Оsvrt 
Hadson Tejlor
​


Predgovor

ŽIVOT Hadsona Tejlopa (Hudѕon Taylor) ce završio u samom osvitu dvadesetog veka, ali ovi njegovi jedini autobiografski zapisi su zadržali svoj čar i silu. U njima piše o svojoj mladosti i ranim iskustvima kao misionara u Kini, a završava, kada je osnivanjem Kineske unutrašnje misije (Chіna Іnland Mіѕѕіon) 1865. godine, došao na prag svog pravog životnog poziva. Njegovo mesto u analima hrišćanske crkve, obezbeđeno je onim što je kasnije učinio i pretrpeo, da bi omogućio da se evanđelje ponudi milionima ljudi koji žive u unutrašnjosti Kine. Ima vrlo malo ljudi koje je Bog upotrebio da objave Dobru vest njegovog spasenja tako mnogobrojnom narodu i osnuje toliko hrišćanskih crkava. S obzirom na ovoliki uspeh moramo da se upitamo: Kakav je to čovek? Drugi su napisali mnogo knjiga o njemu, ali ovde u najjednostavnijem obliku imamo srž njegovog karaktera. Nije teško uvideti da je bio čovek molitve, vere i mnogo više nalik na Hrista nego što se to obično dešava. U tome je moćan izazov ovih stranica. Hrišćanska crkva nema veće potrebe nego da i dalje pokazuje ovakvo sledbeništvo.
 Dejvid Bentli-Tejlor (Davіd Bentley-Taylor)


SADRŽAJ

1

Sila molitve

DOGAĐAJI koji su ovde opisani i koji su na kraju doveli do osnivanja i razvoja Kineske unutrašnje misije,[1] prvi put su objavljeni na stranicama lista Kineski milioni.[2]
 Mnogi koji su ih čitali, tražili su da se posebno štampaju. Gđica Ginis (Guinness) ih je uključila u svoju knjigu Priča o Kineskoj unutrašnjoj misiji, gde se opisuje Božija dobrota do početka 1894. godine.[3] Pošto su neki i dalje tražili da se objavljuje kao knjižica, izašlo je ovo izdanje.
 Veliki deo sadržaja je uzet iz beležaka za predavanja koja su održana u Kini na konferenciji naših misionara; ovo objašnjava direktan razgovorni stil koji nismo smatrali potrebnim da menjamo.
 Uvek je dobro usredsrediti pažnju na Božiji vid hrišćanske službe i shvatiti da rad Božiji ne znači toliko naš rad za Boga, koliko Božiji rad kroz nas. Pored toga, u našem privilegovanom položaju saradnika sa njim, dok priznajemo koliko koristi i blagoslova propovedanje evanđelja i širenje Istine mogu da donesu grešnom svetu, nikad ne bi trebalo da izgubimo iz vida viši aspekt našeg rada — tj., našu poslušnost Bogu, naše proslavljanje njegovog imena, i radost koju pričinjavamo svome Bogu i Ocu kada živimo i služimo kao njegova voljena deca.
 Mnogi događaji iz mog ranijeg života i službe pokazuju mi veoma jasno ovaj vid našeg rada; dok razmišljam o nekima od njih, svestan sam koliko misijski rad duguje mnogima koji sami nisu mogli ni da idu na misijsko polje — možda i mnogima koji ne mogu mnogo da daju od svojih dobara, a koji će se prilično iznenaditi na onaj Veliki dan kada vide koliko su njihova ljubav, njihovo interesovanje i njihove molitve doprinele tom radu.
 Što se tiče mene i rada koji mi je Bog dozvolio da radim za njega, neizmerno sam zahvalan mojim dragim i poštovanim roditeljima koji su preminuli i ušli u pokoj, ali čiji životi nikada neće prestati da utiču na mene.
 Pre mnogo godina, verovatno oko 1830. srce mog dragog oca koji je onda bio iskreni i uspešni propovednik evanđelja u domovini, bilo je duboko dirnuto duhovnim stanjem Kine pošto je pročitao nekoliko knjiga, a naročito putopise Kapetana Bazila Xola (Baѕіl Hall). Njegove prilike su bile takve da nikada ne bi mogao sam da ode u Kinu da služi, ali je bio pokrenut da se moli — ako mu Gospod podari sina, da ovaj bude pozvan i izabran da radi u toj ogromnoj i tako oskudnoj imperiji koja je onda kako se činilo, bila potpuno zatvorena za istinu. Ja nisam bio svestan njegove želje i molitve, dok se nisam vratio u Englesku posle više od sedam godina otkako sam otplovio za Kinu; jako me je zanimalo da znam kako je ta molitva koja je prineta još pre nego što sam se rodio, bila uslišena.
 Mnogo godina moji voljeni roditelji nisu ni mislili na to da bih ja postao misionar zbog mog slabog zdravlja. Međutim kada je došlo vreme, Bog mi je podario bolje zdravlje, moj život je bio pošteđen i dobio sam snagu za nimalo naporan rad i na misijskom polju i kod kuće, dok su mnogi sa boljim zdravljem podlegli.
 Imao sam mnogo mogućnosti u mladosti da naučim vrednost molitve i Reči Božije; mojim dragim roditeljima je bila radost da dokazuju da ako postoji takvo Biće kao što je Bog, najpametnije je i najbolje za mene i ostale da se pouzdamo u njega, da ga poslušamo, i da se potpuno predamo njegovoj službi. I pored ovih korisnih uzora i pouka, srce mi je ostalo nepromenjeno. Često sam pokušavao da učinim sebe hrišćaninom; naravno, kada u tome nisam uspeo, počeo sam da mislim da iz nekog razloga nije bilo moguće da budem spasen i da najbolje što bih mogao da uradim jeste da se nauživam ovoga sveta, jer za mene nema nade posle groba.
 Dok sam bio u ovakvom stanju, došao sam u kontakt sa ljudima skeptičnih ili bezbožnih pogleda i prihvatio njihovo učenje, zahvalan za tu mogućnost da izbegnem propast koja, ako su moji roditelji i Biblija bili u pravu, čeka onoga koji se ne kaje. Možda to zvuči čudno, ali sam često bio zahvalan za ovo iskustvo skepticizma.
 Nedoslednost hrišćana koji su iako veruju u ono što piše u Bibliji ipak zadovoljni životom onakvim kakvim bi živeli i kad ne bi postojalo te knjige, bio je jedan od najjačih dokaza mojih skeptičnih prijatelja. U to vreme sam često osećao i govorio da kada bih se pretvarao da verujem u Bibliju, pokušao bih bar da živim prema njoj. Bar da dobro isprobam njeno učenje, pa ako se ne bi pokazala verodostojnom i pouzdanom, POTPUNO bih je odbacio. Zadržao sam ovakve poglede i onda kada se Gospodu svidelo da me pozove i čini mi se da mogu da kažem kako sam od tada zaista isprobao Božiju reč. Svakako da me nikad nije izneverila. Nikada nisam imao razloga da se pokajem što sam se tako pouzdao u njena obećanja, ili da se požalim što sam sledio vođstvo koje sam našao u njenim poukama.
 Dozvolite mi da vam ispričam kako je Bog uslišio molitve moje drage majke i moje drage sestre, sada gđe Brumhol (Broomhall), za moje obraćenje. Jednoga dana koji nikad neću zaboraviti, kada mi je bilo oko petnaest godina, moja draga majka je bila odsutna; bio sam na raspustu, tako da sam posle podne pretraživao očevu biblioteku tražeći knjigu kojom bih prekratio dosadu. Ništa me nije privlačilo pa sam počeo da kopam po jednoj korpi s knjižicama. Izabrao sam jedan traktat koji je izgledao interesantno i rekao u sebi: ,,Na početku će biti neka priča, a posle propoved ili naravoučenije; pročitaću priču, a ostalo ću ostaviti onima koji to vole.“
 Seo sam da čitam knjižicu u potpuno nemarnom raspoloženju; bio sam duboko ubeđen u to vreme da ako i postoji spasenje, ono nije za mene i nameravao da ostavim pamflet čim počne o ozbiljnim stvarima. Mogu da kažem da je u ono vreme obraćenje često nazivano ,,uozbiljiti se“ i sudeći prema licima nekih koji su to doživeli, izgleda da je to zaista bila ozbiljna stvar. Zar ne bi bilo dobro da se narod Božiji uvek odaje svojim licem koje bi izražavalo blagoslove i radost spasenja tako jasno, da bi neobraćeni morali obraćenje da nazovu ,,radovati se“ umesto ,,uozbiljiti se“?
 Nisam ni sanjao šta se tada dešavalo u srcu moje drage majke koja je bila udaljena nekih sedamdeset ili osamdeset milja. Toga popodneva je ustala posle ručka sa dubokom čežnjom da se njen sin obrati; pošto nije bila kod kuće i imala više slobodnog vremena nego obično, pružila joj se jedinstvena prilika da se moli za mene. Otišla je u svoju sobu i okrenula ključ u bravi, sa odlukom da ne iziđe napolje dok joj molitve ne budu uslišene. Ta draga majka se molila nekoliko sati za mene i konačno kada to više nije mogla, bila je podstaknuta da slavi Boga za ono što joj je njegov Duh govorio da se već ostvarilo, a to je – obraćenje njenog jedinog sina.
 U međuvremenu sam podigao taj pamflet kao što sam već napomenuo i dok sam ga čitao, pogodila me je rečenica: ,,Svršeno Hristovo delo“. Pomislio sam: ,,Zašto pisac upotrebljava taj izraz? Zašto ne kaže Hristovo delo otkupljenja ili pomirenja?“ Odmah posle toga sinule su mi reči: ,,Svršeno je.“ Šta je svršeno? Odmah sam odgovorio: ,,Potpuno i završeno otkupljenje i pomirenje za greh — dug je platio Zamenik; Hristos je umro za naše grehe i ne samo za naše, nego i za grehe celog sveta.“ Onda sam pomislio: ,,Ako je svo delo završeno i ceo dug plaćen, šta je meni ostalo da uradim?“ I sa ovim je došlo radosno saznanje — kada je Sveti Duh poslao svetlo u moju dušu — ništa na svetu nije trebalo da uradim osim da padnem na kolena, primim ovog Spasitelja i njegovo spasenje i da ga zauvek slavim. Tako, dok je moja majka slavila Boga na kolenima, ja sam ga slavio u starom magacinu gde sam otišao da u miru čitam tu knjižicu.
 Prošlo je nekoliko dana dok se nisam rešio da poverim mojoj sestri svoju radost, a to tek onda kad mi je obećala da neće nikome reći o tajni moje duše. Kada se kroz dve nedelje vratila naša draga majka, ja sam je prvi dočekao na vratima i rekao da imam prijatnu vest. Skoro da i sada osećam njene ruke koje su me zagrlile kada me je privila k sebi i rekla: ,,Znam sine; radujem se već dve nedelje dobroj vesti koju imaš da mi kažeš.“ ,,Pa kako“, rekao sam u iznenađenju, ,,nije valjda Amelija prekršila svoje obećanje? Rekla je da neće nikome reći.“ Draga majka me je uverila da nije čula tu vest ni od jednog ljudskog stvora, i ispričala mi mali događaj koji sam već spomenuo. Složićete se sa mnom da bi bilo čudno kad ne bih verovao u silu molitve.
 I to nije sve. Posle izvesnog vremena podigao sam jedan džepni podsetnik isti kao moj, i misleći da je moj, otvorio ga. Oči su mi pale na neke redove u tom notesu, koji je pripadao mojoj sestri, gde je pisalo da će se moliti svakoga dana dok god Bog ne odgovori na molitvu za obraćenje njenoga brata. Tačno posle mesec dana Gospod me je izveo iz tame u svetlost.
 Odgajan u takvom krugu i spasen pod takvim okolnostima, bilo je možda prirodno što sam od početka svog hrišćanskog života shvatio da su obećanja stvarna i da je molitva ozbiljan ugovor sa Bogom bilo da se molimo za sebe, ili za one za koje tražimo njegov blagoslov.

SADRŽAJ

2

Poziv na službu

POSLE izvesnog vremena, prošla je prva radost mog obraćenja i nastupio je period bolne umrtvljenosti duše i mnogih konflikta. Prošlo je i to, i došlo je do dubljeg shvatanja lične slabosti i zavisnosti od Gospoda kao jedinog čuvara i Spasitelja njegovog naroda. Kako je slatko za dušu koja je premorena i razočarana u svojim borbama sa grehom, da se odmara uzdajući se u Izrailjevog Pastira.
 Svega nekoliko meseci posle mog obraćenja, imao sam jedno slobodno popodne pa sam se povukao u svoju sobu da to vreme provedem u zajednici s Bogom. Dobro se toga sećam. Sećam se kako sam s radošću u srcu izlio svoju dušu pred Bogom. Izražavao sam svoju ljubav prema onome koji je sve učinio za mene – koji me je spasao kada sam izgubio svaku nadu, štaviše i želju za spasenjem. Molio sam ga da mi da da radim za njega nešto što bi prema njemu bio dokaz moje ljubavi i zahvalnosti; neku službu samoodricanja, ma šta bilo, bez obzira na to koliko je teško ili beznačajno; nešto što bi njemu bilo ugodno i što bih mogao da radim za njega, koji je toliko učinio za mene. Dobro se sećam kako sam u bezuslovnom posvećenju predao na oltar i sebe i svoj život, svoje prijatelje, sve što imam. Kako je samo duboko zadovoljstvo ispunilo moju dušu sa uverenjem da je moja žrtva bila primljena. Božije prisustvo mi je postalo sasvim stvarno i blaženo. Iako mi nije bilo još ni šesnaest godina, sećam se kako sam se opružio po zemlji i ležao nepomično pred njim, u neizrecivom strahopoštovanju i neopisivoj radosti.
 Nisam znao za kakvu sam službu bio primljen, ali me je obuzela duboka sigurnost da nisam više svoj i to ubeđenje se nikada nije izgubilo. To je tada postalo veoma stvarno saznanje. Posle dve-tri godine neko mi je ponudio veoma povoljnu priliku za medicinske studije, pod uslovom da budem kod jednog lekara koji mi je bio i prijatelj i učitelj. Međutim, znao sam da ne smem da se prihvatim takve obaveze. Nisam više bio svoj, pa nisam mogao više ni da raspolažem sobom. Nisam znao kada i kako će Onaj kome jedino pripadam i kome je kako sam bio ubeđen uvek trebalo da budem na raspolaganju, da me pozove u svoju službu.
 Nekoliko meseci posle ovog mog posvećenja, shvatio sam u duši da Gospod želi da radim u Kini. Činilo mi se veoma verovatno da će me taj rad koštati života, jer Kina tada nije bila otvorena kao što je to sada.[4] Vrlo malo misijskih društava je u to vreme imalo svoje predstavnike u Kini; bilo je jako malo knjiga o misiji u Kini koje sam mogao da čitam. Saznao sam međutim, da je Kongregacionalni propovednik u mom rodnom mestu imao primerak knjige Kina od Medhursta (Medhurst), te sam svratio do njega i zamolio ga da mi je pozajmi. Bio je ljubazan pa mi je dao pitajući me zašto želim da je čitam. Rekao sam mu da me je Bog pozvao da provedem život u misijskoj službi u toj zemlji. „A kako nameravaš tamo da ideš?“ pitao je. Odgovorio sam da uopšte ne znam i da mi se čini da ću morati da radim kao što su radila dvanaestorica i sedamdesetorica u Judeji; moraću da idem bez novčanika i torbe oslanjajući se na Onoga koji me je pozvao, da će se on brinuti za sve moje potrebe. Propovednik mi je ljubazno stavio ruku na rame i odgovorio: „Ah sinko moj, kad porasteš, postaćeš mudriji. Tako nešto je moglo kada je sam Hristos bio na zemlji, ali sad više ne.“
 Od tada sam porastao, ali nisam postao mudriji. Još više sam ubeđen da kad bismo više sledili uputstva našeg Gospoda i uverenja koja je dao svojim prvim učenicima, otkrili bismo da ona isto tako odgovaraju i našem vremenu, kao i onom u kojem su prvobitno data.
 Knjiga Medhursta o Kini je podvukla vrednost medicinskih misija u toj zemlji, i to me je navelo da se posvetim medicinskim studijama kao dobroj pripremi.
 Moji dragi roditelji me nisu ni odvraćali ni hrabrili u mojoj želji da idem u misijsku službu. Savetovali su me sa velikim uverenjem da razvijem sposobnosti moga tela, razuma, srca i duše, i da čekam u molitvi na Gospoda potpuno spreman, ako bi on pokazao da sam se prevario što sledim njegovo vođstvo, ili da idem, ako bi mi vremenom otvorio vrata za misijsku službu. Imao sam više mogućnosti da dokažem kako je to bio dobar savet. Počeo sam više da se krećem na vazduhu da bih ojačao svoje telo. Sklonio sam svoj perjani dušek i još onoliko telesnih udobnosti koliko sam mogao, da bih se spremio za grublji način života. Počeo sam da se bavim onim što sam mogao od hrišćanskog rada. Delio sam traktate, predavao u nedeljnoj školi, obilazio siromašne i bolesne kad god bi se za to pružila prilika.
 Pošto sam se jedno vreme pripremao kod kuće, otišao sam u Hal na medicinske i hirurške studije. Tamo sam postao pomoćnik jednog lekara koji je bio povezan sa Halskom medicinskom školom, i bio hirurg za nekoliko fabrika koje su donosile mnoge unesrećene slučajeve u našu kliniku; to mi je pružilo mogućnost da vidim i da se vežbam u malim hirurškim operacijama.
 Tamo se desilo nešto što ne smem da propustim. Pre nego što sam otišao od kuće, moju pažnju je privuklo pitanje o odvajanju prvina i određenog procenta od svojih dobara za Gospodnju službu. Smatrao sam da bi bilo dobro da proučavam to pitanje sa Biblijom u ruci, pre nego što odem od kuće i dođem u situaciju gde bi pritisak okolnih potreba i briga mogao da utiče na moje zaključke. Tako sam došao do ubeđenja da treba da odvajam za Gospodnju službu bar jednu desetinu od sveg novca koji bih zaradio ili dobio na poklon. Plata koju sam tada primao kao medicinski pomoćnik u Halu omogućila bi mi da to lako činim. Zbog promena u porodici mog dragog prijatelja i poslodavca, bilo je potrebno da stanujem van njegove kuće. Našao sam udoban smeštaj kod jednog rođaka; pored sume koja je bila određena za moju platu, primio sam tačno koliko je trebalo za stanarinu.
 Sada mi se nametnulo pitanje da li treba da odvojim desetak i od ovoga. Bio je to svakako deo mog dohotka, i znao sam da se taj novac ne bi isključio kada bi se radilo o državnom porezu na dohodak. S druge strane, kad bih odbio desetak i od tog novca, ne bi ostalo dovoljno za druge potrebe. Jedno vreme sam bio u velikoj nedoumici šta da radim. Posle mnogo razmišljanja i molitve, napustio sam udoban stan i srećan krug gde sam onda stanovao; našao sam stančić u predgrađu – dnevnu sobu i spavaću sobu ujedno – brinući se sam za hranu. Ovako sam mogao bez poteškoća da dam desetinu od cele moje plate. Iako me je ta promena prilično pogodila, primio sam nemali blagoslov.
 Imao sam više vremena da sam proučavam Božiju reč, da obilazim siromašne, i da objavljujem evanđelje u letnjim večerima; imao sam više vremena nego što bih to inače imao. Pošto sam na ovaj način došao u kontakt sa mnogima koji su bili u neprilikama, brzo sam uvideo da bi to bila privilegija da još više štedim; nije mi bilo teško da dam mnogo veći procenat od svoje plate, nego što sam to u početku mislio.
 Otprilike u ovo vreme jedan prijatelj mi je skrenuo pažnju na lični ponovni dolazak našeg Gospoda Isusa. Dao mi je spisak citata na tu temu bez daljeg komentara, savetujući mi da to proučavam. Posvetio sam prilično vremena za proučavanje Svetog pisma u vezi s tim; uvideo sam da će taj isti Isus koji je napustio našu zemlju u svom vaskrslom telu, ponovo doći i stati svojim nogama na Maslinsku goru; zauzeće zemaljski presto svoga oca Davida koji mu je obećan, još pre nego što se rodio. Video sam i to da je kroz ceo Novi zavet Gospodnji dolazak bio velika nada njegovog naroda; ona se uvek navodila kao najveći razlog za posvećenje i službu, kao i najveća uteha u nevoljama i kušnjama. Uvideo sam i to, da datum njegovog povratka po njegov narod nije otkriven, i da je stoga njihova privilegija da žive iz dana u dan, iz sata u sat, kao ljudi koji čekaju Gospoda. Da kada živimo tako, beznačajno je takoreći, da li dolazi u određeni čas ili ne; važno je da budemo spremni, da bismo mogli kad god se pojavi da podnesemo račune sa radošću, a ne sa žalošću.
 Ova blažena nada je uticala na mene na sasvim praktičan način. To me je navelo da pregledam svoju malu biblioteku, da bih video da li imam knjiga koje mi nisu potrebne ili koje mi ubuduće neće više koristiti. Takođe, i da pregledam svoju skromnu garderobu, da bih bio potpuno siguran da tu nema nijedne stvari za koju ne bih voleo da podnesem račune kada bi Gospod odmah došao. Biblioteka mi se usled toga znatno smanjila, na korist nekih od mojih komšija, i na mnogo veću korist moje duše. Otkrio sam da imam nešto od odeće koja bi mogla bolje da se iskoristi na drugi način.
 Veoma mi je pomoglo da s vremena na vreme ponovo tako uradim; nikad nisam pregledao svoju kuću od podruma do potkrovlja sa ovim ciljem, a da nisam primio veliku duhovnu radost i blagoslov. Verujem da smo svi u opasnosti — možda zbog nemarnosti, možda zbog zauzetosti, da gomilamo stvari koje bi drugi mogli da koriste, a koje nama nisu potrebne i koje nas lišavaju blagoslova kada ih zadržavamo. Kada bi se sve zalihe Crkve Božije dobro iskoristile, koliko bi se više uradilo! Koliko bi se više gladnih nahranilo i nagih obuklo, koliko bi onih koji nikad nisu čuli evanđelje imalo mogućnosti da ga čuje! Preporučujem vam da ovo prihvatite kao nešto korisno, kad god vam to okolnosti dozvoljavaju.

SADRŽAJ

3

Priprema za službu

IMAO sam dvostruki cilj: da se navikavam da trpim poteškoće i da štedim, da bih što više pomogao onima među kojima sam provodio veliki deo vremena u službi evanđelja. Uskoro sam otkrio da mogu da živim sa mnogo manje nego što sam ranije mislio. Prestao sam da kupujem puter, mleko i druge luksuze, i otkrio sam da ako živim većinom od ovsene kaše i pirinča sa povremenim dodacima, potrebno mi je veoma malo novca za lične potrebe. Na ovaj način sam mogao da koristim više od dve trećine svoga dohotka u druge svrhe. Što sam manje trošio na sebe i što sam više davao, to su radost i blagoslov moje duše bivali veći. Imao sam srećno iskustvo neizrecive radosti po ceo dan, svakoga dana. Bog, moj Bog bio je živa, sjajna stvarnost, a meni je ostalo samo da mu radosno služim.
 Međutim, bilo mi je veoma teško da zamislim da ću otići u Kinu, daleko od ljudske pomoći, da tamo zavisim isključivo od živog Boga za zaštitu, potrebe i bilo koju pomoć. Pomislio sam da bi trebalo da mi se ojačaju duhovni mišići za takav poduhvat. Bio sam siguran da ako moja vera ne otkaže, neće ni Bog, ali šta bi bilo kada bi se vera pokazala nedovoljnom? U to vreme još nisam naučio da čak i ,,ako smo neverni, on ostaje veran, jer ne može da se odrekne samoga sebe“; zato sam ozbiljno razmišljao o tome – ne da li je on veran, nego da li ja imam dovoljno jaku veru da bih se prihvatio zadatka koji mi je poveren.
 Pomislio sam u sebi: ,,Kad dođem u Kinu, neću imati kome da se obratim – jedino Bogu. Koliko je dakle važno da naučim pre nego što napustim Englesku, da pokrenem čoveka kroz Boga, samo molitvom.“
 Pošto je moj ljubazni poslodavac u Halu uvek bio mnogo zauzet, želeo je da ga podsetim kada treba da mi da platu. Rešio sam da to ne činim direktno, nego da se molim da ga Bog podseti i time da me ohrabri zato što je odgovorio na moju molitvu. Jednom, kada se približavao dan da mi se isplati tromesečna plata, ja sam se kao i uvek molio u vezi s tim. Došao je taj dan, ali moj ljubazni prijatelj to uopšte nije spomenuo. Nastavio sam da se molim i prolazili su dani, ali nije se setio; na kraju, kada sam jedne subote uveče sređivao svoje račune, ustanovio sam da mi je ostao samo još jedan novčić — oko pola krune.[5] Zasada nisam ni u čemu oskudevao, tako da sam nastavio da se molim.
 Te nedelje sam bio veoma radostan. Kao i uvek, srce mi je bilo puno, prepuno blagoslova. Pošto sam pre podne išao na službu, posle podne i veče sam posvetio za širenje evanđelja po kućama, koje sam obično posećivao u najbednijem kraju grada. U takvim vremenima, meni se činilo kao da je nebo počinjalo još ovde na zemlji; sve što mogu da tražim je veća sposobnost za radost, a ne potpunije ispunjenje onoga što sam imao. Kada sam završio svoju poslednju posetu oko deset sati uveče, jedan siromašni čovek me je zamolio da pođem da se pomolim sa njegovom ženom koja je umirala. Ja sam odmah pristao, ali dok smo išli ka njegovoj kući pitao sam ga zašto nije pozvao sveštenika, jer sam video prema njegovom naglasku da je Irac. Rekao je da je to već uradio, ali da je sveštenik odbio da dođe ako mu ne bude dao osamnaest penija. On ih nije imao. Njegova porodica je gladovala. Odmah mi je palo na pamet da je sav novac što imam na svetu, taj jedini novčić od pola krune. Pored toga, već me je čekala činija retke kaše koja je predstavljala moju večeru. U kući je bilo dovoljno za doručak ujutro, ali ipak nisam ništa imao za sutrašnji ručak.
 Radost u mom srcu se nekako prekinula. Umesto da sebe prekorevam, počeo sam siromahu da držim pridiku da nije dobro radio što je dozvolio da dođe u takvo stanje, koje mi je upravo opisao. Trebalo je da se prijavi za pomoć. Odgovorio je da je to već uradio i da su mu rekli da dođe sutra ujutru u jedanaest sati, ali se bojao da njegova žena neće preživeti noć. ,,Ah“, pomislio sam, ,,kad bih samo imao dva šilinga i šest penija (što je takođe bilo trideset penija) umesto ovo pola krune, zaista bih rado dao ovim siromašnim ljudima jedan šiling!“ Nisam ni pomislio da se odvojim od svog novčića od pola krune, niti sam sanjao da je istina jednostavno u tome, što sam mogao da imam poverenja u Boga plus jedan šiling i šest penija. Međutim, još nisam bio spreman da se pouzdam samo u njega, bez imalo novca u džepu.
 Čovek me je uveo u jedno dvorište, kroz koje sam ga bojažljivo sledio. Dolazio sam tu i ranije, a poslednji put su grubo postupali sa mnom, iscepali mi traktate i rekli da više ne dolazim. Zbog toga sam bio prilično zabrinut. Ipak, to je bio put dužnosti, pa sam nastavio da ga sledim. Odveo me je uz neke trošne stepenice u jednu sobu žalosnog izgleda. Prizor me je zaprepastio! Tu je stajalo četvoro ili petoro dece, a njihovi upali obrazi i slepoočnice su nepogrešivo govorili o tome da polako umiru od gladi. Na bednoj slamarici je ležala sirota iznurena majka, a pored nje dete staro samo trideset i šest sati. Beba je više stenjala nego plakala i izgledala je iscrpljena i slaba. ,,Ah!“ pomislio sam, ,,kad bih samo imao dva šilinga i šest penija umesto pola krune, rado bih im dao šiling i šest penija!“ Nažalost never me je sprečila da poslušam pobudu i da im dam sve što imam, i time olakšam njihovu nevolju.
 Nije ni čudo što nisam mogao mnogo da tešim ove jadnike. Meni je trebala uteha. Međutim, počeo sam da im govorim da ne treba da očajavaju, jer i pored toga što su u velikim nevoljama, postoji ljubazni Otac na nebu koji nas voli. Nešto mi je govorilo: ,,Licemeru! Govoriš ovim neobraćenim ljudima o ljubaznom Ocu na nebu, a sam nisi spreman da se pouzdaš u njega bez pola krune u džepu!“ Skoro da sam se ugušio. Kako bih rado napravio kompromis sa svojom savešću, kada bih imao jedan florin i šest penija! Rado bih dao ceo florin,[6] a ostalo zadržao za sebe. Međutim, tada još nisam bio spreman da se pouzdam u samog Boga bez tih šest penija.
 Pod takvim okolnostima je bilo nemoguće razgovarati; čudno je reći, ali mislio sam da mi neće biti teško da se molim. U to vreme molitva mi je bila prava radost; vreme koje sam tako provodio, nikada mi nije bilo dosadno i nikada nisam ostao bez reči. Činilo mi se da je sve što bih trebalo da uradim, to je da kleknem i da se pomolim, pa bi olakšanje došlo i njima i meni. ,,Zamolili ste me da dođem da se molim sa vašom ženom“, rekao sam čoveku, ,,dakle pomolimo se.“ Kleknuo sam, ali samo što sam otvorio usta za ,,Oče naš koji si na nebesima“, savest je rekla: ,,Zar se usuđuješ da ismejavaš Boga? Kako smeš da klečiš i da ga nazoveš Ocem, s novčićem od pola krune u džepu?“ Ni pre ni posle nisam doživeo takvu borbu. Kako sam uspeo da završim tu molitvu ne znam, i da li su izgovorene reči bile povezane ili ne, ne znam, ali ustao sam sa kolena veoma uznemiren.
 Jadni otac mi se obratio i rekao: ,,Vidite u kakvom smo strašnom stanju, gospodine; ako možete da nam pomognete, u ime Boga pomozite nam!“ Odjednom mi je sinulo u glavi: ‘Daj onome koji ti traži’, a u reči Carevoj je sila. Zavukao sam ruku u džep i polako izvadio pola krune i dao je čoveku, govoreći da mu se možda čini kako mi je lako da im pomognem na ovakav način, budući da sam prilično imućan. Kada sam mu dao taj novčić, dao sam mu sve što imam. Ono što sam pokušao da mu kažem bilo je istina — Bog je stvarno Otac i možemo da imamo poverenje u njega. Sva radost mi se odmah vratila u srce kao potok. Mogao sam bilo šta da kažem i da tako osećam, a ono što je dotada sprečavalo blagoslov nestalo je – nadam se zauvek. Ne samo da je život te jadne žene bio spasen, nego sam shvatio da je i moj život bio spasen! Mogao je da propadne i verovatno bi propao kao hrišćanski život, da tada nije milost pobedila i da nisam poslušao glas Božijeg Duha.
 Dobro se sećam kako sam se te noći vratio u svoj stan, sa srcem koje je bilo isto tako lako kao i moj džep. Prazne ulice su odjekivale pesmom hvale koju nisam mogao da zadržim. Kada sam uzeo činiju kaše pre spavanja, ne bih je zamenio ni za carevu večeru. Kada sam klekao pored kreveta, podsetio sam Gospoda na njegovu reč, da onaj koji daje siromašnima, daje Bogu u zajam. Zamolio sam ga da ne oduži s tim zajmom, jer ću sutra ostati bez ručka. Proveo sam noću u miru iznutra i spolja.
 Sutradan ujutro uzeo sam činiju kaše, i pre nego što sam je pojeo, čuo sam kako poštar kuca na vrata. Nisam obično primao poštu ponedeljkom, jer moji roditelji i većina mojih prijatelja nisu slali poštu subotom. Prilično sam se iznenadio kada je ušla gazdarica držeći pismo ili paket u mokroj ruci koju je uvila u kecelju. Pogledao sam pismo, ali nisam mogao da prepoznam rukopis. Rukopis je bio nepoznat, ili je bio namerno izvrnut – i žig je bio nejasan. Nisam mogao da odredim odakle je. Kada sam otvorio koverat, pisma nije bilo. Zavijene u belu hartiju, bile su tu kožne rukavice, iz kojih je kada sam ih pogledao, začudo, ispalo na zemlju pola soverena.[7] ,,Hvala Gospodu!“ uzviknuo sam; ,,četiristo odsto kamate za ulog od samo dvanaest sati“; to je dobra kamata. Kako bi trgovci iz Hala rado pozajmljivali novac uz takvu kamatu! Tog časa sam odlučio da svoju ušteđevinu ili zaradu ulažem u banku koja ne može da bankrotira — odluka za koju se još nisam pokajao.
 Ne mogu vam reći koliko često su se moje misli vraćale na ovaj događaj, ili koliko mi je pomogao u svim teškim okolnostima u kasnijem životu. Ako smo verni Bogu u malim stvarima, steći ćemo iskustvo i silu, što će nam pomoći u ozbiljnijim kušnjama života.

SADRŽAJ

4

Još neki odgovori na molitvu

TO divno i milostivo izbavljenje o kome sam govorio, učinilo mi je veliku radost i ojačalo moju veru, ali ma koliko ekonomisao sa tih deset šilinga, oni ne mogu dugo trajati. Ipak je bilo potrebno da nastavim da se molim i tražim da veća suma koja je još trebalo da mi se isplati ne bude zaboravljena. Međutim, ispalo je kao da su sve moje molbe ostale neuslišene. Nije prošlo ni petnaest dana, a našao sam se u sličnoj situaciji u kojoj sam bio one nedelje uveče, a koje se vrlo dobro sećam. U međuvremenu sam nastavio da molim Boga sve usrdnije, da on svojom milošću podseti mog poslodavca da je već prošao rok za moju platu. Naravno, nije me uznemiravala oskudica u novcu — trebalo je samo da tražim i odmah bih ga dobio. Najviše me je okupiralo pitanje: Da li mogu da idem u Kinu, i da li će nedostatak moje vere u Božiju silu da bude toliko ozbiljna prepreka, da neću moći da se upustim u ovu toliko vrednu službu?
 Pri kraju nedelje sam bio veoma zbunjen. Nisam mislio samo na sebe. U subotu uveče je trebalo da platim gazdarici koja je bila hrišćanka, i znao sam da ne može bez novca. Da li bi trebalo radi nje da spomenem svoju platu? Kada bih tako uradio, time bih priznao barem sebi, da nisam spreman za misijsku službu. Posvetio sam skoro sve vreme dok nisam radio — ceo četvrtak i petak, u iskrenom rvanju sa Bogom u molitvi; kada je došla subota, još uvek sam bio u istom položaju. Sada sam revnosno tražio da mi se pokaže da li sam dužan da prekinem ćutanje i razgovaram s mojim poslodavcem, ili da i dalje čekam Božije vreme. Koliko sam mogao da prosudim, primio sam uverenje da je najbolje čekati njegovo vreme, i da će Bog na neki način da se umeša. Zato sam čekao s mirom u srcu i bez osećanja tereta.
 Oko pet sati posle podne, kada je doktor završio pisanje recepata i obišao poslednjeg pacijenta, srušio se u fotelju i počeo da govori o Bogu po svom običaju. Bio je pravi hrišćanin i često smo imali radosnu duhovnu zajednicu. Ja sam bio zauzet čuvanjem posude u kojoj je vrila neka smesa, i na koju je trebalo dobro da pazim. Bilo je dobro što sam tako učinio, jer je on bez neke očigledne veze sa onim što je pre toga bilo, odjednom rekao:
 ,,Tejlore, da nije već vreme za tvoju platu?“ Možete zamisliti šta sam osećao! Morao sam da progutam dva-tri puta pre nego što sam mogao da odgovorim. Držeći oči na posudi i okrenut lekaru leđima, rekao sam što sam mogao tiše da je rok već prošao. Kako sam bio zahvalan! Bog je sigurno čuo moju molitvu, i učinio u vreme moje velike potrebe da se lekar seti moje plate, bez ijedne reči ili sugestije s moje strane. Odgovorio je: ,,O, žao mi je što me nisi podsetio! Znaš koliko sam zauzet; šteta što se nisam ranije setio, jer sam upravo poslao sav novac što sam imao kod sebe u banku, inače bih te odmah isplatio.“ Nemoguće je opisati osećanja koja je ova neočekivana izjava izazvala u meni. Nisam znao šta da radim. Sva sreća, smesa je provrila i imao sam dobar razlog da izletim iz sobe s posudom. Rado sam otišao i sklonio se dok doktor nije otišao kući. Bio sam veoma zahvalan što nije primetio kako sam se osećao.
 Čim je otišao, morao sam da odem u svoj sobičak i izlijem svoje srce pred Gospodom, dok mi se nisu povratili mir — i više nego mir — zahvalnost i radost. Znao sam da Bog ima svoj put, i da me neće izneveriti. Tražio sam njegovu volju ranije tog dana i koliko sam mogao da prosudim, trebalo je strpljivo da čekam, a Bog će sada raditi na neki drugi način.
 Proveo sam to veče kao i obično, čitajući Reč i spremajući predmete za koje sam mislio da ću o njima morati sutra da govorim po kućama. Čekao sam možda malo duže nego obično. Na kraju, negde oko deset sati, pošto niko nije dolazio obukao sam kaput i spremao se da pođem kući, zahvalan što ću morati sam da otključam vrata, jer je moja gazdarica imala običaj da legne rano. Sigurno neće biti pomoći te večeri, ali možda će Bog učiniti nešto za mene do ponedeljka; tada ću moći da dam gazdarici novac koji bih joj inače dao ranije, da sam ga imao.
 Taman sam hteo da ugasim gas-lampu, kad sam čuo doktorov korak u dvorištu koje je bilo između njegove kuće i ordinacije. Smejao se sam sebi veoma srdačno, kao da ga je nešto jako zabavljalo. Kada je ušao u ordinaciju, tražio je knjigu računa i rekao mi da je za veliko čudo, jedan od njegovih najbogatijih pacijenata malopre došao da plati svoj račun. Zar to nije čudno? Nije mi palo na pamet da to ima veze sa mojim slučajem, jer bih se inače možda zbunio; gledano očima nezainteresovanog posmatrača, veoma me je zanimalo to što je čovek koji se prosto valjao u novcu, došao posle deset sati uveče da plati lekaru račun. Mogao je da ga plati bilo kada, jednostavno čekom. Izgleda da nekako nije mogao da se smiri dok ne sredi stvar i zato je došao da plati što duguje u ovo neuobičajeno vreme.
 Novac je uveden u knjigu i lekar je hteo da izađe, ali se odjednom okrenuo i ponudio mi nekoliko novčanica koje je upravo primio, i rekao na moje veliko iznenađenje i zahvalnost: ,,Uzgred Tejlore, bolje ti uzmi ovaj novac; nemam sitno, ali ostatak ću ti dati iduće nedelje.“ Ponovo sam bio sâm — nisam pokazao svoja osećanja; vratio sam se u svoju sobicu da slavim Gospoda s radošću u srcu, što ću ipak moći da idem u Kinu.
 Za mene taj događaj nije bio sitnica. Mnogo mi je pomogao i tešio me kada bih ga se ponekad prisetio u Kini, dok sam prolazio kroz teške situacije.
 Polako se približavalo vreme kada se smatralo da bi trebalo da napustim Hal i odem na medicinsku obuku u Londonsku bolnicu. Tamo bih proveo neko vreme, a onda bih kako sam verovao, otpočeo moj životni zadatak u Kini. Iako sam se radovao Božijoj spremnosti da čuje i usliša molitve i pomaže svom polupouzdanom, poluplašljivom detetu, znao sam da ne mogu da odem u Kinu dok ne razvijem i isprobam svoju sposobnost da se oslanjam na njegovu vernost. Za to mi se pružila jedna naročita prilika.
 Moj dragi otac je ponudio da mi plati sve troškove dok sam u Londonu. Međutim, znao sam da bi zbog nedavnih gubitaka koje je pretrpeo, ovo bila znatna žrtva za njega. To se desilo upravo onda kada je izgledalo da bi trebalo da idem dalje. Neposredno pre toga sam se upoznao sa odborom Društva za Evangelizaciju Kine,[8] ca kojim sam kasnije i otišao u Kinu, a naročito sa sekretarom, mojim cenjenim i dragim prijateljem gospodinom Džordžom Pirsom (George Pearѕe). On je tada radio na berzi, ali je sada već mnogo godina i sam misionar. Pošto nije znao predlog moga oca, i odbor je ponudio da plati moje troškove dok sam u Londonu. Zbog ove dve ponude, isprva mi nije bilo jasno šta bi trebalo da uradim. Kada sam pisao i ocu i sekretarima, rekao sam im da ću se moliti nekoliko dana u vezi s njihovim ponudama, dok ne rešim kako da postupim. Spomenuo sam ocu ponudu odbora, a sekretarima, njegovu ponudu.
 Posle, dok sam čekao na Boga u molitvi za vođstvo, postalo mi je jasno da mogu lako da odbijem obe ponude. Sekretari društva neće znati da sam se potpuno predao Bogu za svoje potrebe, a otac će zaključiti da sam prihva-tio drugu ponudu. Dakle, pisao sam i odbio obe ponude. Razmišljao sam da pošto se sada niko drugi ne brine o meni, jednostavno sam u Božijim rukama; a on, koji poznaje moje srce, ako želi da me ohrabri za odlazak u Kinu, blagosloviće moju odluku da zavisim samo od njega, dok sam još kod kuće.

SADRŽAJ

5

Život u Londonu

SADA neću pokušavati da opisujem u detalje kako se Gospodu svidelo — često na moje veliko iznenađenje kao i na moju radost — da mi pomaže s vremena na vreme. Ubrzo sam otkrio da u Londonu nije moguće živeti tako jeftino kao u Halu. Da bih smanjio troškove, delio sam sobu s mojim rođakom četiri milje daleko od bolnice, a brinuo sam se za hranu sam. Posle nekoliko pokušaja, uvideo sam da je najjeftinije živeti skoro isključivo od crnog hleba i vode. Tako sam mogao najbolje da koristim ono što mi je Bog davao. Neke od mojih troškova nisam mogao da smanjim, ali ishrana je bila većinom pod mojom kontrolom. Jedna velika vekna crnog hleba, koju sam kupovao svakog dana za dva penija dok sam išao peške od bolnice, bila mi je dovoljna za večeru i doručak. Uz ovu hranu i nekoliko jabuka za ručak, imao sam snage da pešačim osam ili devet milja dnevno — pored toga što sam pešačio po bolnici i medicinskoj školi.
 Moram da spomenem jedan slučaj koji se desio otprilike u to vreme. Muž moje bivše gazdarice iz Hala je bio prvi oficir na brodu koji je plovio iz Londona, i pošto sam ja primao njegovu platu i slao njoj, nije morala da plaća nikome procenat. Ovo sam radio nekoliko meseci. Jednom mi je pisala i molila da joj pošaljem sledeću platu što pre, jer je uskoro trebalo da plati kiriju. Ta molba je stigla u nezgodno vreme. Mnogo sam učio za ispite nadajući se da ću dobiti stipendiju koja bi mi dobrodošla, i nisam imao vremena da odem u najprometnije doba dana u grad da tražim taj novac. Međutim, imao sam dovoljno novca kod sebe, pa sam joj poslao s namerom da idem i tražim platu odmah posle ispita, pa bih to zadržao za sebe.
 Pre nego što je došao ispit, medicinska škola se zatvorila na jedan dan zbog sahrane grofa Velingtona (Wellіngton), i imao sam mogućnost da odem u kancelariju koja se nalazila u jednoj poprečnoj ulici kod Čipsajda, i zatražim sumu koju je trebalo da isplate. Na moje iznenađenje i zaprepašćenje, službenik je rekao da ne može da mi da platu, jer je dotični oficir pobegao sa broda i otišao da kopa zlato. ,,Oh“, rekao sam, ,,veoma mi je nezgodno, jer sam taj novac već dao i znam da njegova žena neće imati mogućnosti da mi ga vrati.“ Službenik je rekao da mu je veoma žao, ali mora da sluša naređenje. Dakle, iz tog pravca nije bilo pomoći. Posle kratkog razmišljanja, došao sam do utešnog zaključka; pošto sam se oslanjao na Gospoda za sve, a njegove zalihe nisu ograničene, mala je stvar da li dolazim ranije ili kasnije u položaj gde mi treba novac od njega. Zbog toga moja radost i mir nicy bili zadugo prekinuti.
 Uskoro posle toga, možda još iste večeri, dok sam ušivao nekoliko listova hartije da bih hvatao beleške na predavanjima, slučajno sam se ubo u kažiprst na desnoj ruci i posle nekoliko minuta potpuno zaboravio na to. Sytradan u bolnici sam nastavio sa seciranjem kao i pre. Bilo je to telo jedne osobe koja je umrla od zarazne groznice, te je bilo neprijatnije i opasnije nego obično. Ne moram ni da kažem da smo mi koji smo radili na tom telu secirali sa posebnom pažnjom, znajući da najmanja ogrebotina može da nas košta života. Ubrzo sam počeo da osećam veliki umor. Dok sam u podne obilazio hirurška odeljenja, morao sam da izletim i naglo povraćam što je vrlo neobično za mene, pošto sam vrlo malo jeo i to ništa što mi ne bi prijalo. Pošto mi se već vrtelo u glavi, osvežio sam se hladnom vodom i mogao da se pridružim ostalim studentima. Međutim, bilo mi je sve gore i pre nego što se završilo poslepodnevno predavanje iz hirurgije, nisam više mogao da držim olovku i pišem. Do kraja sledećeg predavanja, cela ruka i desna strana su me strašno bolele. Izgledalo je i osećao sam da sam jako bolestan.
 Pošto više nisam mogao da radim, otišao sam u salu za seciranje da uvijem deo na kome sam radio i sklonim svoje stvari, te sam rekao profesoru koji nas je obučavao i koji je bio veoma dobar hirurg: ,,Ne znam šta mi se desilo“, i opisao mu simptome. Rekao je: ,,Sasvim je jasno šta se desilo; mora da ste se posekli dok ste secirali, a i sami znate da je to slučaj zloćudne groznice.“ Uveravao sam ga da sam mnogo pazio, i da sam potpuno siguran da se nisam posekao ili ogrebao. ,,Ma mora da jeste“, odgovorio je. Pažljivo je pregledao moju ruku, ali nije mogao ništa da nađe. Odjednom sam se setio da sam se sinoć ubo iglom u prst, i upitao sam ga da li je moguće da je ubod iglom još uvek bio otvoren. Njegovo mišljenje je bilo da je to verovatno uzrok moje nevolje, i posavetovao me je da nađem kočije i da se što pre vratim kući i sve sredim, jer sam, ,,mrtav čovek“.
 Moje prvo osećanje je bila žalost što neću moći da idem u Kinu, ali uskoro je sledila misao: ,,Ako se ne varam, imam šta da radim u Kini i neću umreti. Radovao sam se što sam mogao da govorim tome prijatelju koji je ubeđeni skeptik po pitanju duhovnih stvari, o radosti koju mi je dalo očekivanje da ću uskoro biti kod mog Gospoda. Tom prilikom sam mogao da mu kažem da smatram da neću umreti, jer ako se ne varam, čeka me posao u Kini. Ako je tako, moram da preživim, ma koliko borbe bile teške. ,,Dobro“, odgovorio je, ,,samo uzmite kočije i vratite se što brže kući. Nemate vremena za gubljenje, jer uskoro nećete biti u stanju da sredite svoje stvari.“
 Nasmejao sam se predlogu da se vratim kući kočijama, jer za tako nešto više nisam imao novca. Zato sam rešio da idem peške, ako to ikako budem mogao. Uskoro me je izdala snaga i zaključio sam da ne vredi pokušavati peške. Uhvatio sam omnibus od Vajtčapel Crkve do Faringdon Ulice, a zatim od Faringdon Ulice preseo, i uz veliku muku stigao u blizinu Soho trga iza koga sam stanovao. Kada sam ušao u kuću, tražio sam tople vode od služitelja i zamolio ga veoma usrdno — kao umirući čovek, da primi večni život kao dar od Boga, kroz Isusa Hrista. Oprao sam glavu i probo prst da pustim zatrovanu krv. Strašno me je bolelo. Onesvestio sam se i ležao jedno vreme u nesvesti. Kad sam došao sebi, primetio sam da me je neko odneo do kreveta.
 Došao je jedan od mojih ujaka koji je stanovao u blizini i poslao nekoga po svog lekara — pomoćnog hirurga Vestminsterske bolnice. Uveravao sam ujaka da medicina ne može da mi pomogne i da ne želim toliko da trošim. On me je umirio u vezi s tim i rekao da je pozvao svoga lekara i da će sam platiti. Kada je došao hirurg i saznao sve detalje, rekao je: ,,Ako ste živeli umerenim životom, možda ćete preživeti, ali ako ste uzimali pivo i slične stvari, nema nikakve nade.“ Pomislio sam da ako pomaže umereni život, malo ih ima koji imaju bolju šansu od mene, jer sam već duže vremena bio samo na hlebu i vodi. Rekao sam mu da sam živeo umereno, jer mi to pomaže pri studiranju. ,,Ali sada“, rekao je, ,,morate da ojačate, jer će borba biti žestoka.“ Preporučio mi je da svakodnevno uzimam po flašu porto vina i onoliko krmenadli koliko mogu da pojedem. Opet sam se u sebi nasmejao, jer nisam imao čime da kupim takve luksuzne stvari. Međutim, moj ujak je rešio taj problem šaljući mi sve što je bilo potrebno.
 Nisam hteo, iako sam preživeo strašne bolove, da moji dragi roditelji čuju za moje stanje. Pomno razmišljajući i moleći se, bio sam siguran da neću umreti, već da me čeka rad u Kini. Ako bi moji dragi roditelji došli i našli me u ovakvoj situaciji, izgubio bih mogućnost da vidim kako će Bog da postupa sa mnom, jer sam novca skoro sasvim potrošio. Zato, pomolivši se za vođstvo, zamolio sam ujaka i brata da ne pišu mojim roditeljima, nego da ostave meni da im ja pišem. Znao sam da je to jasan odgovor na molitvu kada su obećali da će tako i uraditi. Ja sam rešio da odložim pisanje dok ne prođe kriza i najveći napad. Kod kuće su znali da spremam ispite, pa se nisu čudili što im ne pišem.
 Polako su prolazili dani i noći u patnjama, ali konačno, posle nekoliko nedelja, dovoljno sam se oporavio da iziđem iz sobe. Tada sam saznao da su dvojica, koji nisu bili iz Londonske bolnice i koji su se posekli u isto vreme kao i ja, podlegli, dok sam ja bio pošteđen u odgovoru na molitvu da bih služio Bogu u Kini.

SADRŽAJ

6

Ojačan verom

JEDNOGA dana kada je došao lekar, zatekao me je na kanabetu i iznenadio se kada je čuo da sam uz malo pomoći sišao u prizemlje. Rekao mi je: ,,Najbolje bi bilo da odete van grada, čim se budete osećali dovoljno jaki za takvo putovanje. Morate da se odmarate dok vam se ne povrate zdravlje i snaga, jer ako počnete da radite prerano, to bi moglo da ostavi ozbiljne posledice.“ Kada je otišao, dok sam ležao iscrpljen na kanabetu, kazao sam Gospodu o svemu tome. Rekao sam mu da se ustručavam da onima koji bi voleli da mi pomognu, kažem u kakvom sam stanju; verujem da bi mi se ojačala vera kada primim pomoć od njega, u odgovoru na molitvu. Šta da radim? Čekao sam njegov odgovor.
 Činilo mi se da me on dovodi do zaključka da bi trebalo ponovo da idem u brodsku kancelariju, da se raspitam o plati koju ranije nisam mogao da podignem. Podsetio sam Gospoda da nemam para za prevoz i da mislim da verovatno neću uspeti da dobijem onaj novac. Zato sam ga pitao da nije ovo samo hvatanje za slamku — neko moje lično mišljenje, umesto njegovo vođstvo i učenje. Međutim kada sam se pomolio i opet čekao na Gospoda, bio sam ubeđen da me on upućuje da pođem do kancelarije.
 Sledeće pitanje je bilo: ,,Kako da odem?“ Nisam mogao da silazim niz stepenice bez pomoći, a to mesto je bilo udaljeno bar dve milje.[9] Primio sam jasno uverenje da što god zatražim od Boga u ime Hristovo, biće učinjeno da bi se Otac proslavio kroz Sina. Zato bi trebalo da tražim i snagu za dugo pešačenje, da to verom primim i krenem. Bez oklevanja sam rekao Gospodu da sam potpuno spreman da pođem ako bi mi on za to dao snagu. Molio sam ga u ime Hristovo da me odmah osnaži. Poslao sam služitelja u sobu da mi donese šešir i štap pa sam krenuo, ne da pokušam da idem, nego i da stignem u Čipsajd.
 Iako mi je vera očigledno davala snagu, nikada se nisam toliko interesovao za izloge, kao na tom putu. Kod svakog drugog ili trećeg koraka, naslanjao sam se na staklo prodavnica i razgledao šta ima unutra, pre nego što bih pošao dalje. Bio je potreban veliki napor vere kada sam došao do kraja Faringdon ulice da bih se popeo uz Snou Hil. U ono vreme nije postojao holbornski vijadukt, i morao sam da se penjem. Bog mi je divno pomogao, te sam na kraju stigao u Čipsajd i skrenuo u poprečnu ulicu gde se nalazila kancelarija. Seo sam iscrpljen na stepenice koje su vodile na prvi sprat, gde je trebalo da se popnem. Osećao sam se glupo u toj situaciji — sedeo sam na stepenicama, očigledno iscrpljen — a ljudi koji su leteli gore-dole po njima, gledali su me ispitivački. Posle kratkog odmora i još molitve, uspeo sam da se popnem na sprat. Utešio sam se kad sam u kancelariji zatekao istog službenika sa kojim sam ranije razgovarao. Kada je video kako sam bled i iscrpljen, bio je ljubazan i raspitivao se za moje zdravlje. Rekao sam mu da sam bio ozbiljno bolestan i da bi trebalo da odem iz grada. Međutim, mislio sam da bi bilo dobro da prvo svratim da se raspitam, da nije bila greška kad su mi rekli da je prvi oficir pobegao da kopa zlato. ,,Oh“, rekao je, ,,baš se radujem što ste došli, jer je ispalo da je taj koji je pobegao u stvari drugi čovek, sa istim imenom. Prvi oficir je još uvek na brodu. Brod je već u Grejvsendu i uskoro će stići ovamo. Rado ću vam dati njegovu platu, jer će sigurno bolje stići do njegove žene preko vas. Svima nam je poznato u kakva iskušenja dolaze mornari, kada stignu kući posle plovidbe.“
 Pre nego što mi je dao novac, službenik je insistirao da pođem sa njim na ručak. Shvatio sam da se to Gospod brine za mene, i pristao sam sa zahvalnošću. Kad sam se osvežio i odmorio, dao mi je list hartije da napišem par reči toj ženi i da joj objasnim šta se desilo. Na povratku sam kupio u Čipsajdu uplatnicu za ostatak sume koju je trebalo da joj platim, i to joj poslao. Mislio sam da je bilo opravdano da kući idem omnibusom.
 Pošto mi je sutradan bilo mnogo bolje i mogao sam da sredim neke male poslove, uputio sam se u ordinaciju lekara koji me je lečio. I pored toga što je moj ujak ponudio da plati račun, osećao sam da bi bilo dobro da zatražim da ga ja platim, pošto sam sada imao nešto novca. Ljubazni hirurg mi nije dozvolio da mu bilo šta platim za njegove posete, zato što sam bio student medicine. Pošto mi je davao kinin, dozvolio mi je da mu za to dam osam šilinga. Kada sam to platio, uvideo sam da mi je ostalo tačno toliko da stignem kući i razumeo sam da je to sve bio dokaz Božijeg divnog staranja za mene.
 Znao sam da je lekar skeptik, i rekao sam mu da bih veoma voleo da mu otvoreno govorim, ako ne bude imao ništa protiv. Rekao sam mu da smatram da Božijom milošću dugujem svoj život njegovoj nežnoj brizi, i da bih veoma želeo da i on deli dragocenu veru koju sam ja imao. Ispričao sam mu zašto sam u Londonu i kakve su mi okolnosti, i zašto sam odbio pomoć i od oca i od vođa misijskog društva sa kojim ću verovatno ići u Kinu. Ispričao sam mu kako je Bog u poslednje vreme postupao sa mnom, i kako je moj položaj juče izgledao beznadežan kada mi je rekao da idem na selo, ukoliko mu ne otkrijem svoju potrebu. Međutim, ja sam odlučio da to ne uradim. Opisao sam mu kako sam sve razmišljao, ali kada sam dodao da sam ustao sa kanabeta i išao peške do Čipsajda, pogledao me je s nevericom i rekao: ,,Nemoguće! Pa, ja sam vas ostavio više kao duha nego kao čoveka.“ Morao sam više puta da ga uveravam da sam stvarno išao ojačan verom. Rekao sam mu koliko mi je ostalo novca i šta sam morao da platim. Pokazao sam mu da mi je ostalo tačno za put kući u Jorkšir, za osveženje usput i konačno za put omnibusom.
 Moj ljubazni prijatelj je bio potpuno ošamućen, i sa očima punim suza, rekao je: ,,Dao bih ceo svet za veru kao što je vaša.“ Meni je s druge strane bilo drago što sam mogao da mu kažem da ona može da se dobije bez novca i bez cene. Nikada se više nismo sreli. Kada sam se posle svog oporavka vratio u London, čuo sam da je imao srčani napad i da je otišao na selo. Kasnije sam čuo da nikada nije ozdravio. Nisam mogao da saznam u kakvom je duhovnom stanju bio kada je preminuo, ali sam uvek bio zahvalan što mi se ukazala mogućnost koju sam iskoristio, da mu posvedočim o Bogu. Ne mogu a da se ne nadam da mu je sam Gospod progovorio kroz ono što je učinio u meni, i da ću ga sresti u onoj Boljoj Zemlji. Veoma bih se radovao kada bi me on tamo dočekao posle završetka moje službe.
 Sutradan sam već bio kod mojih dragih roditelja. Toliko sam se radovao Božijoj pomoći i izbavljenju, da to nisam mogao da zadržim za sebe. Pre nego što sam se vratio u London, moja draga majka je znala za moju tajnu. Ne moram ni da kažem da mi po povratku u grad nisu dozvolili da živim onako oskudno kao pre bolesti. Sada mi je trebalo više, i Gospod se pobrinuo.

SADRŽAJ

7

Moćan da spase

KADA sam se dovoljno oporavio, vratio sam se u London da nastavim sa studijama i ponovo sam otpočeo život po bolnici i na predavanjima. Često sam nalazio osveženje nedeljom u zajednici sa drugim vernicima, naročito u Londonu ili Totenhamu. Svuda su se pružale prilike za službu, a ja nisam bio izuzetak. Spomenuću sada samo jedan događaj koji me je veoma ohrabrio da tražim da se ljudi obrate Bogu, čak kada izgleda da za to nema nade.
 Bog mi je dao radost da mu dovodim duše, ali nikada pod naročito teškim okolnostima. Bogu je sve moguće i niko ne može da mu se obrati, osim kroz svemoćnu silu Svetoga Duha. Velika potreba svakog hrišćanskog radnika je da poznaje Boga. U stvari, ovo je razlog zbog čega nam je dao večni život, kao što Spasitelj kaže u Jovanu 17:3, koji se često pogrešno citira: ,,A ovo je (cilj) večnog života (ne ‘da poznaju’ nego) da bi poznavali tebe, jedinog pravog Boga, i Isusa Hrista koga si poslao.“ Trebalo je sada da dokažem kako je Bog spreman da odgovori na molitve za duhovni blagoslov, pod najnepovoljnijim okolnostima, i na taj način bolje upoznam Boga koji uslišava molitvu, kao onoga koji je ,,moćan da spase“.
 Neposredno pre odlaska u Kinu, bila mi je dužnost da svakog dana previjam nogu jednom pacijentu koji je imao staračku gangrenu. Ova bolest je počela kao i obično bezopasno i bolesnik nije imao pojma da umire i da neće još dugo živeti. Nisam bio prvi koji ga je lečio, ali kad je prešao kod mene, naravno da sam se brinuo i za njegovu dušu. Ljudi kod kojih je stanovao bili su hrišćani. Od njih sam saznao da je ateista i veoma neprijateljski raspoložen prema svemu što se tiče religije. Pozvali su jednog propovednika da ga poseti bez njegovog pristanka, ali on ga je s velikim gnevom isterao iz sobe. Lokalni sveštenik je takođe svratio s namerom da porazgovara sa njim, ali mu je ovaj pljunuo u lice i nije hteo da ga čuje. Rekli su mi da je veoma grub kad se naljuti. Slučaj nije mogao biti beznadežniji.
 Kada sam počeo da ga lečim mnogo sam se molio, ali mu dva-tri dana nisam ništa govorio o duhovnim stvarima. S velikom pažnjom previjajući mu bolesnu nogu, uspeo sam da mu umanjim bolove te je počeo da pokazuje zahvalnost za moju pomoć. Jednoga dana sa zebnjom u srcu, iskoristio sam njegovu toplu zahvalnost da mu kažem koji je izvor moje ljubavi, i da mu govorim o njegovom ozbiljnom položaju i potrebi za Božijom milošću kroz Hrista. Bilo je očigledno da je samo uz veliki napor mogao da drži usta zatvorena. Okrenuo mi je leđa i nije progovorio ni reči.
 Nisam mogao da isteram iz misli tog jadnika. Vrlo često sam tokom svakog dana, molio Boga kroz njegovog Duha da ga spase, pre nego što ga uzme. Svaki put kad sam mu previo ranu i umanjio bol, uvek bih mu rekao par reči, nadajući se da će Gospod da ih blagoslovi. On mi je uvek okretao leđa kao da se ljuti, ali nikada nije ništa odgovorio.
 Posle dužeg vremena, srce mi je klonulo. Činilo mi se da ništa ne pomaže, nego čak da možda činim da bude još okoreliji i da samo povećavam njegovo osećanje krivice. Jednoga dana kada sam mu previo nogu i oprao ruke, umesto da se vratim do njegovog kreveta da mu nešto kažem, pošao sam do vrata i zastao za nekoliko trenutaka razmišljajući u sebi: ,,Efrem se vratio svojim idolima, ostavi ga.“ Pogledao sam čoveka i primetio da se iznenadio što sam po prvi put otkako sam počeo da mu govorim, nameravao da odem, umesto da priđem krevetu i da mu nešto kažem o mom Gospodaru. To više nisam mogao da podnesem. Briznuo sam u plač, prešao preko sobe i rekao: ,,Prijatelju, slušali vi ili ne, ja moram ovo da skinem sa svoje duše.“ Govorio sam mu veoma usrdno i sa mnogo suza koliko želim da mi dozvoli da se pomolim sa njim. Na moju neizrecivu radost nije mi okrenuo leđa, već je odgovorio:
 ,,Ako će vam to pomoći, možete!“ Ne moram ni da kažem da sam pao na kolena i izlio svoju dušu Bogu za njega. Verujem da je Gospod tog časa učinio promenu u njegovoj duši.
 Otada nikad nije odbio da mu govorim ili da se molim sa njim, tako da je posle nekoliko dana stvarno primio Hrista kao svog Spasitelja. O, koliko sam se radovao što mogu da gledam tog dragog čoveka kako se raduje u nadi slave Božije! Rekao mi je da za četrdeset godina nije ni privirio u crkvu, i da je tada – to jest, pre četrdeset godina — bio u crkvi samo da se venča, a da na sahrani svoje žene nije čak hteo ni da uđe. Sada hvala Bogu, verujem da je njegova duša koja je bila toliko ukaljana grehom, bila oprana, očišćena i opravdana u ime Gospoda Isusa Hrista i u Duhu našega Boga.
 Često, kada sam tih prvih godina u Kini zbog teških okolnosti skoro izgubio nadu, setio bih se obraćenja tog čoveka. To bi me ohrabrilo da ustrajem u propovedanju Reči – bilo da ljudi slušaju ili ne.
 Srećni bolesnik je živeo jedno vreme posle ove promene i nikada mu nije dosadilo da govori o Božijoj milosti. Iako je njegovo stanje bilo žalosno, promena u njegovom karakteru i ponašanju je tešku obavezu pretvorila u radost. Posle toga, često sam se prisećao reči u vezi s ovim slučajem i Božijeg rada uopšte: „Ide i plače koji nosi seme da seje; poći će s pesmom noseći snopove svoje.“ Kada bi bilo više te duboke brige za duše koja nas dovodi do suza, možda bismo češće videli rezultate koje očekujemo. Nekad se možda žalimo na tvrda srca onih kojima hoćemo da pomognemo; ali pravi razlog našeg neuspeha je možda naše okorelo srce i naše slabo razumevanje ozbiljne stvarnosti večnih vrednosti.

SADRŽAJ

8

Putovanje u Kinu

USKORO posle ovoga, stiglo je tako dugo očekivano vreme kada je trebalo da iz Engleske otputujem za Kinu. Pošto su me rukopoložili uz mnogo molitava za službu Božije Reči među bezbožnim Kinezima, otputovao sam iz Londona za Liverpul, devetnaestog septembra 1853. godine. Održana je mala služba u zadnjoj kabini na Damfrisu, koju mi je obezbedilo Društvo za Evangelizaciju Kine, pod čijim pokroviteljstvom sam otišao.
 Moja draga, sada pokojna majka, došla je u Liverpul da me isprati. Nikada neću zaboraviti taj dan, niti kako je sa mnom ušla u malu kabinu koja mi je skoro šest meseci bila boravište. Zategla je krevet s majčinskom ljubavlju. Sela je pored mene i zajedno smo otpevali poslednju pesmu pre rastanka na duže vreme. Klekli smo i ona se pomolila — poslednja molitva moje majke, koju sam čuo pre odlaska za Kinu. Onda su javili da je došao čas rastanka i morali smo da se oprostimo, ne očekujući da ćemo se ikad više videti na ovoj zemlji.
 Zadržavala je svoja osećanja koliko je mogla radi mene. Rastali smo se. Sišla je sa broda i dala mi svoj blagoslov. Stajao sam na palubi, a ona je pratila brod kada smo krenuli prema izlazu iz luke. Kad smo prošli kroz kapiju, došao je trenutak pravog rastanka i nikada neću zaboraviti bolni cik koji joj se oteo iz srca. Zario se u mene kao nož. Nikada nisam tako dobro razumeo šta znači: „Bog je tako zavoleo svet.“ Potpuno sam siguran da je moja draga majka više naučila o Božijoj ljubavi prema izgubljenima u tom času, nego ikad pre u svom životu.
 O, kako to mora da žalosti Boga kada vidi kako su njegova deca ravnodušna prema potrebama velikog sveta, za koji je umro njegov ljubljeni jedinorodni Sin:


   Čuj kćeri, pogledaj, obrati k meni uho svoje,
   Zaboravi narod svoj i dom oca svoga.
   I Caru će omileti lepota tvoja;
   Jer je on Gospod tvoj, i njemu se pokloni.


 Slava Bogu što se povećava broj onih koji otkrivaju neograničene radosti, divna otkrivenja njegove milosti, koja su obećana onima koji ga slede; odrekavši se sebe, ostavljaju sve u poslušnosti njegovoj velikoj poruci.
 Devetnaestog septembra 1853. Damfris se otisnuo za Kinu, i tek sam prvoga marta u proleće sledeće godine stigao u Šangaj.
 Naše putovanje je imalo buran početak, ali mnogi su obećali da će stalno da se mole za nas. Ovo je bila ne mala uteha, jer samo što smo napustili reku Mersej, stigla nas je jaka ravnodnevnička bura, koja nas je nosila dvanaest dana tamo-amo po Irskom kanalu, te nismo mogli da isplovimo na pučinu. Bura je sve više jačala i posle skoro nedelju dana, savili smo jedra na neko vreme. Međutim, pošto smo se opet približavali obali nošeni silinom vetra, morali smo ponovo da podignemo jedra i pokušamo da mu plovimo nasuprot. Iako su se kapetan i članovi posade mnogo trudili, ništa nije pomagalo. U nedelju uveče 25. septembra, vetar nas je nosio u Kanarvon zaliv, sve bliže obali dok nismo došli tako blizu stena, koliko može da se dobaci kamenom. Otprilike u to vreme, pošto brod nije hteo da se zaustavi, okrenuli smo ga u drugom pravcu. Kapetan koji je bio hrišćanin, rekao mi je: ,,Nije nam ostalo više od pola sata života; šta će biti s vašim pozivom da radite za Gospoda u Kini?“ Ja sam ranije prošao kroz žestoke borbe, ali to je prošlo. Veoma sam se radovao što mogu da osećam i govorim da ne bih ni za šta bio na nekom drugom mestu, i da se nadam da ću stići u Kinu; ako ne, onda bi Gospod ipak rekao da je dobro što želim da poslušam njegovu zapovest.
 Posle nekoliko minuta kapetan je prišao kompasu i rekao: ,,Vetar se pomerio za dva stepena; moći ćemo da iziđemo iz zaliva.“ Tako je i bilo. Kosnik se izvukao i jedrenjak je bio ozbiljno oštećen. Kroz nekoliko dana smo isplovili na otvoreno more i neophodne popravke su izvršene tako dobro da se naše putovanje u Kinu uspešno završilo.
 Te noći mi je jedna stvar mnogo smetala. Bio sam veoma mlad vernik i nisam imao dovoljno vere u Boga da ga vidim u sredstvima i kroz njih. Pomislio sam da mi je dužnost da pristanem na želju moje drage i poštovane majke, i stoga sam radi nje nabavio pojas za spasavanje. Činilo mi se u duši da ne mogu jednostavno da se uzdam u Boga sve dok nosim taj pojas. Srce mi se nije smirilo, sve dok nisam te noći — kada smo izgubili svu nadu na spasenje — pojas za spasavanje dao nekome. Tada sam dobio savršeni mir. Čudno je reći, ali spremio sam nekoliko laganih stvari koje bi plutale ukoliko bismo naleteli na stene, ne misleći da je to nedosledno. Od tada sam uvideo kako sam pogrešio. Greška koja je uobičajena u ovo vreme kada pogrešno učenje o isceljivanju verom čini mnogo štete — jednima daje pogrešno shvatanje o Božijim ciljevima, drugima uzdrmava veru i mnogima uznemirava srce. Upotreba sredstava ne bi trebalo da nam umanjuje veru u Boga, a naša vera u Boga ne bi trebalo da smeta da koristimo ona sredstva koja nam je dao za ispunjenje njegovih ciljeva.
 Posle toga sam godinama nosio pojas za spasavanje i nikad nisam imao bilo kakvih poteškoća u vezi sa tim. Kada je bura prošla, ovo pitanje sam rešio kroz proučavanje Pisma uz molitvu. Bog mi je tada dao da vidim kako sam pogrešio, verovatno da bi me oslobodio velikih nevolja po pitanju sličnih stvari, koje se sada tako često dešavaju. Kada sam imao nekoga na medicinskoj ili hirurškoj nezi, nikad nisam ni pomislio da ne tražim Božije vođstvo i blagoslov u upotrebi odgovarajućih sredstava, niti da mu zahvalim za uslišene molitve i povraćeno zdravlje. Meni bi izgledalo isto tako drsko i pogrešno zanemariti ta sredstva koja nam je on sam stavio na raspolaganje, kao i kad bi zanemarili svakodnevno uzimanje hrane i očekivali da život i zdravlje mogu da se održavaju samo molitvom.
 Putovanje je bilo veoma dosadno. Izgubili smo mnogo vremena na ekvatoru zbog nestanka vetra. Kad smo konačno stigli do Istočnog arhipelaga, opet smo se zadržali iz istog razloga. Obično bi zadunuo vetrić posle zalaska sunca i trajao do zore. Koristili smo ga koliko god smo mogli, ali u toku dana smo stajali mirno s lepršavim jedrima, često ploveći unatrag, gubeći dosta od onoga što smo prešli u toku noći.
 Dobro se sećam jednog slučaja kada se ovo desilo i kada smo se našli u opasnoj situaciji severno od Nove Gvineje. U subotu uveče smo stigli do mesta koje je bilo udaljeno od kopna trideset milja. U nedelju, u toku prepodnevne službe, koja se održavala na palubi, nisam mogao a da ne primetim da je kapetan izgledao zabrinut i često prilazio boku lađe. Kada je služba bila završena, rekao mi je zašto je to činio — struja od četiri čvora nas je nosila na podvodni greben, a već smo tako blizu da izgleda neverovatno da će poslepodne proći bez opasnosti. Posle ručka su spustili čamac, i svi pokušaji da veslanjem odvuku brod od obale ostali su bez uspeha.
 Pošto smo jedno vreme stajali na palubi u tišini, kapetan mi je rekao: ,,Eto, učinili smo sve što smo mogli; sada možemo samo da čekamo da se desi šta će se desiti.“ Nešto mi je sinulo u glavi te sam odgovorio: ,,Ne, ima nešto što još nismo uradili.“ ,,Šta?“ upitao je. ,,Nas četvorica smo hrišćani!“ odgovorio sam (švedski stolar i naš kuvar crnac, osim mene i kapetana); ,,neka svaki od nas pođe u svoju kabinu, i složno u molitvi zamolimo Gospoda da nam odmah pošalje vetar. On može isto tako lako da ga pošalje sada, kao i uveče.“
 Kapetan je pristao na ovaj predlog. Otišao sam da razgovaram sa drugom dvojicom, i pošto sam se pomolio sa stolarom, sva četvorica smo otišli da čekamo na Boga. Proveo sam lepo, ali veoma kratko vreme u molitvi. Bio sam toliko siguran da je naša molitva uslišena da više nisam mogao da tražim, te sam se ubrzo popeo na palubu. Prvi oficir, koji je bio ateista, bio je na dužnosti. Prišao sam mu i zamolio ga da spusti ugao glavnog jedra, koje su skupili da ne bi toliko udaralo u opremu broda. Odgovorio je: ,,Kako bi to pomoglo?“ Rekao sam mu da smo tražili vetar od Boga, da odmah dolazi i da smo već tako blizu grebena da ne bi trebalo ni minut da odugovlačimo. Sa izrazom neverice i prezira, rekao je uz psovku da bi pre želeo da vidi vetar nego što samo čuje za njega! Ali dok je govorio, pratio sam njegovo oko kako se podiglo do najvišeg jedra — i tamo bez sumnje, na dolazećem vetru ugao jedra je počeo da se trese. ,,Zar ne vidite da vetar dolazi? Pogledajte jedra!“ uzviknuo sam. ,,Ne, to je samo ‘mačija šapa’ (samo lahor).“ „Svejedno da li je ‘mačija šapa’ ili ne!“ uzviknuo sam, ,,molim vas razvijte glavno jedro, pa da iskoristimo priliku!“
 Ovo je brzo uradio. U roku od jednog minuta, teški koraci mornara po palubi su naterali kapetana da iziđe iz svoje kabine da vidi šta se dešava. Uvideo je da je vetar stvarno došao. Kroz nekoliko minuta smo sekli vodu šest ili sedam čvorova na sat. Brzo smo se izvukli iz opasnosti, i mada je vetar bio ponekad nestalan, nismo ga izgubili sve dok nismo prešli Palau ostrva.
 Tako me je Bog ohrabrio, pre nego što sam stigao u Kinu. Znam da svaku vrstu potrebe treba da prinesem njemu u molitvi, i očekujem da će on poštovati Ime Gospoda Isusa, i dati pomoć koju svaki hitan slučaj zahteva.

SADRŽAJ

9

Prva misionarska iskustva

KAD sam stigao u Šangaj prvog marta 1854. godine, naišao sam na sasvim neočekivane poteškoće. Jedna grupa buntovnika, poznata pod imenom „Crveni Turbani“, zauzela je stari grad, a protiv njih se ulogorila carska vojska od četrdeset do pedeset hiljada ljudi, koji su Evropljanima činili mnogo više neprilika i opasnosti, nego sami buntovnici. Kad sam sišao sa broda, rekli su mi da je nemoguće živeti van Naselja,[10] dok se u njemu stanovi skoro nisu mogli naći, ni po koju cenu. Dolar koji sada vredi oko tri šilinga, popeo se na vrednost od osam šilinga i devet penija i za mene, koji sam imao samo malu platu u engleskom novcu, izgledalo je veoma crno. Međutim, imao sam tri pisma s preporukama, i računao sam na savet i pomoć — naročito od jednog od onih kojima su me preporučili, a čije prijatelje sam dobro poznavao i visoko cenio. Naravno, odmah sam ga potražio, ali sam saznao da su ga sahranili pre mesec-dva, jer je umro od groznice za vreme mog putovanja.
 Ožalošćen ovim vestima, raspitao sam se za misionara kome je bilo upućeno drugo pismo. Čekalo me je još jedno razočaranje — otišao je u Ameriku. Ostalo mi je još treće pismo; pošto mi ga je dao neko koga sam jedva poznavao, manje sam očekivao od njega, nego od druga dva. Ispalo je da je baš ono bilo način na koji mi je Bog pomogao. Dr Medhurst (Medhurѕt) iz Londonske Misije[11] kome je bilo upućeno, upoznao me je sa dr Lokhartom (Lockhart), koji je bio ljubazan i dozvolio mi da stanujem kod njega šest meseci. Dr Medhurst mi je našao prvog učitelja kineskog jezika; dr Edkins (Edkіnѕ) i pokojni Aleksander Bajli (Alexander Wylіe) mnogo cy mi pomogli sa jezikom.
 To su stvarno bila teška i opasna vremena. Jednoga dana kada sam izlazio iz grada sa g. Vajlijem, dok smo čekali kod Istočne kapije da nas stigne jedan prijatelj, ovaj se upustio u razgovarao sa dvojicom nosača. Pre nego što nas je prijatelj stigao, počela je topovska paljba s one strane reke a kako se zujanje đuladi mnogo približilo, sklonili smo se malo dalje. Nosači su se međutim suviše zadržali i zbog toga su bili ranjeni. Kada smo stigli u Naselje, zadržali smo se nekoliko minuta da nešto kupimo, a zatim nastavili do zgrade Londonske Misije, gde smo kod vrata bolnice našli dvojicu nosača sa kojima je g. Vajli ranije razgovarao. Obojici su nožni članci bili teško povređeni. Jadnici, odbili su da im amputiraju noge, i obojica su umrla. Uvideli smo da smo se jedva izvukli.
 Drugi put, rano ujutro, otišao sam kod jednog od misionara da sa njegove verande posmatram bitku; bio je udaljen jedno tri četvrtine milje od nas. Odjednom je jedno đule proletelo između nas i zarilo se u zid verande. Drugom prilikom, moj prijatelj g. Vajli je ostavio knjigu na stolu i izašao na jedno pet minuta. Kada se vratio da je uzme, video je da je naslon stolice na kojoj je sedeo bio potpuno raznet. Ipak, usred ovih i mnogih sličnih opasnosti, Bog nas je zaštitio.
 Posle šest meseci kod dr Lokharta, iznajmio sam kuću izvan Naselja. Započeo sam mali misijski rad među mojim kineskim susedima — što je bilo moguće nekoliko meseci. Kada su se Francuzi pridružili imperijalistima u napadu na grad, položaj moje kuće je postao toliko opasan da poslednjih nekoliko nedelja zbog sukoba, noću nisam ni pokušavao da spavam — osim po danu. Jedne noći pucnjava je izgledala sasvim blizu. Popeo sam se na malu osmatračnicu koju sam napravio na krovu kuće, da bih video da li treba da bežim. Dok sam tu stajao, jedno đule je udarilo u ivicu krova na drugoj strani dvorišta i obasulo me parčićima razbijenog crepa, dok je samo đule odletelo u dvorište. Bilo je teško oko četiri-pet libri.[12] Da je letelo par centimetara više, verovatno bi udarilo u mene, a ne u zgradu. Moja draga majka je godinama čuvala to đule. Uskoro posle toga sam morao da napustim kuću i da se vratim u Naselje. Bilo je to u pravi čas, jer pre nego što su moje poslednje stvari bile prenete, kuća je izgorela do temelja.
 Jedva je moguće dati dobru sliku nevolja tog početnog perioda. Za moju osetljivu prirodu, strahota, grozota i beda toga rata bile su teško iskustvo. U to vreme sam prilično oskudevao. Kada sam se doselio u Naselje sa dohotkom od samo osamdeset funti godišnje, bio sam primoran da dam sto dvadeset za kiriju i izdam deo kuće. I pored toga što mi je odbor Društva za Evangelizaciju Kine povećao platu, kada je došao dr Parker, saznali su kako živimo i trebalo je ipak proći kroz mnoga bolna iskustva. Mnogi ne mogu ni da zamisle kako su ove poteškoće uznemirile tako mladog i neiskusnog radnika, ili koliko je duboka usamljenost pionira, koji ne može ni da spomene svoje potrebe, da na taj način ne bi zatražio pomoć.
 Veliki neprijatelj je uvek spreman sa svojim čestim ponavljanjem da nas navede da mislimo: ,,Sve je protiv mene.“ Ali to je velika laž! Zima, čak i glad, besane noći, opasnosti i povremena osećanja potpune izolacije i bespomoćnosti, mudro su i nežno izabrani i s ljubavlju raspoređeni. Kakve prilike bi načinile Reč Božiju slađom, prisustvo Božije stvarnijim, pomoć Božiju dragocenijom? To su zaista bila vremena čišćenja i ponižavanja, ali iskustva kojih se ne stidim. Ona su ojačala moju želju da idem napred kako me Bog vodi, sa njegovim potvrđenim obećanjem: „Neću odstupiti od tebe niti ću te ostaviti.“ Vidi se i sada da je „put . . . Božiji veran“, ali možemo da se radujemo zbog toga što je današnji misionarski put prilično gladak i lak.
 Bilo je protiv ugovora da se putuje u unutrašnjost zemlje i veoma teško, naročito posle bitke kod Blatnjave ravnice. Tada je angloamerički odred od oko trista mornara sa manje od sto dobrovoljaca iz naroda, napao carski logor i potisnuo od trideset do pedeset hiljada kineskih vojnika. Kineska artiljerija nije mogla ništa protiv naših metaka i topova. U jesen 1854. godine, uspeo sam da ostvarim putovanje od možda nedelju dana sa dr Edkinsom, koji je naravno govorio i propovedao, dok sam ja delio literaturu.

SADRŽAJ

10

Prvi pokušaji širenja evanđelja

PUTOVANjE na koje sam išao u proleće 1855. godine sa propovednikom Berdonom (J. Ѕ. Burdon) iz Crkvenog Misijskog društva,[13] (sada episkopom Viktorije u Hongkongu), bilo je veoma opasno.
 Kod velikog ušća reke Jangci, nekih trideset milja severno od Šangaja, leži grupa ostrva među kojima su Cunmin i Hajmen[14] najveća i najvažnija. Dalje uz reku gde se sužava, nalazi se uticajni grad Tungčao blizu Lang-šana ili Vučijih planina, koje su poznate kao mesto hodočašća. Proveli smo jedno vreme na tim ostrvima objavljujući evanđelje, a zatim smo otišli u Lang-šan, gde smo propovedali i delili knjige hiljadama pristalica koje su došle na idolopoklonički praznik. Odatle smo otišli u Tungčao, a o našim teškim iskustvima tamo neka vas obavesti sledeći zapis iz dnevnika:

Četvrtak, 26. april 1855.
 Posle doručka smo se predali Nebeskom Ocu i tražili njegov blagoslov, pre nego što smo krenuli u taj veliki grad. Dan je bio tmuran i kišovit. Bili smo ubeđeni da Satana neće dozvoliti da napadamo njegovo carstvo što smo nameravali, bez ozbiljnog protivljenja. Isto tako, bili smo potpuno uvereni da je Božija volja da propovedamo Hrista u tom gradu i delimo Reč Istine među njegovim stanovnicima. Bilo nam je žao što nam je ostalo samo malo knjiga za tako važan grad, ali je ispalo da je to ipak bilo najbolje.
 Naši kineski učitelji su učinili sve što su mogli da nas odvrate od tog puta. Međutim, mi smo rešili da uz Božiju pomoć idemo i ništa nije moglo da nas odvrati. Rekli smo im da ostanu u jednom od jedrenjaka i ako se mi ne vratimo, da saznaju što je moguće više o našoj sudbini i da se što pre vrate u Šangaj. Uredili smo isto tako da nas čeka druga barka ako se ne vratimo do noći, da se ne bismo zadržavali zbog nedostatka plovila kad bi se kasno vratili. Napunili smo dve torbe s knjigama i sa jednim slugom, koji nas je uvek pratio na ovakvim putovanjima, pošli smo u grad koji je bio udaljen oko sedam milja. Zbog loših puteva bilo je nemoguće ići peške, pa smo iznajmili kolica na jedan točak – jedino prevozno sredstvo u tim krajevima. Kolica su jeftinija od nosiljke, pošto ih samo jedan čovek gura, ali uopšte nije udobno prevozno sredstvo po lošim putevima.
 Nismo dospeli daleko, kada je sluga izrazio želju da se vrati jer se mnogo uplašio zbog loših vesti o vojnicima toga kraja. Mi smo naravno odmah na to pristali, ne želeći da druge uvlačimo u nevolje. Rešili smo da sami nosimo knjige, a da telesnu i duhovnu snagu tražimo od onoga koji je obećao da će se brinuti za naše potrebe.
 Utom je naišao jedan finiji čovek i usrdno nas molio da ne idemo dalje, jer ćemo se u protivnom uveriti na svoju žalost, kakva je narodna vojska u Tungčaou. Zahvalili smo mu za ljubazni savet, ali nismo mogli da ga poslušamo jer smo u srcu već odlučili. Nismo znali da li nas čekaju okovi, zatvor, smrt, ili ćemo deliti Biblije i traktate bez opasnosti i vratiti se nepovređeni. Rešili smo milošću Božijom da ne dozvolimo da Tungčao bude i dalje bez evanđelja, niti da ostavimo tolike hiljade ljudi da umru u neznanju Puta života.
 Posle ovoga moj nosač nije hteo da ide dalje, pa sam morao da potražim drugog, što nije bilo teško. Vožnja po blatu i kiši je bila daleko od prijatne i nije bilo moguće a da ne osećamo opasnost svoje situacije, iako nismo oklevali ni momenta. S vremena na vreme smo hrabrili jedan drugog obećanjima iz Svetog pisma i stihovima duhovnih pesama. Sledeći stih je posebno odgovarao našim prilikama, i mnogo me je utešio:


   Opasnosti mora, opasnosti zemlje,
   Neka vas ne plaše: Gospod je uvek blizu.
   Ako vam duh klone u nevolji i progonstvu,
   Obećanje mu je verno, i umiriće vaše duše.


 Usput smo prošli kroz jedan mali grad od oko hiljadu stanovnika; u njemu sam na mandarinskom dijalektu propovedao Isusa, prilično velikom broju ljudi. Nikad se nisam toliko radovao govoreći o ljubavi Božijoj i otkupljenju kroz Isusa Hrista. Moja duša je bila veoma blagoslovena, i ispunila se radošću i mirom. Govorio sam sa neobičnom slobodom i lakoćom. Kako sam se samo radovao kada sam posle čuo kako jedan od slušalaca na svom jeziku, prepričava onima koji su kasnije stigli, istine o kojima sam govorio! O, kako sam bio zahvalan što čujem kako Kinez sam od sebe, priča svojim zemljacima da ih Bog voli, da su grešnici, ali da je Isus umro umesto njih i platio kaznu za njihovu krivicu. Taj trenutak mi je nadoknadio sve nevolje kroz koje smo prošli. Pomislio sam da ako Gospod učini da njegov Sveti Duh promeni srce toga čoveka, onda nismo uzalud došli.
 Podelili smo nekoliko traktata i Novih zaveta, jer su ljudi umeli da čitaju i nismo mogli da ih ostavimo bez evanđelja. Dobro je što jesmo, jer kad smo stigli u Tungčao, jedva smo imali snage da ih nosimo.
 Pošto smo stigli na kraj puta i približili se istočnom predgrađu, setio sam se molitve prvih hrišćana kada je počelo progonstvo: ,,I sada, Gospode, pogledaj na njihove pretnje, pa daj svojim služiteljima da potpuno slobodno objavljuju tvoju reč.“ Mi smo se usrdno udružili u toj molbi. Pre nego što smo ušli u grad, napravili smo plan da bismo radili udruženo i rekli svojim nosačima gde da nas čekaju, da ne bi zapali u nevolju zbog nas. I onda gledajući na našeg Nebeskog Oca, predali smo se njegovoj brizi, poneli knjige i pošli u grad. Išli smo jedno vreme bez smetnje glavnom ulicom predgrađa, koja je vodila do Zapadne kapije. Bio nam je smešan neobičan nadimak He-kvej-či (crni đavoli) koji su nam dali. Pitali smo se zašto su nas tako prozvali, ali smo kasnije otkrili da je to zbog naše odeće, a ne zbog naše kože. Prošli smo pored nekoliko vojnika. Rekao sam g. Berdonu da su to ti ljudi o kojima smo toliko čuli i da mi izgleda da su spremni da nas mirno prime. Pre nego što smo stigli do kapije, jedan visok i snažan čovek koji je izgledao deset puta opasniji zato što je bio polupijan, dao nam je na znanje da narodna vojska ipak nije miroljubiva. Uhvatio je gospodina Berdona za ramena. Moj prijatelj je pokušao da ga se otrese. Ja sam se osvrnuo da vidim šta se dešava i odjednom nas je opkolilo dvanaest ili više ljudi nasilnika, koji su nas terali u grad brzim tempom.
 Torba mi je sada postala vrlo teška, a nisam mogao da promenim ruku da bi mi bilo lakše. Uskoro sam se strašno preznojavao i jedva mogao da držim korak sa njima. Zahtevali smo da nas odvedu do glavnog sudije, ali su nam odgovorili da znaju gde nas vode, i šta da rade c takvim ljudima kao što smo mi, sve uz strašno psovanje. Čovek koji je prvi uhvatio g. Berdona, uskoro je ostavio njega i uhvatio mene i postao moj glavni mučitelj. Ja nisam bio ni toliko visok, ni toliko jak kao moj prijatelj i nisam mogao mnogo da mu se otimam. Više puta je hteo da me obori. Uhvatio me je za kosu, zgrabio za kragnu, tako da me je skoro udavio. Toliko mi je stezao ruke i ramena, da su mi od toga ostale modrice. Da su nas još malo maltretirali, ja bih se sigurno onesvestio. Iako sam bio skoro sasvim iscrpljen, okrepila me je pesma koju mi je majka navela u jednom od poslednjih pisama koja sam primio od kuće:


   Mi slavimo nebesko carstvo
   I blaženih duhova zbor.
   Osećamo s njima tu srodstvo,
   Al’ kako će bit’ istom gor’!


 Izići iz tela! Biti kod Gospoda! Osloboditi se greha! I to je kraj onog najgoreg što može ljudski gnev da nam nanese.
 Dok smo tako išli, g. Berdon je pokušao da podeli nekoliko knjiga koje je nosio, jer nije znao da li će mu se za to ponovo ukazati prilika. Strašni bes vojnika i njegovo insistiranje da se donesu lisice koje srećom nisu mogli da nađu, uverilo nas je da u našem položaju nije preporučljivo da delimo literaturu. Nije bilo druge nego da se pokorimo i idemo dalje sa svojim mučiteljima.
 Par puta su se naši sprovodnici posvađali oko toga šta da rade sa nama. Oni staloženiji su govorili da treba da nas vode sudiji, a drugi su hteli da nas odmah poubijaju i ne prenose stvar vlastima. Imali smo savršeni mir. Kada smo jednom ovakvom prilikom opet bili zajedno, setili smo se da su se apostoli radovali što su bili udostojeni da pretrpe poniženje za ime Isusovo. Uspeo sam da zavučem ruku u džep i izvadim kinesku ličnu kartu (ako bi veliki crveni papir sa imenom onoga koji ga nosi mogao tako da se nazove). Posle toga su nam pokazali više poštovanja. Tražio sam da se to preda glavnom činovniku toga kraja i da nas vode u njegovu kancelariju. Ma šta govorili pre toga, nismo mogli da ih ubedimo da smo stranci iako smo obojica nosili englesku odeću.
 Po kakvim su nas samo dugačkim i monotonim ulicama vukli! Mislio sam da im nema kraja. Retko sam bio tako zahvalan, kao kad smo se zaustavili na mestu gde su rekli da stanuje neki mandarin. Bio sam potpuno iscrpljen, okupan u znoju, a jezik mi se lepio za nepce. Naslonio sam se na zid i primetio da se g. Berdon takođe nalazio u sličnom stanju. Zamolio sam ih da nam donesu stolice, ali su nam rekli da čekamo. Kada sam ih preklinjao da nam donesu malo čaja, oni su opet odgovorili isto. Velika gomila naroda se okupila oko vrata. Prikupivši malo snage, g. Berdon im je propovedao Hrista Isusa. Odneli su naše lične karte i knjige mandarinu, ali se pokazalo da je ovaj bio nižeg ranga. Zadržao nas je jedno vreme, a onda nas je dalje predao svojim pretpostavljenima.
 Kada smo to čuli i saznali da nameravaju da nas ponovo teraju ulicama, nismo hteli da idemo dalje i zahtevali smo da nam donesu stolice. Posle malo oklevanja to su i učinili. Mi smo seli a oni su nas poneli. Bilo nam je vrlo drago što smo mogli da se odmaramo sedeći na stolicama i bili smo veoma zahvalni jer smo mogli da propovedamo Isusa i pored Satanine zloće. Lica su nam bila ozarena radošću. Usput smo čuli kako neki govore da ne izgledamo baš tako zli, dok su nas drugi sažaljevali. Kad smo stigli do kancelarije gde je bio sudija, pitao sam se gde nas dalje nose. Iako smo prošli kroz veliku kapiju koja je ličila na kapiju u gradskim zidinama, bilo je očigledno da smo se nalazili još uvek u gradu. Kad smo ugledali drugu kapiju pomislili smo da nas nose u zatvor. Međutim, spazivši veliku ploču sa natpisom „Ming či fu mu“,[15] bili smo sigurni da su nas doveli na dobro mesto jer je to bila titula mandarina.
 Opet su nam uzeli lične karte i posle kratkog čekanja uveli nas u prisustvo Č’en Ta Lao-iea.[16] Kako je ispalo, on je pre bio Tao-taj Šangaja i zato je znao kako sa strancima treba učtivo postupati. Kad smo došli pred njega, neki su pali na kolena i klanjali mu se do zemlje. Onaj što je mene vodio dao mi je znak da i ja treba tako da uradim – ali ja nisam pristao. Mandarin koji je izgleda bio vrhovna vlast u Tungčaou i nosio neprozirno dugme na kapi, izašao je da nas dočeka, ukazavši nam sve moguće poštovanje. Uveo nas je u jednu unutrašnju manju sobu, ali za njim se nagurao veliki broj pisara, kurira i drugih manje važnih službenika. Ispričao sam zašto smo došli i zamolio ga da primi nešto od naših knjiga i traktata, za koje mi je zahvalio. Kada sam mu dao jedan primerak Novog zaveta sa delom Starog (od Prve Mojsijeve do Rute) i neke traktate, pokušao sam da mu nešto objasnim iz tih knjiga i uz to da mu ukratko izložim naše učenje. . . Slušao je veoma pažljivo, kao i ostali prisutni. Onda je poručio osveženje što nam je dobro došlo, pa se i sam poslužio.
 Posle dužeg vremena, zamolili smo ga da nas pusti da obiđemo grad i podelimo knjige pre našeg odlaska. Bio je ljubazan i pristao. Onda smo spomenuli kako su veoma grubo postupali sa nama kada smo došli, ali da za to mnogo ne hajemo; znamo da njegovi vojnici ne znaju bolje. Pošto nismo želeli da se tako nešto ponovi, zamolili smo ga da naredi da nam njegovi ljudi više ne pričinjavaju neprijatnosti. Obećao je da će tako učiniti i ispratio nas do vrata svoje rezidencije sa velikim poštovanjem, i poslao nekoliko kurira da osiguraju da nas ljudi ne napadaju. Podelili smo knjige brzo i bez problema, i napustili grad uz veliku svečanost. Bilo nam je smešno kako su se kuriri služili svojim kikama. Kada bi gomila naroda zakrčila ulicu, oni bi ih pretvorili u bičeve i udarali levo-desno ljude po ramenima.
 Nismo odmah mogli da nađemo svoja kolica. Konačno smo ipak uspeli i kada smo platili one koji su nas nosili po gradu, popeli smo se u naša skromna vozila i vratili do reke. Pola puta nas je pratio jedan od sudijinih službenika. Rano uveče smo stigli bezbedno do naših čamaca, iskreno zahvalni svom Nebeskom Ocu za njegovu milostivu zaštitu i pomoć.

SADRŽAJ

11

Sa propovednikom Vilijamom Bernsom

KADA su imperijalisti ponovo zauzeli Šangaj u februaru 1855. godine, uspeo sam da iznajmim jednu kuću unutar zidova starog grada. Rado sam prihvatio ovu priliku da stanujem među tolikim narodom koji je živeo u ruševinama koje su ostale posle rata. Tamo sam se nastanio, iako sam često bio odsutan na dužim ili kraćim putovanjima.
 Na predlog dr Medhursta, starog vođe Londonske Misije, prihvatio sam narodni način oblačenja umesto strane odeće, da bih lakše putovao i stanovao po unutrašnjosti. Kinezi su dozvolili jednom stranom preduzeću da podigne fabriku svile na većoj razdaljini od obale – uslov je bio da zgrada bude potpuno u kineskom stilu i da se spolja ništa ne vidi, što bi pokazivalo da pripada strancima. Mnogo mi je pomoglo to što sam promenio način odevanja. Ja i većina mojih saradnika smo to zadržali sve do sada.[17]
 Tajping buna koja je počela 1851. dotada je dostigla vrhunac svog kratkotrajnog uspeha. Veliki grad Nanking je pao pred napadačima. Tamo su na manje od dvesta milja od Šangaja ustanici uspostavili svoj glavni štab i počeli da se pripremaju za dalja osvajanja. U toku leta 1855. godine više puta smo pokušali da posetimo vođe ustanka. Hteli smo da imamo nekakav hrišćanski uticaj na njih, ali pošto nismo imali uspeha, nismo više pokušavali.
 Bio sam među onima koji su hteli da dođu u Nanking, ali pošto je bilo nemoguće, usredsredio sam se na objavljivanje evanđelja po ostrvu Cung-ming. Posle nekog vremena, uspeo sam da smirim predrasude i strah naroda toliko da sam mogao da se nastanim među njima. Ovo me je veoma radovalo i hrabrilo. Međutim, posle nekoliko nedelja neki su se požalili britanskom konzulu, koji mi je naredio da se povučem. U to vreme je francuski konzul sam obezbedio stan rimokatoličkim misionarima, tri-četiri milje od kuće koju sam ja morao da napustim. Veoma obeshrabren ovom neočekivanom smetnjom, nerado sam rešio da se vratim u Šangaj, ne sanjajući o blagoslovu koji mi je Gospod tamo pripremio.
 Nekoliko meseci pre toga, Vilijam Berns (Wіllіam Burnѕ) iz Engleske Prezviterijanske Misije, putujući od kuće došao je u tu luku. Pre nego što je produžio do svog prethodnog polja rada u južnoj pokrajini Fukijenu, pokušao je kao i ja da poseti pobunjenike u Nankingu. Pošto mu to nije uspelo, nastanio se u Šangaju na izvesno vreme i posvetio se širenju evanđelja, po okolnim veoma gusto naseljenim mestima. Tako sam ja na jesen te godine, došao u kontakt s tim dragim i poštovanim slugom Božijim.
 Putovali smo zajedno, propovedajući po gradovima i varošima u južnom Kiangsu i severnom Čekjangu. Stanovali smo u našim jedrenjacima i putovali po kanalima i rekama koje se šire kao mreža, po toj bogatoj i plodnoj zemlji. G. Berns je u to vreme nosio englesku odeću, ali je uvideo da i pored toga što sam ja mlađi i po svemu manje iskusan, da ljudi mene mirno slušaju, dok su njega pratili drski i radoznali dečaci pa i nemarni ljudi. Uvideo je da mene pozivaju u svoje kuće, dok su njemu govorili da ne mogu da ga pozovu zato što ga prati gomila ljudi. Posle nekoliko nedelja posmatranja i on je prisvojio narodni običaj odevanja i odmah mu se pružilo više mogućnosti za rad.
 Tih nekoliko srećnih meseci su mi pričinjavali neizrecivu radost i zadovoljstvo. Njegova ljubav prema Reči Božijoj je bila divna i njegov sveti pobožni život i neprestana zajedni-ca sa Bogom zadovoljili su duboke čežnje moga srca. Njegovo izlaganje o probuđenju i progonstvima u Kanadi, u Dablinu i u Južnoj Kini, bilo je veoma poučno i interesantno. Sa pravom duhovnom pronicljivošću, često je ukazivao na Božije ciljeve u nevolji na takav način, da je ceo život dobio nov izgled i vrednost. Njegovi pogledi u vezi sa širenjem evanđelja kao najvećeg zadatka Crkve, kao i to da su obični vernici zaboravljeno oruđe za objavljivanje evanđelja – koje Sveto pismo traži da se ponovo koristi, bili su seme koje je kasnije donelo roda u organizaciji Kineske Unutrašnje Misije.
 Gledajući sa ljudske strane naš put nije uvek bio gladak, ali kad god smo smeli da ostanemo malo duže u nekom gradu, dobro bi iskoristili takvu priliku. Imali smo običaj da se prvo pomolimo za blagoslov, a onda iziđemo iz naših čamaca oko devet sati ujutro, noseći laku stolicu od bambusa. Našli bismo zgodno mesto i jedan od nas bi se popeo na stolicu i govorio dvadesetak minuta; za to vreme bi se drugi molio za blagoslov, a onda bi se zamenili, i prvi govornik je mogao da odmori svoje grlo. Tako bi radili po sat-dva, a onda bi promenili mesto, otišli malo dalje i ponovo govorili. Obično bi se vratili do naših čamaca oko podne radi ručka, zajednice i molitve, a zatim nastavili da radimo napolju dok se ne smrkne. Tada bi večerali i opet se malo odmorili, a zatim pošli sa nosačima do neke čajdžinice, gde bismo proveli nekoliko sati u razgovoru sa ljudima. Kad smo odlazili iz nekog grada, često smo bili pod utiskom da su ljudi dosta shvatili. Delili smo mnogo Biblija i knjiga onima koji su bili zainteresovani.


 G. Berns je sledeće pismo napisao svojoj majci u Škotskoj:

 DVADESET I PET MILjA OD ŠANGAJA

26. januar 1856.

 „Danas pada kiša i ne mogu da napustim čamac, te koristim priliku da ti napišem par reči i još jedno pismo u Dandi, koje sadrži detalje koje ne moram da ponavljam. Do sada je prošlo četrdeset i jedan dan otkako sam poslednji put otišao iz Šangaja. Jedan mladi engleski misionar, g. Tejlor iz društva za evangelizaciju Kine, prati me ovih nekoliko nedelja. On je u svom čamacu, a ja u svom. Doživeli smo mnogo blagoslova i ponekad znatan napredak u radu.
 „Moram i tebi da ispričam ono što sam dosada već nekoliko puta pričao. Pre četiri nedelje, 29. decembra, obukao sam kinesku nošnju koju i sada nosim. G. Tejlor je to uradio pre nekoliko meseci i uvideo sam da je imao mnogo manje smetnji pri propovedanju, pa sam došao do zaključka da i ja moram da sledim njegov primer. Bili smo u to vreme duplo dalje od Šangaja nego sada, i otišli bismo još dalje da nismo naišli na grupu bezakonika koji su od nas tražili novac, preteći da će nam razbiti čamce ako im ga ne damo. Naše čamdžije su se veoma uplašile i zahtevale da se vratimo malo bliže kući. Ti isti ljudi su ranije oštetili jedan deo čamaca g. Tejlora, zato što nismo hteli da im damo veliki broj knjiga.
 „Mi u ovom kraju imamo veoma veliko polje rada, i bilo bi teško da se čovek utvrdi na jednom mestu. I pored toga što ljudi pažljivo slušaju, nama treba sila sa visine da ih ubedi i obrati. Ima li duha molitve za nas međy Božijim narodom u Kilsajtu? Da li traže taj duh? Koliko je samo velika potreba i koliko samo molitve treba! Ovde je zaista velika žetva, a poslanika je malo i nisu mnogo obdareni za ovakav rad. Milost može kroz to malo slabo opyđe da učini velike stvari – stvari koje su veće nego što bismo mogli i zamisliti.“
 Slučaj koji se spominje u ovom pismu i koji je doveo do toga da se vratimo u Šangaj ranije nego što smo prvobitno planirali, desio se na severnoj granici Čekjanga. Stigli smo u jednu varoš koja se zvala Vuken ili Crni Grad, gde su ljudi kako su nam drugi rekli, veoma divlji i najnepošteniji u tom delu zemlje. Tako je i bilo. Krijumčari soli i druge vrste lopova su našli dobro sklonište u gradu. Sledeći odlomci su uzeti iz mog dnevnika, koji sam u to vreme vodio.


8. januar 1856.

 Danas smo započeli rad u Vukenu, raspodelom velike količine traktata i nekoliko Novih zaveta. Ljudi su bili veoma iznenađeni i koliko smo mogli da saznamo, tu još nikada nije bilo stranaca. Dva puta smo govorili — jednom u hramu boga rata, a drugi put na čistini koja je ostala posle požara, koji je uništio mnogo kuća. Poslepodne smo propovedali na istom mestu, pred velikom gomilom ljudi koji su pažljivo slušali. Uveče smo otišli u jednu čajdžinicu gde smo imali dobru priliku da govorimo, dok se nije raščulo da smo tu. Kada se okupilo jako mnogo ljudi, morali smo da odemo. Naši kineski pomoćnici Cijen (Tѕіen) i Kuejhua (Kueіhua), mogli su da ostanu. Vratili smo se do svojih čamaca gde smo razgovarali sa nekim ljudima koji su stajali na mostu. Shvatili smo da imamo mnogo razloga da budemo zahvalni i ohrabreni, zbog uspeha koji smo imali našeg prvog dana.


10. januar

 Poslali smo Cijena i Kuejhua da dele traktate. Kada su se vratili, otišli smo zajedno sa njima, i razdvojili se na jednom mestu koje je požar raščistio. Svaki je govorio pred svojom grupom naroda. Kad smo se vratili na čamce za ručak, zatekli smo kao i obično ljude koji čekaju i traže literaturu. Podelili smo nešto onima koji su znali da čitaju, a onda ih zamolili da nas izvine dok ručamo, te sam ušao u kabinu svoga čamaca i zatvorio vrata.
 Samo što sam sipao čaj u šolju, začula se lupa i krov se provalio. Izišao sam na zadnju stranu i ugledao četiri-pet ljudi kako podižu velike komade smrznute zemlje s jedne njive koja je nedavno bila poorana. Mislim da je grumenje koje su bacali na naše čamace bilo teško od tri do sedam kilograma. Nije vredelo da se svađamo sa njima. Uskoro su razbili dobar deo gornjeg dela čamaca, a sve u njemu je bilo prekriveno zemljom. Na kraju je Cijen prešao u čamac koji je tuda prolazio, izašao na obalu malo dalje od naših čamaca, odvukao ljude deleći im traktate, i na taj način prekinuo opsadu.
 Saznali smo da su samo dvojica od onih koji su nas napali bili iz tog mesta; drugi su bili krijumčari soli, a napali su nas zato što im nismo dali veliku količinu literature koju su tražili. Niko nije bio povređen. Kada se sve malo smirilo, svi smo se sastali u čamacu g. Bernsa i zahvalili Bogu što smo svi bili pošteđeni ličnih povreda. Molili smo se za one koji su nas napali, tražeći da se sve okrene na dobro i nama i našim pomoćnicima. Kada smo ručali i izašli iz čamaca, na samo nekoliko koraka dalje, govorili smo velikoj gomili ljudi koja se brzo okupila.
 Bilo je posebno blagosloveno. Nikad nas ljudi nisu slušali tako pažljivo i nije se čuo nijedan glas koji je branio naše napadače. Uveče je po čajdžinicama vladao isti duh i neki su, kako nam se činilo, rado slušali dobru vest o spasenju kroz raspetog i vaskrslog Spasitelja.
 Na putu kući prolazili smo pored brijačnice koja je još bila otvorena. Ja sam ušao, i dok su mi brijali glavu imao sam priliku da razgovaram sa nekolicinom ljudi, a posle i da zalepim par traktata na zid za buduće mušterije.
 Jedan pošteni trgovac koji se zvao Jao (Yao), koji je prvog ili drugog dana naše posete Vuhenu primio Novi zavet i jedan traktat, došao je juče kada su nam razbijali čamac da traži još literature. Pošto je bila velika pometnja, zbog štete koja je učinjena i zbog zemlje nabacane na čamac, zamolili smo ga da se vrati kroz dan-dva pa ćemo mu rado dati još. Jutros se pojavio i uručio nam pisamce sledećeg sadržaja:
 „Pre neki dan sam zamolio Bernsa i Tejlora, dvojicu ravija da mi daju dobre knjige. Desilo se u to vreme, da su se ljudi iz našeg grada čija je srca Satana zaslepio i koji ne poznaju Sina Davidovog, usudili da naprave raka i moreh i oštete vaš cenjeni brod. Zahvaljujem vam što ste obećali da ćete mi dati literaturu, i molim sledeće: ceo Novi zavet, ‘Govor dobrog čoveka kada se približava smrti’, ‘Važne hrišćanske doktrine’, jedan almanah, ‘Načela hrišćanskog života’ i ‘Kako učiniti svet srećnim’ — od svakog po jedan primerak. Nadam se da su Sung i Cijen i svi učitelji zdravi. Ostali komplimenti nisu zapisani.“
 Ovo pismo je interesantno, zato što se iz njega vidi da je pažljivo čitao Novi zavet, po rečima napisanih kurzivom. Kad upotrebljava ‘raka’ i ‘moreh’ u smislu ismejavati, vidi se da razume šta znače.
 Pošto smo mu dali ono što je tražio, otišli smo sa Cijenom i Kuejhuaom u istočni deo grada i malo propovedali na ulici. Kada smo došli do čamaca došla su mi dva čoveka iz Čihlija koji ovde rade u kancelariji kod sudije.
 Primio sam veliki blagoslov dok sam im govorio o raspetom Spasitelju na mandarinskom jeziku; iako jedan nije mnogo obraćao pažnju, drugi jeste i svojim pitanjima pokazao da je zainteresovan. Kada su otišli, izašao sam iz čamaca i razgovarao sa ljudima koji su se okupili, kojima je Kuejhua propovedao. Upotrebio sam zalazak sunca kao ilustraciju, jer me je podsećao na Isusove reči: ,,Doći će noć kada niko ne može da radi.“ Kada sam govorio o prolaznosti ovoga života i o tome kako ne znamo kada će se Isus vratiti, vladalo je ozbiljno raspoloženje na koje nikada ranije nisam naišao u Kini. Dok sam se molio vladao je savršeni mir. Vratio sam se u čamac sa jednim budističkim sveštenikom koji je bio među slušaocima, i priznao da je budizam samo prevara, koja ne može da pruži nadu na samrti.


12. januar

 Poslepodne smo razgovarali sa ljudima na obali blizu naših čamaca, na ulicama grada i u jednoj čajdžinici. Pri tom smo svaki put delili knjige. Uveče smo po običaju išli da propovedamo po čajdžinicama, ali ovog puta smo rešili da odemo u drugi deo grada da bismo onima koji tamo žive pružili bolju mogućnost da se sretnu sa nama. Grad se prostirao na skoro tri kilometra. Pošto smo g. Berns i ja imali običaj da govorimo kineski među sobom, ostali sa naših čamaca su znali šta smo rešili.
 Kad smo se malo udaljili, predomislili smo se i otišli u čajdžinicu gde smo inače odlazili, misleći da su možda neki otišli tamo da nas sačekaju. Ovog puta nas nisu pažljivo slušali kao što je to ranije bio slučaj. G. Berns je zato predložio da se vratimo ranije nego obično, što smo i učinili. Cijevu i Kuejhuau smo rekli da mogu da ostanu još malo. Dok smo se vraćali ka čamcima, podelili smo nešto literature. Ono što nam je palo u oči bilo je da smo ostali sami — niko nas nije pratio kao što se to obično dešavalo. Više nije bilo vedro kao kad smo krenuli, već se strašno smrklo. Usput smo sreli čamdžiju koji se čudno ponašao i bez ikakvog objašnjenja nam ugasio fenjer. Mi smo ga ponovo upalili i rekli mu da ga više ne gasi. Na naše iznenađenje, on je izvadio sveću iz fenjera, bacio je u kanal, a onda se popeo na nizak zid koji je vodio do reke i pogledao u vodu. Nisam znao šta mu je, pa sam potrčao da ga uhvatim plašeći se da se ne udavi, ali na moje veliko olakšanje, vratio se mirno. Kad smo ga ispitivali, rekao nam je da ne govorimo jer su neki zli ljudi hteli da nam unište čamace, pa su čamdžije otplovili da bi im zavarali trag. Onda nas je odveo do mesta gde je jedan od čamaca bio sakriven. Uskoro su došli Cijen i Kuejhua i ušli u čamac, a priključio nam se i učitelj Sung (Sung), te smo krenuli.
 Sada su nam objasnili šta se desilo. Čovek koji se pravio da je policajac, došao je do čamaca dok smo mi bili odsutni, noseći pismeni zahtev za deset dolara i izvesnu količinu opijuma. Rekao je da ima preko pedeset seljaka (krijumčara solju) koji čekaju naš odgovor u obližnjoj čajdžinici. Ako im damo što traže i još trista kaša[18] u gotovom da plate za čaj, ostaviće nas na miru, a ako ne, odmah će doći i uništiti naše čamce. Sung im je rekao da ne može da pristane na njihove zahteve, pošto se nismo bavili trgovinom nego samo propovedanjem i deljenjem literature; nismo imali ni trunke opijuma, a potrošili smo skoro sav novac. Čovek je međutim rekao da u to ne veruje i Sungu nije ostalo ništa drugo nego da nas potraži, a ovoga je zamolio da sačeka naš odgovor. Pošto nije znao da smo promenili plan, tražio nas je na pogrešnoj strani — i naravno, nije nas našao.
 U međuvremenu, čamdžije su uspele da se udalje. Bili su veoma uplašeni i pošto su nedavno videli šta su ti ljudi uradili po danu, nisu želeli da vide šta bi mogli da urade po noći. Kada su se udaljili, razdvojili su se – ako jedan čamac bude oštećen, mogli bismo da se sklonimo u drugi. Posle toga smo naišli na čamdžiju koji nas je doveo do čamaca. Kada je Sung ponovo prošao pored mesta gde su čamci ranije bili privezani, video je između drveća dvanaestak ljudi koji su se raspitivali gde su čamci. Niko nije mogao da im kaže. Srećom, uzalud su tražili.

 Posle nekog vremena, dva čamca su se ponovo našla i plovila jedno vreme zajedno. Bilo je već kasno i opasno putovati noću po tom delu zemlje i zato smo se pitali šta da radimo. To smo ostavili čamdžijama da reše. Oni su sami krenuli sa mesta gde smo bili i osećali smo da ma šta želeli, ne možemo naterati druge da ostanu u opasnom položaju zbog nas. Molili smo ih međutim da brzo urade ono što nameravaju, jer je sutra nedelja, a nedeljom nismo želeli da putujemo. Rekli smo im da bez obzira na to gde se nalazili, moramo da ispunimo svoju dužnost i propovedamo evanđelje. Nama je dakle svejedno gde ćemo pristati, jer ako bismo i uspeli da prođemo noću nezapaženi, oni bi nas svakako našli ujutro. Zato su zaključili da se vrate na mesto odakle smo krenuli. Mi smo se složili sa tim, te su okrenuli natrag. Ali, da li je to bilo slučajno ili ne, nismo mogli da znamo — ušli su u drugu reku i veslali jedno vreme ne znajući kuda idu. Na kraju, pošto je bilo veoma mračno, privezali su čamce da prenoćimo.
 Pozvali smo čamdžije i zajedno sa našim kineskim pomoćnicima pročitali devedeset prvi Psalam. Možete zamisliti kako je ovaj odlomak iz Božije Reči odgovarao našem položaju i potrebi, i kako nas je utešio:


   Koji živi u zaklonu VIŠNjEGA,
   pod krovom SVEMOGUĆEGA počiva.
   Govori Gospodu:
   „Ti si utočište moje i branič moj,
   Bog moj u koga se uzdam.“
   On će te izbaviti od zamke lovačke,
   i od ljutoga pomora.
   Perjem svojim oseniće te,
   i pod krilima njegovim zaklonićeš se;
   istina je njegova štit i ograda.
   Nećeš se bojati strahote noćne,
   strele koja leti danju.

   ....................................

   Kad me ljubi, izbaviću ga,
   zakloniću ga, kad je poznao ime moje.
   Prizvaće me, i uslišiću ga;
   sa njim ću biti u nevolji,
   izbaviću ga i proslaviću ga.
   Duga života nasitiću ga,
   i pokazaću mu spasenje svoje.


 Predali smo se u molitvi Onome koji nas je pokrio gustim mrakom i dozvolio da pobegnemo iz ruku nasilnika i legli na spavanje. Zahvaljujući milostivoj zaštiti ČUVARA IZRAILjA koji nikad ne drema niti zaboravlja naroda svoga, noć je prošla u miru i tišini i mogli smo donekle da shvatimo istinu dragocenih reči: ,,Ti si zaklon moj i štit moj.“


Nedelja, 13. januar

 Oko četiri sata izjutra, probudio me je jak bol u kolenu. Udario sam ga juče, i došlo je do jakog zapaljenja. Na moje veliko iznenađenje, čuo sam kako kiša lije potocima. Vreme je do tada bilo izuzetno lepo. Kad smo malo provirili napolje, videli smo da smo blizu mesta gde smo se ranije ukotvili. Da se ništa nije desilo što bi nas sprečilo, znali smo da bi otišli da propovedamo u gradu kao i ranije. Međutim, kiša je ceo dan toliko padala, da niko nije mogao da napusti čamce. Tako smo dobili divan dan za odmor, kakav odavno nismo imali, a zbog lošeg vremena niko se nije mnogo raspitivao o nama. Da je bilo lepo vreme verovatno bi nas našli, štaviše i da nismo izašli iz čamaca. Mogli smo na miru, sa divljenjem i zahvalnošću da razmišljamo kako je Bog milostivo postupao sa nama, i doveo nas na ‘pusto mesto’ da se malo odmorimo.


Ponedeljak, 14. januar

 Osvanuo je dan bez oblačka. Jedan od naših kineskih pomoćnika je otišao pre zore da uzme veš koji smo dali na pranje. Vratio se sa vešću da su nas ljudi tražili na sve strane i pored toga što je juče kiša onoliko padala; mi smo bili sačuvani u miru i bezbednosti, ‘u senu Svemogućega’.
 Čamdžije su sada bili toliko uplašeni da više nisu hteli da ostanu i u zoru su krenuli. Nisam mogao da izlazim zbog moje noge i morao sam da pođem sa njima. Poslepodne smo na putu za Šangaj stigli u Pingvan.


   Zlo blagosloveno od Boga na naše dobro je,
   I dobro koje nije blagosloveno, zlo je,
   I sve je u redu što izgleda loše,
   Ako je po divnoj volji njegovoj.


SADRŽAJ

12

Pozvani u Svatao

BILO nam je veoma žao da ovako neočekivano napustimo okolinu Crnog Grada, jer smo hteli da ostanemo duže radi objavljivanja evanđelja. Kasnije smo videli da se to nije desilo slučajno, nego da su okolnosti bile potrebne karike u lancu Božijeg plana, koje su nas vodile na druga i šira polja rada.
 Bog ne dozvoljava da progonstvo dođe bez razloga. Vodio nas je putem koji nam nije bio poznat, ali ipak je to bio njegov put.


   O Gospode, vrlo bi se radovali
   Kad bi brige svoje na tebe bacili,
   Ne misleći na sebe – no na tebe gore.
   Jer na dobro vodiš sve,
   U ljubavi i svojoj mudrosti!


 Kad smo stigli u Šangaj s namerom da se vratimo kroz nekoliko dana sa novim knjigama i novcem, sreli smo kapetana broda koji je bio hrišćanin i bavio se trgovinom u Svataou. Izneo je pred nas veoma ubedljivo velike potrebe toga kraja, i rekao da britanski trgovci žive na Duplom ostrvu, prodaju opijum i bave se trgovinom kulijima (skoro kao trgovina robljem). Nije bilo nijednog britanskog misionara koji bi propovedao evanđelje. Duh Božiji me je uverio da je ovo njegov poziv, ali sam nekoliko dana osećao da ne mogu da poslušam. Nikada nisam imao takvog duhovnog oca kao što je g. Berns i nikad nisam znao za takvu svetu, srećnu zajednicu. Rekao sam sebi da ne može biti Božija volja da se raziđemo.
 Sa velikim nemirom u duši išao sam jedno veče sa g. Bernsom na večeru kod g. Laurija (Rev. R. Lowrіe) iz Američke Prezviterijanske Misije, blizu južne kapije Šangaja. Posle večere gđa Lauri nam je odsvirala „Misij-ski Poziv“. Nisam ga ranije čuo i ostavio je na mene dubok utisak. Bio sam dirnut dok je svirala i rekao sam Gospodu rečima koje je pevala --


   Ići ću!
   Više se neću ustručavati da ostavim
   prijatelje i lažne nade,
   I svaku vezu koja mi srce drži.
   Od sada ne mari da li je oluja ili sunce,
   da li je čaša gorka ili slatka;
   Samo te molim Bože, načini me svetim,
   I ojačaj moj duh za žestoke borbe.


 Kad smo pošli kući, zamolio sam g. Bernsa da dođe u moju kućicu gde sam još uvek stanovao u starom delu grada. Tamo sam mu uz mnogo suza ispričao kako me je Gospod vodio i kako sam se protivio, jer nisam bio spreman da ga ostavim i pođem na novo polje rada. On je slušao sa neobičnim izrazom čuđenja, u kome je bilo više zadovoljstva nego bola. Odgovorio mi je da je to isto veče odlučio da mi kaže da je čuo Božiji poziv da pođe u Svatao, i da mu je jedino bilo žao što će morati da se prekine naša srećna zajednica. Krenuli smo zajedno i tako smo ponovo u tom delu Kine započeli rad, koji je kasnije bio veoma blagosloven.
 Još davno pre toga, propovednik Lehler (Rev. R. Lechler) iz Bazelskog Misijskog društva je često obilazio okolinu Svataoa. Putujući tako od mesta do mesta, započeo je rad koji se nije zaboravio, iako je na kraju morao da se povuče u Hongkong. Ovaj odani sluga Božiji se već više od četrdeset godina trudi u radu Božijem. Nedavno je ostavio Hongkong sa svojom dragom ženom, da bi se ponovo vratio u unutrašnjost da provede ostatak svoga života među ljudima koje tako dugo i iskreno voli.
 Kapetan Bauers (Bowerѕ), hrišćanin koga je Bog upotre-bio da nam skrene pažnju na potrebe u Svataou, veoma se obradovao kada je čuo za našu odluku da se posvetimo objavljivanju evanđelja, u tom prometnom i važnom trgovačkom gradu. Pošto se spre-mao da otplovi kući, rado nas je primio da besplatno putujemo brodom Džilong, kojim smo putovali iz Šangaja početkom marta 1856.
 Putovanje je bilo mirno i za šest dana smo stigli na Duplo ostrvo. Našli smo se u malom, ali veoma bezbožnom društvu stranaca, koji su se bavili trgovinom opijuma i drugim poslovima. Nismo želeli da se mešamo sa našim zemljacima, pa smo hteli odmah da nađemo smeštaj u starom gradu. Taj deo se nalazio na jednom rtu osam kilometara dalje, na ušću reke Han. Imali smo velike teškoće oko smeštaja među narodom. Činilo nam se da nećemo uspeti i ostalo nam je da se molimo Gospodu. Bog se uskoro pobrinuo za nas. Jednog dana smo sreli trgovca iz Kantona, koji je bio rođak glavnog činovnika u gradu. Gospodin Berns mu se obratio na kantonskom dijalektu, na šta se ovaj čovek toliko obradovao što ga je jedan stranac oslovio na njegovom maternjem jeziku, da nam je postao prijatelj i našao smeštaj. Imali smo samo jednu malu sobu, i neću baš lako zaboraviti dugačke letnje mesece po velikoj vrućini u njoj. Bilo je vruće kao u peći. Rukom smo mogli da dodirnemo zagrejane crepove, ali bilo je nemoguće naći veće ili bolje mesto.
 Putovali smo po okolini, ali poteškoće i opasnosti kroz koje smo ovde prolazili bile su velike i neprekidne. Naš rad na severu je u poređenju sa ovim izgledao sasvim bezopasan i lak. Mržnja i prezir Kantonaca su nam mnogo smetali. Zvali su nas „Strani đavoli“, „Strani psi“ i „Strane svinje“. Sve ovo nas je dovelo u zajednicu, dublju nego što sam ikad doživeo, sa onim koji je bio „prezren i odbačen od ljudi“.
 Na našim putovanjima je moglo lako da se desi da nas uhvate i traže novac da bi nas pustili. Ljudi su često govorili da je ceo taj kraj „bez cara, bez vladara i bez zakona“. Svakako, u to vreme je važila poslovica koja kaže: „U pravu je onaj koji je jači.“ Jednom kad smo došli u jedan gradić, čuli smo da su stanovnici uhvatili boga-tog čoveka iz drugog plemena. Tražili su veliku sumu novca da bi ga pustili, a kada je odbio da plati, razbili su mu članke močugom i tako ga silom naterali da im da ono što su tražili. Samo je Božija zaštita sprečila da i nas ne snađe ista sudbina. Svi su gradovi bili okruženi zidinama i u svakome bi bilo deset ili dvadeset hiljada ljudi iz istog plemena, sa istim prezimenom, i često vodili rat sa ljudima iz susednog grada. Kad bi nas lepo primili u jednom gradu, bilo bi veoma opasno otići u susedni. U ovakvim okolnostima smo često osećali zaštitu našeg Boga.
 Posle izvesnog vremena, razboleo se tamošnji mandarin i kineski lekari nisu mogli da mu pomognu. Čuo je da sam neke lečio i da sam im pomogao, pa je zatražio našu pomoć. Bog je blagoslovio lekove koje smo mu dali, i u znak zahvalnosti dozvolio je da iznajmimo kuću za bolnicu i apoteku. Sa njegovom dozvolom smo mogli da dobijemo celu kuću, kao i sobu u kojoj smo dotada stanovali. Ja sam ostavio lekove i hirurške instrumente kod mog prijatelja pokojnog g. Vajlija u Šangaju, te sam odmah pošao po njih.
 Gospodin Berns je došao iz grada Ampaoa, koji smo nekoliko puta zajedno posetili, da bi me ispratio. Kad sam otplovio, vratio se sa dvojicom kineskih evanđelista, koje je propovednik Džonson (Rev. J. Johnѕon) iz Američkog Baptističkog Misijskog Saveza poslao iz Hongkonga. Ljudi su bili spremni da čuju njihovo propovedanje i da prime knjige na poklon, ali nisu hteli da ih kupe. Jedne noći su došli lopovi i odneli sve što su imali osim knjiga, jer su smatrali da ništa ne vrede. Sutradan rano izjutra su ih probudili ljudi koji su želeli da kupe njihove knjige. Do doručka su imali ne samo dovoljno novca za hranu, nego i da jednom čoveku plate put do Duplog ostrva, da bi mogao da potraži novac od Bernsovog agenta. Toga dana i sledećeg su dolazili da kupuju knjige, tako da našim prijateljima nije ništa nedostajalo. Međutim, trećeg dana nisu mogli da prodaju nijednu. Kada se sav novac od prodaje knjiga potrošio, vratio se čovek s novcem.
 Otputovao sam za Šangaj početkom jula, posle četvoromesečnog boravka u Svataou. Nameravao sam da se vratim kroz nekoliko nedelja i donesem svoje hirurške instru-mente, da bih nastavio da sarađujem sa Vilijamom Bernsom. Izgledalo je da se novo polje rada koje je mnogo obećavalo otvaralo pred nama, te smo imali velike nade za budući rad. Zaista je trebalo da dođe veliki blagoslov u grad Svatao i okolinu, ali nije bila Božija volja da mi ostanemo da sabiramo žetvu. Dok je putovao po unutrašnjosti, Kinezi su ubrzo posle mog odlaska uhvatili g. Bernsa i poslali ga u Kanton. Iako se vratio u Svatao posle, kad je buknuo rat,[19] bio je pozvan da služi na drugom mestu, tako da se više nije vraćao; moj put u Šangaj je bio prvi korak na putu koji me je odveo na druga polja rada.


   MISIJSKI POZIV
   Moja duša ne miruje.
   Evo stranog, tajnog glasa duhu mome,
   Kao san u noći
   Govori mi da na svetom mestu sam.
   Čujem glas moga odsutnog Gospoda,
   Koji noću na uho moje pada —
   Idi uči sve narode.
   Što živim ovde?
   Obavezan Bogu sam i ne smem senkom da se igram
   Da berem cveće ovog sveta
   Dok posao ne završim svoj
   I račun ne podnesem.
   IĆI ĆU!
   Više se neću ustručavati da ostavim
   prijatelje i lažne nade,
   I svaku vezu koja mi srce drži.
   Od sada ne mari da li je oluja ili sunce,
   da li je čaša gorka ili slatka;
   Samo te molim Bože, načini me svetim,
   I ojačaj moj duh za žestoke borbe.
   Kad tamo stigne onaj, za koga se Satana toliko borio,
   Na blaženu obalu
   Kako će iz ovog srca zahvalnost i ljubav sjati.
   U večnim vekovima gore, duša će se moja radovati
   Svom trudu i bolu ovde dole.


SADRŽAJ

13

Čovek snuje, a Bog određuje

ZANIMLjIVO je gledati kako su se uklopili događaji kroz Božiju milost, da me spreče da se vratim u Svatao i doveli do toga da se na kraju doselim u Ningpo. Tu je započeo centar za razvijanje daljeg rada.
 Kada sam stigao u Šangaj, zaprepastio sam se kada sam otkrio da je zgrada u kojoj sam čuvao sve lekove i instrumente izgorela do temelja. Svi lekovi i veliki deo mojih instrumenata potpuno su bili uništeni. Učinilo mi se da je ovo velika nevolja i bio sam više sklon da kažem sa nevernim Jakovom: ,,Sve je protiv mene“, nego da shvatim da „sve ide na dobro“. Još nisam naučio da mislim na Boga kao na Veliko Biće u kome „živimo, i mičemo se, i jesmo“. Trebalo je da smatram da su sve moje okolnosti najmudrije i najbolje zato što ih je on pustio ili dozvolio. To mi je pričinilo veliko razočaranje i iskušenje.
 Lekovi su u Šangaju bili skupi a sredstva su mi bila ograničena, te sam zato pošao u unutrašnjost do Ningpoa. Nadao sam se da ću moći da dobijem nešto od dr Vilijama Parkera, člana iste misije kojoj sam i ja pripadao. Poneo sam sa sobom ono malo stvari što mi je ostalo. Glavne su bile moj sat, nekoliko hirurških instrumenata, harmonika i udžbenici kineskog jezika, koji su onda bili veoma skupi. U Šangaju sam ostavio određenu sumu novca.
 Kraj kroz koji sam prolazio mnogo je patio zbog suše. Bilo je uveliko leto i vodostaj u velikom kanalu je bio vrlo nizak. Voda se trošila za okolna pirinčana polja i isparavala je na velikoj vrućini. Rešio sam da napravim od tog puta misijsko putovanje, koliko god budem mogao. Zato sam poneo dosta hrišćanskih traktata i knjiga. Četrnaest dana sam putovao polako kroz te veoma naseljene krajeve. Propovedao sam i delio knjige. Konačno sam stigao u veliki grad po imenu Šihmenuan i rešio da se više ne zadržavam na putu, pošto sam podelio sve knjige. Putujući preko Hajninga želeo sam da što pre stignem u Ningpo.


4. avgust 1856.

 Dalje od Šihmenuana u reci više nije bilo vode. Platio sam vožnju čamcem, iznajmio nosača da mi ponese stvari do Čanguana, i čim je izgrejalo sunce, krenuli smo dalje. Išao sam napred, a sluga me je sledio sa nosačima, koji su često zastajali da se odmore. Kad smo stigli do jednog grada kroz koji smo morali da prođemo, čekao sam ih u jednoj čajdžinici kod severne kapije. Nosači su hodali veoma sporo i kad su stigli, izgledali su umorno. Uskoro sam otkrio da su obojica bili pušači opijuma. Iako su nosili teret koji bi jak čovek mogao lako da ponese tri puta dalje, izgledali su stvarno iscrpljeni.
 Kada su uzeli malo pirinča i čaja i odmorili se jedan sat — sigurno su za to vreme popušili lulu — malo su se okrepili. Predložio sam da pođemo dalje, da bismo stigli u Čanguan dok sunce ne pripeče. Međutim, moj sluga je imao jednog prijatelja u tom gradu, pa je hteo da tu provede dan i nastavi sutradan ujutro. Ja sam se tome protivio, jer sam hteo ako je ikako moguće da stignem u Hajning te večeri . . .
 Krenuli smo, ušli na severnu kapiju i prešli već jednu trećinu grada. Nosači su stali da se odmore i rekli da ne mogu da nose teret do Čanguana. Na kraju su pristali da ga ponesu do južne kapije, gde sam im platio prema razdaljini koju su prešli. Sluga se zauzeo da pozove druge nosače i dođe sa njima.
 Išao sam napred kao ranije, i pošto je mesto bilo udaljeno samo četiri milje (oko šest i po kilometara), brzo sam stigao u Čanguan i čekao da se oni pojave. U međuvremenu sam iznajmio nosače za ostali deo puta do Hajninga. Pošto sam dugo čekao, počeo sam da se čudim što ih nema. Konačno je bilo isuviše kasno da nastavimo put i stignemo u Hajning te večeri. Malo sam se naljutio – da nisam nažuljio noge i da nije bila tolika vrućina, vratio bih se da ih požurujem. Na kraju sam došao do zaključka da je moj sluga ipak otišao svome prijatelju i da se neće pojaviti do uveče. Došlo je i veče, a od njih ni traga.
 Osećao sam se veoma nelagodno. Počeo sam da se raspitujem za njih i na kraju je neko rekao:


 ,,Da li ste gost iz Šihmenuana?“ — Odgovorio sam da jesam.
 ,,Da li idete u Hajning?“
 ,,To mi je cilj.“

 ,,Vaše stvari su već otišle napred. Ja sam sedeo u jednoj čajdžinici kada je ušao jedan nosač, popio je šolju čaja i u velikoj žurbi pošao u pravcu Hajninga. Rekao je da su sanduk od bambusa i krevet koji nosi iz Šihmenuana — izgledali su baš kao oni što ste opisali. Rekao je da večeras treba da ih nosi u Hajning, gde će dobiti deset kaša po libri.“
 Zaključio sam da su moje stvari otišle napred, ali nisam mogao odmah da krenem za njima. Bio sam isuviše umoran za pešačenje, a već se bilo smračilo.
 U takvoj situaciji, ostalo mi je samo da tražim prenoćište za jednu noć, što nije bilo nimalo lako. Podigao sam srce ka Gospodu da potražim njegovu pomoć i pošao na kraj grada. Mislio sam da je vest o dolasku jednog stranca možda već stigla i potražio sam gostionicu. Brzo sam je našao i ušao, nadajući se da me neće ispitivati, jer je već bio mrak. Kada sam pitao šta imaju za večeru, rekli su da imaju hladan pirinač koji je bio više nego „malo zagoreo“, zmije pržene na ulju za lampe, i ništa više. Pošto nisam želeo da mi postavljaju pitanja o mom državljanstvu, morao sam malo da naručim i pokušao da jedem, ali s malo uspeha.
 Dok sam se time bavio, upitao sam vlasnika gostionice:
 ,,Da li bih mogao da prenoćim ovde?“ On je odgovorio da mogu, ali je izvadio jednu knjigu i počeo da pita:
 ,,U ovim nemirnim vremenima vlasti traže da vodimo evidenciju o gostima, smem li da pitam za vaše cenjeno prezime?“
 ,,Moje skromno prezime je Taj“ odgovorio sam.
 ,,A vaše cenjeno ime?“
 ,,Moje skromno ime je Jako.“
 ,,Kako neobično ime! Nikad ga nisam čuo. Kako se piše?“ — Rekao sam mu i dodao:
 ,,To ime se često čuje u kraju odakle ja dolazim.“
 ,,Da li smem da pitam odakle dolazite i gde putujete?“
 ,,Putujem iz Šangaja za Ningpo preko Hangčaoa.“
 ,,Šta je vaše cenjeno zanimanje?
 ,,Ja lečim bolesnike.“
 ,,O, vi ste lekar,“ rekao je gazda i na moje veliko olakšanje zatvorio knjigu, ali njegova žena je nastavila razgovor.
 ,,Vi ste znači lekar,“ rekla je „to me raduje, jer imam kćerku bolesnu od gube. Ako je izlečite, večera i prenoćište će vam biti besplatni.“
 Pitao sam je iz radoznalosti koliko košta večera sa prenoćištem ukoliko bih ipak hteo da platim. Bilo mi je smešno kada sam saznao da u našem novcu koštaju manje od peni i po!
 Pošto nisam mogao da pomognem devojci, odbio sam da im preporučim bilo kakve lekove. Rekao sam da je guba veoma uporna bolest, i da kod sebe nemam nikakvih lekova.
 Žena je međutim iznela olovku i hartiju i rekla:
 ,,Možete bar da napišete recept, neće škoditi makar i da ne pomogne.“
 Međutim, ja sam odbio da to učinim i zamolio ih da mi pokažu krevet. Odveli su me u jako bednu sobu u prizemlju. Tu sam na daskama podignutim na dve stolice proveo noć — bez posteljine ili jastuka, osim kišobrana i cipela, i bez mreže protiv komaraca. U sobi je bilo još deset ili jedanaest gostiju, pa nisam smeo da se svučem da me neko ne bi pokrao. Oko ponoći mi baš nije bilo mnogo toplo.


5. avgust

 Kao što se moglo pretpostaviti, kad sam ustao, nisam bio ni mnogo osvežen ni mnogo odmoran. Nisam se osećao baš najbolje, a morao sam dugo da čekam i na doručak. Posle sam opet čekao da razmenim jedini dolar koji sam imao, jer je bio malo okrnjen na par mesta. Zbog toga su odbili više od trista kaša od prave cene,[20] što je za mene bio veliki gubitak u toj teškoj situaciji.
 Posle sam obišao ceo grad raspitujući se za mog slugu i nosače, jer sam mislio da su možda stigli kasnije ili pak došli ujutro. Grad je velik i dugačak skoro dve milje od jednog do drugog kraja, pa mi je trebalo dosta vremena, ali ništa nisam saznao. Umoran i sa nažuljanim nogama, pošao sam po najvećoj vrućini za Hajning. Trebalo mi je mnogo vremena da prevalim put od oko osam milja. U jednom selu na pola puta, mogao sam da se odmorim i popijem čaj, što mi je dobro došlo. Kada sam hteo da pođem dalje, naišao je veliki pljusak. Dok sam čekao, imao sam priliku da malo razgovaram sa ljudima o istinama evanđelja.
 Poslepodne je već dosta odmaklo, kad sam prišao severnom predgrađu Hajninga. Tu sam počeo da se raspitujem, ali ništa nisam mogao da saznam u vezi s mojim slugom ili mojim stvarima. Rekli su mi da bih pre nešto čuo kod istočne kapije, jer su tamo pristajali morski jedrenjaci. Otišao sam tamo i potražio ih kod male istočne kapije, ali bez uspeha. Veoma umoran, seo sam da se odmorim u jednoj čajdžinici. Dok sam sedeo, ušli su neki ljudi iz mandarinove kancelarije i raspitivali se ko sam, odakle sam došao, itd. Kad je čuo šta tražim, jedan od ljudi u čajdžinici je rekao:
 ,,Neko je pre jedno pola sata prošao sa sandukom od bambusa i krevetom kao što ste opisali. Izgleda da je išao ili prema velikoj istočnoj kapiji ili prema južnoj. Najbolje bi bilo da odete tamo i da se raspitajte po „hongovima“.[21] Jedan drugi se ponudio da pođe sa mnom, pa smo otišli zajedno i raspitali se i unutra i spolja kod dve kapije, ali uzalud. Onda sam iznajmio jednog čoveka da se dobro raspita, nudeći mu dobru nagradu ako uspe. U među-vremenu sam ručao i propovedao velikom broju ljudi koji su se okupili.
 Kad se čovek vratio bez uspeha, rekao sam:
 ,,Ja sam sada potpuno iscrpljen; da li biste hteli da mi pomognete da nađem prenoćište, pa ću vam onda platiti za vaš trud?“ Hteo je da mi pomogne, i zajedno smo krenuli da tražimo smeštaj. Na prva dva mesta ljudi nisu hteli da me prime – iako su u početku kad smo ušli bili voljni, uplašili su se videći da nas sledi jedan čovek koji kako sam saznao, radi u državnoj kancelariji — te su me odbili. Otišli smo na treće mesto bez tog mandarinovog sluge, gde su nam nudili smeštaj i doneli malo čaja. Tu sam isplatio čoveka koji me je vodio.
 Kad je otišao, ušli su neki činovnici. Ubrzo su i oni otišli, ali zbog njihove posete rekli su mi da ne mogu tu da prenoćim. Jedan mladić koji se tu našao izgrdio ih je zbog njihovog bezdušnog ponašanja i rekao:
 ,,Ne mari, pođite sa mnom, pa ako ne možemo da nađemo bolji smeštaj, prenoćićete kod nas.“ Pošao sam sa njim, ali ljudi u njegovoj kući nisu hteli da me prime. Umoran i jedva hodajući, morao sam ponovo da tražim smeštaj. Na kraju mi je neko obećao mesto, ali kad se ispred vrata okupilo mnogo ljudi, zamolili su me da odem do jedne čajdžinice i sačekam dok se ljudi ne raziđu — inače neće moći da me prime. Nisam mogao ništa drugo nego da pođem i zajedno sa onim mladićem čekam do posle ponoći. Kad smo krenuli prema mestu gde su mi obećali smeštaj, moj vodič nije mogao da ga nađe, pa me je odveo u drugi deo grada. Na kraju, negde između jedan i dva sata, ostavio me je da provedem ostatak noći kako najbolje znam i umem.
 Našao sam se preko puta jednog hrama, ali je bio zatvoren. Legao sam na kamene stepenice ispred njega i stavio torbicu ispod glave umesto jastuka. Brzo bih zaspao i pored hladnoće, da nisam osetio kako mi se neko prikrada. Dok je prilazio, mislio sam da je jedan od prosjaka kojih toliko ima u Kini. Bio sam siguran da ima nameru da mi ukrade novac. Nisam se pomerio, već samo pratio njegove pokrete i zamolio svoga Oca, da me ne ostavi u ovom času nevolje. Čovek je prišao, gledao me jedno vreme da bi se uverio da spavam (bilo je tako mračno da nije mogao da vidi da sam piljio u njega) i počeo polako da me pretresa. Rekao sam mu vrlo tiho da bih ga uverio da ne spavam, a da ni pre toga nisam spavao,
 ,,Šta hoćeš?“ Nije ništa odgovorio, već se samo udaljio.
 Bio sam veoma zahvalan što je otišao. Kada se izgubio iz vida, novac koji nije mogao da mi stane u džep, zavukao sam u rukav. Kao jastuk upotrebio sam jedan izbočeni deo zida. Uskoro sam počeo da dremam, ali su me probudili jedva čujni koraci dveju osoba koje su prilazile. Moj nervni sistem je postao tako osetljiv zbog iznurenosti, da me je i najmanji šum budio. Ponovo sam tražio zaštitu Onoga koji mi je bio jedina potpora. Ležao sam mirno kao i ranije, dok mi jedan nije prišao i počeo da traži novac ispod moje glave. Opet sam progovorio. Seli su kod mojih nogu a ja sam ih pitao šta tu rade. Odgovorili su da i oni hoće kao i ja da tu prenoće. Zamolio sam ih da odu na drugu stranu jer je bilo dovoljno mesta, a da mene ostave na ovoj strani. Međutim, oni nisu hteli da se pomaknu od mojih nogu, pa sam se uspravio i naslonio na zid. Oni su rekli:
 ,,Bolje lezite i spavajte, inače sutra nećete moći da hodate. Ne bojte se — mi vas nećemo ostaviti i niko vas neće dirati.“
 ,,Slušajte“, odgovorio sam, ,,ne želim vašu zaštitu, nije mi potrebna. Ja nisam Kinez i ne klanjam se vašim besmislenim i bespomoćnim idolima. Ja štujem Boga. On je moj Otac — oslanjam se na njega. Znam dobro ko ste i kakve su vam namere. Paziću na vas i neću da spavam.“
 Kad sam to rekao, jedan od njih je otišao, ali se ubrzo vratio sa još jednim. Bio sam veoma uznemiren, ali sam zatražio pomoć od Boga. Par puta je jedan od njih ustajao da vidi da li spavam. Ja sam samo rekao:
 ,,Ne varajte se, ne spavam.“ S vremena na vreme bi mi glava klonula, pri čemu bi jedan od njih odmah ustajao, ali ja bih se odmah probudio i nešto progovorio. Kad je noć polako odmakla, osećao sam se jako umornim. Da ne bih zaspao i da bih se ohrabrio, pevao sam i recitovao naglas odlomke iz Svetog pisma. Molio sam se na engleskom, što je mnogo smetalo mome društvu, koje bi — činilo mi se, dalo sve samo kad bih prestao. Uskoro posle toga prestali su da mi dosađuju. Ostavili su me pred zoru, te sam uspeo malo da odspavam.


6. avgust

 Probudio me je mladić koji me je prethodne večeri vodio pogrešnim putem. Bio je veoma drzak i naterao me je da ustanem da bih mu platio za taj trud. Čak je pokušao na to silom da me primora. Ovo me je potpuno probudilo i ne misleći šta radim, ščepao sam ga za ruku tako jako — jače nego što je mislio da bih mogao — i zapretio mu da me više ne dira i da prestane da mi dosađuje. On je potpuno promenio držanje. Ostavio me je na miru dok se nije začuo topovski pucanj, koji označava da je gradska kapija otvorena. Tada me je zamolio da mu dam novac da kupi opijum. Suvišno je i da pominjem da sam to odbio. Dao sam mu dovoljno za dve sveće, za koje je rekao da je sinoć potrošio dok je bio sa mnom i ništa više. Saznao sam da ima veze s jednom od kancelarija mandarina.
 Čim je bilo moguće, kupio sam malo kaše od pirinča i čaj za doručak, a onda sam još jednom potražio svoje stvari. Nekoliko sati sam uzalud tražio. Krenuo sam natrag odakle sam došao i posle dugog, zamornog i bolnog puta, stigao u Čanguan oko podne. Iako sam se raspitivao, ni ovde nisam mogao da nađem svoje stvari. Otišao sam da pojedem nešto kuvano u čajdžinici, umio se i oprao otekle noge, a posle ručka sam se odmorio i spavao do četiri sata.
 Pošto sam se dobro osvežio, krenuo sam natrag u grad gde sam ostavio slugu i nosače pre dva dana, kod južne kapije. Usput sam razmišljao o Božijoj dobroti. Setio sam se da se nisam molio u vezi s prenoćištem. Osuđivao sam sebe što sam se toliko brinuo za svoje stvari, a nisam mario za mnoge drage duše svuda oko mene. Došao sam kao grešnik kroz krv Isusovu, priznajući da sam primljen u njemu — pomilovan, očišćen, posvećen. Kako mi se samo Isusova ljubav činila velika! Saznao sam više o tome šta znači biti prezren i odbačen i nemati gde staviti glavu. Osetio sam više nego ikad ranije, kolika je ta ljubav koja ga je nagnala da napusti svoj dom u slavi, da tako pati za mene i da položi svoj život na krstu. Razmišljao sam o njemu — kako „Prezren beše i odbačen između ljudi, bolesnik i skolon bolestima.“ Setio sam ga se kod Jakovljevog studenca — umornog, gladnog i žednog — kako je svoje jelo i piće nalazio u izvršavanju Očeve volje. Uporedio sam to sa svojom slabom ljubavlju. Tražio sam od njega oproštenje za prošlost, a milost i snagu da činim njegovu volju ubuduće; da hodam bliže njegovim stopama i da sve više njemu pripadam. Molio sam se za sebe, za prijatelje u Engleskoj i za saradnike. Tekle su slatke suze radosti pomešane sa tugom. Potpuno sam zaboravio na put i stigao do cilja, a da to nisam ni primetio. Kod južne kapije sam kupio šolju čaja, raspitao se za moj izgubljeni prtljag i govorio o Isusovoj ljubavi. Zatim sam ušao u grad i posle dugog i uzaludnog raspitivanja, izašao kroz severnu kapiju.
 Osećao sam se toliko osvežen u duhu kao i u telu, kroz zajednicu s Bogom koju sam imao na putu do grada, da sam hteo da idem ostalih šest milja do Šihmenuana te večeri. Prvo sam otišao u drugu čajdžinicu da kupim domaće kolače i dok sam ih jeo, ušao je jedan od istih nosača koji su mi nosili stvari na prvom delu puta. Od njega sam saznao da kad sam ih ostavio, da su odneli moj prtljag do južne kapije. Tamo ih je moj sluga ostavio i kada se vratio rekao je da sam ja otišao, tako da neće odmah da krene, nego da će provesti dan kod svog prijatelja, a onda će me pristići. Odneli su stvari do kuće njegovog prijatelja i tamo ih ostavili. Zamolio sam ga da me odvede do te kuće, i tamo sam saznao da je čovek tu proveo dan i noć, a sutradan je našao druge nosače i krenuo za Hangčao. To je bilo sve što sam mogao da otkrijem. Pošto više ništa drugo nisam mogao da uradim, odlučio sam da se vratim u Šangaj i ponovo izašao iz grada. Već je bilo kasno da pođem u Šihmenuan. Zamolio sam moga Oca da se brine za moje potrebe. Tada sam primio još jedan dokaz njegove neprestane ljubavi i brige, kada su me neki pozvali da prenoćim na jednoj hong-lađi,[22] koja je sada stajala nasred isušenog korita reke. Noću je bilo veoma hladno i komarci su bili veoma dosadni. Ipak sam uspeo malo da se odmorim, a kad je izašlo sunce krenuo sam dalje.


7. avgust

 U početku sam se osećao veoma loše. Bolelo me je grlo, ali razmišljao sam o divnoj Božijoj dobroti koja mi je omogućila da podnesem vrućinu po danu, a hladnoću po noći. Isto tako sam osetio i kako mi se skinuo veliki teret. Predao sam sebe i svoje brige Gospodu. Znao sam, ako je za moje dobro i njegovu slavu, stvari će mi biti vraćene; ako ne, da će ipak sve biti najbolje. Nadao sam se da se već završava najteži deo mog putovanja. Ovo mi je pomoglo da idem dalje, iako sam bio umoran i noge su me bolele. Kad sam stigao u Šihmenuan i doručkovao, video sam da mi je ostalo osamsto deset kaša; znao sam da put sa hong-lađom do Kašinga košta sto dvadeset kaša, a odatle do Šangaja još trista šezdeset. Ostalo bi mi trista trideset — ili dvanaest penija i nešto — za hranu za tri-četiri dana. Odmah sam otišao u brodsku kancelariju, ali na moje veliko razočaranje, otkrio sam da zbog veoma niskog vodostaja roba nije stigla. Lađa neće krenuti toga dana, a možda ni sledećeg. Pitao sam da li ide poštanski brod za Kašing. Odgovorili su mi da je već otišao. Ostalo je samo da vidim da li plovi neka privatna lađa kojom bih mogao da putujem. Tražio sam uzalud. Nisam mogao da nađem nijedan brod koji bi išao za Šangaj i moje nevolje privede kraju.
 Upravo sam tada ispred sebe ugledao kod jednog zavijutka u kanalu, poštanski brod koji je išao u pravcu Kašinga. Došao sam do zaključka da je to jedan od brodova za Kašing koji se neočekivano zadržao, i poleteo sam koliko su me nada i potreba nosile. Momentalno sam zaboravio na umor i bol u nogama. Posle trke od otprilike jedne milje stigao sam ga.
 ,,Da li idete u Kašing?“ viknuo sam.
 „Ne!“ glasio je odgovor.
 ,,Da li idete u tom pravcu?“
 „Ne!“
 ,,Da li biste hteli da me povezete koliko možete u tom pravcu?“
 Opet „Ne!“ i ništa više.
 Potpuno obeshrabren i iscrpljen, pao sam na travu i onesvestio se.
 Kad mi se povratila svest, začuo sam neke glasove i ustanovio da govore o meni. Jedan je rekao: „Govori pravim šangajskim naglaskom“, i iz njihovog razgovora sam uvideo da su iz Šangaja. Podigao sam se i ugledao da se nalaze na velikoj hong-lađi na drugoj strani kanala. Posle par reči poslali su po mene čamac, pa sam se popeo na njihovu lađu. Bili su veoma ljubazni i dali mi malo čaja. Kad sam se osvežio i mogao da jedem, dali su mi i malo hrane. Onda sam skinuo cipele i čarape da bih olakšao nogama, a lađar je bio ljubazan, pa mi je doneo tople vode da ih operem. Kad su čuli moju priču i videli žuljeve na mojim nogama, očigledno su me sažaljevali i zato su dovikivali svakoj lađi koja je prolazila, u slučaju da ide u mom pravcu. Nisu našli nijednu, te sam posle par sati spavanja sišao sa lađe s kapetanom, u nameri da propovedam u hramu Kuan-ti.
 Pre nego što sam sišao sa lađe, rekao sam kapetanu i ostalima da ne mogu dalje. Nisam imao snage da pođem pešice u Kašing, a pošto nisam uspeo da nađem lađu toga dana, neću imati dovoljno da platim poštanski brod — koji je bio skupo prevozno sredstvo. Rekao sam da ne znam kako će Bog kome služim da mi pomogne, ali da ne sumnjam u to da hoće, i da sam dužan da mu služim tamo gde se nalazim. Objasnio sam im da pomoć koju znam da ću primiti, treba da im bude dokaz istini-tosti religije koju ja i drugi misionari u Šangaju propovedamo.
 Dok smo išli prema gradu i dok sam razgovarao sa kapetanom, ugledali smo jedan poštanski brodić kako se približava. Kapetan mi je skrenuo pažnju na njega, ali ja sam ga podsetio da više nemam čime da platim putovanje poštanskim brodom. On ga je međutim ipak pozvao i saznao da ide do jednog mesta oko devet milja udaljenog od Šangaja. Odatle će mornari nositi poštu kopnom u grad. Onda im je rekao:
 ,,Ovaj čovek je stranac iz Šangaja, opljačkali su ga i nema više čime da plati. Ako ga povezete dokle vam to bude moguće, a za dalje iznajmite nosiljku, on će vam platiti u Šangaju. Vidite kako je moja lađa nasukana zbog niskog vodostaja i dalje ne mogu. Ja garantujem za njega. Ako ne plati kad stigne u Šangaj, platiću ja kad se vratite.“ Ova netražena ljubaznost od strane jednog potpuno nepoznatog Kineza, učiniće se još čudnijom onima koji poznaju kinesku ćud — jer retko kada rizikuju svoj novac. Pošto su ljudi na brodiću pristali na te uslove, primili su me kao putnika. O, koliko sam bio zahvalan što se Bog tako pobrinuo za mene i što sam opet bio na putu za Šangaj!
 Poštanski brodići kao što je ovaj na kome sam putovao, dugački su i uzani, a iznutra veoma tesni. Mora da se leži dok plovi, jer i najmanji pokret može lako da ga prevrne. Ovo mi nije bilo teško – naprotiv, rado sam ležao. To su najbrži čamci koje sam video u Kini. Pokreću ga dvojica, koji se stalno smenjuju dan i noć. Veslaju i nogama i pykama, ali ako je povoljan vetar, veslaju nogama – dok jednom rukom upravljaju malim jedrom, a drugom kormilom.
 Posle ppijatnog i brzog putovanja, stigao sam u Šangaj 9. avgusta, uz pomoć Onoga koji je rekao: „Neću odstupiti od tebe niti ću te ostaviti.“ „Evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta.“

SADRŽAJ

14

Božije vođstvo

SADA je izgledalo sasvim jasno da je moje stvari namerno ukrao moj sluga i pobegao s njima u Hangčao. To je bilo sve što sam posedovao u Kini, osim male sume novca koju sam ostavio u Šangaju. Morao sam prvo da razmislim kako najbolje da postupim za dobro tog čoveka, koji mi je zadao toliko briga. Ne bi bilo teško da preduzmem mere da se kazni, mada nije bilo mnogo nade da bih dobio neku naknadu za štetu. Najviše me je uznemiravalo to što sam se mnogo trudio i molio za spasenje tog lopova. Mislio sam da kad bih ga gonio, ne bih isticao učenje Propovedi na Gori u kojoj smo zajedno čitali: „Ne protivite se zlu“, i na drugim mestima slične pouke. Na kraju sam došao do zaključka da njegova duša vredi više od 40 funti — koliko su vredele stvari koje sam izgubio, pa sam mu pisao i to mu rekao. Uveravao sam ga da treba da se pokaje i da uzveruje u Gospoda Isusa Hrista. Ovo rešenje se svidelo mojim hrišćanskim prijateljima u Engleskoj i jedan od njih mi je kasnije poslao ček na 40 funti, prvi od mnogih koje sam posle primio od istog ljubaznog darodavca.[23]

 Kada sam uzeo malo novca koji sam ostavio u Šangaju, opet sam krenuo za Ningpo da tražim pomoć dr Parkera i nabavim druge lekove, umesto onih koji su bili uništeni u požaru. Pošto sam to uspešno uradio, vratio sam se ponovo u Šangaj, a usput do Svataoa. Nadao sam se da ću se pridružiti svom dragom prijatelju g. Bernsu u radu u tom važnom centru. Međutim, Bog je drugačije hteo i vreme koje sam izgubio zbog krađe, bilo je dovoljno da me spreči da krenem na jug, kao što sam nameravao.
 Na političkom horizontu su se već skupljali crni oblaci, glasnici rata; i početkom oktobra ove godine (1856.) događaj oko „Lovca Strele“ u Kantonu, doveo je do pravog početka rata. Za kratko vreme Kina se po drugi put zaglavila u dugu borbu sa inostranim silama.[24] Misijski rad, bar na jugu, morao je da bude prekinut. Vesti o ovim događajima, zajedno sa pismima od g. Bernsa, stigle su na vreme da me zateknu u Šangaju, dok sam se spremao da pođem u Svatao. Pošto sam bio ovako sprečen, nisam mogao a da ne vidim u tome Božiju ruku koja mi zatvara vrata, kroz koja sam toliko želeo da prođem.
 Dok sam bio u Ningpou, upoznao sam se sa Džonom Džonsonom (John Johnѕon), koji je zajedno sa dr Parkerom predstavljao Društvo za Evangelizaciju Kine u tom gradu. Kad već nisam mogao da idem u Svatao, rešio sam da se priključim ovoj braći u radu u Ningpou, i odmah krenuo na put. Poslepodne drugoga dana kada smo bili već trideset milja daleko od Šangaja, g. Džonson i ja smo prišli velikom gradu Sunkjangu. Predložio sam da iziđemo na obalu da propovedamo evanđelje velikoj masi ljudi, koji su tuda šetali.
 Među putnicima na brodu nalazio se jedan inteligentan čovek koji je dosta putovao po inostranstvu, pa je čak posetio i Englesku, gde su ga prozvali Piter. Kao što se moglo pretpostaviti, čuo je evanđelje, ali nikada nije doživeo njegovu spasavajuću silu. Prethodne večeri sam započeo sa njim ozbiljan razgovor o spasenju njegove duše. Čovek je pažljivo slušao. Bio je dirnut do suza, ali još se nije video neki određeni rezultat. Obradovao sam se dakle kad je zatražio da pođe sa mnom i čuje kako propovedam.
 Ušao sam u kabinu da spremim traktate i knjige za deljenje, da imam kada budem izašao sa mojim kineskim prijateljem. Odjednom me je iznenadilo pljuskanje vode i zapomaganje. Istrčao sam na palubu i jednim pogledom shvatio šta se desilo. Pitera je nestalo! Na palubi je bilo ljudi koji su bespomoćno zurili na mesto gde je potonuo, ali ništa nisu preduzeli da ga spasu. Jak vetar je nosio brod napred, uprkos jakoj struji u suprotnom pravcu. Niska obala bez žbunja nije imala nikakva istaknuta obeležja, prema kojima bih mogao da odredim koliko je davljenik zaostao iza nas.
 Odmah sam spustio jedro i skočio u vodu da ga tražim. Pošto mi nije uspelo da ga nađem, pogledao sam unaokolo, i u velikom bolu duše, ugledao blizu sebe jedan ribarski čamac sa neobičnom mrežom, punom kuka. Bio sam siguran da bi njome mogli da ga izvuku.
 ,,Ovamo!“ viknuo sam, dok je u mom srcu oživela nada. ,,Hodite i vucite ovde; čovek se davi!“
 ,,Veh bin (nije zgodno)“, glasio je odgovor.
 ,,Ma ne govorite o pogodnosti!“ uzviknuo sam u velikom bolu; ,,zar ne čujete, čovek se davi?“
 ,,Lovimo ribu — nemamo vremena“, odgovorili su, ,,ne možemo da dođemo.“
 ,,Ostavite ribu“, uzviknuo sam, ,,daću vam više novca nego što možete da zaradite od mnogo dana ribarenja; samo dođite — dođite odmah!“
 ,,A koliko ćete nam dati?“
 ,,Nemamo sada vremena da se pogađamo o tome! Dođite dok ne bude kasno. Daću vam pet dolara“ (u to vreme oko trideset engleskih šilinga).
 ,,Nećemo za te pare“, odgovorili su. ,,Dajte nam dvadeset pa ćemo da vučemo.“
 „Nemam toliko; dođite brzo pa ću vam dati sve što imam!“
 ,,A koliko imate?“
 ,,Ne znam tačno — oko četrnaest dolara.“
 Konačno, ali i tada dosta polako, dovezli su čamac i spustili mrežu. Trebalo je manje od minuta da izvuku telo davljenika. Ribari su vikali i negodovali što su morali da čekaju svoju prekomernu nagradu dok sam pokušavao da ga povratim u život, ali sve je bilo uzalud — život se ugasio.
 Meni je ovaj događaj bio veoma žalostan i veoma značajan. Govorio mi je o mnogo ozbiljnijoj stvarnosti. Zar nisu ti ribari krivi za smrt tog jadnog Kineza; imali su mogućnost da ga spasu samo da su hteli. Svakako da su krivi. Ipak, zastanimo malo dok ih ne osudimo, dok ne odgovori onaj koji je veći od Natana: „Ti si taj.“ Da li je tako nemilostivo, toliko zlo, zanemariti spasenje tela? Koliko je veću kaznu onda zaslužio onaj koji ostavlja dušu da gine i kaže kao Kain: „3ar sam ja čuvar brata svoga?“ Gospod Isus naređuje – naređuje meni, naređuje tebi, da idemo u sve narode i propovedamo evanđelje svakome stvorenju. Da li ćemo mu odgovoriti: „Ne, nije zgodno?“ Da li ćemo da mu kažemo da smo zauzeti ribolovom i da ne možemo da idemo? Kupili smo pet jarmova volova, ili smo se upravo oženili, ili smo pak zauzeti nekim drugim poslom pa ne možemo da pođemo? „Jer svi mi treba da se pojavimo pred Hristovim sudom, da svako primi prema onome što je učinio za vreme svoga života u telu.“ Ne zaboravimo da se trudimo za Kineze koji nisu čuli evanđelje, da se ne bismo ogrešili o sopstvenu dušu. Setimo se ko je rekao: „Izbavljaj pohvatane na smrt, i koje hoće da pogube nemoj se ustegnuti od njih. Ako li rečeš: gle nismo znali za to; neće li razumeti onaj koji ispituje srca, i koji čuva dušu tvoju neće li doznati i platiti svakome po delima njegovim?“[25]


   Kroz ponoćnu tminu iz Makedonije,
   Vapaj mnogih kao jedan glas
   Rečita tišina
   U jadu jasnom molitvom se mole
   U strašnom bolu duše koja mre:
   „Izgibosmo, u pomoć nam dođite!“
   Gorki uzvik, krajnje očajanje:
   Žalosno odzvanja usklik taj.
   Pola sveta ta Makedonija je,
   Brat brata ovim rečima zove.
   Kroz ljubav koja ljubi svet,
   I život koji za sve njih je dat,
   Viču: „Vi živi, mi ginemo!“
   Nešto ga vuče na drugu stranu,
   Ne čuje svet taj makedonski zov;
   To je huka svetskih uživanja,
   Što daje sve u duše zamenu,
   Glas iz tuđine ne sluša:
   „Čuj, pomozi jer ginemo.“
   Na makedonski poziv taj,
   Javlja se HRISTOS sam;

   On dobro čuje:

   „Dolazim; neka mi pripremi put.
   Ko želi opstat’ na Strašni Dan;
   Ja vičem kroz njihove uzvike.
   Pomozite im da vi ne izginete.“

   ISUSE, Sine Čovečiji za sve nas,
   Iz Makedonije nas zoveš ti:
   Neka vlast i cila carstva Tvoga,
   Probudi srca naša i volju,
   Da čujemo taj njihov glas:
   Pomozi nam da im pomognemo
   Jer ćemo i sami da pomremo.


SADRŽAJ

15

Kako sam se smestio u Ningpou

JESEN 1856. godine je već prilično odmakla kad sam stigao u Ningpo, jedan od najstarijih i najuticajnijih gradova na obali Kine. Otvoren strancima za stanovanje 1842. nankinškim ugovorom, dugo je bio središte misijskog rada. Njegovim pretrpanim ulicama život brzo teče. Četiri stotine hiljada ljudi stanuje unutar ili oko njegovog starog zida dugačkog oko pet milja, a svaki od tih ljudi je duša koju Isus ljubi i za koju je umro.
 Kada je stigla zima, iznajmio sam jednu kuću u Vu-gijao-deo, ili Ulici na kraju jezera. Tada to nije bilo mnogo udobno boravište. Dobro se sećam kako sam napisao svoje inicijale u snegu koji je u toku noći pao po mom pokrivaču, u velikoj gornjoj sobi koja je ličila na ambar. Sada je ta prostorija podeljena na četiri ili pet manjih soba, svaka sa svojim plafonom. Crepovi na kineskoj kući bez plafona, mogu da zaštite od kiše ako su u dobrom stanju — ali ne daju mnogo zaštite od snega, koji prolazi kroz pukotine i otvore unutra. Ma koliko bila nedovršena iznutra, kućica je bila zgodna za rad među narodom, i tamo sam se sa zahvalnošću smestio. Bilo je uvek mogućnosti za službu — ujutro, u podne, noću.
 Krajem te godine, mnogo sam razmišljao o svojoj daljoj saradnji sa mojim misijskim društvom, koje je često dugovalo novac. Ja sam lično uvek izbegavao dugove i živeo u granicama svojih prihoda, iako nekad samo veoma pažljivom štednjom. Sad mi to nije bilo teško jer mi se povećao dohodak, a pošto je situacija u zemlji bila mirnija, stvari su bile jeftinije. Međutim, samo misijsko društvo je bilo u dugu. Čekove koje smo ja i drugi trebali da unovčimo svaka tri meseca, često su isplaćivani pozajmljenim novcem. Između nas je otpočela prepiska zbog toga i naredne godine se konačno prekinula pošto sam raskinuo sa društvom zbog savesti.
 Učenje Božije Reči mi je bilo sasvim jasno: „Ne dugujte nikome ništa.“ Prema mom mišljenju, bilo je protiv Svetog pisma uzajmljivati novac — to bi značilo priznati da nam je Bog uskratio neko dobro i da smo se sami odlučili da uzmemo ono što on nije dao. Da li ono što jedan hrišćanin ne sme da radi, sme da radi jedno društvo hrišćana? Da li primeri drugih mogu to da opravdaju? Ako me Reč išta uči, to je da ne smem da imam bilo kakav dug. Nisam mogao da zamislim da je Bog siromašan, da su mu sredstva ograničena, ili da nije spreman da se pobrine za svaku potrebu nekog rada koji je zaista njegov. Izgledalo mi je da ako nema novca za određeni posao, onda u to vreme to ne može da bude rad Božiji. Da bih smirio svoju savest, morao sam da dam otkaz misijskom društvu koje me je dotada izdržavalo.
 Na moje veliko zadovoljstvo, moj prijatelj i saradnik g. Džouns, takođe iz društva za Evangelizaciju Kine, došao je do istog zaključka. Obojica smo bili duboko zahvalni što je raskid prošao bez ikakvih loših osećanja sa bilo koje strane. Naprotiv, bili smo srećni što smo znali da se korak koji smo preduzeli svideo nekolicini članova odbora, mada društvo u celini to nije moglo da prihvati. Sada smo zavisili od Boga za sve svoje potrebe. Mogli smo da održavamo veze sa svojim dosadašnjim pomagačima i da šaljemo kući pisma da se štampaju kao i pre, dok god je to društvo postojalo.
 Korak koji smo preduzeli bio je velika proba vere. Nisam bio siguran šta Bog želi da radim, ili da li će se brinuti za moje potrebe tako da bih mogao da nastavim sa onim čime sam se ranije bavio. Nisam znao koja će sredstva Gospod upotrebiti. Bio sam spreman da se potpuno posvetim radu među paganima, ako bi mi on na neki način dao makar i najmanju sumu za život. Ako mu se ne svidi da to učini, bio sam spreman da prihvatim bilo kakav posao da bih imao od čega da živim, odvajajući sve vreme koje bih mogao za misijski rad. Bog me je blagoslovio i dao napretka. Kako sam bio radostan i zahvalan kada je došlo do raskida! Mogao sam da gledam mome Ocu u oči zadovoljnim srcem, spreman, kroz njegovu milost da uradim sledeću stvar koju će mi pokazati, bezbedan u njegovoj ljubavi i brizi.
 Nikada neću moći da ispričam o svemu, kako me je divno vodio i brinuo se za mene. To je bilo kao nastavak mojih ranijih iskustava kod kuće. Moja vera nije ostala neisprobana. Vrlo često je i otkazivala i bio sam postiđen što se nisam uzdao u takvog Oca, ali počinjao sam da ga upoznajem. Ne bih ni za šta propustio tu probu. Postao mi je tako blizak, tako stvaran, tako intiman. Povremene novčane poteškoće nikad nicy dolazile od nedostatka sredstava za moje lične potrebe, nego zato što sam se brinuo za potrebe gladnih i umirućih oko sebe. I probe mnogo veće na drugi način su potpuno zasenile ove nevolje; a pošto su bivale veće, rađale su bogatijim plodom. Kako sam sada radostan ne samo što znam, zajedno sa dragom gospođom Havergalom:


   Da oni koji se potpuno u Njega pouzdaju
   Vide da je On potpuno veran,


 nego da kada se ne uzdamo potpuno u njega, on ipak ostaje nepromenljivo veran. On je potpuno istinit, bilo da se mi pouzdajemo u njega ili ne. „Ako smo neverni, on ostaje veran, jer ne može da se odrekne samoga sebe.“ Ali koliko obeščašćujemo našeg Gospoda kada se ne uzdamo u njega; kakav mip, blagoslov i pobedu gubimo kada tako grešimo protiv onoga koji je veran! Ne sumnjajmo više u njega!
 Godina 1857. je bila veoma burna i završila se zloglasnim bombardovanjem Kantona od strane Velike Britanije. Tada je počeo naš Drugi kineski rat. Svuda su kružili glasovi o nevoljama, i misionari su u mnogim mestima prošli kroz velike opasnosti. Ovo je posebno važilo za Ningpo, i jasno se videla Božija zaštita kroz odgovor na molitvu. Kada je stigla užasna vest o bombardovanju Kantona, Kantonci u Ningpou su se toliko razbesneli i razjarili, da su odmah planirali da unište sve strance u gradu i okolini. Bilo je dobro poznato da su se stranci skupljali na službu nedeljom uveče u kući jednog misionara. Jednom prilikom je bilo planirano da opkole mesto, i da sve prisutne srede po kratkom postupku, a kasnije dovrše one koji ne budu prisutni.
 Lako su dobili odobrenje od Tao-ta’ia, ili glavnog gradskog sudije. Ništa nije moglo da spreči izvršenje zavere, o kojoj stranci naravno, nisu bili obavešteni. (Slična zavera protiv Portugalaca je bila izvršena par meseci kasnije i između pedeset i šezdeset ih je bilo zaklano usred bela dana). Desilo se međutim da je jedan od zaverenika imao prijatelja, koji je radio za misionare. Zabrinut za njegovu bezbednost, upozorio ga je na preteću opasnost i nagovarao ga da napusti službu stranaca. Taj sluga je to saopštio svom gospodaru i tako je mala zajednica saznala za opasnost. Shvativši ozbiljnost situacije, rešili su da se okupe u kući jednog od njih i traže zaštitu Svemogućeg — da se sklone pod senom njegovih krila. Nisu se uzalud sastali.
 U isto vreme kad smo se molili, Gospod je radio. Doveo je jednog nižeg mandarina – nadzornika carine, da poseti Tao-ta’ia, da mu govori kako je glupo dozvoliti taj pokušaj i da će to sigurno da pobudi strance iz drugih mesta, pa će doći s oružanim snagama da se osvete zbog smrti svojih zemljaka i spale grad do temelja. Ukoliko bi stranci došli da to učine, Tao-ta’i je odgovorio da će on peći da ništa ne zna o zaveri, i time skrene njihov bes na Kantonce, koji će biti uništeni.
 ,,Tako ćemo se osloboditi i Kantonaca i stranaca jednim udarcem,“ rekao je. Nadzornik carine ga je uveravao da neće uspeti da se tako izvuče. Na kraju je Tao-ta’i pisao Kantoncima, poništio svoje odobrenje i zabranio napad. Ovo se desilo baš u vreme kada smo tražili Božiju zaštitu — iako smo to saznali tek posle nekoliko nedelja. Tako smo mogli još jednom da dokažemo ono što piše:


   „Dovoljna je Njegova ruka,
   I sigurna nam je zaštita.“


 Ne mogu da dam istorijski zapis o događajima iz ovog perioda, ali dok nije prošla 1857. dokazi blagoslova su ohrabrili g. Džounsa i mene. Zanimljivo je setiti se kako je došlo do prvog priznanja vere u Hrista, i kako nas je to ohrabrilo.
 Jednom sam propovedao radosnu vest o spasenju kroz Isusovo svršeno delo, kada je stao jedan sredovečan čovek, i posvedočio pred svojim sakupljenim zemljacima o njegovoj veri u silu evanđelja.
 ,,Dugo sam tražio Istinu“, rekao je iskreno, ,,kao što su radili moji oci pre mene; ali nikad je nisam našao. Putovao sam naširoko, ali je nisam otkrio. Nisam našao mira u konfučijanizmu, budizmu, taoizmu; ali nalazim mir u onome što sam čuo ovde večeras. Odsada verujem u Isusa.“
 Taj čovek je bio jedan od vođa jedne sekte reformiranih budista u Ningpou. Uskoro posle njegovog priznanja vere u Spasitelja, sastala se sekta u kojoj je doskora bio vođa. Išao sam sa njim, i tamo je pred svojim bivšim suverenicima svedočio o miru koji je našao u veri. Uskoro posle toga, jedan od njegovih bivših kolega se obratio i krstio. Obojica su sada zaspala u Isusu. Prvi od njih je dugo nastavio da propoveda svojim zemljacima o radosnoj vesti. Jedno veče uskoro posle njegovog obraćenja, pitao je koliko se dugo ovo evanđelje propoveda u Engleskoj. Rečeno mu je da ga mi znamo već nekoliko stotina godina.
 ,,Šta!“ rekao je začuđeno, ,,zar je moguće da stotine godina znate za radosnu vest, i tek sada ste došli da nam je objavite? Moj otac je više od dvadeset godina tražio istinu i umro je ne našavši je. O, zašto niste došli ranije?“
 Prošao je ceo jedan naraštaj otkako su te žalosne reči izgovorene, ali koliko njih bi moglo da postavi isto pitanje danas? U međuvremenu je mnogo više od dvesta miliona otišlo u večnost bez ponude spasenja. Koliko će to trajati, a reči našega Gospoda – „svakom stvorenju“, ostati neuslišene?

SADRŽAJ

16

Potreba podmirena u pravo vreme

BOG često dovodi svoj narod u poteškoće s ciljem da ga upozna, jer drugačije on to ne bi mogao. Otkriva im se zatim kao „pomoćnik koji se u nevoljama brzo nalazi“ i ispunjava srce radošću, pri svakom novom otkrivenju Očeve vernosti. Mi koji vidimo samo mali deo divnih rezultata nevolja, osećamo da ih ne bi ni za šta propustili; koliko ćemo ga više blagosiljati i veličati njegovo ime, kada se otkrije sve ono što je skriveno! U jesen 1857. samo godinu dana po nastanjivanju u Ningpou, dogodilo se nešto mâlo, ali nam je mnogo ojačalo veru u Božiju ljubav i njegovu brigu.
 Brat u Gospodu Džordž Kvorterman (Rev. John Quarterman) iz Američke prezviterijanske misije, razboleo se od zaraznih velikih boginja. Moja žalosna privilegija je bila da ga negujem za vreme ove teške bolesti, koja se završila njegovom smrću. Kada je sve prošlo, bilo je potrebno da uništim stvari koje sam nosio dok sam ga negovao, da se zaraza ne ppenece na druge. Nisam imao dovoljno novca da kupim ono što mi je trebalo da se presvučem, pa mi je ostalo samo da se molim. Gospod je odgovorio tako što je neočekivano stigla jedna kutija odeće iz Svataoa, koju sam davno izgubio iz vida. Ostala je kod Vilijama Bernsa, i našao je kad sam otišao u Šangaj početkom leta prethodne godine. Ovo je bilo neverovatno i donelo je divno saznanje Očeve brige za nas.

 Oko dva meseca kasnije zabeležio sam sledeće:


18. novembar 1857.

 Izgleda da mnogi misle da sam veoma siromašan. To i jeste istina u jednom smislu, ali zahvaljujem Bogu što smo „kao siromašni, ali obogaćujemo druge; kao oni koji ništa nemaju, i sve poseduju.“ I moj Bog će ispuniti svaku moju potrebu. Njemu pripada sva slava. Ja ne bih bio i ne bih mogao da budem drugačiji nego što jesam — potpuno zavisim od Gospoda, koji kroz mene pomaže i drugima.
 U subotu, posle četiri meseca, od kuće je stigla naša redovna pošta. To jutro smo kao i obično dali doručak siromašnima — njih sedamdeset. Nekad ih nema ni četrdeset, nekad preko osamdeset. Dolaze nam svaki dan osim nedelje, jer toga dana ne možemo da stignemo da se brinemo za njih i obavimo sve svoje druge obaveze. Te subote ujutro platili smo sve troškove i snabdeli se za sutra, ali posle toga nam nije ostalo ni dolara. Nismo znali kako će Gospod da se pobrine za nas u ponedeljak, ali iznad kamina su visila dva plakata na kojima je pisalo kineskim slovima: Even-Ezer — „dovde nam Gospod pomože“; na drugom, Jahve-Jireh — „Gospod će se postarati“; to nam je pomoglo da ne sumnjamo ni trenutak. Tog istog dana je stigla pošta, nedelju dana ranije nego što smo očekivali, a g. Džouns je primio ček na dvesta četrnaest dolara. Zahvalili smo Bogu i ohrabrili se. Odneli smo ček jednom trgovcu; iako se obično čekalo po nekoliko dana da se ček unovči, ovoga puta je rekao:
 ,,Pošaljite nekoga po novac u ponedeljak.“ Tako smo i učinili; iako nije mogao da otkupi sve dolare, dao nam je sedamdeset unapred i sve je bilo u redu. O, kako je divno živeti ovako u potpunoj zavisnosti od Gospoda, koji nas nikada neće izneveriti.
 U ponedeljak su siromasi doručkovali kao i obično, jer im nismo rekli da ne dolaze; bili smo sigurni da je to Božiji rad i da će se Gospod pobrinuti. Oči su nam se napunile suzama zahvalnosti, kad smo videli kako su bile podmirene ne samo naše potrebe, nego su i udovica i siroče, slep i hrom, usamljen i beskućnik — svi primili iz obilja Onoga koji hrani gavrane. „Veličajte Gospoda sa mnom, uzvisujmo ime njegovo zajedno . . . Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod; blago čoveku koji se uzda u nj. Bojte se Gospoda, sveti njegovi; jer koji se njega boje, njima nema oskudice. Lavovi su ubogi i gladni, i koji traže Gospoda, ne nedostaje im nijednoga dobra.“ Pa ako nije dobar zašto ga tražiti?
 Dvesta dolara ne mogu da traju zauvek i do Nove Godine, naše zalihe su se znatno smanjile. Na kraju, 6. januara 1858., ostao nam je jedan jedini kaš — dvadeseti deo penija. Iako smo bili stavljeni na probu, čekali smo na Gospoda da nam još jednom pokaže svoju milost i brigu. U kući se našlo dovoljno za skroman doručak. Posle toga, za ostatak dana nije ostalo ni hrane ni novca kojim bismo je kupili. Morali smo da pribegnemo njemu, koji je kadar da ispuni svaku našu potrebu sa molbom: „hleb naš nasušni daj nam danas.“
 Posle molitve i razmišljanja, mislili smo da bi možda trebalo da prodamo nešto da bismo podmirili svoje sadašnje potrebe. Kada smo pogledali po kući, nismo videli ništa što nam je nepotrebno, a malo od onoga što bi Kinezi kupili za gotove pare. Mogli smo da dobijemo kredita koliko hoćemo, ali smatrali smo da to nije u skladu sa učenjem Biblije, niti sa situacijom u kojoj smo se nalazili. Imali smo zapravo jednu stvar — gvozdenu peć — za koju smo znali da bi je Kinezi rado kupili, ali bilo nam je žao da je prodamo. Na kraju smo ipak krenuli u kovačnicu i posle dužeg pešačenja, došli do reke. Nameravali smo da je pređemo pontonskim mostom koji je bio podignut na čamcima. Međutim, Gospod nam je ovde zatvorio put. Voda je prošle noći odnela most i moglo je da se pređe samo skelom, koja je koštala dva kaša po osobi. S obzirom da smo imali samo jedan kaš, bilo nam je jasno da treba da se vratimo i čekamo da se Gospod pobrine za nas.
 Kada smo stigli kući, otkrili smo da je gđa Džouns otišla sa decom na ručak kod jedne prijateljice koja ju je pozvala još pre nekoliko dana. Iako je i g. Džouns bio pozvan, nije hteo da me ostavi da sam postim. Dali smo se na posao i pretresli sve ormane. Iako nije bilo ničega za jelo, našli smo malo pakovanje kakaoa koji nas je uz malo tople vode, donekle okrepio. Posle ovoga, ponovo smo se molili Gospodu u svojoj nevolji, i Gospod nas je uslišio i izbavio iz poteškoće. Dok smo još bili na kolenima, stiglo je pismo iz Engleske sa novcem.
 Ovaj blagovremeni dar je bio dovoljan i to ne samo za trenutne i hitne potrebe toga dana; bili smo ubeđeni da Bog čiji smo i kome služimo, neće osramotiti one koji se uzdaju u njega.
 Zakazali smo moju ženidbu kroz petnaest dana. Ovo očekivanje se nije izjalovilo, jer „ako će se gore pomaknuti i humovi se pokolebati, opet milost moja neće se odmaknuti od tebe, i zavet mira mojega neće se pokolebati.“ Iako je u narednim godinama naša vera bila često isprobavana, ponekad mnogo, on je ostao veran svome obećanju, i nikada nam nije nedostajala nijedna dobra stvar.
 Možda nikad nije bilo bračne zajednice u kojoj se ostvarila blagoslovena istina: „Ko je našao ženu, našao je dobro, i dobio ljubav od Gospoda.“ Moja mila žena mi je bila ne samo dragoceni dar; Bog ju je blagoslovio za mnoge druge, za vreme dvanaest značajnih godina kroz koje je bila pošteđena zbog onih koji su je voleli, i zbog Kine.
 Ceo njen život je bio vezan za misijski rad u toj velikoj imperiji, jer njen otac — dragi i odani Samjuel Dajer (Ѕamuel Dyer), bio je jedan od prvih predstavnika Londonske Misije na istoku. Stigao je u Moreuz[26] još 1827. godine i šesnaest godina se trudio među Kinezima u Penengu i Singapuru. U isto vreme je napravio zbirku metalnih kineskih slova, prvu koja je ikada bila napravljena. Umro je 1843. i nikad nije imao privilegiju da ostvari svoju nadu da će se nastaniti na kineskom tlu. Međutim, njegova deca su doživela da se ta zemlja otvori za propovedanje evanđelja, i učestvovala su u velikom radu koji je njemu bio toliko drag. Moja draga žena je pre udaje živela nekoliko godina u Ningpou sa svojom prijateljicom gospođicom Oldersej (Alderѕey), sa kojom je učestvovala u raznim misijskim aktivnostima i bila od velike koristi.

SADRŽAJ

17

Bog nam je utočište

MALO drugačiji ali isto tako jasan odgovor na molitvu primio sam početkom 1859. Moja draga sypryga ce ozbiljno razbolela i izgledalo je da nema više nade na ozdravljenje. Nijedan lek nije pomogao. Dr Parker koji ju je lečio, nije imao više šta da predloži. Život joj se bližio kraju. Jedina nada nam je bila da će se Bogu svideti da je podigne, kao odgovor na pokornu molitvu vere.
 Stiglo je popodne kad su se misionari obično sastajali da se zajedno mole, i ja sam ih zatražio da se mole za nas — našta su se toplo odazvali. Upravo tada mi je pao na pamet jedan lek koji dotle nismo probali. Osećao sam da moram brzo da odem kod dr Parkera da ga pitam da li ga preporučuje. Bio je to trenutak velike borbe. Upale slepoočnice, usahle oči i skupljene crte pokazivale su da je smrt blizu. Bilo je u pitanju da li će se održati dok se ne vratim. Do kuće dr Parkera je bilo skoro dve milje i svaki trenutak se veoma odužio. Dok sam išao, boreći se snažno sa Bogom u molitvi, dragocene reči su mi se jako urezale u dušu: „Prizovi me u nevolji svojoj, izbaviću te, i ti me proslavi.“ Odmah sam ih upotrebio u molitvi vere i donele su mi dubok i neizrecivi mir i radost. Nisam više osećao razdaljinu koju je trebalo da prevalim. Dr Parker je svesrdno odobrio upotrebu toga leka, ali kad sam stigao kući shvatio sam jednim pogledom da se traženi efekat ostvario bez ovog ili bilo kojeg drugog leka. Ukočenost crta lica je zamenio miran san, i više nije bilo nijednog simptoma koji bi usporio oporavak.
 Pošto mi je draga supruga bila pošteđena kroz uslišenu molitvu, osećao sam veće saučešće i tugu sa dr Parkerom kada je na jesen te iste godine njegova žena iznenada preminula. Pošto je doktor morao odmah da se vrati u Glazgov sa decom koja su ostala bez majke, trebalo je naći nekoga ko bi privremeno vodio brigu oko misijske bolnice u Ningpou, za koju je on sam bio odgovoran. Pod takvim okolnostima zamolio je mene da preuzmem tu dužnost, bar što se tiče davanja lekova. Posle nekoliko dana čekanja na Gospoda za vođstvo, znao sam da treba da preuzmem ne samo rad apoteke, već cele bolnice, oslanjajući se na vernost Boga koji čuje molitvu, da pribavlja sredstva za održavanje.
 Dotada su finansije za održavanje bolnice dolazile od lekareve prakse u Kini, a sa njegovim odlaskom su prestale. Zar nije Bog rekao da šta god tražimo u Ime Gospoda Isusa da će učiniti? Zar ne piše da treba prvo da tražimo carstvo nebesko, a ne sredstva za njegovo unapređenje, te će nam se sve ove stvari dodati? Takva obećanja su dovoljna. Osam dana pre nego što sam preuzeo dužnost, uopšte nisam znao da će mi to biti posao; još manje su prijatelji kod kuće mogli to da predvide. Gospod je znao potrebu i finansije su već bile na putu.
 Ponekad je bilo bar pedeset bolesnika u bolnici, pored velikog broja onih koji su svaki dan dolazili na pregled. Trideset kreveta je obično bilo odvojeno za bolesnike koji nisu plaćali i njihove pomoćnike, a isto toliko za pušače opijuma, koji su plaćali smeštaj dok su se lečili. Pošto je za bolesnike u bolnici sve bilo besplatno, pored materijala za one koji su dolazili na pregled, svakodnevni troškovi su bili znatni. Pored toga trebalo je plaćati i nekoliko kineskih pomoćnika.
 Kad mi je dr Parker predao bolnicu mogao je da ostavi dovoljno novca za plate i troškove za malo više od mesec dana. Pošto nije mogao da garantuje platu pomoćnicima — dali su otkaz. Onda sam spomenuo situaciju članovima naše crkve; neki od njih su se javili da pomažu, oslanjaju-ći se na Gospoda kao i ja. Zajedno smo čekali na Gospoda da se na neki način pobrine za svoj rad. Dan za danom, zalihe su se smanjivale i bile su skoro sasvim potrošene, kada je jednoga dana stiglo neobično pismo od jednog prijatelja u Engleskoj, u kome se nalazio ček na 50 funti. U pismu je pisalo da je pošiljalac nedavno izgubio oca i nasledio njegovu imovinu. Pošto ne želi da uveća svoje lično bogatstvo, hteo bi da upotrebi novac koji mu je ostavljen, za unapređenje Gospodnjeg rada. Priložio je 50 funti govoreći da možda znam za neku posebnu potrebu, ali da sam slobodan da ga upotrebim za svoje lične troškove, ili na bilo kakav drugi način — onako kako me Gospod bude vodio. Samo je molio da zna kako se novac koristi i da li će ga još trebati.
 Pošto smo se moja draga supruga i ja zahvalili u molitvi, pozvao sam moje kineske pomoćnike u našu malu crkvu i preveo im pismo. Ne moram ni da kažem koliko su se radovali i kako smo zajedno slavili Boga. Vratili su se na svoje poslove u bolnicu sa prepunim srcima i svedočili pacijentima kakav je naš Bog. Pri tom su ih pitali, da li su im njihovi idoli ikad tako pomogli. I pomoćnici i pacijenti su bili duhovno blagosloveni kroz neočekivanu pomoć. Gospod se otada brinuo za sve što je bilo potrebno za održavanje ustanove, pored onoga što je bilo potrebno za moju porodicu i druge grane misijskog rada kojim sam se bavio. Kada sam kroz devet meseci morao da ostavim tu dužnost zbog slabog zdravlja, mogao sam da ostavim više novca za održavanje bolnice, nego kad sam je preuzeo.
 Međutim, nisu samo novčana sredstva stizala kao odgovor na molitvu — mnogi životi su bili pošteđeni; ljudi u beznadežnim stepenima bolesti su se oporavljali i ozbiljne i opasne operacije su bile uspešne. U slučaju jednog čoveka kome smo morali da amputiramo noge pod veoma nepovoljnim okolnostima, došlo je tako brzo do ozdravlje-nja, da su obadve rane zarasle za manje od dve nedelje.
 Primili smo i trajnije blagoslove. Mnogi su bili uvereni u istinu hrišćanstva. Nije mali broj tražio Gospoda kroz veru i molitvu, i doživeo silu Velikog Lekara da isceli duše od greha. U toku devet meseci koje sam gore spomenuo, šesnaest pacijenata iz bolnice se krstilo, a više od trideset su bili kandidati za primanje u neku od crkava u gradu.
 Tako je godina 1860. počela sa mogućnostima koje su se javljale sa svih strana, ali su vreme i snaga nažalost bili suviše ograničeni, da bismo ih mogli sve iskoristiti na najbolji način. Već smo jedno vreme osećali potrebu za još nekoliko saradnika. U januaru smo se molili Gospodu od žetve određeno, da pošalje još radnika u ovaj deo svetske žetve. Pisao sam rođacima 16. januara 1860. i ovako sam izrazio duboku čežnju naših srca:
 Da li poznajete iskrene odane mlade ljude koji žele da služe Bogu u Kini, koji bi bili spremni da dođu ovamo da rade, ne tražeći više osim sredstava za svoj život? O, kad bih imao četvoro ili petoro takvih pomoć-nika! Verovatno bi počeli da propovedaju na kineskom kroz šest meseci. U odgovoru na molitvu, našla bi se potrebna sredstva za njihovo izdržavanje.
 Niko nije došao da nam pomogne. Pod neprestanim fizičkim i mentalnim pritiskom koji je izazivala briga oko bolnice za vreme odsustva dr Parkera i ispunjavanje ostalih misijskih obaveza, moje zdravlje je počelo naglo da popušta. Morao sam ozbiljno da se pitam, da li bi trebalo da se vratim u Englesku, za neko vreme.
 Bilo mi je teško da se suočim sa tom mogućnošću. Zbog porasta crkve i rada, izgledalo je da smo potrebni u Kini. Nije bilo lako rastaviti se od onih koje smo iskreno zavoleli u Gospodu. Trideset ili četrdeset je sačinjavalo domaću, nedavno osnovanu crkvu, a dobro posećivani sastanci i topla iskrenost obraćenika su mnogo obećavali za budućnost. Na kraju, pošto sam potpuno onemoćao od stalnih napada bolesti, izgledalo je da je jedina nada na ozdravljenje u tome da otputujem za Englesku i da neko vreme boravim u njenoj zdravijoj klimi. Iako nas je to mnogo bolelo, ova potreba je pokazala da je to još jedna mogućnost da nam on pokaže vernost i ljubav Onoga, „koji sve čini shodno savetovanju svoje volje.“
 Kao i dosada, Gospod se pobrinuo za sredstva. Dobili smo novac za putovanje i to toliku sumu da smo mogli da povedemo sa sobom jednog domaćeg hrišćanina da pomaže u prevođenju ili nekom drugom radu na literaturi, i da poučava kineski one koje bi Gospod podigao za uvećanje misije. Nismo sumnjali da će nam dati saradnike, jer smo mogli da ih tražimo u iskrenoj molitvi vere već nekoliko meseci.
 Dan pre našeg odlaska pisali smo ovako našem prijatelju g. Bergeru (W. T. Berger), koga smo poznavali u Engleskoj i koji nam je uvek pomagao dok smo bili u toj dalekoj zemlji:
 Vodimo sa sobom jednog mladog brata Kineza da nam pomaže u radu na literaturi, i nadam se da će poučavati jezik one koje će Gospod pozvati da pođu natrag sa nama.
 Za vreme celog putovanja, naša iskrena molitva Bogu je bila da naš boravak kod kuće vodi na dobro Kine i da ga koristi, da pozove bar pet pomoćnika koji će raditi u provinciji ČEK-JANG.
 Način na koji se Gospodu svidelo da odgovori na ove iskrene molitve vere, i ono „preko svega i iznad svega“ kojim ih je krunisao, opisaćemo u sledećoj glavi.

SADRŽAJ

18

Potreba za novom organizacijom

„JER misli moje nisu vaše misli, niti su vaši putevi moji putevi, veli Gospod; nego koliko su nebesa viša od zemlje, toliko su putevi moji viši od vaših puteva, i misli moje od vaših misli.“[27]
 Koliko su ove reči istinite! Kada Gospod donosi blagoslov na najbolji način, naša maloverna srca često to osećaju; štaviše, mogla bi i da govore kao Jakov: „Sve je protiv mene.“ Nekad se ispunimo strahom kao Isusovi učenici, kada se Gospod idući po vodi, približio da utiša nemirno more i da ih brzo odvede na čvrsto tlo. Naš sopstveni razum bi trebalo da nam kaže da onaj čiji je put savršen, ne može da greši; da onaj koji je obećao da će završiti za nas i čija briga zna broj vlasi na našoj glavi, oblikuje naše okolnosti. On zna kako da radi u korist naših pravih interesa i da proslavlja svoje ime.


   Slepa vera, sigurno će pogrešiti
   I uzalud Njegov rad gledati.
   Bog zna šta hoće
   I sve će jednostavnim učiniti.


 Meni je izgledalo da je moje slabo zdravlje velika smetnja, zato što sam zbog toga morao da napustim rad za Boga u Kini, upravo onda kada je bio plodonosniji nego ikad ranije. Bilo mi je veoma žao da ostavim malu grupu vernih u Ningpou, kojima je trebala velika nega i obuka. Nije bilo bolje ni kada su mi lekari po mom dolasku u Englesku tvrdili, da je nemoguće da se vratim u Kinu za nekoliko godina. Nisam ni sanjao da je veliko odvojenje od Kine potreban korak prema osnivanju rada, koji će Bog blagosloviti kao što je blagoslovio KINESKU UNUTRAŠNjU MISIJU. Dok sam bio na misijskom polju, potrebe su svuda oko mene bile toliko velike, da nisam mogao mnogo da mislim na još veće potrebe dalje u unutrašnjosti. A i da sam mislio, nisam mogao ništa da učinim u vezi sa tim. Za vreme mog boravka u Engleskoj onih nekoliko godina, svakodnevno sam posmatrao celu zemlju na velikoj karti na zidu moje radne sobe. Bio sam isto tako blizu ogromnih prostranstava unutrašnjosti Kine, kao i najmanjih pokrajina u kojima sam se lično trudio za Boga. Često sam samo u molitvi mogao da nađem olakšanje mom opterećenom srcu.
 Pošto je izgledalo da ću biti dugo odsutan, trebalo je da se reši pitanje kako najbolje služiti Kini dok sam u Engleskoj. Zato sam se zajedno sa pokojnim F. F. Gofom (F. F. Gough) iz CRKVENOG MISIJSKOG DRUŠTVA, nekoliko godina dao na pripremanje novog izdanja Novog Zaveta na ningpoškom narečju, za Britansko i Inostrano Biblijsko Društvo. Kada sam prihvatio ovaj posao, nisam u svojoj kratkovidosti video ništa drugo nego korist, koju bi ta knjiga sa svojim marginalnim citatima donela domaćim hrišćanima. Kasnije sam više puta uvideo, da nije bilo tih meseci kada sam se hranio iz Božije Reči, ne bih uopšte bio pripremljen da osnujem društvo, kao što je KINESKA UNUTRAŠNjA MISIJA.
 Proučavajući Božiju Reč, saznao sam da nisu potrebna neka razrađena apelovanja za pomoć da bismo dobili dobre radnike, nego kao prvo, usrdna molitva Bogu da pošalje radnike, a drugo, jačanje duhovnog života crkve, tako da ljudi osećaju da ne mogu da ostanu kod kuće. Video sam da apostoli nisu nalazili puteve i načine, nego su išli i radili, oslanjajući se na sigurnu Reč Onoga koji je rekao: „Tra-žite prvo carstvo nebesko i pravednost njegovu, a sve ovo dodaće vam se.“
 U međuvremenu su uslišavane molitve za saradnike za Čekjang. Prvi je bio g. Medous (Meadows). Otplovio je za Kinu sa svojom mladom ženom u januaru 1862. kroz ljubaznu saradnju i pomoć našeg prijatelja g. Bergera. Drugi je otišao iz Engleske 1864. i put mu je platilo INOSTRANO EVANGELIZACIONO DRUŠTVO. Treći i četvrti su stigli u Ningpo 24. jula 1865. Peti ih je ubrzo sledio i stigao u Ningpo septembra 1865. Tako je uslišena molitva za pet radnika, što nas je ohrabrilo da tražimo još više od Boga.
 Posle nekoliko dugih meseca iskrene molitve i nekoliko neuspelih pokušaja, došli smo do dubokog uverenja da je obavezna neka posebna organizacija za širenje evanđelja po unutrašnjosti Kine. U to vreme mi je pomogla ne samo svakodnevna molitva i razgovor sa mojim dragim prijateljem i saradnikom F. F. Gofom, nego i neprocenjiva pomoć i savet g. i gđe Berger, sa kojima smo ja i moja draga žena (čiji su dobro prosuđivanje i pobožnost bili od neizrecive vrednosti u to vreme), proveli mnoge dane u molitvi i razmišljanju. Osećali smo veliku poteškoću i opasnost da bismo mogli da smetamo radu drugih misijskih organizacija u domovini. Došli smo do zaključka da bi se kroz jednostavno pouzdanje u Boga, mogla osnovati odgovarajuća organizacija koja bi se održavala bez nepovoljnog uticaja na već postojeći rad. Dolazio sam do sve većeg ubeđenja da JA treba da tražim od Boga potrebne radnike, i sa njima krenem. Nedovoljna vera mi je dugo smetala da napravim prvi korak.
 Koliko je nevera uvek nedosledna! Nisam sumnjao u to da kad bih se molio za radnike u ime Gospoda Isusa Hrista, da će mi ih dati. Nisam sumnjao da bi kao odgovor na takvu molitvu vere, sredstva za naš odlazak bila obezbeđena, i da će nam se otvoriti vrata u delovima Carstva gde evanđelje još nije stiglo. Međutim, još nisam naučio da se oslanjam na Boga da podržava svojom milošću, pa nije ni čudo što nisam mogao da se oslonim na njega da pazi i na druge koji bi bili spremni da pođy ca mnom. Plašio sam se da će se usred opasnosti, poteškoća, i iskušenja, hrišćani obeshrabriti i gorko mi zameriti što sam ih naveo da prihvate posao za koji nisu sposobni.
 Šta da radim? Moje osećanje krivice je stalno raslo. Jednostavno, pošto sam odbio da ih tražim, radnici se nisu javljali – nisu odlazili u Kinu — a svaki dan su desetine hiljada odlazile u grob bez Hrista. Kina je toliko zaokupljala moje srce i misli da danju nisam imao mira, a noću nisam mogao da spavam, dok mi konačno nije popustilo zdravlje. Na poziv mog dragog i poštovanog prijatelja Džordža Pirsa (koji je onda radio na berzi), otišao sam kod njega u Brajton, na nekoliko dana.
 U nedelju 25. juna 1865. nisam mogao da gledam skup od hiljadu ili više hrišćana kako se raduju u svojoj sigurnosti, dok milioni ginu u neznanju. Šetao sam plažom u velikoj duševnoj borbi. Tamo je Gospod pobedio moje neverovanje, te sam se predao Bogu za njegovu službu. Rekao sam mu da sva odgovornost za posledice pripada njemu. Kao njegovom sluzi, meni preostaje da poslušam i sledim Njega — da sam njegov, da me on vodi, da se brine za mene, i da upravlja sa mnom i sa onima koji će raditi sa mnom. Ne moram ni da govorim kako je mir ispunio moje preopterećeno srce. Odmah sam zatražio od njega dvadeset i četiri saradnika – po dva za svaku od jedanaest pokrajina i dva za Mongoliju. Zapisao sam tu molbu na margini stranice u Bibliji koju sam nosio. Vratio sam se kući srca punog mira koji nisam imao već mesecima, sa ubeđenjem da će Gospod blagosloviti svoj rad i da ću učestvovati u tom blagoslovu. Ranije sam se molio i tražio da se jave radnici za jedanaest provincija gde dotada nije bilo nijednoga, i da ih pošalje i povede brigu o njima, ali se sam nisam predavao da im budem vođa.
 Otprilike u ovo vreme uz pomoć moje drage supruge, napisao sam knjižicu Duhovne potrebe i zahtevi Kine. Svaka rečenica je bila natopljena molitvom. Uz pomoć g. Bergera, koji mi je mnogo pomogao u ispravljanju rukopisa i koji je snosio troškove izdanja od 3.000 primeraka, ubrzo je izašla iz štampe. Govorio sam javno o planu radu kad god mi se za to pružila prilika, naročito na konferencijama u Pertu i Majldmeju 1865. Nastavio sam da se molim za saradnike koji su se ubrzo javili. Posle kratkog dopisivanja sa njima, pozvani su u moju kuću, tada u istočnom Londonu. Kada je moja kuća postala mala, odselio se stanar iz susedne kuće, pa sam mogao i nju da iznajmim. Kada je i to bilo malo, našli smo smeštaj u okolini. Uskoro je bilo nekoliko ljudi koji su se pripremali i objavljivali evanđelje, što je donekle isprobalo njihove sposobnosti za pridobijanje duša.

SADRŽAJ

19

Osnivanje
Kineske Unutrašnje Misije

TAKO se desilo da je 1865. osnovana Kineska Unutrašnja Misija i radnici koji su već bili na polju rada, priključili su se g. Bergeru koji je onda stanovao u Sejnt Hilu, blizu Istočnog Grinsteda. Bez njegove pomoći i ohrabrenja nisam mogao da idem dalje. On bi prihvatio upravu rada u domovini dok bih ja bio odsutan u Kini. Predložio sam da čim to bude moguće, da sredimo da ja pođem sa dobrovoljcima i upravljam radom na misijskom polju. Naši prijatelji kod kuće su s vremena na vreme slali doprinose za izdržavanje radnika koji su već otišli u Kinu – iako ih nismo tražili, tako da je svaka potreba bila podmirena.
 Međutim, sada je trebalo da se pošalje grupa od šesnaest ili sedamnaest osoba, i računali smo da će to koštati između 1.500 i 2.000 funti za opremu, put i troškove za početak rada. Napisao sam knjižicu, koju sam nazvao: „Povremeno izdanje broj 1“ (s namerom da u narednim brojevima opišem prijateljima i davaocima rad koji je učinjen kroz nas u Kini). U toj knjižici sam izneo predviđene troškove za početak rada. Očekivao sam da će Gospod delovati na srca nekih od čitalaca da pošalju priloge. Rešio sam da nikad lično ne tražim, ili da sakupljam kolektu, ili da delim koverte za sakupljanje novca. Smatrali smo da mogu da se koriste misijske kutije. Pripremili smo nekoliko ukoliko bi ih neko zatražio, i nastavili smo da ih koristimo sve do sada.
 6. februara 1866. poslao sam u štampariju rukopis „Povremenog izdanja broj 1“, sa nacrtom za korice. Istog datuma započeli smo svakodnevni molitveni sastanak od dvanaest do jedan, da tražimo potrebni novac. Sledeće cifre koje pokazuju pristigle sume, potvrdiće da se nismo uzalud molili:


   1864. januar-decembar £51 14s. 0d.
   1865. januar-juni £221 12s. 6d.

juni-decembar £923 12s. 8d.

   1866. januar-6. februar £170 8s. 3d.

6. feb.-12. mart £1974 5s. 11d.

12. mart-18. april £529 0s. 0d.



 6. februara 1866. mnogo nas je ohrabrila suma od l70 funti 8 šilinga i 3 penija koja je stigla za malo više od mesec dana. Nismo je tražili ni od koga — osim od Boga. Bilo je očigledno da moramo da molimo Boga da učini veće stvari za nas, inače grupa od deset do šesnaest ljudi neće moći da otputuje sredinom maja. Zato smo svakodnevno ujedinjeni u molitvi prinosili Bogu molbu za potrebne finansije za opremu, i putovanje za onoliko osoba koliko on želi da krene u maju.
 Zbog zakašnjenja u pripremanju ploča i štampanja, „Povremeno izdanje“ nije bilo spremno da izađe do 12. marta. Tog dana sam ponovo pregledao kasu Misije i primetio sam veoma upadljivu razliku između dvaju sličnih perioda, svaki od po mesec i šest dana — jedan pre, a drugi posle posebne molitve za 1.500 do 2.000 funti.
 „Primetićete da je ovo pre nego što je list izišao i zato nije moglo da bude zbog njega. To je bio odgovor vernog Boga na udružene molitve onih koje je pozvao da mu služe u evanđelju njegovog dragog Sina.
 „Sada možemo da uporedimo ova dva perioda sa trećim iste dužine. Od 12. marta do 18. aprila primili smo 529 funti, što pokazuje da pošto se Bog pobrinuo za posebnu potrebu, posebno primanje je prestalo. Zaista postoji živi Bog koji čuje i odgovara na molitvu.“
 Ali ovaj milostivi odgovor na molitvu je doveo do pote-škoća pri slanju lista, jer je spominjao potrebu koja je bila već podmirena. Obišli smo tu poteškoću stavljajući u svaki primerak jedan list druge boje na kome je pisalo da su finansije za opremu i put već stigle u odgovoru na molitvu. Setili smo se Mojsijeve poteškoće koja se ne javlja baš često u današnje vreme — proglasio je po logoru da više ne donose za pravljenje Šatora od sastanka, jer je već bilo previše. Mi smo ubeđeni da kad bi se manje tražilo novca i više oslanjalo na silu Svetoga Duha i jačanje duhovnog života, Mojsijevo iskustvo bi se često dešavalo u svakoj grani hrišćanskog rada.
 Odmah su započete pripreme za odlazak u Kinu. Otprilike u ovo vreme sam primio poziv da održim predavanje o Kini u jednom selu nedaleko od Londona. Prihvatio sam pod uslovom da ne bude kolekte i da to navedu na oglasima. Organizator koji me je pozvao i koji je trebalo da vodi sastanak, rekao mi je da niko ranije nije postavljao takav uslov. Međutim, prihvatio ga je, i istaknuti su oglasi za drugi ili treći maj. Uz pomoć velike geografske karte, izneo sam podatke o prostranstvu, brojnosti stanovništva i dubokoj duhovnoj potrebi Kine. Mnogi su očigledno bili zadivljeni.
 Na kraju sastanka voditelj je rekao da sam ja zamolio da se ne skuplja kolekta, ali da mu se čini kako bi mnogi prisutni bili ožalošćeni i osećali teret na duši, ako im se ne bi dozvolila mogućnost da doprinesu nešto za planirani rad. Nadao se da pošto taj predlog dolazi isključivo od njega i što je bio u saglasnosti sa osećanjima mnogih prisutnih, da se ja neću tome protiviti. Međutim, ja sam ga zamolio da se drži uslova ukazavši na nekoliko razloga zašto ne bi trebalo da se skuplja kolekta, a da je razlog koji je on izneo jedan od najubedljivijih da to ne bi trebalo učiniti. Nisam želeo da prisutni smire svoju savest nekim doprinosom na licu mesta pod uticajem trenutnih osećanja, nego da se svaki vrati kući opterećen velikom potrebom Kine, i moli Boga da mu pokaže šta on želi da učini. Ako bude siguran posle razmišljanja i molitve da Bog od njega traži novčani doprinos, isti bi mogao da se pošalje nekom misijskom društvu koje ima svoje predstavnike u Kini, ili da se pošalje u našu kancelariju u Londonu! Verovatno da u mnogim slučajevi-ma Bog ne želi novčani doprinos, nego lično posvećenje njegovoj službi u inostranstvu. Možda želi da se neko odrekne sina ili kćeri za Njegovu službu, koji su dragoceniji od srebra ili zlata. Dodao sam da smatram da sakupljanje kolekte daje utisak da je najvažnija stvar novac, dok nikakva suma ne može da obrati nijednu dušu. Ono što je u stvari potrebno, to je da ljudi i žene puni SVETOGA DUHA posvete sebe radu – za izdržavanje takvih novac nikada ne bi nedostajao. Pošto je moja želja očigledno bila jaka, predsedavajući je ljubazno pristao, i zaključio sastanak. Rekao mi je međutim za vreme večere da smatra da sam pogrešio, i da su mu neki dali male doprinose i pored svega što sam rekao.
 Sutradan je moj domaćin malo zakasnio za doručak i priznao da nije dobro spavao. Posle doručka me je pozvao u svoju kancelariju, dao mi doprinose koji su sinoć bili sakupljeni i rekao: ,,Sinoć sam mislio, g. Tejlore, da ste pogrešili u vezi s kolektom; ali sada sam ubeđen da ste u pravu. Dok sam noćas razmišljao o toj reci duša u Kini koja stalno odlazi u tamu, mogao sam samo da vapim onako kako ste vi rekli: ‘Gospode, šta ti želiš da JA učinim?’ Čini mi se da sam primio vođstvo koje sam tražio, i evo ga!“ Pružio mi je ček na 500 funti dodajući: ,,Da je bila kolekta dao bih možda nekoliko funti, no ovaj ček je rezultat ne malog dela noći provedene u molitvi.“
 Ne moram ni da kažem koliko sam se iznenadio i koliko sam bio zahvalan za taj dar. Za vreme doručka sam dobio pismo od Kilika, Martina i Kompanije (Meѕѕrѕ. Kіllіck, Martіn & So.), brodske agencije, u kome je pisalo da nam nude sav putnički smeštaj na brodu Lamermur. Otišao sam pravo na brod, i pošto je odgovarao u svemu, odmah sam položio predujam. Kao što sam gore spomenuo, već smo jedno vreme imali potrebne finansije, ali podudarnost ponude smeštaja na brodu i ovog dara — Božije „preko svega i iznad svega“ — mnogo me je ohrabrilo u srcu.
 26. maja smo Lamermurom otplovili za Kinu. Među dvadeset i dva putnika nalazila se i grupa od šesnaest misionara. G. Berger je vodio poslove Misije u domovini, i tako je bila osnovana KINESKA UNUTRAŠNjA MISIJA KUM (C. I. M.).[28]

SADRŽAJ

20

Pogovor

Napisao: Dejvid Bentli-Tejlor

KADA je Lamermur grupa stigla u Kinu 1866. godine, suočili su se s očevidno beznadežnim zadatkom da zadobiju i evangeliziraju unutrašnjost zemlje. Međutim, upotrebivši oružje vere i molitve, iz svoje baze u Hangčaou i Ningpou polako su proširili svoje delovanje na jug u obalsku provinciju Čekiang. Zatim, pošto su novi misijski radnici stekli veće iskustvo, otišli su u Kiangsu, Anhvei i Kiangsi. Za to im je trebalo oko deset godina. Pri tom su iskusili mnoge bolesti, smrt i ogorčeno protivljenje neobuzdane rulje, koja ih je često isterivala iz gradova u koje su hteli da se nastane i u njima objavljuju evanđelje. Osim njihovog truda, veliki deo unutrašnje Kine je bio bez protestantskog svedočanstva za Hrista, sve do 1876. kada im je Bog doveo zamašno pojačanje, i put u unutrašnjost bio potpuno otvoren. Zatim, tokom dve izvanredne godine, ovi misionarski pioniri su uspeli da prodru na jugozapad do Burme, na severozapad do Mongolije i centralne Azije, i duboko u zemlje Tibeta. Kad se uzme u obzir ogroman broj stanovništva Kine i prostranstvo zemlje, mora se doći do zaključka da je to bio neuporedivi poduhvat u analima savremenog misionarskog rada. To se postiglo upornom molitvom i žrtvom, ne samo onih koji su bili na samom misijskom polju, nego i njihovih prijatelja i onih koji su ih podržavali.
 Ovo početno probijanje i istraživanje regiona na koje je KINESKA UNUTRAŠNjA MISIJA bila pozvana da propoveda Hrista, propraćeno je periodom konsolidacije koje je trajalo od 1878. do 1900. godine. Za to vreme članstvo Misije je poraslo na više stotina ljudi i žena privučenih sa Britanskih ostrva, iz Severne Amerike, Australije, Skandinavije, Nemačke, Švajcarske i drugih zemalja. Ujedinjeni pod generalnim vođstvom Hadsona Tejlora, složili su se da ostave po strani male nacionalne ili denominacione razlike, zajedničkom lojalnošću Gospodu Isusu Hristu i centralnim istinama evanđelja po Svetom pismu. Njihov prvenstveni cilj je bio da zadobiju duše za Hrista i da ih izgrade u živu crkvu koja će biti vredna njegovog imena. U tom pionirskom periodu misijske istorije, vidljivi rezultati nisu bili veliki, a većina onih koji su se obratili Hristu, bili su jednostavni, slabo obrazovani ljudi sa sela. Misionar je bio nepopularan, sumnjičen i potcenjen od strane obrazovanih u kineskom društvu. On je obično bio vođa hrišćanske zajednice u oblasti u kojoj je živeo, čiji se život uglavnom vrteo oko njega i finansiran preko njega.
 Ova mlada crkva i rastuća Misija je morala da prođe kroz teške kušnje 1900. za vreme bokserskog ustanka. U leto za tri meseca, samo je Kineska Unutrašnja Misija izgubila pedeset i šest misionara i dvadeset troje dece, koji su poginuli mučeničkom smrću, dok je na stotine kineskih hrišćana ubijeno. Mnogi drugi članovi Misije su pretrpeli ekstremne nevolje pokušavajući da se dokopaju sigurnosti. Gledajući unazad ovaj ogroman gubitak života i zdravlja je obeležio prekretnicu priče o Božijem delu u unutrašnjosti Kine, kojim se svršava i strogo pionirsko doba Misije. Usledila je decenija kada je misionar često smatran za predstavnika zapadne civilizacije, postao zbunjujuće popularan. Mnogi su se trudili da steknu njegovo prijateljstvo iz sasvim nedostojnih motiva, međutim takva situacija je takođe stvarala i jedinstvene prilike, tako da je u tom periodu došlo do porasta u svakoj oblasti službe. Za vreme tih ohrabrujućih odziva evanđelju, Hadson Tejlor je umro u Čangšaou u srcu unutrašnjosti Kine, ovenčavajući jedno hristoliko predanje i neustrašivo svedočanstvo bez premca. Malo je misionara videlo toliko očiglednih odgovora na molitvu i ispunjenje želje srca kao on.
 Rad koji je ostavio za sobom, ponovo je bio stavljen na ozbiljnu probu kada je došlo do Kineske revolucije 1911. godine, koja je narušila sigurnost prethodnih deset godina i dovela do dugačkog perioda građanskog rata. Usred očajničkog bezakonja, razbojništva i krvoprolića, rad na izgradnji Hristove crkve i objavljivanje evanđelja se nastavilo s povećanom plodnošću, naročito među nekima od domorodačkih plemena koji su se u velikom broju obraćali na hrišćanstvo. Međunarodna zajednica Misije je preživela pritisak Prvog svetskog rata, međutim uslovi u Kini su se još više pogoršali posle njega. Od 1920. godine ateizam i ponovno zastupanje revolucionarnih ideja se sve više širilo, sve do 1926. i 27. kada je po treći put postalo nužno da se misionari povuku u sigurnost – što ih je mnogo koštalo. Međutim, kao što se to i ranije desilo, nije dugo potrajalo pre nego što su se vratili u unutrašnjost, te su nevolje još jednom učinile da se evanđelje proširi.
 Od 1927. Misija je sve više priznavala da bi vođstvo hrišćanskih crkava trebalo prebaciti sa stranih misionara na kineske hrišćane. Sada je lako videti da bez ovog prelaza ne bi bilo moguće da se domaća crkva utvrdi. Vremenom su strana novčana sredstva sve manje korišćena, osim za podršku stranih radnika, dok su glavnu inicijativu rada i pravac crkava preuzeli kineski vernici, kojima je Bog dao duhovne darove. Za vreme tog perioda, kada su se misionari povukli u pozadinu organizovanog crkvenog života, KUM je pozvala veliko pojačanje ljudi i žena da ponesu evanđelje mnogim milionima koji ga dotada još nisu čuli. Kao rezultat, dve stotine novih radnika je otplovilo iz domovine u periodu od 1920-1930. godine. Misija je 1936. dostigla svoj vrhunac od 1.387 članova.
 Upravo kada je izgledalo da će pod nacionalističkom vladom osvanuti period veće stabilnosti, razbuktao se sukob s Japanom i ubrzo je KINESKA UNUTRAŠNjA MISIJA bila podeljena na manjinu koja je živela u oblastima koje su okupirale japanske snage, a ostatak u takozvanoj „slobodnoj Kini“. Krajem 1941. po napadu na Perl Harbor, prvi su bili odvedeni u zarobljeništvo i nisu bili oslobođeni sve do 1945. Misijski radnici na zapadu zemlje su bili primorani da se povuku pred japanskom invazijom, dok je pojačanje od kuće skoro u potpunosti bilo odsečeno. Aktivno članstvo Misije svelo se na oko dvesta pedeset ljudi. Pa ipak, te godine prividne sputanosti, bile su bogate blagoslovima. Odmah po završetku rata, biblijske škole za obuku kineskih hrišćanskih vođa počele su da se množe. Izvanredan Božiji rad na univerzitetima je doveo na stotine studenata veri u Hrista, i počeli su da dopunjuju redove kineskih pastora jednom novom vrstom vođstva. Kada je 1945. zemlja bila ponovo širom otvorena, uvidelo se da su crkve koje su bile u izolaciji dugo vremena narasle i uznapredovale.
 Međutim, tek nakon 1945. godine počela je dotada najveća žetva. Misionari koje je rat zadržao kod kuće, ili oni koji su bili oslobođeni iz zarobljeništva, počeli su da se vraćaju u Kinu da bi iskoristili preimućstvo nadolazeće duhovne plime. Nevolje iz prošlosti kao da su preorale dušu Kine, učinivši je povoljnim tlom za poruku o spasenju kroz Isusa Hrista. Ono za šta su se Hadson Tejlor i rani radnici trudili i molili, sada je bilo dano u ogromnoj meri njihovim naslednicima. U nekim mestima veliki sastanci su postali odlika misijskog rada, a ljudi iz svih slojeva društva su se obraćali. Razne mogućnosti u bliskoj budućnosti su izgledale neograničene, sve dok plima građanskog rata nije krenula, i u jesen 1948. godine, zemlja je počela da pada pod kontrolu komunista.
 Ova velika revolucija je dovela do jedne u potpunosti druge situacije. Vlasti koje su tolerisale, štaviše imale i povoljno mišljenje prema misionarima i hrišćanskom radu, zamenjene su onima čiji se pogled na život zasnivao na ateizmu, materijalizmu i neprijateljstvu prema uticajima sa Zapada. Bilo je nemoguće da se održavaju veliki sastanci, progonstvo je bivalo sve žešće, hrišćani su sumnjičeni kao oni koji šire reakcionarne tendencije, strancima je strogo ograničeno kretanje, novi misionari nisu mogli da putuju i totalni broj misionara u Kini je brzo opao. Niko ne bi mogao da proceni tačan značaj tih kretanja, niti da predvidi kakvu budućnost Gospod ima za delo koje je započeo preko Hadsona Tejlora. Ohrabrujuće je kada se uzme u obzir da su se sva velika osujećenja i prividne nesreće u prošlosti, konačno pokazali kao sredstvo za veće stvari. Jedno je sigurno, a to je da je delo na koje je Bog pozvao svoga slugu 1865. godine, bilo sredstvo kojim je veoma veliki broj Kineza pronašao spasenje – nastao je veoma veliki broj hrišćanskih crkava u oblastima gde se ranije nije znalo za ime Hristovo. Bogu pripada sva slava. Ma kakav da je službeni stav prema stranim misionarima, evanđelje je uhvatilo tako duboke korene u Kini da će se svedočanstvo kineskih hrišćana bez sumnje nastaviti.
 Život, kao što je bio život Hadsona Tejlora koji je doveo do tako velikih rezultata, zaslužuje detaljno proučavanje kao što su to učinili dr i gđa Hauard Tejlor, čija je biografija u dva toma još uvek u prodaji. To je jedan od najdirljivijih izveštaja, kako o samom Hadsonu Tejloru, tako i o sudbini Misije sve do njegove smrti 1905. godine.
 Tom delu, Osvrt predstavlja idealan uvod i stoga pozivamo čitaoca da uživa puniji izveštaj o ovim divnim događajima i da se molitvom uključi u sprovođenje zapovesti Gospoda Isusa Hrista da se evanđelje propoveda svakome stvorenju. Sila molitve ne može se umanjiti rastojanjem. Ona nije ograničena nečijom starošću, slabošću ili svakodnevnim obavezama; političke promene i ograničenja ne mogu da promene njenu delotvornost, jer je obećanje pouzdano: „Ako me što zamolite u moje ime, ja ću učiniti.“ Sila molitve u životu jednog poslušnog hrišćanina može biti osujećena samo zanemarivanjem.
 Iznad jednih vrata na zgradi KINESKE UNUTRAŠNjE MISIJE u Londonu stoji natpis koji je bio veoma drag Hadsonu Tejloru: „Imajte veru u Boga.“ Sa obe strane natpisa ugravirana su dva gesla kineskim slovima, koja je on dokazao na početku svoje misionarske karijere: „Dovde nam Gospod pomože“[29] i „Gospod će se postarati.“ U ovom duhu mi gledamo unazad i s tim pouzdanjem gledamo u budućnost.



___________________________________________________________________

NAZAD
1 Chіna Іnland Mіѕѕіon

NAZAD
2 Mesečni list misije koji je kasnije dobio ime, „Milioni Istočne Azije (Eaѕt Aѕіa Mіllіonѕ)“ i koji izlazi od 1875. godine.

NAZAD
3 Ѕtory of the Chіna Inland Mіѕѕіon — ovu knjigu od Džeraldine Ginis (Geraldine Guinness), kasnije, Hauard Tejlor (Howard Taylor), potisnule su druge među kojima je i Strast za nemogućim (A Paѕѕіon for the Іmroѕ-ѕіble) od Lezli T. Lajal (Leѕlіe T. Lyall).

NAZAD
4 1894. godine

NAZAD
5 Trideset penija

NAZAD
6 Dvadeset četiri penija

NAZAD
7 Funta sterlinga u zlatu, tj. deset šilinga ili sto dvadeset penija.

NAZAD
8 Chіneѕe Evangelіѕatіon Ѕocіety

NAZAD
9 Preko tri kilometra (1 milja je 1.600 metara).

NAZAD
10 Međunarodno Naselje je osnovano pod evropskom kontrolom u Šangaju 1843. godine. Vraćeno je Kini ugovorom od 1943. godine.

NAZAD
11 Obično poznata kao Londonsko Misijsko društvo.

NAZAD
12 dva kilograma

NAZAD
13 Church Mіѕѕіonary Ѕosіetu.

NAZAD
14 Ostrvo Hajmen je nestalo kasnije u 19. veku kada su ga rečni nanosi spojili sa severnom obalom reke Jangci.

NAZAD
15 Otac i mati naroda

NAZAD
16 Veliki i dostojanstveni Otac Č’en

NAZAD
17 Ova praksa se zadržala i u 20. veku i kada je moguće još postoji u drugim zemljama Istočne Azije.

NAZAD
18 Vrsta novca

NAZAD
19 Hadson Tejlor misli na drugi rat između Velike Britanije i Kine koji je počeo 1856. godine.

NAZAD
20 Gubitak od oko 25%

NAZAD
21 Poslovne zgrade

NAZAD
22 Putnička lađa

NAZAD
23 To je bio Džordž Miler (George Muller) iz Bristola.

NAZAD
24 Prvi put je bio takozvani „Opijumski rat“ (1839-1842).

NAZAD
25 Priče 24:11, 12

NAZAD
26 The Straits Settlements – moreuz na jugozapadu Malajskog poluostrva.

NAZAD
27 Isaija 55:8, 9

NAZAD
28 China Inland Mission – C.I.M (Kineska Unutrašnja Misija – KUM).

NAZAD
29 1. Samuilova 7:12


________________________________________________________________
Naslov originala:
A RETROЅPECT by J. Hudѕon Taylor.
Copyright © OMF International
Sva prava zadržana.
________________________________________________________________