|
Муж и ЖенаЖене, покоравајте се мужевима као што приличи у Господу. Мужеви, волите своје жене и не љутите се на њих. Колошанима 3:18-19 Тако и ви, жене, будите покорне својим мужевима, да би се – ако неки показују непослушност речи – задобили без речи понашањем својих жена, кад виде ваше владање у страху и чистоти. Ваш украс да не буде споља: у плетењу косе, у стављању злата или облачењу разних хаљина, него: скривени и срдачни човек с непропадљивим украсом кротког и мирног духа; то је скупоцено пред Богом. Јер тако су се некад украшавале свете жене које су се уздале у Бога и покоравале својим мужевима, као што је Сара била послушна Аврааму и звала га господаром; ви сте постале њене кћери – кад чините добро не бојећи се никаквог страшења. Тако и ви, мужеви, живите увиђавно са женом као слабијим судом указивајући им поштовање као сунаследницама животне благодати, да ваше молитве буду без сметње. 1. Петрова 3:1-7 Жене да се покоравају својим мужевима као Господу, јер муж је женина глава као што је и Христос глава Цркве, он као Спаситељ свога тела. Ефесцима 5:22-23 У претходној лекцији смо споменули како изабрати брачног друга. Таква лекција изгледа да је првенствено намењена младој браћи и сестрама. Али нису сви међу нама млади – неки су већ у браку. Осим тога, биће још више људи у браку који ће бити спасени у будућности. Библија садржи одређено учење за људе који су већ у браку. Постоје одломци који дају упутства какви би требало мужеви да буду и какве би требало жене да буду. Пре него што се неко венча, требало би да изабере најприкладнију особу за брак. Али пошто се венчају, човек мора да се учи пред Богом какав би требало да буде као муж, а исто тако и жена мора да се учи каква би требало да буде као супруга. Таквим учењем проблеми у кући и цркви ће бити умањени.
Пре свега, мужеви и жене морају да схвате да је брак врло озбиљна ствар.
1. Озбиљна ствар
Пре него што неко почне да ради неки посао, он мора за то да се припреми. Лекар треба да заврши факултет и да стекне неколико година праксе. Учитељ мора да проведе четири или пет година на учитељском факултету, инжењер да заврши најмање четири године факултета, а болничарка да изучи одговарајућу четворогодишњу школу. Зар није онда чудно да неко може да буде муж или жена без иједног дана школе? Није ни чудо што има толико јадних мужева и жена. Они никада нису научили како се живи у браку! Да сам болестан, да ли бих своје здравље поверио необученом лекару или медицинској сестри? Ако ми треба неко ко ће ми поучавати дете, да ли ћу тражити помоћ од необразоване особе? Ако желим да саградим кућу, хоћу ли се усудити да градњу поверим архитекти који није квалификован? Како онда могу да мислим да је добро за мушкарца да буде муж или за жену да буде супруга кад никада нису учили како то да буду? Ретко је да нас родитељи уче како да будемо мужеви и жене. Када сазримо за брак, или када се запослимо или нађемо некога ко нам се свиђа, ми главом без обзира ступамо у брак. Женимо се када имамо довољно новца или могућности да издржавамо породицу. Због недостатка припреме за брак, проистичу будући проблеми у породици. Две особе одједном ступају у брак правећи се да су свесне значаја улоге мужа и жене. Оне се у ствари нису ни најмање припремале за такав заједнички живот. Како таква породица може бити успешна? Зато је наша одговорност да у нове вернике усадимо потребу да се припремају за све кораке које ће предузети у свом животу. Друга ствар коју би требало да истакнемо новим верницима јесте да је најтежи задатак на свету бити муж или жена. Сваки други посао траје известан број сати, али овај посао траје двадесет и четири сата дневно. После свих осталих послова чека те пензија, једино у овом послу то није случај. Ово је позив који много захтева и који је озбиљнији од свих осталих.
2. Додатна лекција
Пошто су се већ многи венчали без претходних припрема, то се мора онда опростити и заборавити. Сада би требало да се усредсредимо на то како да се побољшају постојеће ситуације. Када увиде како је озбиљна ствар имати породицу, мужеви би требало да буду спремни да предузму додатне кораке да уче како да буду што бољи мужеви, а исто важи и за жене. Ако је особа и обучена и опходи се према породици као најбољи стручњак, он или она ипак праве пропусте. Колико је још више породица оштећена, када се брачни друг према њој односи несавесно и неозбиљно. Супружник треба да уложи сву своју енергију у брак и да му се посвети више него другим стварима. Ако не водимо довољно бриге о породици невоље се не могу избећи. Да би твоја породица била угодна Богу, мораш се озбиљно старати о њој и улагати време у њу, и тада ће се неуспеси претворити у успехе. Брак тако озбиљно схваћен мора бити успешан.
Зато би сва браћа и сестре у браку требало да науче да узму своју одговорност пред Богом. Пошто је брак сложенији од осталих занимања, нико не би требало да одлаже његово марљиво проучавање.
Прва ствар коју би требало да савладаш после венчања је да затвориш очи. Када двоје људи живе заједно као муж и жена – дан за даном, годину за годином, без годишњег одмора или боловања, они имају много времена да упознају слабости оног другог. Зато, одмах пошто ступиш у брак, затвори очи. Сврха брака није откривање мана твога животног друга. Запамти, она је твоја жена, а не твој студент; он је твој муж, а не твој ученик. Од тебе се не захтева да проналазиш мрачне стране и мане свога брачног друга како би му помогао и исправио их. Породица треба да се гради на чврстом темељу. Стога, пре него што ступиш у брак, добро отвори очи да би видео све, чак и могуће потешкоће. Али после венчања, немој више да се трудиш да све разумеш. Ако желиш да будеш цепидлака за то ћеш имати мноштво прилика. Пошто вас је Бог саставио, имаћеш доста времена, можда педесет година, да откријеш слабости свог супружника. Због тога би браћа и сестре који су већ у браку, требало да затворе очи за мане и слабости свога супружника. Видећеш довољно и без гледања. Колико ће више бити мана ако их намерно тражиш. Спајајући двоје људи као мужа и жену, Бог је уредио да буде потчињености и љубави у породици. Он не тражи од мужа и жене да проналазе мане и да исправљају грешке један другога. Он није поставио мужеве као наставнике женама, нити жене као учитељице својим мужевима. Ма какво је понашање особе са којом си у браку, помири се са тим да ћеш са њом живети цео живот. Немој намерно да тражиш мане и слабости како би јој помогао. Такав начин помоћи је у основи погрешан. Људи који су у браку требало би да се уче како да затворе очи. Требало би да се уче да воле, а не да помажу или исправљају.
Прилагођавање је лекција која треба да се савлада одмах после венчања. Без обзира колико супружници имају заједничког, раније или касније, откриће многе разлике. И даље ће имати различите тачке гледишта, ствари које воле и не воле, мишљења и наклоности. Према томе, они одмах после венчања морају да уче да се прилагођавају једно другом.
1. На пола пута
Шта се подразумева под прилагођавањем? То значи да ћу срести оног другог на пола пута. Најбоље је ако сте на ово обоје спремни, али у случају да ово није узајамно, ти сам можеш да идеш најмање пола пута. Уз све то, многи проблеми ће бити решени ако можеш да оставиш своје место и кренеш дуж целог пута, у сусрет оном другом. Ако ово није могуће, још увек можеш да сретнеш свог супружника на пола пута. Другим речима, пошто су брат и сестра постали муж и жена, обоје би требало да уче да се усаглашавају у свему. Ако можеш да се прилагодиш свему током целог пута, одлично; ако ли не, прилагоди се барем до пола пута. Научи да изађеш у сусрет другоме. Немој инсистирати на своме мишљењу, већ буди вољан да промениш своје ставове. Иако имаш своје идеје, научи да се прилагођаваш мислима свог брачног друга. Ако млади пар током првих пет година брака научи да се међусобно прилагођава, имаће миран и срећан дом наредних пет година. Ако у току првих пет година ниједно од њих не научи шта је прилагођавање тј. ниједан не сусреће оног другог на половини пута, тешко се може очекивати да ће та породица бити усклађена. Брак није једноставна ствар. Добар брак захтева уједно и време и напор.
Прилагођавати се значи откривати оно што смета другоме. Неки се нарочито плаше буке, док се други унервозе када је тишина. Неки не могу да живе без мноштва активности, док други једва могу да живе са тим. Ово је место где прилагођавање мора да ступи на сцену. Један би требало да стиша тон, а други да дозволи мало буке. И тако се они срећу на пола пута. Претпоставимо да је жена изузетно уредна, док је муж веома лењ. Захтевати од ленштине да у потпуности следи оног уредног, може довести до тога да једнога дана муж све разбаца по кући и издере се на жену, терајући је да се врати родитељима.
2. Учи се самоодрицању
Као хришћани, морамо се учити самоодрицању. Одрећи се себе значи прилагодити себе другима. И муж и жена би требало да се уче да буду што прилагодљивији. Тада ће постојати мир у породици. Тамо где има самоодрицања, биће и прилагођавања. Где нема самоодрицања неће бити ни прилагођавања. Млади верници би требало да схвате да прилагођавање у породици не обухвата само неколико ствари. То може подразумевати стотине и хиљаде ствари. То је оно што Пембер (G. H. Pember) зове породичном дисциплином. С обзиром да у породици постоји много прилика за прилагођавање, може се рећи да постоји дисциплина у породичном животу. Мораш да се научиш да оставиш своје властито мишљење и да прихватиш ставове оног другог.
Кад уђеш у брак требало би одмах да научиш да цениш врлине свога брачног друга.
1. Запази врлине оног другог
Не треба само да се прилагођавамо и затварамо очи пред слабостима, већ морамо да се учимо и да ценимо врлине оног другог. Требало би да запазимо ствари које су добро учињене. Породични односи ће много трпети ако муж не зна како да цени своју жену, или ако жена не зна да цени свога мужа. Запамтите, не треба ни да ласкамо својим женама, нити да задовољавамо таштину својих мужева. Оно што је потребно јесте да се међусобно ценимо. Научи да запажаш јаке стране, врлине и лепоту свог супружника.
У једној локалној цркви сви имају лепо мишљење о једном одговорном брату. Али, његову жену не можете питати ништа у вези са њим, јер се она увек жали како је он најгори. Она често критикује свога мужа, говорећи да је потпуно неодговоран. Зашто? Можда због тога што она воли да управља својим мужем. Пошто јој то не успева, она га оптужује да је неодговоран. Сва браћа и сестре на састанку су понизни пред њим, а само једна особа није – његова супруга. Како таква породица може да буде складна? Ситуација може бити и обрнута. Већина људи би могла да мисли да је жена добра супруга, само не њен муж. Сећам се кад сам једне године био у Пекингу, неколико људи је разговарало и навелико хвалило извесну сестру. Усред њиховог разговора појавио се њен муж. Они су наравно наставили да хвале сестру, али њен муж није рекао ни речи. Својим ћутањем као да је хтео да каже: „Коме је од њих познато да сам се ја оженио погрешном особом?“ Таква мисао свакако уништава породицу.
2. Покажи свом брачном другу да га цениш
Муж не би требало да поштује своју жену мање него што је други поштују. Његово поштовање не мора да буде веће, али, у најгорем случају, не би требало да буде ни мање него што је други поштују. Зашто си се њом оженио ако је тако мало цениш? Твоје запажање је било погрешно или онда или сада. Исто се може применити и на жену. Зашто си се удала за таквог човека ако осећаш да је он погрешна особа? Ти сама мора да си погрешна особа. Да би породица била срећна неопходно је узајамно поштовање. Нека не буде да други хвале твога супруга док га ти кудиш. Запази добре особине свог брачног друга и буди свестан или свесна његових врлина. Кад год ти се пружи прилика јавно признај шта си уочио и осетио. То не значи да си претенциозан, јер говориш истину. Када муж и жена цене једно другог на овакав начин, њихова веза јача.
Ако не постоји такав израз поштовања, доћи ће до многих неспоразума и проблема. Био један брат у Енглеској који никада није рекао својој жени да је учинила нешто добро. И наравно, жена је увек бринула да ли је негде погрешила као супруга и као хришћанка. Та брига јој је донела туберкулозу и смрт. На самрти јој је супруг рекао: „Не знам шта да радим ако ти умреш, јер си учинила толико добра. Шта ће бити са овом породицом ако ти умреш?“ „Зашто то ниси раније рекао?“ питала је жена. „Увек ми се чинило како не ваљам. Стално сам кривила себе. Ниједном ми ниси рекао: ‘Ово си добро учинила’. Толико сам бринула, да сам се разболела, и ето, сада умирем.“ Немојте да заборавите да су породици заиста потребне лепе речи. Било би добро када би их често изговарали. Мужеви и жене би требало да се уче како да цене једно друго и да лепо говоре једно о другом. Знам неколицину браће којима не иде добро у животу, просто због тога што их њихове жене не цене. Оне стално говоре да им мужеви нису добри. Последица тога је да мужеви почињу да прекоревају сами себе. Њихове супруге играју улогу њихове савести. Пошто их њихове жене – оне које би требало да их најбоље познају – осуђују као безвредне. Зато ти мужеви долазе до закључка да ништа не ваљају. Због тога, немој да заборавиш да успех или неуспех једне породице много зависи од поштовања и признавања јаких страна и вредности супружника, али и од уздржавања да се наглашавају његове слабости и недостаци.
Чланови породице морају да буду учтиви једни према другима. Није добро када је човек неучтив.
Ми би требало да будемо уљудни према свима. Колико год да си близак са неком особом, ти ћеш је изгубити као пријатеља ако ти буде недостајало учтивости. Павле нам каже да се љубав „не понаша непристојно“ (1. Кор. 13:5). Породичне невоље су често изазване малим стварима. Човек је најмање љубазан код своје куће. Пошто је твој брачни друг особа са којом си најприснији, ти мислиш да са њом можеш да будеш и мање пажљив. Али требало би да запамтиш да учтивост улепшава људске везе. Када ње нестане, све ружне ствари у животу ће се открити. Ма колико људи били блиски, они и даље морају да буду учтиви. Један брат је то добро објаснио кад је рекао да је учтивост као уље за подмазивање које се сипа у машину. Без љубазности биће трвења и непријатних осећања.
1. Речи
Научи да кажеш: „Хвала!“ или „Извини!“ Учтиве речи као што су „Могу ли?“ или „молим“ требало би често да се користе. Ако изоставиш ове речи, можда нећеш бити у могућности да стекнеш пријатеља. Колико је онда још већа потреба за тим у породици! Хришћани би требало добро да запамте да се „љубав не понаша непристојно“. Ми морамо да научимо да пријатне речи користимо и код куће.
2. Одевање
Не само да твоје речи треба да буду учтиве и твоје понашање пристојно, већ и твоја одећа мора да буде уредна. Ако волиш да се лепо облачиш за пријатеље, онда би исто тако требало да се уредно обучеш и када си код куће. Не смеш да будеш непристојан ни што се тиче облачења. Избегавај немарност због блиских породичних односа. Та присност би могла да доведе до непоштовања. Ко је близак као што су блиски муж и жена? Уредност се дакле не сме занемарити. Мораш се уредно одевати. Немој се облачити неуљудно када си код куће.
3. Понашање
У понашању мора бити љубазности. Најбоље је ако тањир додаш са две руке, осим ако је тако направљен да се користи једном руком.2 Када додајеш некоме нож или маказе немој са сечивом окренутим ка њему. Када некоме нешто додајеш немој да му то бацаш. Та учтивост треба да се спроводи поготово код куће. Тиме што ћеш бацити, уместо додати, уштедећеш можда три секунде, али последице су прилично озбиљне. Учи се да будеш учтив. Одлазим у многе породице које знају да ће љубазна особа имати мање проблема код куће. Скоро увек је правило да ако се муж и жена пристојно понашају једно према другом, та породица ће ако ништа друго, имати бар мир у кући. Тада ће бити мање звецкања тањирима и виљушкама. Свака породица у којој нема пристојног понашања пуна је неспоразума.
Верујем да нико не би у кућу неке жене, када би се она опходила према својим пријатељима на исти начин како се понаша према своме мужу. Нити би ико био посебно близак са човеком који се понаша према друговима на исти начин као према својој жени. Реците браћи да њихове жене подносе оно што њихови другови не би. Реците сестрама да су њихови мужеви веома стрпљиви са њима, да ни њихове пријатељице не би толерисале такво понашање којим се оне опходе према својим мужевима. Врло је некултурно бити неучтив, а хришћани не би смели да буду такви. Онај који је „упознао Христа“ (Еф. 4:20 Дарби), не може бити неучтива особа.
4. Глас
Наш глас такође мора да буде љубазан. Ми можемо да изговарамо неке речи на различите начине и другачијим тоном. Газда користи одређен тон када се обраћа својим подређенима. Пријатељи у пријатељском разговору користе пријатељски тон. Љубав говори умилним гласом, док мржња изговара своје речи тоном који изражава непријатељство. Проблем са многим људима је у томе што не користе баш љубазан глас код куће, јер су све залихе љубазног гласа исцрпили ван куће. Они су фини са својим колегама на послу, стрпљиви са болесницима у болници и брижни када говоре са својим ученицима у школи – али уопште не маре о томе какав глас користе код куће. Када би користили исти глас на послу који користе код куће, за два дана би сигурно добили отказ. Како један дом може да опстане, ако се у њему користи само груб тон?
Ако тон није како ваља, породица неће живети у миру. Запамти да у кући не би требало непажљиво користити речи, ни суров или груб глас, ни поносан или самосажаљив тон, нити паћеничку и самољубиву интонацију. „Љубав се не понаша непристојно“ чак ни када је у питању боја гласа.
Да би породица била успешна, љубав мора непрестано да расте и да се чува од смрти.
1. Храни своју љубав
Млади обично питају да ли љубав може да умре. Мислим да могу да одговорим на ово питање. Да, љубав може да умре и то врло лако. Као живо биће и љубав мора да се храни иначе ће умрети. Изгладњуј је и она ће умрети, храни је и она ће расти.
Љубав је темељ породице, а исто тако и брака. Љубав води двоје људи у брак; љубав их такође држи заједно у породици. Она може лако да расте ако се на одговарајући начин храни, али исто тако може лако и да умре ако је изгладњујемо. Многи имају љубав пре ступања у брак, али касније, после венчања, почињу да је изгладњују. Није ни чудо што њихова љубав постепено умире. Љубав мораш да храниш прилагођавањем, жртвовањем, самоодрицањем, разумевањем, сажаљењем и праштањем. Све ово мора да се непрестано спроводи у пракси. Ако се храни, љубав може дивно да расте. Али ако људи не траже да угоде другима, већ само мисле на себе, њихова љубав ће ускоро да умре од глади. Врло је болно ући у брак без љубави. Трагично је имати породицу без љубави. Неко би и могао да издржи у породици без љубави, када је млад, или у средњим годинама, али у својој старости ће бити обесхрабрен хладноћом која влада у породици. Разлика је велика. Учи се дакле да храниш породицу љубављу и када си сасвим млад и у зрелим годинама. Труди се да храниш своју љубав. Тада ће твој дом бити пун љубави.
2. Избегавај да радиш ствари које не пријају другоме
Свака особа у браку би требало да се труди да открије оне ствари које друга страна најмање воли, или којих се највише боји. Никад немој да живиш немарним и безбрижним животом. Сви ми имамо нешто што не волимо или чега се плашимо. Ако твој супружник има моралну слабост, надам се да ће доћи до обостраног прилагођавања како би се то стање поправило. Ако није у питању морална слабост, предложио бих уместо да се сретнете на пола пута, да ти идеш до краја пута. Пре неколико година сам читао причу о мужу у Сједињеним Државама, који је тужио своју жену због окрутности. Ова прича звучи смешно, али је ипак истинита. Човек у овој причи није могао да поднесе монотони звук. На почетку су се он и његова жена много волели. Али после две непуне године брачног живота, породични односи су почели да слабе. Његова жена је волела да плете. Монотони звук плетења је уништавао његове живце. Трпео је овај звук седам година. Коначно је пред судом оптужио своју жену за ментално насилништво. Судија је објаснио да плетење није злочин, и да то није довољан доказ за развод брака. Било како било, човек је тврдио да је волео своју жену пре него што се оженио и да је она за њега била као невинашце. Али након годину дана брака она је почела да плете и наставила све до суђења. Тако он сад не може да поднесе да види плетење, а што је још горе, има жељу да убије сваког кога види на улици да личи на то невинашце. Он је рекао судији да ако због тога развод није дозвољен, он неће бити одговоран за убиства на улици. Овај случај је био врло актуелан. Жена је мислила да нема ништа лоше у плетењу, али је овај човек то толико мрзео, да га је учинило спремним и да убије.
Запамти, свако има нешто што не воли, или чега се боји. Ове ствари обично не подразумевају морални проблем. То су само особености личности. Да би породица била успешна, ни муж ни жена не би требало да чине оно што је наизглед небитно, или што смета оном другом.
Имао сам много контаката са породицама у Шангају и у другим местима. Приметио сам да у тим породицама долази до сукоба углавном због безначајних ствари. За некога са стране и за пријатеље, ти разлози су заиста ситнице. Ипак, такве ситнице, ако се у породици стално дешавају, могу да исцрпе сво стрпљење једне особе.
Нека млади верници схвате да је заједнички живот две особе веома осетљиво подручје. То заиста није лак задатак и зато се заједничком животу не сме површно приступати. Дешава се да оно што ти сматраш безначајним твој брачни друг често не подноси, и због тога оно што ти чиниш касније подређује твог брачног друга менталном злостављању.
Још један важан услов за успешан породични живот је несебичност.
1. Тежи да угађаш другима
Ако си ожењен, живи као особа која је у браку. Не би требало да живиш као нежења. Реч Божија каже: „А ко је ступио у брак брине се за оно што је светско, како ће угодити жени а која је ступила у брак брине се за оно што је светско, како ће угодити мужу“ (1. Кор. 7:33-34). Себичност је вероватно највећа тешкоћа са којом се породица суочава. Сећам се једног пастора у Сједињеним Државама, који је у свом животу венчао седамстопедесет парова. За време сваке свадбене свечаности он би младенце подсетио да не треба да буду себични. У брачном животу мора да постоји љубав, а не себичност. У својим позним годинама, писао је писма онима које је венчао, распитујући се о њиховом садашњем стању. Било је још увек више од седам стотина живих парова. Одговори које је примао били су без потписа. Њихови породични животи су били срећни, јер нису били себични. Таква ситуација је била прилично неуобичајена за Америку, јер се тамо (у то време) један од четири брака завршавао разводом.
Ми морамо да научимо како да саосећамо са другима у њиховом болу и радости, страху или мржњи, тешкоћи или склоностима. Особе које су саможиве, не могу да буду добри мужеви или добре жене. Сви саможиви људи су себични.
2. Жртвуј своје склоности
Спремност да се жртвује представља основни услов за брак. У њему свако мора да учи да угоди оном другом. Да бисте успели у томе, не смете бити саможиви. Није у питању да ли ти нешто волиш или не, већ да ли твој супружник то воли или не. Научи да запажаш шта се твом животном другу свиђа, а шта не и каква су његова мишљења или гледишта. Научи да се ставиш у положај оног другог, како би могао да разумеш и себе и њега. Жртвуј што више можеш – и своја осећања и мишљења и ставове. Чезни за тим да разумеш, да се одричеш себе и да волиш. На овај начин ће породични проблеми бити знатно умањени. Многи бракови имају следећи проблем: муж у кући мисли да је он центар свемира око кога се све окреће. Он се жени зарад благостања и побољшања свога живота. Оваква породица је осуђена на невоље. Исти случај је и са женом која мисли да је центар свемира, да због ње сви живе. Она се удаје за човека за кога сматра да ће задовољити њене потребе. Такав брак је осуђен на пропаст, јер је то брак из користољубља.
У породичном животу мораш дозволити другој страни одређену слободу, приватност и право на личну својину.
1. Не буди тамничар
У неким породицама жене немају никакву слободу. А опет, с друге стране, у неким данашњим модерним породицама, мужеви немају никакву слободу. Такве породице несумњиво имају невоље. Да би били добар муж или добра жена, морате запамтити да можете да волите сваку особу на свету осим тамничара. Нико не може да воли тамничара, јер нико не жели да буде затвореник. Нико не воли стражара који чува врата. Како можеш да волиш онога који те спречава да уживаш у својој слободи? Многи мужеви се понашају према својим женама као тамничари. Ако би такав муж очекивао љубав од своје жене, то би било исто као када би тамничар очекивао љубав од затвореника. Очекујеш превише. То је заиста немогуће. Исти је случај и са женама које се понашају као затворски чувари према својим мужевима. Тамничари изазивају страх, а не љубав. Ниједна особа не може себи дозволити да јој одузму сву слободу. Иако брак чини да муж и жена изгубе слободу, то ипак не значи да се лишавају слободе у потпуности. Муж не даје сву своју слободу жени, нити жена пружа сву своју слободу мужу. Ако муж очекује да се жена одрекне у потпуности своје слободе због њега, онда он мора да зна да ће га се жена бојати или га мрзети.
2. Бог нам даје слободу
Нико не жели да потпуно изгуби своју слободу. Жеља за слободом је део људске природе. Сам Бог нам даје слободу. Ово се јасно може видети у чињеници да не постоји ограда око врата пакла. То се такође може видети и по томе што нема пламених мачева херувима око дрвета познања добра и зла. Да Бог није желео да човеку да слободу, Он би дрво познања добра и зла окружио пламеним мачевима херувима, да човек не би могао да једе плод са тог дрвета. Али Бог није желео, нити жели да ускрати човеку слободу. Исто тако, сваки муж треба жени да дâ одређену слободу избора и свака жена треба своме мужу да дâ исту слободу. Када једном узмеш слободу другој особи и почнеш уместо ње да одлучујеш, за узврат ћеш добити страх, или још горе – мржњу. Када се слобода изгуби, долази или мржња, или се у најмању руку страх повећава. И муж и жена у породици би требало да уче да једно другом дају слободу. Свако од њих би требало да има своје властито време, новац и ствари. Баш због тога што постоји однос на релацији муж-жена ове ствари не би смело да буду оспораване. Треба да научиш да чуваш своје место. Иначе, мале ствари као што су ове могу да проузрокују велике проблеме.
3. Поштуј право на приватност
Сваком мужу и свакој жени би требало да буде дозвољено да имају своју приватност. Овај став је савршено исправан. Дозвољено је да лева рука чини нешто без знања десне руке (види Матеј 6:3). Научи стога да поштујеш свачије право на приватност. Ово ће помоћи да породица избегне многе невоље.
Материја која је сада пред нама има за предмет како да решимо породичне проблеме. Мужеви и жене не могу да порекну да постоје одређене разлике и потешкоће. С обзиром да су обоје одрасли и да су деца Божија, потребно је прво да схвате где је извор њихових разлика и потешкоћа. Пре него се иједна потешкоћа реши, требало би да знаш у чему је проблем. Након препознавања проблема, требало би заједно да нађете и решење.
1. Нађи право решење
Проблем се мора решавати на прави начин. Ако решење није оно право, неће дуго трајати. Нико неће бити у стању да издржи до краја. Немој од свога супружника да очекујеш да ће довека да трпи. Од десет хришћана, можеш наћи једног који је у стању дуго да трпи; осталих девет једноставно не могу неограничено да трпе. Ако решење неког проблема није оно право, тај проблем ће поново букнути када се за то укаже прилика. Када сам био у Шангају, помагао сам да се реше неки проблеми међу браћом. Често су се питали зашто је једна ситница направила тако велику пометњу. Њихово изненађење је било проузроковано недостатком искуства. Разлог зашто је ситница постала велики проблем није у самом проблему, већ у ономе шта се догодило раније. Коначно, долази до експлозије када међусобна нетрпељивост дође до максимума. Ситница може да буде мала варница која је проузроковала експлозију, али сам узрок се гомилао годинама. Према томе, не узимај неку ствар као ситницу већ пронађи разлог зашто је претходно решење било лоше. До експлозије долази само онда када стрпљењу дође крај.
Најбоље је да муж и жена међусобно расправе о проблемима. Људи са стране не би требало у почетку да се мешају, иако би било можда разлога да касније помогну. Нека прво њих двоје слободно измене своја гледишта. Новости не би смеле да се говоре другима и да се шире, а да се о томе још није расправило код куће. Понекад су ствари које се тичу мужа познате двадесет километара унаоколо, док он сам о њима још ништа не зна. Муж и жена би требало да кажу једно другом ствари које се тичу њих самих. Нађите прилику за такав породични скуп. Нека твој брачни друг заврши са својом причом пре него ти почнеш са својом. Чувајте се од тога да једна особа води цео разговор. Муж би требало да саслуша своју жену и жена мужа. Када би муж само једном саслушао жену, а жена мужа, многе ствари би могле да се реше. Дешава се често да жена каже све што жели, али никада не жели да чује свога мужа, и обрнуто. Покушај бар једном да саслушаш оног другог; често на тај начин проблем може врло лако да се реши. Када седнете да разговарате непристрасно расправите о својим сукобима. Ако се они изнесу субјективно, разговор неће бити успешан. Сврха вашег разговора је да се пронађе оно што је исправно. Ниједан од вас не зна ко је у праву; према томе, обоје морате да тежите проналажењу истине, да говорите, а после тога да се молите. Тражите решење кроз молитву. Тражите од Господа да учини да обоје схватите где лежи проблем. Обично се дешава да се већина проблема реши до времена када се други пут помолите. Проблем многих је што нису сели и објективно саслушали једно друго. Када то учине њихов проблем ће бити упола решен и ускоро ће бити у стању да открију праву срж проблема. Током првих неколико година брака оваква породична већања би требало да се одрже два или три пута, а касније може и ређе. Већина породичних проблема на тај начин могу да се схвате и реше. Ово је нешто што су многе породице успешно покушале, а резултат је био решење многих проблема.
Муж и жена би у породичном животу често требало да признају своје грешке и опросте једно другом. Не би требало немарно да пређу преко својих погрешака, већ би требало да их признају. Свако би требало да призна своју погрешку и да опрости оном другом грешку.
1. Признај свој грех
Ако хришћанин згреши, основно правило је да то не сакрије нити се само покаје већ и да призна ономе коме је згрешио. Ако сакрије и одлучи да то не учини, опет није довољно. Хришћанин би требало да призна свој грех другој особи и каже: „Учинио сам грешку у томе и томе.“ Све грешке морају да се признају. Кад се учини нешто погрешно у породици, увек се треба покајати и признати.
2. Опрости свом брачном другу
Када згрешиш, признај. Али шта да учиниш кад згреши твој брачни друг? Запамти да је твој породични однос као и сваки други хришћански однос. Када друга страна погреши, научи да опростиш, уместо да пребацујеш. Јер љубав „не урачунава зло“ (1. Кор. 13:5). Љубав не бележи сваку грешку, љубав учи да прашта. Чим је грех опроштен, он је и заборављен. Љубав се не понаша као Петар у Матеју 18 бројећи сваки грех и ограничавајући меру праштања. Право праштање не води рачуна о временском периоду; чим је грех опроштен, он је и заборављен. Да би породица напредовала, у њој мора да постоји дух праштања.
Када је породица суочена с невољом, најбоље је да се она реши унутар породице, можда на породичном састанку. Неопходно је признавање и опраштање. Увођење треће стране у сукоб води продубљивању проблема. Стога дај све од себе да се проблем реши једноставно. Не дозволи да се проблем превише искомпликује.
Понекад ћеш можда пожелети да изнесеш одређену ствар пред цркву. У сваком случају то се не би смело учинити једнострано. Муж би требало да прво добије женину сагласност и жена мужевљеву. С обзиром да нико од вас не зна како да реши проблем, потражите помоћ од цркве. Сврха тога није да се свађате пред црквом, већ да тражите од цркве да вам помогне у решавању проблема. Потребно је да муж и жена дођу пред цркву и изнесу своје ставове. Требало би да обоје добровољно дођу и кажу: „Ми смо хришћани. Желимо да нам црква помогне да увидимо у чему смо погрешили. Рећи ћемо појединачно цркви шта осећамо.“ С обзиром да су обе стране вољне да приме помоћ цркве, њихов проблем ће се лако решити. Таква процедура нема за циљ освету или откривање грешке друге стране, већ искрену жељу да се разоткрије у чему је проблем.
Да би решили породичне проблеме и живели срећно, неопходно је да брачни пар води исправан заједнички живот пред Богом. Поготово родитељи са децом треба да имају посебно време за заједничку молитву. Сваком брачном пару је потребно такво време да би чекали на Божији одговор и расуђивали духовне ствари. Без обзира ко је у питању, муж или жена, обоје морају спремно прихватити света Божија упутства. Муж не сме да покуша да сачува свој образ, ни жена свој. Мора постојати заједништво. Проводите заједно време у молитви и просуђивању. Да би имали добру породицу, обоје морате да живите побожно.
Споменули смо све ове различите услове због тога, да би млада браћа и сестре могли заједно да се уче у свом породичном животу. Не будите немарни или немудри. Немарност ће донети проблеме и цркви и породици. Запамти, уколико неко не живи у слози са својим брачним другом у породици, та особа не може да буде сложна ни са браћом и сестрама у цркви. Како неко може да се свађа са брачним другом код куће, а да у цркви пева „Алилуја“? Онај који се исправно понаша код куће, исто ће се тако понашати и у цркви. Добра црква ће имати за собом подршку добрих породица. Ако мужеви и жене заједно имају исправан однос једни према другима, црква ће имати мало проблема.
__________2 У складу са кинеским обичајем, ово је учтив начин. - назад ПОЧЕТАКCopyright © 1974 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Сва права задржана. |
|
|