Kad je Hrišćanin nastavio put, došao je do jednog uzvišenja koje je bilo napravljeno da bi putnici videli kako izgleda napred.[308] Hrišćanin se pope i kada je bacio pogled unapred, ugledao je ispred sebe Verka. Onda ga je Hrišćanin pozvao:
– Sačekaj da idemo zajedno – ali Verko je odgovorio:
– Ne mogu. Radi mi se o životu i osvetnik ide za mnom.[309]
To je Hrišćanina malo zbunilo, ali je ubrzao korak i stigao Verka; štaviše prestigao ga je, tako da je posled-nji bio prvi. Onda se Hrišćanin oholo nasmeja što je prestigao svoga brata. Nije pazio gde staje, te se odjednom spotače i pade. Nije mogao da ustane sve dok mu Verko nije pomogao.[310]
Verko priča svoje doživljaje
Zatim videh u snu kako idu zajedno kao dva dobra druga, razgovarajući o svemu što im se desilo na putu.[311] Hrišćanin je ovako počeo da priča:
– Dobri i poštovani prijatelju Verko, radujem se što sam te stigao i što je Bog tako podesio da nas dvojica idemo zajedno ovom lepom stazom.[312]
– Hteo sam dragi prijatelju da zajedno pođemo iz našega grada, ali ti si mi izmakao, pa sam sve dovde morao da idem sam.
– Koliko si dugo ostao u gradu Propadu pre nego što si odlučio da pođeš za mnom na put? – pitao je Hrišćanin.
– Ostao sam koliko sam mogao,[313] jer kad si ti otišao svi su govorili o tome kako će naš grad izgoreti do temelja od ognja sa neba.
– Šta? – iznenadi se Hrišćanin – zar su moji susedi o tome pričali?
– Da, jedno vreme su samo o tome govorili.
– Kako? Zar su još neki pošli kao ti da izbegnu propast?
– Mnogo se o tome pričalo, ali mi se čini da nisu u to baš poverovali. U živom razgovoru neki su tebe i tvoj „očajnički put“ (tako su nazvali to putovanje) ismejavali.[314] No ja sam verovao i još uvek verujem da će vatra sa neba ipak proždreti naš grad i zato sam pobegao.
– Da li si čuo šta se govori o komšiji Vitku? – upita Hrišćanin.
– Jesam Hrišćanine. Kažu da je išao sa tobom sve dok nije stigao do močvare Očajnice. Neki kažu da je tu pao. Nije hteo da prizna da mu se to desilo, ali rekao bih da se pošteno iskaljao.
– A šta su mu susedi rekli?
– Otkako se vratio, mnogo su ga ismejavali – reče Verko. – Smeju mu se i preziru ga i mnogi neće da imaju nikakva posla sa njim. Sada mu je sedam puta gore, nego što je bilo pre polaska na put.[315]
– A zašto su toliko protiv njega kad i sami preziru put sa kojeg se vratio?
– Kažu da je izdajnik – odgovori Verko. – Nije se držao svoje namere. Čini mi se da je Bog pokrenuo Svoje neprijatelje da ga ismejavaju, da im postane ruglo što je ostavio put kojim je krenuo.
– Da li si razgovarao sa njim pre polaska?
– Jednom sam ga sreo na ulici ali je prešao na drugu stranu kao da se stidi onoga što je učinio, tako da nisam imao prilike.[316]
– Kad sam pošao – reče Hrišćanin – imao sam nade u tog čoveka, ali se sada bojim da će da propadne kada grad izgori. Njemu se desilo ono što stara poslovica kaže: „Okupana svinja vraća se da se valja u kaljuzi.“[317]
– Toga se i ja bojim, a ko može sprečiti ono što mora biti?
– Dobro dragi susede, ostavimo njega i razgovarajmo o stvarima koje se tiču nas lično. Ispričaj mi šta ti se desilo na putu, bilo bi pravo čudo da ti se ništa nije desilo – reče Hrišćanin.
Verko priča o bludnosti
– Srećno sam prešao močvaru Očajnicu[318] u koju si ti upao i došao do vrata bez opasnosti. Tada me je srela jedna žena koja se zvala Naslada[319] i koja je mogla da mi pričini veliko zlo.
– Dobro je da si izbegao njenoj mreži. I Josif je bio u opasnosti zbog nje, ali joj je izmakao kao i ti. Umalo što nije platio svojim životom.[320] A šta je tebi učinila?
– Ne možeš ni zamisliti, ako sam ne znaš kako ume svojim jezikom da očarava. Navalila je da skrenem sa puta za njom, nudeći mi svakojaka uživanja.
– A nije ti nudila da uživaš dobru savest! – dodade Hrišćanin.
– Znaš na šta mislim, nudila je samo telesna i plotska uživanja – uzvrati Verko.
– Hvala Bogu kad si joj izmakao. „Na koga se gnevi Gospod pašće u jamu usta njenih.“[321]
– Nisam, jer sam se setio da piše: „Do pakla[323] dopiru koraci njeni.“[324] Zato sam zatvorio oči da me ne očara svojim pogledom.[325] Onda je počela da mi se ruga, a ja sam krenuo dalje.
– Da li si imao još nekakvih nevolja na putu? – upita Hrišćanin.
Izbavljen od zakona
– Kad sam došao do brda Tegobe, sreo sam jednog veoma starog čoveka koji me je upitao ko sam i kuda idem. Rekao sam mu da sam putnik i da idem u Nebeski grad. Starac je zatim rekao: „Čini mi se da si pošten; hoćeš li da ostaneš kod mene za platu koju ću ti dati?“ Ja sam ga upitao kako se zove i gde stanuje. Rekao je da se zove Adam Prvi,[326] i da stanuje u mestu Varljivo.[327] Pitao sam ga kakav mu je posao i koliku platu nudi. Odgovorio je da mu je posao uživanje, a plata, da ću na kraju postati njegov naslednik. Pitao sam ga zatim kakvu kuću ima i koliko slugu. Rekao je da mu je kuća puna svih svetskih ugodnosti i da ima dosta slugu koje su mu se rodile u kući. Zapitao sam ga da li ima dece. Rekao je da ima samo tri kćeri: Grešnu Čulnu Požudu, Požudu Očiju i Razmetanje Zemaljskim Blagom,[328] i da bih mogao sve tri da uzmem za žene ako hoću. Onda sam ga upitao koliko dugo želi da ostanem kod njega. Rekao mi je, dok god je on živ.
– Pa kako ste se na kraju pogodili? – upita Hrišćanin.
– U početku sam se nakanjivao da pođem sa njim – reče Verko – jer mi se činilo da lepo govori. Ali dok smo tako razgovarali, pogledao sam mu čelo na kome je pisalo: „Skinite sa sebe starog čoveka koji propada zbog varljivih požuda“ (Ef. 4:22).[329]
– A onda?
– Onda su njegove reči počele da me peku u duši i bilo mi je jasno da i pored toga što mi laskavo govori, prodaće me u ropstvo kad me odvede svojoj kući. Zato sam mu rekao da prestane sa takvim rečima, jer njegovoj kući neću ni da priđem. Onda je počeo da me psuje i da mi preti da će poslati za mnom jednoga koji će mi zagorčati putovanje. Okrenuo sam se da idem, ali kad sam hteo da krenem osetio sam kako me je zgrabio i toliko cimnuo, da mi se učinilo da mi je otkinuo parče tela.[330] Uzviknuo sam: „Bedan sam ja čovek; ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela?“ Tada sam nastavio da idem uzbrdo. Kad sam stigao na pola puta pogledao sam i video jednoga koji ide za mnom brzo kao vetar. Stigao me je otprilike tamo gde je odmorište.[331]
– Tamo sam i ja seo da se odmorim – upade mu Hrišćanin u reč – ali savladao me je san te sam ispustio ovaj moj svitak iz nedara.
– Čekaj dobri brate da ja završim – reče Verko učtivo. – Čim me je čovek stigao počeo je da me udara i oborio me je polumrtvog na zemlju. Kada sam se malo oporavio, zapitao sam ga zašto me je tako tukao. „Zbog tvoje tajne sklonosti ka Adamu Prvom“,[332] te mi zadade smrtonosnu ranu u prsa. Oborio me je na leđa tako da sam opet ležao kao mrtav pred njim. Kad sam se osvestio molio sam ga da mi se smiluje, a on je odgovorio: „Ja ne znam za milost,“ pa me je opet srušio na zemlju. Sigurno bi bilo gotovo sa mnom da nije neko naišao i naredio mu da prestane da me tuče.
– A ko je to bio? – upita Hrišćanin.
– Nisam ga odmah prepoznao, ali dok je prilazio, video sam rane u Njegovim rukama i rebrima. Onda sam zaključio da je to naš Gospod, a zatim sam se popeo na brdo.
– Taj što te je stigao bio je Mojsije – reče Hrišćanin. – On nikoga ne štedi niti zna da se smiluje onima koji krše njegov zakon.
– Znam! To nije bilo prvi put da me je sreo. On je taj koji mi je došao kad sam još bio kod kuće i rekao da će mi spaliti kuću ako tu ostanem.[333]
Verko prošao pored palate na brdu
– Zar nisi primetio palatu na vrhu brda gde si sreo Mojsija? – upita Hrišćanin.
– Jesam, video sam je. Video sam i lavove kad sam prilazio. Čini mi se da su spavali, jer je bilo podne; pošto je bilo još dosta do noći, prošao sam pored vratara i sišao niz brdo.[334]
– On mi je rekao da te je video kad si prolazio – reče Hrišćanin – šteta što nisi svratio u kuću, jer da jesi, video bi razne dragocenosti koje ne bi do smrti zaboravio. Nego reci mi, da nisi možda nekoga sreo u Dolini Poniznosti?
Susret sa Zlovoljkom
– Sreo sam se sa jednim po imenu Zlovoljko,[335] koji je hteo da me nagovori da se vratim sa njim, jer reče: „Ta dolina je potpuno bez časti.“ Dodao je da ako budem išao njom, uvrediću sve svoje prijatelje kao što su Ponos, Oholost, Uobraženost, Sujeta i još mnoge druge.
– Pa kako si mu odgovorio? – upita Hrišćanin.
– Rekao sam mu da i pored toga što ima pravo kad kaže da su mi ovi rod, kad sam pošao na put oni su se mene odrekli, i ja njih, tako da ih više ne računam za rodbinu. Rekao sam mu da je pogrešno shvatio tu dolinu, jer „pred propašću podiže se srce čoveku, ali pre slave ide poniznost.“[336] Dakle, više volim da prođem dolinom radi časti koju mudri toliko cene, nego da izaberem čast za koju on smatra da nam najviše godi.[337]
Susret sa Stidovićem
– Da li te je još nešto zadesilo u toj dolini?
– Da, sreo sam Stidovića. Od svih ljudi na koje sam naišao na putu, čini mi se da njemu najmanje odgovara to ime. Drugi bi posle kraćeg razgovora odustali, ali ovaj bezobraznik nikako.
– Pa šta je rekao? – upita Hrišćanin.
– Još pitaš! Napadao je samu veru. Rekao je da je za čoveka da se bavi verom nešto vredno stida, nešto što je nisko i podlo. Rekao je da muškarcu ne priliči da ima osetljivu savest. Rekao je da će onaj koji obuzdava svoj jezik i svoje želje tako sebe da lišava slobode na koju su drski ljudi našega vremena navikli, postati ruglo i predmet ismejavanja. Rekao je da se vrlo malo moćnih, bogatih ili mudrih ljudi slaže sa mnom, a da ni oni ne bi, da ih nije neko nagovorio da postanu ludi i sve žrtvuju ni sami ne znajući za šta.[338] Rekao je da su putnici većinom siromašni ljudi i niskog porekla koji se ništa ne razumeju u prirodne nauke. Govorio je još o mnogim stvarima koje nisam spomenuo, kao na primer da je sramota plakati i uzdisati dok se propoveda; da je sramota zatim doći kući pa uzdisati i tugovati, da je sramota tražiti oproštenje od bližnjega za sitne mane ili vraćati pokradeno. Rekao je da vera otuđuje čoveka od velikih ljudi zbog nekih sitnih pogrešaka (koje je on nazivao finijim imenima), da ga ona ponižava jer ga poistovećuje sa nižim ljudima koji takođe veruju. „Zar nije sramota, tražiti bratsku zajednicu sa takvima?“[339]
– A šta si ti njemu odgovorio? – upita Hrišćanin.
– Šta sam mu odgovorio? Nisam odmah znao šta da kažem. Toliko me je zbunio da mi je sva krv udarila u lice; Stidović me je toliko izazvao tako da me je skoro sasvim zaveo. Ali posle sam se setio da ono „što se među ljudima smatra kao nešto visoko, pred Bogom je mrzost.“[340] Onda sam pomislio – nastavi Verko – „Ovaj Stidović mi govori kakvi su ljudi, ali mi ništa ne kaže o Bogu ili Božijoj Reči.“ Pomislio sam na to da nam se na sudnjem danu neće suditi prema drskom duhu ovoga sveta, nego prema mudrosti i zakonu Svevišnjega. Zato pomislih da je ono što Bog govori uvek najbolje, makar se tome protivili svi ljudi na svetu. Pošto Bog dakle traži veru i osvetljava savest i kako su najmudriji oni koji postaju budale radi Carstva nebeskog i pošto je siromah koji ljubi Hrista bogatiji od najvećeg čoveka koji Ga mrzi, rekoh; „Stidoviću, odlazi odavde jer si neprijatelj moga spasenja. Zar da ja tebi služim radije nego mome Gospodu! Kako bih Mu pogledao u lice na dan kada dođe?[341] Kada bih se sada postideo Njegovih puteva i Njegovih slugu, kako bih mogao da očekujem blagoslov?“[342] Taj Stidović je bio zaista drzak protivnik. Jedva sam mogao da ga se otresem. Stalno me je pratio i šaputao na uvo čas o jednoj, čas o drugoj slabosti vere. Ali na kraju sam rekao da se uzalud trudi da me nagovori, jer baš u onome što on odbacuje, ja vidim najveću slavu. Tako sam ga se na kraju oslobodio. Onda sam počeo da pevam:
Putnika ima mnogo
Na putu kušnje i bola,
Al’ pobediti ih može sigurno,
Duša ne ohola.
Uvek moraš bditi,
Muški se boriti,
pa nećeš zalutati,
Niti se u zlu stvoriti!
– Radujem se što si se tako hrabro odupro tom nitkovu – reče Hrišćanin – jer kao što kažeš, nije mu dobro ime. Nije ga sramota da nas juri po ulicama da bi nas osramotio pred svim ljudima, to jest da učini da se stidimo onoga što je dobro. Ne bi tako radio da nije bestidan. Usprotivimo mu se, jer i pored sveg njegovog hvalisanja on pomaže samo budalama i nikome drugom. „Mudri će naslediti slavu, a bezumnike će odneti sramota.“[343]
– Trebalo bi da zatražimo pomoć protiv Stidovića od Onoga koji traži da branimo istinu po svetu[344] – reče Verko.
– Pravo kažeš. Nego da li si još nekoga sreo u toj dolini?
– Nisam! Otada mi je sve vreme sijalo sunce, pa i kroz Dolinu Sena Smrtnoga.[345]
Hrišćanin priča o svojoj borbi
– Tebi je još bilo dobro! Ja sam mnogo gore prošao. Čim sam ušao u dolinu morao sam dugo i strašno da se borim sa gadnim neprijateljom Apolionom. Mislio sam da će me ubiti, pogotovo kad me je oborio i prignječio. Činilo mi se da će me smrskati. Kad me je srušio na zemlju ispao mi je mač iz ruke. Čak se proderao da je gotovo sa mnom. Ali zavapih Bogu i On me usliša i izbavi od svih mojih nevolja. Onda sam ušao u Dolinu Sena Smrtnoga i skoro do pola puta sam išao po mraku. Više puta sam pomislio da ću da poginem, ali na kraju je svanulo i izgrejalo sunce, te sam mogao mnogo lakše da napredujem.[346]/p>
Bog nam daje u svojoj Reči da zagledamo u budućnost. Tu možemo da vidimo trag Gospoda Isusa, blaženstvo koje nas očekuje, borbe koje su pred nama, kao i Jordan preko kojega moramo da pređemo da bismo došli u mesto čiji je graditelj Bog i gde nam je Spasitelj pripremio večni stan. Ne moraš da ideš putem koji nije pripremljen. Svaka nedelja treba da nam bude uzvišeno mesto, sa kojeg možemo da razgledamo Božije milosrdno vođstvo do iduće nedelje.
Verko se žuri napred, zato ne može da čeka na svakoga, jer ne zna ko ga zove. Ako je onaj koji ga prati iskren stićiće ga. Mnogi su čekajući na druge dok se obrate i uzveruju, mnogo zakasnili, te se najzad pokazalo da im svojim čekanjem nisu nimalo pomogli, a sebi mnogo štete naneli. Ako hoćeš da naslediš večni život, idi za Hristom i ne čekaj one koji su ti najmiliji. Ako su iskreni, upotrebiće sve sile da te stignu, ako nisu, tvoje čekanje im ništa ne pomaže (4. Moj. 35:6, 12).
Brzo nas obuzima duhovna oholost kad vidimo da napredujemo u nečemu. Tada Gospod dozvoli da se osramotimo i naučimo poniznosti, i da hodamo u strahu pred licem Božijim. O, kad ćemo da naučimo da poznajemo Božiju milost u svakom daru, koji Gospod daje kome hoće po ugodnosti svoje dobre volje!
Gospod daje Hrišćaninu druga sa kojim može da putuje putem života. Mnogo ceni svakog brata koga ti Gospod daje za druga da s njim možeš zajedno u miru da putuješ. Nemoj se svađati na putu, nego objavljujte milost Božiju kojom vas Gospod milosrdno vodi stazom vašeg života (Ps. 48:9).
„Hoće li dvojica ići zajedno, ako se ne sastanu?“ (Amos 3:3). To vredi i za one koji su na putu u nebeski Jerusalim. Moraju da budu jedno u Gospodu Isusu Hristu, očišćeni krvlju Njegovom, svesni svojih nedostataka, i da shvate da zavise jedino od Božije milosti. Takvi ljudi imaju jednu veru u Raspetog Spasitelja, jednu ljubav k nebeskom Ocu, i jednu nadu večnoga života, kao što govori: „Jedan Gospod, jedna vera i jedno krštenje“ (Ef. 4:5). Blagoslovena je zajednica onih koji su pobegli od propasti i idu za Isusom u nebeski dom.
Tako smo i ti i ja ostali u grehovnom stanju neobraćenog života dok smo god mogli. Odupirali smo se Božijoj milosti tako dugo dok nismo mogli da se odupremo sili Božije ljubavi i milosti. Svemoguća milost nad nama je pobedila. Nismo mi našom slobodnom voljom izabrali Gospoda, niti bi Gospoda sledili po svojoj želji, nego nas je On izabrao i mi nismo mogli više da se odupiremo Njegovoj milosti i ljubavi. „Milost kojoj se odupreti ne može,“ (Gratia Dei irresistibilis – August.)
I u svetu se govori o Božijem sudu, o Božijoj pravednosti i o Njegovoj volji. Govori se i propoveda o milosti koja nam je u Hristu Isusu dana. Uči se o tome, ali nema vere. Kad bi verovali bežali bi od budućeg suda i Božijeg gneva i ne bi se rugali onima koji verom u Hrista Isusa traže spasenje svojim dušama, nego bi se i oni obratili i zajedno u ljubavi sledili Hrista.
Ako za vreme Božije rose i delovanja Svetog Duha na tvoje srce odbaciš milost Božiju postaćeš mnogo gori nego što si pre bio. Svaka prilika koju zanemariš i svaka istina koju odbaciš, svaki ukaz Božije ljubavi koji gasiš, donosi ti teške duhovne posledice. Vraćaš se natrag i zapadaš u sve veći greh i propast duše i tela. Mnogi su počeli da se obraćaju ali nisu bili iskreni pred Gospodom i braćom, i zato: „poslednje stanje onoga čoveka biva gore od prvog“ (Matej 12:43-45). Nemoj da glumiš pobožnost, nego se iskreno obrati Hristu!
Oni koji su priznavali Hrista pa su opet otpali, ne mogu da se sastaju sa vernima. Ostaje im žalac u savesti koji bode kad god se sretnu sa onima koji ih podsećaju na Hrista. I opet neće da se pokaju i priznaju svoje grehe, nego izbegavaju sve što bi Božija milost mogla da im pokaže, i zatvaraju srce, tako da ne može svetlo Božije milosti da ih rasvetli, i svojevoljno i strašno propadaju u večnu propast.
Svi koji se obraćaju Spasitelju ne zapadaju u duhovne borbe. Ako verno pazimo na stope Spasitelja i idemo za Njim izbeći ćemo mnogo duhovne tame i nestabilnosti. Vidimo dakle da svaki grešnik mora da se obrati Gospodu Isusu, zato ne mora svaki na putu ka Njemu da bude zadržan neverom i strahom.
Telesne borbe donose mnoge nevolje i teško navaljuju na onoga koji hoće da izbegne greh. One naročito navaljuju na mlade, kao na Josifa. Blago mladiću i devojci koji odvraćaju svoje oči da ih telesna uživanja ne očaraju. Nemoj da misliš da u daljnjem životnom boju, posle obraćenja, možeš da popustiš. Pazi i čuvaj se telesnih uživanja.
Osetljiva savest plače nad tajnim naklonostima nečistog srca. Mnogo je boli i žalosti što ta uživanja nalaze u srcu mnogo odziva koji dolaze spolja. Upravo zato što u samom srcu vreba izdajnik „naslada“, budimo na straži, moleći se: „I ne uvedi nas u iskušenje, nego nas izbavi od zla“ (Matej 6:13).
Priče Solomonove lepo opominju mladiće da paze i da se ne daju zavesti nasladom čiji putevi vode u pakao (Priče 7:7-27). Ko ide za nasladom „ide kao vo na klanje“ – upada u bezbožnost kao ptica u mrežu ili zamku, ne znajući da ide u propast. Takav čovek propada jer neće da primi pouku i opomenu, i zapliće se u užad svojih greha, te će lutati od mnoštva svoje ludosti dok zauvek ne propadne (Priče 5:22, 23). Iako su u Svetom pismu postavljeni mnogi svetionici, da se mladi ne razbiju o stene nečistote i „Naslade“, opet mnogo mladića i devojaka gine! Mnogi probuđeni mladići su propali, jer su popustili uzdu nepravdi i nisu verovali Bogu, koji daje pobedu u Hristu Isusu Gospodu našem.
Prvi Adam, to je prva stara priroda našeg tela, sa kojom smo došli na ovaj svet. To je prirođena pokvarenost i nasledstvo grešnosti, o kojoj David u svom psalmu govori: „Gle, u bezakonju rodih se, i u grehu zače me mati moja“ (Ps. 51:5). „Posredstvom jednog čoveka je greh ušao u svet, a grehom smrt, tako je smrt prešla na sve ljude, jer su svi zgrešili (Rim. 5:12). Adam je koren svih nas, a kad se pokvario koren, pokvarila se i svaka grančica – a to smo mi. Kroz tu prirođenu pokvarenost dolazi samo nepravda i zlo. Tu zlu i pokvarenu prirodu našeg tela opisuje Duh Sveti kroz Pavla ovim rečima: „Bedan sam ja čovek“ (Rim. 7:24).
Ne gledaj na ono što je milo telu i krvi, nego na ono što govori Božija Reč. Jer je svako telo trava i sve dobro njegovo kao cvet poljski. „Suši se trava, cvet opada, ali Reč Boga našega ostaje doveka“ (Isa. 40:6-8).
Božiji zakon ne sudi i ne kara samo spoljašnje prestupe, već unutarnje: zle misli i zle želje, loše namere i naklonosti srca. Božiji zakon je duhovan i on traži apsolutnu duhovnost i svetost, koju je čovek svojim padom izgubio. U tom zahtevu ne zna za sažaljenje, jer ista pravila važe za svaku dušu: „To čini i bićeš živ!“ Božiji zakon jasno pokazuje čoveku da je izgubljen, i ako traži opravdanje u zakonu, naći će samo osudu. Samo milost Gospoda Isusa Hrista i zasluge Njegovih rana mogu osuđenog grešnika da oslobode i spase dušu od smrti. Čitaoče, da li si već primio to opravdanje, koje je učinjeno u Spasitelju Isusu Hristu, koga je Bog dao za naše pomirenje? (Rim. 3:24, 25). Ako to opravdanje nisi primio verom zabadava, uzalud ga tražiš u delima zakona (u suboti, hrani itd.). To će na kraju da te upropasti.
Različiti doživljaji vernih putnika. Hrišćanin je prošao strogost zakona i doživeo sve njegove udarce pre nego što je došao do vrata. Verko opet na putu Božijem, kad je već prošao kroz vrata, umesto da se odmara bio je isproban zakonom i iskušan tako da bi mogao da uvidi svoju staru prirodu, u koju bi mogao da se pouzda i tako otpadne od Gospoda.
Zakon uznemirava dušu i plaši je pa joj time postaje čuvar (tutor) do Hrista. Koga zakon još nije probudio iz sna greha i nemarnosti, taj ne traži Hrista koji je utočište za grešnike.
Verko ne traži odmor u dvorcu Krasnom, vidljivoj Crkvi, već imajući dan svetlosti u svojoj duši ide napred da radi dok je dan i ne spotiče se (Jovan 11:9, 10; 1. Sol. 5:7-9). Mnogi kad postanu članovi crkve samo se odmaraju, sede i slušaju šta Crkva propoveda. Verko ne ulazi u Crkvu da se odmara, nego u ljubavi sa Hrišćaninom ide napred da radi. To ne znači da on ne pripada Crkvi Isusa Hrista, nego da ga je Gospod pozvao u specijalnu službu. Na primer apostol ili misionar se ne zadržava u nekoj lokalnoj zajednici već je uvek u pokretu.
Ima raznih neprijatelja koji napadaju verne putnike u Dolini Poniznosti. Hrišćanina je napao Apolion; Verka Zlovoljko. Pazi i ti, i čuvaj se tvog neprijatelja koji hoće da poremeti mir tvoje duše. Odakle dolazi Zlovoljko? Ako smo ponositi, samoljubivi i svetoljubivi, ne možemo da budemo zadovoljni, jer to sve može da nas zasiti. Pored toga želimo više nego što možemo da dosegnemo i zato posrćemo i padamo. Kad nam se u srcu nalazi ponos koji ne može da podnese poniženje i ukor, onda smo turobni i žalosni kad nas nešto ponizi i ukori. Kad je u srcu samoljublje, ono ne može da podnese kad nas nešto nemilo dotakne. Usled toga dolazi mnogo žalosti, plača i tuge na one koji veruju, a sve zbog ponositog i oholog srca. Lek protiv te oholosti je Reč Gospoda Isusa koji kaže: „Uzmite moj jaram na sebe i naučite od mene, jer ja sam krotak i smeran u srcu, i naći ćete odmor u svojim dušama (Matej 11:29). Kad poslušamo taj mili savet našeg Gospoda, onda ćemo s radošću primati sva poniženja i uvek ćemo opominjati svoju rastresenu dušu: „Vrati se, dušo moja, u mir svoj, jer je Gospod dobrotvor tvoj“ (Ps. 116:7).
Hrišćanin mora da se bori sa tim drskim neprijateljem stidom – ne samo na početku svog hrišćanskog puta, već na celom svom putu, jer ga taj bezobrazni neprijatelj napada i nagovara da se stidi Isusa i Njegovog evanđelja (jer kaže da je vera samo za decu i bake); da se stidi Božijeg naroda (jer kaže da su to samo prostaci – budale ovoga sveta). I tako prati hrišćanina sve dok ga ovaj silom ne odbije od sebe. Možda si i ti jedan od onih koji ne možeš da se oslobodiš tog neprijatelja. Svet ti se ruga, a ti se bojiš. Prijatelji te ostavljaju, a ti to ne voliš. Satana dolazi u obličju stida pa te nagovara: „Odreci se Isusa. Zar ne vidiš da je to sramota? Koji bogati čovek ide tvojim putem? Svi će da se odvrate od tebe. Imaćeš svakojake nevolje. Odreci se tog puta i budi živ, i veseo kao svi ostali ljudi!“ Ali ne daj se pomeriti. Kad se Isus Jedinorodni od Oca ne stidi da nas naziva braćom (Jev. 2:11), zar mi da se stidimo Njega u ovom zlom i preljubotvornom svetu? Pored toga, ne zaboravimo da je Gospod Spasitelj rekao: „Jer ko se postidi mene i mojih reči u ovom preljubotvornom i grešnom rodu, njega će se postideti i Sin čovečiji kada dođe u slavi svoga Oca sa svetim anđelima“ (Marko 8:38). Put za Isusom ne vodi kroz svet i čast, ali ti, učeniče, ne mari za to, nego smatraj „Hristovu porugu većim bogatstvom od blaga egipatskog (svetskog)“ (Jev. 11:26).
Ne možeš da se oslobodiš lažnog stida dok god saosećaš sa svetom i sa njim si u telesnom prijateljstvu, i dok su ti mile ugodnosti i slasti tela. Samo onaj koji verom gleda na Isusa i izlazi iz svoje sredine noseći Njegovu sramotu, može sasvim da se reši tog neprijatelja (Jev. 10:13).
Mi smo slabi i tako lako zatajimo Onoga koji nas je toliko ljubio. Sveopšte je iskustvo da imamo vrlo malo odvažnosti i hrabrosti da se u svakom slučaju pokažemo kao Hristovi sledbenici i da se zauzmemo za Božiju stvar kada je većina ruši i gazi. To iskustvo su doživeli i učenici Gospoda Isusa. Kad je Isus činio velika i slavna dela, rado su bili uz Njega, a kad su se zlobne ruke spustile na Njega, svi su Ga ostavili i razbežali se. Svesni dakle svoje plašljive i stidljive naravi, bdimo i molimo Gospoda da nam On udeli odvažnost i duhovnu silu. „I sad, Gospode, pogledaj na njihove pretnje, pa daj svojim služiteljima da potpuno slobodno objavljuju tvoju reč“ (Dela 4:29).
Gospod ne vodi sve putnike na isti način – jedne kroz tamu, druge kroz svetlo. On zna zašto tako postupa sa njima. Raduj se što te vodi onako kako On to nalazi za shodno.
