Na kraju te doline, nadovezivala se druga koja se zvala Dolina Sena Smrtnoga,[281] a pošto je put u Nebeski grad vodio kroz nju, Hrišćanin je morao i tuda da prođe. Ta dolina je bila pusta. Prorok Jeremija je ovako opisao: „Pustinja, zemlja pusta, zemlja suha i gde je sen smrtni, zemlja preko koje niko nije hodio (osim Hrišćanina)[282] i u kojoj niko nije živeo.“[283]
Tu su Hrišćanina spopale još veće muke nego kad se borio s Apolionom, kao što ćemo sada videti.
Dvojica na putu
Kada je Hrišćanin stigao do ulaza u Dolinu Sena Smrtnoga, videh u snu kako su ga srela dva čoveka – sinovi onih što su doneli zao glas o dobroj zemlji[284] i koji su žurili natrag.[285] Hrišćanin im se ovako obratio:
– Kuda ćete?
– Natrag! Bolje i ti pođi sa nama ako mariš za život i mir! – rekoše ljudi u žurbi.
– Zašto?
– Zašto? Išli smo ovim putem kao i ti sve dotle dok smo imali smelosti. Malo je falilo pa da se ne vratimo, jer da smo otišli samo još malo dalje, ne bismo nikad više mogli da se vratimo da ti to javimo.
A šta vas je zadesilo? – upita Hrišćanin.
– Skoro smo već bili u Dolini Sena Smrtnoga, ali kada smo pogledali napred, videli smo kakve nas opasnosti čekaju.
– Šta ste to videli?
– Šta smo videli! Sama dolina je crna kao noć. Videli smo kepece, nakaze i zmajeve iz bezdana; čuli smo kuknjavu i urlikanje, kao da se ljudi muče u neopisivoj muci okovani u gvožđe. Nad dolinom su se nadneli oblaci očajanja i zabune. Smrt je nad njom raširila svoja krila.[286] Jednom rečju, užasno je mesto i u velikom neredu – rekoše prestrašeni ljudi.
– Prema ovome što kažete, vidim da upravo tuda vodi put u pristanište u koje želim da stignem.[287]
– Ti samo nastavi, ali mi ne idemo više tim putem – rekoše oni.[288]
U dolini
Tako su se razišli, a Hrišćanin je nastavio put još uvek sa golim mačem u ruci, u slučaju da ga neko napadne.
Onda videh u snu da duž cele doline pored puta leži duboka jama.[289] To je jama u koju su vekovima slepi vodili slepe i zajedno u nju padali.[290] A sa leve strane se nalazila veoma opasna močvara, u koju ako čak i dobar čovek padne, neće naći tvrdo tlo pod nogama. Car David je jednom pao u tu močvaru i sigurno bi se udavio da ga Onaj koji je moćan da spase, nije izvukao.[291]
Ovde je staza bila veoma uzana, što je Hrišćaninu zadavalo velike muke.[292] Kad je pipajući po mraku hteo da se održi da ne padne u jamu sa jedne strane, malo je falilo da se ne strovali u močvaru sa druge strane. Kad je hteo da izbegne blato, lako bi pao u jamu da nije dobro pazio. Tako je polako išao sve dalje. Čuo sam ga kako teško uzdiše, jer i pored spomenutih opasnosti, staza je na tom mestu bila tako mračna da često nije znao gde će spustiti nogu pri sledećem koraku.
O jadniče, kuda ideš sad po noći?
Ne gubi nadu, ti ćeš gore doći.
Kad put te vodi tvoj, kraj paklenih vrata,
Ne boj se, drži se, jer te već čeka tvoja divna plata!
Nasred doline ugledah pored puta ždrelo pakla. „Šta da radim?“ pomisli Hrišćanin. Oganj, dim i varnice su s vremena na vreme uz strašnu huku kuljali naviše. Tu Hrišćanin nije mogao ništa svojim mačem koji mu je tako dobro pomogao protiv Apoliona, te ga zato vrati u korice i prihvati se drugog oružja, to jest molitve.[293] Čuh ga kako glasno viče:
– O Gospode, molim ti se, izbavi dušu moju![294] – Tako je išao neko vreme, ali je plamen stalno lizao ka njemu. Čuo je strašne glasove i topote, tako da je pomišljao da će ga rastrgati i izgaziti kao blato na ulici. To je potrajalo dobar deo puta.
Kad je došao do mesta gde mu se pričinilo da čuje neprijateljsku četu zlotvora kako mu se približava, zastao je i počeo da razmišlja šta da radi. Pomislio je da se vrati natrag, ali onda mu je palo na pamet da je možda već prešao pola puta. Prisetio se kako je već savladao mnoge opasnosti i da bi možda bilo opasnije vraćati se nego ići napred, te odluči da nastavi put.
No zlotvori su mu se sve više približavali. Kada su već bili sasvim blizu, uzviknuo je snažnim glasom:
– „Ja hodim u sili Gospoda Boga!“[295] Zlotvori su odmah ustuknuli i nisu se usudili da idu dalje.[296]
Ali ima nešto što ne smem da ispustim. Primetio sam naime da se Hrišćanin toliko zbunio da nije mogao da prepozna ni svoj sopstveni glas. Baš kad je došao do ognjenog ždrela pakla, jedan od zlotvora mu se prikrao i iza leđa mu šaputao na uvo razne ružne reči, a Hrišćaninu se činilo da su to bile njegove sopstvene misli. Ovo ga je zbunilo više od svega što mu se dotada desilo, te se čudio zašto sada huli na Onoga koga je pre toliko ljubio. Nije se setio da zapuši uši, niti odakle ta huljenja dolaze.[297]
Svanuće
Dok je išao tako utučen, učinilo mu se da čuje glas čoveka koji je išao negde ispred njega i govorio: „Da pođem i dolinom sena smrtnoga, neću se bojati zla, jer si ti sa mnom.“[298] Onda se obradovao i to iz sledećih razloga:
Prvo zato što je došao do zaključka da u dolini ima još nekoga ko se boji Boga. Drugo, zato što je shvatio da je Bog sa njim iako je putovao kroz tminu i doživljavao strahote. „Zašto da ne bude sa mnom?“ pomisli „iako to ne vidim jasno zbog nevolja koje me okružuju!“[299] Treće, zato što se nadao da ako stigne čoveka koji je išao pred njim, imaće društvo.[300] Zato je išao dalje i dozivao onoga ispred njega. Ali pošto je ovaj mislio da je sam, nije se odazivao. Uskoro je međutim svanulo i Hrišćanin je uzviknuo: „On pretvara sen smrtni u jutro!“[301]
Pošto je došlo jutro, pogledao je natrag ne u želji da se vrati, nego da vidi po svetlosti dana kroz kakve je sve opasnosti prošao po noći. Mogao je jasno da vidi jamu sa jedne strane, močvaru sa druge, i uzanu stazu koja je vodila između. Video je nakaze, aveti i zmajeve iz bezdana, ali sada izdaleka, jer po danu nisu smeli da mu se približe, no ipak ih je jasno video prema onome što piše u Svetome pismu: „On otkriva duboke stvari ispod tame, i izvodi na vidjelo senku smrtni.“[302]
Druga polovina puta
Hrišćanin se mnogo radovao što se izbavio od svih opasnosti koje su ga pratile na toj pustoj stazi. Sada je te opasnosti od kojih je toliko strahovao mogao jasnije da vidi, jer ih je osvetljavala svetlost dana. Otprilike u to vreme izišlo je sunce, što je za Hrišćanina bila još jedna milost. Naime trebalo bi da znate da iako je prvi deo Doline Sena Smrtnoga bio opasan, drugi deo kojim je sada trebalo da prođe, bio još opasniji.[303] Od mesta gde je stajao pa sve do kraja doline, cela staza je bila zasuta zamkama, klopkama i mrežama koje su visile odgore, a na samom putu su se nalazile jame, provalije i rupe; da je tim delom puta morao da prođe po mraku, hiljadu puta bi izgubio dušu, ali kao što maločas rekoh: „Kad svetljaše svćom svojom nad glavom mojom, i pri videlu njegovu hođah po mraku.“[304]
Neznaboško i Papa
Po tom svetlu dakle, stigao je do kraja doline. Sada videh u snu da su na kraju doline ležali krv, kosti, pepeo i razmrskana tela putnika koji su ranije išli ovim putem.[305] Dok sam razmišljao o tome, ugledah malo napred jednu pećinu gde su nekada dva diva, Papa i Neznaboško živeli. Ova dvojica su mnoge putnike izmučili na smrt i zato su tu ležali krv, kosti i pepeo. Ali Hrišćanin je prošao pored toga mesta bez velike opasnosti, što me je začudilo. No kasnije sam saznao da je Neznaboško davno umro, a što se tiče drugoga, iako je još uvek živ, zbog starosti i mnogih borbi koje je u mladosti vodio, već je iznemogao i zglobovi su mu se ukočili, tako da sada ne može ništa drugo nego da sedi pred svojom pećinom i kezi se na putnike koji prolaze i grize nokte jer ne može da ih dohvati.[306]
Videh kako Hrišćanin ide svojim putem. Ali kada je ugledao starca ispred pećine, nije znao šta da misli o njemu, naročito zbog toga što mu je ovaj pretio, iako nije mogao da ga dohvati:
– Nećete se popraviti dok mnogi od vas ne budu spaljeni! Ali Hrišćanin se nije uzrujavao zbog toga nego je mirno prošao dalje.[307]
Put Hrišćanina nije put ugodnosti, već put na kome se smenjuju borba, umor i odmor. Mnogi bi voleli da se na njihovom telu pokaže život Isusa Hrista, ali to nije moguće dok ne ponesu na svojim telima smrt Gospoda Isusa Hrista (2. Kor. 4:10). Često kad Hrišćanin po milosti Božijoj pobedi razne napasti i duboka poniženja, ipak mora da prođe kroz period unutrašnje tame, jada i usamljenosti, u kojima mu se čini da ga je Božije prisustvo ostavilo. To je Dolina Sena Smrtnoga. Tako prolaze svi verni, ali ne svi jednako. Neki prolaze kroz takvu tugu više puta u svom životu, drugi opet moraju da prolaze tom dolinom na kraju svog života u poslednjem boju. No ipak, verna duša prolazi srećno: „Da pođem i dolinom sena smrtnoga, neću se bojati zla; jer si ti sa mnom, štap tvoj i palica tvoja teši me“ (Ps. 23:4).
Samo onaj koji je okusio slast Božijeg prisustva zna šta znači kad mu je sakriveno lice Gospodnje. Kao što mir Božiji koji ispunjava verujuće srce prevazilazi svaki ljudski um, i kao što je radost spasenja iznad svake radosti ovoga sveta, tako isto, niko od sveta ne može da bude tako potišten kao dete Božije, koje treba da prođe kroz sen smrti, tame i unutarnje usamljenosti. Takvim putevima su prolazili David, Jeremija i drugi (Pesma 5:6, 17). Oni su često zapadali u takvu tamu. Možda i ti treba da prođeš kroz suvu, bezvodnu i strašnu zemlju. Teško ti je. Tvoje molitve nemaju krila, a srce ti je zatvoreno, da nikakvo svetlo i uteha ne mogu da dođu u njega. Usamljen si. Sastanci Božijeg naroda su se pretvorili u pustinju. Nemoj klonuti duhom. Tamo vodi carski put. Ako i ne vidiš ruku Gospodnju, ona te ipak vodi. Samo idi napred (2. Moj. 14:15).
Mnogi su već pošli na put. Činilo se u prvi mah da imaju na umu taj uzvišeni nebeski cilj. Ali srce im nije bilo osvedočeno o njihovoj krivici, i zato nisu tražili izbavljenje od svojih greha. Dugo su putovali hrišćanskim putem. Mnogo su doživeli i pretrpeli, ali na kraju, kad je Gospod došao da im sudi za greh i da oproba njihovo stanje, nisu dobili svetlo i utehu pa su se rasrdili i naglo se vratili natrag. I kao što su pre polako išli napred, naglo ostavljaju sva svoja pređašnja iskustva, i idu natrag, da se što pre strovale u propast. Takvi ne samo da sami gube sve blagoslove obećane zemlje, koju zbog nekih poteškoća na putu preziru, nego na sva usta šire zao glas – ogovaraju verni narod i bune putnike da ih nagovore da se vrate sa njima u Egipat (svet) u dom ropstva otkuda su i izišli. Ali ti ne daj da se vratiš natrag, pa makar ko da ti govorio zlo o putu i Božijem narodu i o raznim poteškoćama koje bi te mogle snaći na putu. Uvek imaj na umu veliki i slavni cilj, znajući da te Gospod vodi svuda, pa i kroz dolinu sena smrtnoga. I kad te On vodi, sigurno će te dovesti u zemlju gde je pripremio „subotni mir“ (Jev. 4:9).
One koji su Njegovi – Hristovi, niko neće oteti iz Njegove ruke (Jovan 10:28). Za druge vredi: „I nećete da dođete k meni – da imate život“ (Jovan 5:40).
Propast na desnoj strani je lažna nauka, u koju će duhovni slepci i drugi neobraćeni strmoglavce pasti (Matej 15:14; Luka 6:39). Kada je mračno opasno je i za one koji veruju da ne padnu u tu propast – lažnu nauku, i izgube pravi cilj večnoga života. Ko traži spasenje u zakonu, u crkvenim formama ili drugim običajima, taj je već zapao u tu propast, jer ne gleda jedini put spasenja Hrista Gospoda. Za vreme tame, mnogi se nadaju da će im lice Gospodnje zasvetleti i bez Božije milosti ako budu tražili opravdanje u raznim obredima. Na primer u krštenju, koje ništa ne koristi ako čovek nije pre krštenja preporođen i nanovo rođen kroz Svetoga Duha. Ili u suboti koja je bila tek senka onog odmora koji je narodu dat u Hristu Isusu (Jev. 4:9), ili u polaganju ruku itd. Ti se zato osloni jedino na tvoju Glavu Isusa Hrista. Niko i ništa ne može da ti ga zameni, niti bilo čime dopuni. On je punina u svemu, On je dovoljan za spasenje. Močvara na levoj strani su gresi u koje su mnogi zapali i ne nalaze im dna. To su naročito: blud, lakomstvo i slavoljublje. I vernik lako zapada u te grehe ako se ne drži pravoga puta. Mnogi su u ime slobode popuštali telu, dok nisu primili platu koju telo daje (Rim. 8:13a). David je zapao u takvu močvaru i ostao bi zauvek u njoj da ga nije ruka Svevišnjega izbavila (Ps. 51). Zato pazi! I kada je oko tebe gusta tama, ti ipak ljubi svog Spasitelja, i onda kad Ga ne vidiš i kad su ti Njegova obećanja pokrivena – trči Njemu. On je jedini sigurni put, po kojem ćeš srećno izići iz tame, i na kojem ćeš biti sačuvan od propasti lažne nauke i močvare bluda i zlih želja. Što god ti oduzima veru u Njega odbaci od sebe. Odbaci sve što bi poricalo savršenu vrednost Hristove žrtve, ili što bi je potamnelo ili je htelo dopuniti. Pored toga, boj se svakoga greha, naročito bluda, lakomstva i oholosti, jer ko u tome makar i malo popusti, brzo će se naći u močvari gušeći se i nikada neće videti slavu Božiju za kojom je nekad žudeo (Ps. 69:14).
Što više napasti navaljuju na tebe, tim više gledaj na Isusa i na trag Njegovog života. Istraj i moli se svome Bogu. „On će sačuvati noge milih svojih“ (1. Sam. 2:9). Znak istinitih duša je ozbiljnost i budnost. Osetljiva savest se boji greha i krive nauke. Ko popušta u tome, nije iskreni sledbenik Gospoda Isusa. Boj se greha i onda kada je tama ovoga sveta obuzela tvoju dušu.
Kad si primoran da ideš kroz najveće tuge i žalosti, i kada te napasti obuzimaju sa leva i sa desna, moli se Bogu. Hvala Bogu, što imamo slobodan pristup k prestolu Božije milosti i što smemo u svaki čas da pristupimo Njemu i tražimo pomoć kad nam je potrebna (Jev. 4:16). Reč Božija dopunjava naše potrebe. Ona je mač. U molitvi dobijaš snagu, da bi mogao da upravljaš tim mačem. Molitva je dolazak na izvor žive vode u vreme suše. Blago onome koji se neprestano moli Bogu, ne čekajući dok se sve ne posuši. Što se češće ta voda izvlači, time je pre možeš zagrabiti i napiti se; što se manje voda zahvata to sve više opada nivo u bunaru pa ćeš morati duže da je izvlačiš. Tako je dakle i sa molitvom. Ako je zanemariš – moraćeš dugo da se moliš dok ne poteče iz večnih izvora voda života kroz cevi tvoga života. Ako hoćeš da dobiješ odgovor na molitvu, moraš ozbiljno i iskreno da ga tražiš. U vreme takve tuge ne čuju se mnoge reči, nego uzdasi, a oni su veoma značajni, jer je celo srce stopljeno u malo reči. A Gospod koji nam je dao Duha kojim vičemo „Ava! Oče!” (Rim. 8:16), čuje naše uzdahe i molbe. Hvala Gospodu što je Njegovo uvo uvek naklonjeno da čuje molitve svoga naroda! „Gospod je blizu svih koji Ga prizivaju, svih, koji Ga prizivaju u istini. Želju ispunjava onima koji Ga se boje, tužnjavu njihovu čuje i pomaže im“ (Ps. 145:18, 19). (Ef. 6:18).
Pobeda u moći Božijoj. Mi sami ne bismo mogli da savladamo sve tegobe našeg svakodnevnog životnog puta. Neprijatelji bi nas savladali i mi bismo pali u propast lažne nauke i u močvaru greha. Ali silna Božija ruka nas drži i vodi da bi proslavio svoje ime kroz nas, jer je doveka milost Njegova! (Ps. 136:23). On nas podseća da zavisimo jedino od Njega. Utvrđuje nas u veri i uči nas da se molimo kako valja. Ako u nekome od čitalaca vlada tama u duši, neka se obrati Spasitelju i neka se osloni na Njega i sve će mu biti jasno (Isa. 50:10).
Satanino tajno šaputanje donosi duši koja veruje mnogo žalosti. Često se čini da to šaputanje potiče jedino iz srca. U vreme duhovne tame ta Satanina šaputanja postaju upravo strašna, puna bezbožnosti, hule i svake nečistote, što sve plaši i mnogo žalosti vernu dušu. Sve ove duhovne bolesti su dobar znak vernog Hrišćanina. Kad bi razno Satanino napadanje prestalo da ga boli, on bi počeo da pušta uzdu strastima i za kratko vreme bi postao rob greha i pravi bezbožnik.
Jednom je Luteru došao mladi propovednik koji se žalio da se u njegovom srcu pre propovedi bude bogohulne misli što ga mnogo žalosti i muči. Luteru se razvedrilo lice te mu je rekao: „To me veseli što nisam sam, jer Satana tako napada i mene, a isto tako i druge propovednike Božije Reči.“ Banjanu su ova Luterova iskustva bila velika uteha. Dok je Jovan Hus bio u zatvoru a i mnogi drugi verni u vreme takvih iskušenja tešili su se Psalmima. Takva iskustva su veliko blago koje su verni stekli pre nas i ostavili ga nama.
Ako ti je Gospod već pretvorio „sen smrtni u jutro“ (Amos 5:8), nemoj da zaboraviš da hvališ Boga i saosećaj sa onima koji još sede u senu smrti i moli se Bogu za njih (Amos 5:8).
Ovde se misli na opasnosti, duhovnu tamu, razna progonstva i nevolje koje svet zadaje vernima. Svet je nametnuo mnogo zaseda i mreža na putu onima koji putuju u nebo, da ih upropasti. I ako nam svetli svetlo nebeske istine, tako da možemo da izbegnemo te zamke, odajmo hvalu Gospodu Bogu za to.
Dva velika diva su upropašćivali verne. Neznabožački Rim je pogubio hiljade putnika (vernih hrišćana). Neron je počeo, a Dioklecijan je završio. Koliko je tu dece Božije ubijeno i pogubljeno! Ali je još više prolio hrišćanske krvi takozvani hrišćanski Rim, i računa se da Rim nosi na svojoj savesti više od 50 miliona vernih hrišćana mučenika. Nosi na savesti hiljade žrtava koje su pale u krstaškim ratovima, koje je vodio u ime Spasiteljevog krsta. (Takvih krstaških ratova po nalogu pape Inocenta III i opet po nalogu pape Grgura IX u dvanaestom veku bilo je mnogo i na Bosnu, gde su verni Bosanci – Bogumili – verno slavili Boga odbacujući dogme rimskih papa. Naročito su za vreme inkvizicije Španija i Češka napunjene pepelom i krvlju mučenika koje je Rim dao da se pogube za veru u Spasitelja. Iako je star još se nije pokajao od svojih zlodela koje je počinio na tobožnjim „jereticima“.
Ali i te pretnje imaju veliku moć i uticaj u zemljama gde njegovo duhovno žezlo vlada, tako da putnici podnose mnogo straha i nevolje, a mnoge svojim plašenjem i pretnjama odvraća od puta Božijega. Ali hvala Bogu da on nema više vlasti da pali lomače i ubija verne koji u veri Hristovoj putuju u nebeski dom, ljubeći nauku Svetoga pisma.
Nema velike koristi svađati se i prepirati sa Rimom. Veću korist i blagostanje čini onaj koji ne mari za njegove pretnje i zlobe, te polazi dalje Božijim putem, imajući pred sobom cilj večnoga života. Rim se ne boji onih koji viču i pišu protiv njega, a još uvek ostaju njegovi članovi. Muke i rane mu zadaju oni koji ćute i ostavljaju ga da bi verno i odano služili svom Spasitelju, jer u Njegovoj žrtvi na Golgoti nalaze odmor svojim dušama; oni koji pođu putem Svetog pisma, ljudske nauke i izmišljotine odbacuju.
