg čoveka i prirodnog protivljenja, Bog ipak poverava Svoju reč čoveku. Najvećom strogošću Bog stiče Svoju najveću slavu.
Drugo
1. Korinćanima 7 pokazuje nam koliko je savršeno bilo to što je Pavle izabran za služitelja Božije reči. Njegova služba je služba koja je tajanstvena i tačna do slova. Ne samo da njegove reči sadrže Božiju reč, nego je i svaka njegova reč Božija reč. Kako on stiže do takve službe? Bog je lično postupao sa njim. Gospod ga je doveo na mesto gde su njegove misli, odluke i mišljenja ispravni i precizni pred Njim. Ovo nije preciznost mašine, nego preciznost čoveka. Bog ne stavlja Svoju reč u čoveka da bi on to doslovce ponovio. On stavlja Svoju reč u čoveka da bi potonji istraživao svojim razumom. On daje svetlost čoveku da ga čovek shvati i razmišlja o tome. On stavlja breme na čoveka da bi našao odgovarajuće reči kojima bi izrazio to breme. Čovek je taj koji misli, traži i govori; uprkos tome, Bogu je moguće da potvrdi da je to zaista Njegova sopstvena reč.
Novozavetna služba ne dolazi posredstvom toga što ti Bog čita Svoju reč da bi je izdeklamovao drugima reč po reč. Božija reč u Novom zavetu dolazi posredstvom sledećeg procesa: prvo, Bog osvetljava naš duh, izazivajući breme u duhu. Svetlost blješti kao prolazni zrak; potrebno je da se tvoja misao čvrsto usredsredi na ovu svetlost inače će je jednostavno nestati. Nakon što misao uspe da se usredsredi na ovu svetlost, potrebno je da čekaš na Boga za reči – možda samo nekoliko reči – koje mogu da protumače tu svetlost. Dok razmišljaš, možda ćeš se setiti nekih reči koje ćeš kasnije da zapišeš. Ili ćeš možda osetiti nešto što ćeš kasnije izgovoriti. Zatim iznesi odluku ili mišljenje koje imaš o određenoj stvari. Dok izražavaš svoje unutrašnje osećanje, odluku ili mišljenje, breme u tvom duhu počinje da se smanjuje. Što više govoriš, više se oslobađa svetlost u tvom duhu na koju si se usredsredio svojom mišlju. Govori sve dok tvoje breme ne bude potpuno oslobođeno. Govoriš svojim rečima, izražavajući svoje osećanje, odluku ili mišljenje, ali nakon što završiš sa govorom, Bog sve to priznaje kao Njegovu reč.
Da li vidiš razliku između ovog i ljudskog koncepta recitovanja članaka vere? Govoriš, pišeš ili razmišljaš, ali Bog to prihvata kao Svoju reč zato što je On tako temeljito uticao na tebe. Ovo je služba reči. Ti primaš samo svetlost i breme u sebe; mišljenje, odluka i osećanje su tvoji. Dok razmišljaš, osećaš i odlučuješ, Bog ti daje nekoliko reči koje će ti omogućiti da izraziš svoju misao. Ali dok govoriš, On je u stanju da to prizna kao Svoju reč. Dakle, koliko je neophodno da se čovek visoko uzdigne da bi bio služitelj reči. Bilo kakav nedostatak u razmišljanju, osećanju ili emocijama onesposobiće te da budeš služitelj reči. Ako te kao osobu Bog nije okresao i prečistio, tvoje mišljenje neće biti pouzdano. Bilo koji istaknuti deo tog mišljenja će pokvariti Božiju reč.
Koliko se samo Bog uzdao u tebe kao u Njegovog služitelja! On ti daje svetlost i breme, a zatim ti dozvoljava da razmišljaš i osećaš Njegovu reč, čak ti dozvoljava da formiraš svoje mišljenje. On se uzda u tebe. On toliko radi u tebi da će celokupno tvoje mišljenje, misao i osećanje biti poput Njegovog. Ovo je novozavetno prorokovanje, novozavetna služba reči.
Treće
Razmotrimo Pavlovo stanje u 1. Korinćanima 7: „Ovo govorim kao dopuštenje, a ne kao zapovest“ (1. Kor. 7:6). Znao je za delovanje koje se odvijalo u njemu. On je samo dozvolio; nije naredio. Kako je samo njegovo unutrašnje delovanje bilo osetljivo i karakteristično. Pavle je bio načisto ne samo u pogledu ispravnosti ovog pitanja, nego i u pogledu svog dopuštanja, ne zapovedajući ono što mu je bilo predloženo. „Mislim da i ja imam Božijeg Duha“ (1. Kor. 7:40, SSP). Ovde se Sveti Duh složio sa onim što je Pavle dopustio. Pavle je osećao da se to može učiniti i Sveti Duh je to osećanje prepoznao kao Svoje. Bog je ovde upotrebio Pavlovo nežno osećanje. Ovo je slično svima nama kada govorimo o Božijem autoritetu, kažemo da nam je Gospod Isus dao Svoje ime. To je važna stvar.
Isto tako je važno da nam Bog preda Svoju reč. Na primer, ako ljudi imaju neku poteškoću i traže od tebe pomoć, možeš da im pošalješ nekog mladog brata tako što ćeš mu reći: „Idi i razgovaraj s njima.“ Kada mladić prigovori rečima „ne znam šta da kažem“, možeš jednostavno da odgovoriš: „Šta god da kažeš, smatra se kao moje; predstavljaće moje mišljenje.“ Koliko je ozbiljna takva predanost! Do kakve katastrofe to može da dovede ako je dotični čovek neupotrebljiv. Ovo je način na koji Bog danas veruje svojim služiteljima. Bog ne određuje unapred svaku reč, tražeći od tebe da je ponoviš. Da je tako, ne bi bilo velikih poteškoća, jer bi ti svoju odgovornost ispunio jednostavnim ponavljanjem svake reči. Ne, Bog ne želi da objavi Svoju reč na ovaj način. On stavlja u nas Svoju reč, poput žive vode, da je najpre primimo pre nego što istekne iz nas. On nam daje svetlost, breme i nekoliko karakterističnih reči da bismo mogli da stanemo pred ljude da ih objavimo. To je kao da nas šalje sa neba na zemlju da razgovaramo sa ljudima, Bog dopušta da kažemo sve što nam se dopada. Oni koji poznaju Boga ne usuđuju se da budu nemarni.
Velika je odgovornost jednog služitelja, jer on govori za Boga prema svom unutrašnjem osećanju, mislima, shvatanju i rasuđivanju. Šta ako su njegova osećanja, misao, mišljenje, rasuđivanje ili duh pogrešni ili sumnjivi? Sve što kaže biće pogrešno ili sumnjivo. Kako onda može da bude služitelj reči? Stoga je osnovni problem dovesti osobu na mesto gde njeno najosetljivije osećanje može u potpunosti da predstavlja Božije osećanje – ono je nezavisno i lično, pa ipak zavisno i od Boga. Način na koji je Pavle govorio u 1. Korinćanima 7 svakako da nije mala stvar.
U 7. stihu tog poglavlja, Pavle je rekao „ja pak želim“, a to je ponovljeno u 32. stihu „ja hoću“. To nam ukazuje na to da je Pavle imao određeno osećanje – poželeo je da svi budu onakvi kakav je on bio. Ovo osećanje je potvrđeno u 40. stihu kao ono što je Sveti Duh želeo. Dakle, ono što je Pavle želeo bilo je ono što je Bog želeo. Koliko ta „želja“ mora pažljivo da deluje kod Pavla. Da postoji neka mana, Božija reč bi bila potpuno zbrkana. Ova „želja“ je najosetljivije duhovno osećanje. Ne dozvoljava nikakvo odstupanje. Sam Bog je upravljao osetljivim osećanjem ovog čoveka tako da je on osetio ono što je Sveti Duh želeo da ima. Njegov osećaj je bio upotrebljiv i Gospod je imao poverenja u njegovo osećanje.
Braćo, da li je naše osećanje upotrebljivo? Može li Gospod da se pouzda u nas? Moramo da budemo zaista slomljeni, inače Gospod ne može da se pouzda u naše osećanje. „A ostalima govorim ja, ne Gospod . . .“ (1. Kor. 7:12). On nije imao poseban osećaj da Gospod govori, pa je ovde rekao: „govorim ja, ne Gospod.“ Ali sačekajte do kraja, zaključio je sledećim rečima „mislim da i ja imam Božijeg Duha“. Koliko je samo čudesno to da je čovek poput Pavla stigao do takvog položaja!
U 25. stihu Pavle je otkrio svoj položaj pred Gospodom. On izjavljuje: „Što se devica tiče, nemam zapovesti od Gospoda, nego iznosim svoje mišljenje kao onaj ko je po Gospodnjem milosrđu dostojan poverenja“ (SSP). Evo čoveka koji je mnogo godina sledio Gospoda i dobio milost da bude dostojan poverenja. U kom pogledu je on bio dostojan poverenja? Njegova služba je bila dostojna poverenja. On je bio Hristov sluga i upravitelj Božijih tajni. Bog mu je poverio Svoje tajne i reč.
Ono što je važno kod služitelja reči je pouzdanost. Pavle je ovde mislio da bi, pošto mu je Gospod bio milostiv i učinio ga vernim slugom, želeo da prenese svoje mišljenje Korinćanima. Gospod nije izdao zapovest, pa je to jednostavno bilo kako je on, Pavle, to želeo. Iako se nije usuđivao išta da kaže, jer mu Bog to nije zapovedio, ipak bi podelio svoje sopstveno mišljenje o određenim stvarima na osnovu toga što je mnogo puta u prošlosti objavljivao Božije tajne. Kao da je govorio da bi, pošto je po Božijoj milosti bio u stalnom kontaktu sa duhovnim stvarima i stoga nešto naučio pred Bogom, sada želeo da saopšti ono što je video i naučio tokom godina uprkos činjenici da nije primio nikakvu novu zapovest od Gospoda. On se ne usuđuje da pretpostavi da je ovo Gospodnja zapovest; samo je hteo da kaže svoje mišljenje. Ipak, Bog je podržao njegovo mišljenje. Kako je veličanstveno ovo priznanje! Slavimo Boga za takvog čoveka koji je Božijom milošću postao dostojan poverenja i čije je mišljenje Gospod podržao.
Četvrto
Sada moramo da uzmemo u obzir jednu stvar: šta je to unutrašnje oblikujuće delovanje Svetog Duha u nama? Znamo da Duh Božiji, ne samo da prebiva u čoveku, nego i radi na oblikovanju i sjedinjavanju Hrista u nama. Ono što Sveti Duh sjedinjuje u čoveku ne može da se oduzme. Sveti Duh prebiva u čoveku i sjedinjuje se u jedno sa njim; On nikada ne prestaje da oblikuje čoveka u saglasnosti sa Hristovim obličjem. Kako bi neko mogao da smatra Gospodnjeg Duha gostom kada On već deset ili dvadeset godina živi u njegovoj kući? On je u čoveku – oblikuje ga, gradi i uređuje sve dok se Gospodnji karakter postepeno ne ustali u njemu.
Pošto se neka osoba uselila u kuću i u njoj boravi izvesno vreme, počinje da se otkriva i karakter te osobe. Iako dar Svetog Duha može da preobrazi čoveka, Duh u njemu će mu omogućiti da donese plod Duha, ispoljavajući tako nebeski karakter. Plod Svetog Duha u čoveku je preobražavanje njegovog karaktera, jer Bog izgrađuje čovekov karakter Svojim Duhom. Božiji Duh deluje u njegovoj misli i tamo vrši promenu; na potpuno isti način se menja njegovo osećanje, mišljenje i rasuđivanje. Oblikujuće i sjedinjavajuće delovanje Duha služi za preobražavanje čovekovog karaktera.
Sveti Duh nije mogao samo da govori Pavlovim posredstvom kao služiteljem Njegove reči, On je pored toga mogao da upotrebi karakter tog čoveka. Uspeo je da izgradi nešto od čovekovog karaktera. Ovo je plod Trojedinog Boga. On deluje dan za danom, oblikujući i formirajući čoveka dok se ne razvije novi karakter. Karakter je čovekov; pa ipak je izgrađen u čoveku posredstvom Svetog Duha. To je nešto u potpunosti lično iako ga stvara Sveti Duh. Dok Sveti Duh radi i gradi u njemu čovek se menja iz slave u slavu.
Moramo da uvidimo da je preobražavanje osnovno učenje i iskustvo u Bibliji. Treće poglavlje Poslanice Filipljanima i treće poglavlje 2. Poslanice Korinćanima pozivaju se na osnovna iskustva. S jedne strane priznajemo nepromenljivost tela, ali s druge strane verujemo u Gospodnje preobražavajuće delo i Njegovo delo izgradnje u našem karakteru. Duh Božiji ne samo da prebiva u nama, On je i naš život. Zaista bi bilo veoma čudno da je Gospod deset ili dvadeset godina boravio u nekom čoveku kao njegov život, a da u ovome nema nikakvih promena. Usled činjenice da Duh Gospodnji prebiva u tebi kao život, tvoja misao, osećanje, rasuđivanje, mišljenje, tvoje srce i tvoj duh su preobraženi. Ranije si iznutra bio pun telesnosti; sada postoji novo sjedinjavanje, postoji novi plod u tvom osećanju, mislima, rasuđivanju, srcu i duhu. To je došlo posredstvom krsta koji je postupao sa tvojim telom i pobedio ga. Šta je onda sjedinjavajući zadatak Svetog Duha? To je ono što je Bog radio, izgradio i učinio u čoveku; to je ono što se nikada ne može izgubiti.
Pavle je postao osoba dostojna poverenja posredstvom milostivog Gospodnjeg delovanja. Ova pouzdanost ukazuje na njegovu službu. Priznao je da nema zapovesti od Gospoda, ali da će reći svoje mišljenje. Ovo njegovo mišljenje proizišlo je iz sjedinjavajućeg delovanja Svetog Duha u njemu. Ono što je Pavle rekao nije bilo obično otkrivenje, nego je to bilo Božije sjedinjavanje u njemu, što je, kao što vidimo, bilo jednako otkrivenju. Ovo je divan podvig. Kada je neko pod uticajem otkrivenja Svetog Duha, on zna da je to Božija reč; ali kada je pod sjedinjavajućim delovanjem Svetog Duha, on ne oseća da je Bog taj koji govori. Umesto toga, izgleda kao da on sam iznosi svoje mišljenje, međutim, ono što kaže smatra se da je od Svetog Duha zbog tog sjedinjavajućeg delovanja Svetog Duha u njemu. Stoga je Pavle rezimirao rekavši: „Mislim da i ja imam Božijeg Duha.“ Ono što nam je potrebno to je sjedinjavajuće delovanje Svetog Duha. On nam je potreban da bi delovao u nama i da bi nas oblikovao tako da sva naša mišljenja, reči, misli i osećanja nisu u suprotnosti sa Božijom rečju. Tako ćemo biti služitelji Njegove reči.
Karakter koji je Sveti Duh sjedinio u čoveku razlikuje se od osobe do osobe. Tako je Pavlovo propovedanje imalo svoje osobenosti, a Petrovo propovedanje svoju posebnost. Petrova pisma su se po stilu razlikovala od Pavlovih, tako su se i Jovanova pisma razlikovala od svih ostalih. Svako je imao svoj stil – stil je bio nešto potpuno lično. Nakon što doživi sjedinjavajuće delovanje Svetog Duha, Bog može da koristi i čovekov stil. Da je šezdeset i šest knjiga Biblije pisano samo jednim stilom, koliko bi to bilo dosadno. Danas se Božija slava manifestuje u tome što dopušta svakom čoveku da ima svoj stil, tako da bez obzira na to kako se nešto reklo, to je rezultat sjedinjavajućeg delovanja Svetog Duha u njemu.
Posebna karakteristika svakog čoveka izvedena je samo onda kada je on podložan Svetom Duhu. Razmislite o travi koju je Bog stvorio; nijedna vlat nije ista. Od mnogih stabala, ni dva nisu ista; od bezbroj zvezda, svaka ima svoj sjaj; i od beskrajnih lica, svako je jedinstveno. Slično tome, sjedinjavanje Hrista u tebi se razlikuje od onoga u meni. Pavle je bio pun ljubavi Svetoga Duha, i Jovan je bio pun ljubavi Duha; pa ipak svi koji su se učili od Gospoda znaju da je svaki od njih izložio drugačiji aspekt ljubavi Svetog Duha. Bog nema potrebu za jednolikošću. Svako ko ima sjedinjavajuće delovanje Duha u sebi održava svoje posebne karakteristike.
Braćo, nemojte pogrešno da protumačite ono što je rečeno, kao da to znači da svi možemo da imitiramo Pavlov način govora u 1. Korinćanima 7. To je jedinstveno u celoj Bibliji; predstavlja najveću visinu koju neko može da dosegne. Ako govorimo bez Božijeg dopuštenja, činimo ozbiljnu grešku. 1. Korinćanima 7 nam pokazuje kakav je čovek bio Pavle, da bismo mogli bolje da razumemo spise poput Efescima, Kološanima, Rimljanima i Galatima. To nam otkriva Pavla kao čoveka, da možemo da znamo osobu koja stoji iza tih spisa. Ovo je dragocenost tog poglavlja. Ovde nalazimo čoveka čijem je osećanju, misli, mišljenju i reči Bog verovao. Kada je Božija reč stavljena u njega, ona je postala najviše otkrivenje i nije trpela nikakav gubitak. Bez tog poglavlja videli bismo samo šta Sveti Duh čini posredstvom Pavla, a ne šta Sveti Duh čini u njemu. Njegovo lično osećanje, misao i reč bili su toliko dostojni poverenja da Božija reč u Pavlu nije naišla ni na nikakvu poteškoću.
Bog nije u stanju da nekima poveri Svoje otkrivenje, zato što nisu pouzdani. Ne može da ih postavi da budu služitelji Njegove reči jer njihova misao, osećanje, mišljenje i reč nisu dostojni poverenja. U Pavlovim pismima kao što su Rimljanima, Galatima, Kološanima i Efescima, videli smo sjajna otkrivenja, ali u 1. Korinćanima vidimo kakav je to čovek kome Bog može da poveri takva otkrivenja. Vrsta osobe određuje stepen otkrivenja. Da smo imali sva druga pisma, osim 1. Korinćanima sa njegovim 7. poglavljem, nikada ne bismo znali kakav je čovek Pavle. On je toliko dostojan poverenja da ne samo da Božije otkrivenje nije pretrpelo gubitak u njemu, nego se Božija reč još više proslavila – u stilu, ličnosti i osobenostima ovog čoveka. Koliko slavno Bog može da upotrebi tog čoveka, da se njegovi lični elementi mogu stopiti sa Božijom rečju, a da ne uzrokuju nikakav problem, nego naprotiv da je proslave, obogaćuju i usavršavaju.
Neka nam Bog bude milostiv da možemo da budemo upotrebljeni u oslobađanju Njegove reči. Teško da danas postoji veća potreba od Božije reči. Neka braća prepoznaju način Božijih služitelja reči. Trebalo bi da molimo Boga da nam podari unutrašnju svetlost i reč, i vrstu postupanja koja je duboka i drastična, klešući i bruseći nas tako da učini naša najosetljivija osećanja dostojnima poverenja. Onda kada izrazimo svoje osećanje, to će biti Gospodnje osećanje; kada pokažemo bilo kakvu sklonost, to će biti rezultat delovanja Svetog Duha u nama; a kada pokažemo ljubav ili strpljivost, to će biti plod Svetog Duha. Zbog mnogih dubokih i temeljnih poduhvata Duha u nama moći ćemo da pokažemo ove plodove. Zbog onoga što On sjedinjuje u nama, mi možemo da postanemo takvi ljudi. Donošenje ploda je prirodan proces: posledica unutrašnjeg delovanja.
Braćo, pošto je Bog Svetim Duhom učinio Svoje delo u vama, prirodno ćete osećati onako kako oseća Sveti Duh, mislićete onako kako Sveti Duh misli i želećete onako kako On želi. Kada Bog stavi Svoju reč u vas i pošalje vas, moći ćete da odate ogromnu slavu Bogu uzrokujući da ljudi čuju Njegovu reč.
Dakle, osnovno pitanje danas je sledeće: Da li Gospod može da nam veruje? Videćemo da poteškoća nije u Božijoj reči, nego da ona boravi u služitelju. Bez služitelja ne može da bude ni reči. Bog govori u naše doba kao što je oduvek govorio. On nema nameru da oduzme crkvi službu proroka, isto tako kao što nikada nije nameravao da iz crkve ukloni službe učitelja i evangelizatora. Ali danas je nedostatak služitelja reči. Od nas zavisi da li će biti službe i više službe u crkvi. Siromaštvo i tama crkve su zbog našeg stanja. Molimo se iskreno: O Gospode, slomi nas da bi Tvoja reč mogla da protiče kroz nas.
