Ове речи се појављују на свицима у кући младог мисионара где се опорављао од болести: „Довде нам Господ поможе“ (1. Сам. 7:12), и за све предстојеће потребе: „Господ ће се постарати“ (1. Мој. 22:14).
Џенђанг (Кина),
17. октобар 1869.
Драга моја сестро,
Много ти хвала за љубазно и опширно писмо... Мислим да ми ниси писала тако опширно откако се налазим у Кини. Знам да је исто и са тобом као и са мном – није да нећеш, него не можеш. Разум и тело не могу да поднесу више од одређене величине напетости или одређене количине рада. Што се тиче рада, мој никада до сада није био тако обиман, тако одговоран и тако тежак; али сва оптерећеност и напетост су нестали. Последњих месец дана или нешто мало више, били су ми најсрећнији дани мога живота и чезнем да ти кажем макар мало од онога шта је Господ учинио за моју душу. Не знам до колике мере сам у стању да о томе будем јасан, јер у томе нема ничег новог, ни необичног, ни дивног, а ипак, све је некако ново! Једном речју „био сам слеп, а сада видим“.
Можда ћу бити мало јаснији ако се вратим мало уназад. Ево овако, мила. Мисли су ми биле веома активне за последњих шест или осам месеци, осећао сам личну потребу а и потребу мисије, за већом светошћу, животом и силом у мојој души, али исто то и за друге. Но, лична потреба је стајала прва, па је била и највећа. Осећао сам незахвалност, опасност и грех због тога што не живим у ближој заједници са Богом. Молио сам се, мучио, постио, борио, зарицао се, читао Реч марљиво, налазио више времена за одмор и дубоко размишљање – но, све је било без икаквих резултата.
Свакога дана, скоро свакога часа, притискивала ме је свест о греху. Знао сам да могу да почивам у Христу, али то нисам и умео. Почињао сам дан молитвом, чврсто одлучивши да не одвајам очи од њега ни за један моменат. Међутим, тежина дужности, понекад веома мукотрпна и непрестано ометање, често су ме наводили да на њега заборавим. Тада су ми нерви постајали тако затегнути у овој атмосфери која куша на раздражљивост, да је било тешко и мислити, а понекад и нељубазне речи било све теже контролисати. Сваки дан је доносио свој списак греха, неуспеха или недостатак силе. То „да хоћу“, заиста је било у мени, али да учиним, то нисам могао.
Тада ми је дошло питање: „Зар нема избављења?“ Мора ли овако бити до краја – непрестани сукоб; уместо победе, исувише често искусим пораз. Такође, како сам могао да проповедам са искреношћу да било ко од њих прими Исуса: „Он даде моћ да постану деца Божија (по Божијем обличју),“ али као да то није било истинито у моме искуству. Уместо да све више јачам, чини ми се да сам постајао све слабији и да сам имао све мање силе успротивити се греху. Није ни чудо, јер су ми вера, па чак и нада бивале све мање. Мрзео сам самога себе. Мрзео сам свој грех; а ипак нисам задобијао никакву снагу против њега.
Осећао сам да сам био Божије дете. Његов Дух у моме срцу је викао упркос свему: „Ава, Оче!“ Но, да се уздигнем до својих привилегија као његово дете – био сам бескрајно немоћан. Мислио сам да се светост, практична светост постепено задобија путем марљивог коришћења средстава милости. Осећао сам да ништа друго нисам више желео у овом свету и да ми ништа друго није толико требало као она. А када ми се чинило да је у некој мери и задобијам, настављајући у том правцу и борећи се за њу све више, она ми се онда све више измицала; све док сама нада скоро сасвим није умрла, и ја сам почео да мислим да Бог не жели да је да овде доле, да би нам небо било драже. Мислим да нисам запињао да је задобијем својом властитом силом. Знао сам да сам немоћан. Господу сам рекао о томе, и молио га да ми да помоћ и снагу; а понекад сам скоро и веровао да би ме могао сачувати и подржати. Но кад бих се увече осврнуо на протекли дан, авај! Ту су били само греси и неуспех да се признају и оплакују пред Богом.
Не желим да ти дам погрешан утисак да је ово било моје свакодневно искуство свих ових дугих, исцрпљујућих месеци. Било је то исувише често стање моје душе, које се умало није свршило очајем. Ипак, Христос ми се никада није чинио драгоценијим – Спаситељ који је могао и који је хтео да спаси оваквог грешника!
Понекад је било периода времена када сам имао не само мир, него и радост у Господу. Но, ови су били пролазни, па када су били и најбољи, ипак се осећао недостатак силе у њима. О, како је само Господ добар, јер је привео ову борбу крају!
Све време сам се осећао сигуран да се у Христу налази све оно што ми је потребно, али практично питање је било, како то из њега и извући! Он је богат, али ја сам сиромашан. Он јак, а ја слаб. Знао сам сасвим добро да се у корену и стаблу налазило само оно што је најбоље; али питање је било, како то довести до моје кржљаве гранчице! И пошто сам постепено добијао све више светла, видео сам да је вера једини услов и рука која може да се прихвати његове пунине, а тада ту пунину учини и мојом. Али ја такву веру нисам поседовао. Борио сам се за њу, али она није долазила. Покушавао сам да је применим, али узалуд.
Гледајући све више и више чудесно богатство милости у Исусу, пунину нашег Спаситеља – чинило ми се да се моја беспомоћност и осећај кривице повећавају. Греси које сам чинио изгледали су као трице у поређењу са грехом невере који је и био њихов узрок и који није могао или није хтео да прими Бога по његовој Речи, него га радије, чини лажовом! Невера је била, сматрао сам, пресудни грех целог света – а ипак га је и даље подносио. Молио сам се за веру, али она није долазила. Шта да радим?
Када је моја душа већ била у великом очају, једна реченица у писму драгог Макартија (McCarthy) била је употребљена да ми спадне крљушт са очију, а Свети Дух Божији отвори истину о нашој сједињености са Исусом, као што то никада раније нисам знао. Макарти, који је и сам био у стању осећања неуспеха, али угледао светло пре мене, писао је (цитирам по сећању): „Но, како је могуће, ојачати веру? Не напрежући се за веру, него почивајући у Ономе који је веран!“
Пошто сам то прочитао, све сам јасно сагледао! „Ако смо неверни, он остаје веран.“ Погледао сам у Исуса и видео (а када сам видео, о, како је само радост текла!) да је рекао: „Никада те нећу напустити.“ „Аха, ту је почивање!“ размишљао сам. „Узалуд сам се трудио да почивам у њему. Више нећу да се напрежем. Зар није обећао да обитава са мном – никада ме неће напустити, никада ме неће оставити!“ И мила сестро, никада и неће!
Међутим, ово није било све што ми је показао, чак ни половина тога. Пошто сам размишљао о чокоту и лозама, какво је само светло Благословени Дух излио право у моју душу! Како се само велика чинила грешка коју сам починио у жељи да добијем сок, пунину из њега. Не само да сам видео да ме Исус никада не би напустио, него сам постао део његовог тела, његовог меса и његових костију. Сада видим да чокот није само корен, него све скупа: корен, стабло, лозе, лозице, лишће, цват, плод. Али, Исус није само то него је и земља и сунце, ваздух и пљусак и десет хиљада пута више од било чега што бисмо могли да сањамо, пожелимо или устребамо. О, какве ли радости у спознаји ове истине! Молим се да очи и твога разума буду отворене, да би знала та блага која су нам у Христу дата забадава.
О, драга моја сестро, дивно је бити сједињен са васкрслим и прослављеним „Спаситељем – бити део Христа! Размисли шта то обухвата? Може ли Христос бити богат а ја сиромашан? Може ли твоја десна рука бити богата а лева сиромашна? Или пак, да ти се глава добро храни, а истовремено тело да ти гладује? Па онда, само размисли какав утицај то има на молитву. Да ли би банкарски службеник могао да каже штедиши: „Тај чек је написала само ваша рука, а не ви,“ или „Не могу да исплатим ову суму вашој руци, него само вама лично“? Исто тако твоје и моје молитве не могу да буду неприхваћене ако су принете у Исусово Име (што ће рећи, не у наше лично име, или тек поради Исуса, него на основу тога што смо његови – његови удови), то јест под условом да се држимо граница Христове вере – а ове границе иду далеко. Ако молимо нешто што није у сагласности са Светим писмом или што није по Божијој вољи, чак ни Христос не би могао то да учини, „ако што молимо по његовој вољи и кад знамо да нас слуша... знамо да стварно имамо оно што смо од њега искали.“
Најслађи део овога, ако је уопште могуће рећи за један део да је слађи од осталих, јесте одмор који долази кроз потпуно поистовећење са Христом. Пошто ово схватам, ни око чега се више не бринем; јер је он, знам то, у стању да спроведе своју вољу, а његова воља је моја. Ништа не мари како и где ме поставља. То радије остаје на њему да одлучи а не на мени; јер и у најлакшим ситуацијама мора да ми да своју милост, а у најтежим његова милост ће опет бити сасвим довољна.
Моме слузи није нимало важно да ли га шаљем да ми купи нешто врло јефтино или пак нешто врло скупо. У оба случаја чека на мене да му дам новац, а затим ми доноси оно што је пазарио. И тако, ако ме Бог постави усред велике збрке, зар ми неће дати и велико водство; а у ситуацији великих невоља много милости; док у околностима великог притиска и испита много снаге? Нема страха да ће његови извори богатства бити недовољни у поређењу са хитном потребом! А његови извори богатства су и моји, јер је он мој, и са мном је и у мени је. Све ово потиче из верникове сједињености с Христом. И од када Христос тако пребива у моме срцу, како сам само срећан! Волео бих да ти причам о овоме, уместо што ти пишем!
Нисам нимало бољи него раније (не бих хтео да кажем ово у смислу да то не желим да будем, нити пак да то не настојим да будем); али, мртав сам и сахрањен са Христом – а зацело и васкрсао и вазнет. Сада Христос живи у мени. „А што сад живим у телу, живим вером у Сина Божијег, који ме је заволео и себе предао за мене.“ Ја сада верујем да сам мртав греху. Бог ме сматра таквим, и каже ми стога да и сам себе сматрам таквим. Он најбоље зна.
Сва моја прошла искуства би могла да говоре да то није било тако, али сада се више не усуђујем да кажем да није тако, кад он каже да јесте. Осећам и знам да је старо прошло. У стању сам да грешим као што сам то и досада био, али Христос ми је стваран сада као никад раније.
Он не може да греши па стога и мене може да сачува да не грешим. Не могу да кажем (жао ми је што то морам да признам) да нисам згрешио од када сам видео то светло; али бих рекао да није било потребе да то учиним. Даље, ходајући све више у светлу, савест ми је постала много осетљивија. Грех је био тренутачно примећен, признат, опроштен, а мир и радост (с понижењем) истога момента повраћени, са једним изузетком, кад ми се мир и радост нису повратили за неколико часова због потребе (што је требало да научим) за потпуним признањем и због покушаја да оправдам самога себе.
Сада видим да је вера: „Тврдо поуздање у оно чему се надамо“, а не тек нека сенка. Она није ништа мање од видљивог, него и више од тога. Вид показује само спољашњу форму ствари; вера даје солидност – супстанцу. На тој солидности можеш да се одмараш, можеш да се храниш њом. Христос пребива у срцу вером (на основу обећања његове Речи), заиста је сила, заиста је живот, а Христос и грех неће пребивати заједно; нити нам је могуће да имамо његово присуство заједно с љубављу за светом или бригом „за много“.
А сада, морам да завршим. Нисам рекао ни пола од онога што бих могао, а ни време ми то не дозвољава. Нека ти Бог помогне да примиш ове благословене истине. Немојмо дозволити да кажемо у срцу „ко ће се попети на небо? то јест, да сведе Христа“. Другим речима, немојмо сматрати да је далеко, кад нас је Бог учинио једно са њим, удовима самог његовог тела. Нити би требало да гледамо на ово искуство и ове истине као да су оне само за неке. Оне су рођено право сваког Божијег детета, и нико не може да их одбаци а да истовремено не обешчашћује нашег Господа. Једина сила за ослобођење од греха и за праву службу јесте Христос!
Воли те твој брат,
Џ. Хадсон Тејлор
Џејмс Хадсон Тејлор (James Hudson Taylor, 1832-1905) био је енглески мисионар у Кини, који потиче из методистичке традиције. Оснивач је „Кинеске Унутрашње мисије“ преко које је одвео више од 800 мисионара у Кину, основао 125 школа и 300 мисијских станица. Рачуна се да је за собом оставио преко 125.000 кинеских хришћана.
