|
Тело ХристовоИма много ствари које бисмо хтели да споменемо у вези с телом Христовим.
„Јер нико никада није омрзнуо своје тело, него га храни и греје – као и Христос Цркву, јер смо удови Христова тела“ (Еф. 5:29-30).
У Старом завету Бог нам показује како је Адаму узео једно ребро и од њега начинио Еву. Ева је изишла из Адама. Или, другим речима, Ева је била Адам. Слично томе, ако се упитамо: „Шта је црква?“ одговор је, да црква излази из Христа. Као што је Бог створио Еву са оним што је узео од Адама, тако он гради цркву са оним што узима од Христа. Христос нам је дао не само своју силу, благодат, природу и вољу, већ и своје тело. Дао нам је своје кости и тело. Дао нам је себе, као што је Адам дао своју кост Еви.
Библија нам говори да је Христос глава цркве, и црква је тело Христово. Сваки верник понаособ је уд тела Христовог, јер сваки излази из Њега.
Требало би посебно нагласити да је тело Христово на земљи. Оно је на земљи, иако не припада земљи. Оно је небеско иако је на земљи. Немојте мислити да је тело Христово на небу. Када је Павле прогањао цркву Господ Исус га је пресрео на путу за Дамаск овим питањем: „Савле, Савле зашто ме прогањаш?“ Ова реч Господња је заиста дивна. Није рекао: „Савле, Савле зашто прогањаш моје ученике?“ већ је рекао, „Савле, Савле, зашто ме прогањаш?“ Није питао: „Савле, Савле, зашто прогањаш мој народ?“ или „Зашто прогањаш моју цркву?“ Једноставно је рекао: „Савле, Савле, зашто ме прогањаш?“ Тако је Павлу било откривено да су црква и Христос једно. Јединство цркве и Христа је такво да прогањати цркву значи прогањати Христа. Поред тога, догађај на путу за Дамаск показује да је тело Христово на земљи. Када би било на небу, не би било прогоњено нити би пак могло да буде прогоњено. Данас је црква на земљи тело Христово. Стога је Савле могао да прогања цркву.
Многи сматрају да је манифестација тела небеско питање, тако да ова манифестација мора да чека док сви не стигнемо на небо. Да је тако Савле не би могао да прогања Господа. Но тело Христово је на земљи; дакле Савле је могао да га прогања.
Пошто је црква тело Христово на земљи, требало би да се манифестује овде. Иако је глава на небу, а тело на земљи, ипак су једно. Оно што је на небу и оно што је на земљи једно је. Према томе, прогонство цркве је прогонство Господа; прогањати тело значи прогањати главу. То јединство је тако савршено да не може да се раздвоји.
Људи можда питају: „Како је тело Христово могло да буде на земљи у Павлово време? За две хиљаде година отада, мноштво људи се спасло и било додато телу Христовом. Како је онда црква могла тако рано да буде тело Христово?“ Џ. Б. Стоуни (J. B. Stoney), један веома духован брат кога је Бог моћно употребио у прошлом веку, имао је за то једну врло добру илустрацију. Рекао је да је црква као мала птица. Када пробије љуску јајета, зове се птица, иако јој перје још није развијено. Касније, када порасте, још увек се зове птица. Не ускраћује јој се име птица кад јој перје још није израсло. Перје расте полако изнутра; не лепи се споља. Сав птичији раст долази изнутра док постепено не порасте. Тако и црква постоји на земљи. Иако је за време Павла тек почела, ипак је била тело Христово. Данас је много порасла, али јој се ништа страно није додало. Сав раст је изнутра.
Иако би се данас за број спасених могло рећи да још није завршен, ипак је црква савршена изнутра. Оно што је унутра треба да се потпуно развије, то јест да се Христос манифестује изнутра. Дакле, данашња црква као и јучерашња, а и будућа је тело Христово. Бог не спасава људе и не додаје их цркви споља; напротив, тело Христово стално расте изнутра, од главе.
Црква није ништа друго него оно што излази из Христа. Излази из главе која је на небу, али живи на земљи. То је тело. Као мала птица, треба да расте док не сазри. Црква је, дакле, иста од почетка до краја.
Библија нам показује да је темељ цркве тело Христово. Све што није основано на телу Христовом није црква. Реч Божија признаје само једну цркву – тело Христово. Без обзира на то који је разлог у питању, и ма колико да би нешто могло да буде у складу са Светим писмом, уколико није основано на телу Христовом, не може да се призна за цркву. Када је утицај Протестантизма био на врхунцу у Европи, поред државних цркава, настале су и никле многе групе и деноминације. У то време, цркве које су људи основали изникле су као печурке после кише. Изишле су из ропства Римокатоличке цркве и побегле у слободу Протестантских цркава. Сматрали су да имају слободу да оснују цркве. Међутим, да ли су цркве које су основали утемељене на принципу тела?
Неопходно је да тачно видимо пред Богом шта је црква. Црква је тело Христово. Све што је мање од тела Христовог не може да служи као темељ цркве. На пример, ми браћа у Шангају имамо цркву јер смо научили да стојимо на темељу тела и да примамо све удове тела Христовог у заједништво. Имамо само један услов за примање браће и сестара у цркву, и то је, да припадају телу Христовом, то јест да су у телу. Једино ово оправдава то што се сматрамо црквом.
Дакле, пошто овде у Шангају постоји црква, претпоставимо да се једнога дана деси да се нека од браће не слажу са неким доктринама или осећају да су погрешна нека учења која црква подржава. Да ли имају право да због тога оснују другу цркву? Не, јер за то немају оправдања. Темељ цркве је тело Христово. Основати цркву да би се подржавала нека истина није довољно оправдање. Ако црква у Шангају није тело Христово, онда та браћа смеју да оснују цркву. Но ако јесте, онда треба да наставе у тој заједници. Нису слободни да оснују другу цркву.
Претпоставимо да нека друга браћа кажу да их не занимају толико Библијске доктрине и њихово тумачење колико духовни узраст оних који се сакупљају. Да ли они смеју да оснују цркву на темељу овог, иначе одличног мотива – да духовно хране Божију децу? Не, друге организације могу слободно да се оснују али не црква. Могу да оснују омладински састанак, недељну школу, састанак за светост, али не смеју да оснују цркву. Обезбеђивање духовне хране није довољан разлог за оснивање цркве. Црква сме да се оснује само на једном темељу – она мора да укључује сву Божију децу. Другим речима, црква мора да узме тело Христово за своју основну јединицу. Ако други неће да се сакупљају на том темељу, сами су одговорни; но црква не може да поставља било какав услов осим припадности телу. Тело је дакле један једини услов. Црква мора да буде исто тако свеобухватна као и тело; не сме да буде мања од тела. Сви који припадају Христу укључени су у цркву. Нико који је у телу Христовом не сме да се одбацује.
Према Библији, Црква Христова је Тело Христово, и Тело Христово је Црква Христова. Никакво учење не сме да служи као оправдање за оснивање цркве. Важна је светост, јер без светости нико неће видети Бога. Вера је потребна, јер вером смо сви оправдани. Међутим ни светост ни вера не смеју да послуже као повод за оснивање цркве, зато што је Црква Тело Христово. То није скуп смо оних који верују у учење о светости, нити сме да буде скупштина оних који се залажу за оправдање вером.
Наравно, етничка припадност не сме да буде темељ цркве као што је случај са Лутеранском црквом у Немачкој или Англиканском црквом у Енглеској. Пошто је Бог открио Мартину Лутеру истину о оправдању вером он је био оруђе у ширењу протестантског покрета. Међутим то није давало ни њему ни његовим присталицама право да оснују националну цркву. Ако постоји и само десет верника данас који стоје на темељу тела Христовог, они имају право да оснују цркву. Док Немачка са својих двадесет[5] милиона верника не сме да организује цркву, чињеница да она има толико људи није довољан разлог да се оснује национална црква.
Темељ цркве је дакле, тело Христово у једном месту. Не оснива се на доктрини или етничкој припадности, чак ни на духовној храни или библијском тумачењу. Где год идемо ово мора да буде јасно: црква је тело Христово. Ако се локална заједница оснива на овом темељу онда није секта.
Ако нека браћа и сестре имају друга схватања и тумачења од вас и зато инсистирају да оснују посебну скупштину, тај темељ је погрешан. Пошто је ваш темељ тело Христово, имате праву основу. Они немају основу, јер се њихово схватање заснива на ставовима и тумачењима. Од свих такозваних цркава на свету, само су оне које заступају тело Христово цркве. Остале немају довољну основу да се рачунају као црква.
Ако Божија деца јасно виде да је тело једини темељ цркве, неће се делити на секте. Може да буде добро да постоји црква са само три или пет особа, а да не буде добро да се оснује црква са стотину или хиљаду људи. Убеђени смо да црква има само једну основу: да у потпуности објављује тело Христово. Ми се не сакупљамо на било којој другој основи сем на телу Христовом. Надам се да верници виде да кад год је једна група у једном месту или више или мање него тело Христово, та група не сме да се призна за Цркву. Група која представља више од тела Христовог је она која прима људе који не припадају телу – прима неверне. Такве групе постају мешавина и губе статус цркве. С друге стране, свака група која је мања од тела Христовог је група која сужава своју заједницу. Може да буде светосна група или адвентистичка или баптистичка. Такве групе ограничавају тело Христово више него што би требало да буде; ни оне немају довољну основу да буду признате за цркве.
„Јер као што је тело једно, и има многе удове, а сви удови тела, иако су многи, једно су тело, тако је и Христос. Јер смо сви ми једним Духом крштени за једно тело, били Јудеји или Грци, били робови или слободни. И сви смо једним Духом напојени.“ 1. Коринћанима 12:12-13 Кад кажемо да црква потиче од Христа дотичемо се питања извора цркве. Сви хришћани имају нови живот. Живот Исуса Христа се умножио у животу десетина хиљада и милиона хришћана. Дванаеста глава по Јовану нам показује како зрно пшенице пада у земљу, умире и доноси много другог зрневља. Сва зрна деле живот првог зрна. Једно зрно постаје много зрна, и многа долазе из тог једног.
Видели смо како једно зрно може да постане много зрна, али како многа зрна могу да постану једно? Свето писмо нам показује да је састављање тела Христовог дело Светог Духа. Како Свети Дух остварује тај задатак? Он то ради крстећи многа зрна у једно. Од једног Христа долазе десетине хиљада и милиона хришћана. Ови милиони хришћана су крштени у једно тело у једном Духу. Тако нас учи 1. Коринћанима 12:12-13. Да узмемо другу слику, можемо рећи да смо сви као камења истесани од исте стене, а затим зацементирани у једну целину кроз Светог Духа.
Тело Христово, дакле, има два основна принципа: прво, ако не излази из Христа, није тело Христово; друго, ако нема деловања Светога Духа није тело Христово. Морамо да се крстимо у Светом Духу и да се напунимо Светог Духа да бисмо се спојили у једно. Правилно је говорити да је црква почела на дан Педесетнице; исправно је рећи да је почела у дому Корнелија; јер су се и Јевреји и многобошци крстили у једно Тело. Примамо прво живот од Господа и тај живот је у Светом Духу да би нас начинио једним Телом. Сви који знају Господа познају то Тело. Ако људи ходају у сагласности са Светим Духом, природно су свесни да су Божија деца једно Тело. Физичко тело има много удова, али глава кроз нервни систем управља свим удовима. Исто тако, глава цркве спаја многе удове у једно тело путем Светог Духа.
Прочитајмо поново 1. Коринћанима 12:12: „Јер као што је тело једно, и има многе удове, а сви удови тела, иако су многи, једно су тело, тако је и Христос.“
Црква произлази из Христа, и кроз деловање Светог Духа постаје једно Тело. Сви су удови спојени и усклађени једни са другима у Светом Духу. Дакле, заједништво или веза хришћана спада под Тело. Другим речима, основа за хришћанско заједништво је Тело.
Ми смо удови један другог, и једно смо тело. Наравно, наше заједништво се заснива на телу Христовом. Не постоје друге основе за заједништво осим што смо сви удови Христовог тела. Нисмо сви ни Јевреји ни Грци, ни слободњаци ни робови. Не можемо да заснивамо своје заједништво на овим везама. Значи, тело је један једини темељ нашег заједништва.
Било какве друге везе не могу да се признају за хришћанско заједништво. Свака заједница, сваки скуп, свака група која не признаје обавезу припадности Телу није прихватљива. Данас постоји велики број такозваних хришћанских заједница, али њихово заједништво се можда не заснива на томе да су удови један другога у Телу. Можда заснивају своје заједништво на обреду (на пример, крштење подрањањем), учењу (као оправдање вером), начину управљања (као епископска црква), имену неког човека (као Везлианска црква), или неком систему као (као Конгрегациона црква) или неком покрету (као Пентекосна црква).
Многе такозване хришћанске заједнице немају прави темељ пред Богом. Божија деца би требало да схвате да је црква Тело Христово и да је у том Телу један уд најмања јединица. Заједништво свих удова се заснива на телу и ни на чему другом. Такав темељ за заједништво идентификује групу као хришћанску заједницу. Пошто смо ти и ја удови Тела Христовог можемо да имамо заједништво. Такво заједништво једног са другим заснива се на јединству Тела. Пошто делимо исти живот у Телу и крштени смо у истом Светом Духу, можемо да имамо заједништво један с другим. Наше заједништво не сме да се заснива ни на чему другом.
Свако друго заједништво осим на основи тела је секташко и разорно. Када би моје руке и ноге организовале клуб дугачких руку и ногу и одржавале заједништво на основи своје дужине, такво заједништво би било расколничко!
Да поновим: заједништво које се не заснива на Телу није хришћанска заједница. Не можемо да прихватимо било које заједништво које није на основи Тела. Напротив, морамо одлучно да га одбацимо. Да би то било право хришћанско заједништво не сме да буде мање од Тела Христовог.
„Па ни тело није један уд, него многи. Ако нога каже: зато што нисам рука не припадам телу, ипак је део тела. И ако ухо каже: зато што нисам око не припадам телу, ипак је део тела. Кад би све тело било око, где би био слух? кад би све тело било слух, где би било чуло мириса? Али Бог је поставио удове, сваки поједини од њих у телу, како је хтео. Ако би пак сви били један уд, где би било тело?. . . И Бог је поставио појединце у Цркви прво за апостоле, друго за пророке, треће за учитеље, затим чудотворне силе, па благодатне дарове исцељивања, помагања, управљања, различите чудне језике. Јесу ли сви апостоли? јесу ли сви пророци? јесу ли сви учитељи? имају ли сви чудотворне силе? имају ли сви благодатне дарове исцељивања? да ли сви говоре чудне језике? да ли сви тумаче?“ 1. Кор. 12:14-19, 28-30 Свети Дух даје различите дарове удовима Христовог Тела према посебним потребама Тела. Господњи циљ у постављању удова на различите службе јесте да подмирује потребе Тела. Зато даје различите службе. Никада неће направити тело од самих очију или ушију или ногу. Цркви су потребне различите службе да би испунила своју духовну службу. Потребна је служба речи, као и служба чудотворства. И служба речи и натприродна служба су присутне у Телу. Црква мора да има место за све оне који служе Телу (то јест све удове). Црква укључује сву браћу и сестре, и лепе и ружне. Сви имају своју духовну корист и укључени су у службу Господњу. Тело не би требало да има много некорисних удова. Као што је свако у телу уд и сваки уд има своју функцију, тако сваки уд треба да врши своју службу пред Богом. Тако се црква манифестује.
Када прочитамо Римљанима 12, Ефесцима 4, и Прву Коринћанима 12, откривамо да сваки уд има службу, и ма колико се њихове службе разликовале, све су за напредак тела. Ако си верник, онда си уд тела. Као уд тела, требало би да обављаш свој део у служби пред Богом. Желимо да поновимо важност опште службе. Сваки има посебну службу. Неопходно је да сваки служи. Ја се надам да ће свако дете Божије да буде у стању да служи Богу.
Ако црквено уређење у једном месту не охрабрује све удове да служе, већ поверава све послове тела очима, такво уређење очигледно није од Тела. Како би могао да тражиш да очи обављају задатак руку, да ходају уместо ногу, да једу уместо уста, да миришу уместо носа или да додирују уместо прстију? Ако би такво створење постојало, створено од самих очију, то би било чудовиште, а не тело. Ако дакле наиђете на групу која је прихватила уређење по коме једна или две особе монополизују управљање тела, одбацујући тако службе осталих удова, сигурно знате да то није црква. Немогуће је да црква овако расте. Где сте још видели да неко може да делегира управљање целим телом двојици-тројици удова – тако да очима слушају, миришу, говоре, ходају, раде? Знате да такво стање ствари не може да буде Тело Христово. Нешто из темеља не ваља.
Морамо да увидимо да у цркви сваки уд тела има своју службу и зато мора да служи. Нема никаквог монопола; у служби не може а да један или два уда представљају све удове. Свако уређење које не оставља место да сви удови служе свакако да није од тела. У телу, очи, уста, ноге, руке могу сви да буду заузети и да не дође до конфликта. Ако су уста, ноге, руке, или нос, неактивни, то значи да је наступила болест. Када ови посебни делови функционишу добро и складно у телу, онда се види да је то тело. Исто тако, ако неки служе а неки не, или је свештеничка служба остављена једном човеку или неколицини, онда је и те како јасно да ово није тело. Овај принцип, овакав приступ, морају да схвате сва браћа и сестре.
„Јер, као што у једном телу имамо много удова, а сви удови немају исти посао, тако смо и ми многи једно тело у Христу, а као појединци ми смо један другом удови. А по благодати, која нам је дана, имамо различите дарове: ако је пророштво – нека се слаже са вером, ако је дар служења – нека буде у служењу, ако је ко учитељ – нека ради на поучавању, ко има дар утехе – нека теши, ко даје – нека даје просто, ко управља – нека буде ревностан, ко показује милосрђе – нека га чини с радошћу.“ Римљанима 12:4-8 Још нешто што морамо да приметимо јесте да је благодат коју сваки уд у телу прима другачија. Због ове разлике у благодати дар који сваки добија од Господа је другачији. Прва Коринћанима 12 истиче службе Речи и чудотворства јер је то тема књиге. Али овде у Римљанима 12, поред службе Речи, постоје службе црквених дужности. Можемо их назвати левитским задацима. То су службе давања, управљања, указивања милосрђа, утехе. Имамо и службе Речи и левитске обавезе.
У 1. Коринћанима 12 видели смо да Тело треба да пружи могућност да сви удови служе. Овде у Римљанима 12 видимо и то да сваки дар, било да се ради о служби Речи или служби помоћи, морају да се поштују. Другим речима, нико не сме да се меша у туђи посао или да гази другима на прсте. Будите верни са даром који вам је дат. Ако је пророштво, будите тако заокупљени да немате времена да се бавите другим стварима. Ако је утеха, онда тешите целим срцем и немојте да вас одвлаче друге ствари. Ако је управљање, будите ревносни у цркви. Људска природа је таква да ми увек уживамо да се мешамо у туђе послове! Међутим, као браћа, требало би да схватимо да сваки од нас мора да служи верно у ономе што му је дато.
Тело не сме да дозволи да било који уд не функционише. Ако очи не виде, цело тело је ослабљено. Очи треба да виде, ноге да ходају. Чак и најмањи дар не сме да се закопа. Ово је начело једног таланта. И он мора да се искористи. Када Тело Христово служи као Црква, дар сваког уда, било мали било велики, пет таланата, два таланта, или један талант, мора да се користи. Ако људи скривају свој једини талант, црква ће трпети велику штету.
Прва Коринћанима 12 нас учи да један уд не сме да заузме место другог уда; Римљанима 12 показује да ниједан уд не сме да изгуби своје место. Не смемо ни да заузмемо туђе место нити да изгубимо своје. Сваки би требало да нуди оно што има и сви би требало заједно да служе. Овако се показује црква.
Да ли ће црква да напредује зависи мање од спремности оних који имају пет таланата него од оних који имају један талант. Кроз векове проблем је био са онима који имају један талант, а не са онима који имају пет таланата. Ови први су склони да закопају свој талант у земљу. Због тога је црква оптерећена невероватно мртвим теретом. Они који имају пет таланата морају да носе тежину оних који имају само један. Где год они са једним талантом користе свој једини талант, тамо је црква.
Запазимо да напредак цркве мање зависи од личних достигнућа неколицине вођа него од њихове способности да надахну оне који имају само један талант да га искористе. Цео проблем данашње цркве је са онима који имају један талант. Господ нам је показао да нико нема више од пет таланта. За двадесетак година своје историје црква ће можда имати само једну особу са пет таланата, али стално има пет људи са по једним талантом. Колико год да је слабо дете Божије, још увек има бар један талант. Када саставимо оне који имају по један талант добијамо људе са пет таланта. Када би их људи са по једним талантом користили, цркви би били мање потребни већи дарови. Цео свет би могао да се освоји послањем једно-талантних људи.
Сагледајмо да је цркви потребно више од службе само једне особе – ма колико да је та особа способна или ма колико се та особа преоптерећивала. Да бисмо се бринули за све потребе цркве, требало би да помажемо свој браћи и сестрама – свима онима који имају по један талант – да се укључе у службу Божију. Задњих година смо видели како овај приступ успева. Сви који имају један талант морају да устану да служе Господу. Не можемо да сматрамо једну особу која ради од јутра до мрака за цркву. Но ако радите и помажете свим једно-талантним људима да раде, онда ће црква функционисати. То је Тело у акцији, а не само неколицина удова која ради у име тог тела.
Немојте никада мислити да кад год се људи сакупљају да је то црква. Не, само је тело Христово црква и тело Христово се одржава кроз рад свих удова. Главни проблем је код оних који имају један талант. Дакле, наша је брига и очекивање да ма где радили, да не усредсређујемо своје напоре на талентованије већ на мање обдарене – на људе са једним талантом. Надамо се да ће сви једно-талантни да се ископају из земље. Убрус треба користи за брисање зноја, а не за увијање сребра (види, Лука 19:20)!
Дозволите ми да вам кажем да када сви који имају један талант устану да служе Господу, имаћемо цркву. Данас је проблем што људи са пет или са два таланта држе монопол над службом, тако да људи са једним талантом остају беспослени. Морамо да докажемо једно-талантним људима да ма колико они мало имали, морају одано да служе. Ово је оно што се назива Телом; ово је живот Тела. Нека сваки научи да служи Богу са оним што има; нико не сме да пребацује своју одговорност на друге. Онда ћемо видети да се тело Христово са својим животом гради на људима са једним талантом.
„И он је сам дао једне за апостоле, а друге за пророке, једне за еванђелисте, а друге за пастире и учитеље, да се свети приправе за дело службе, за изградњу Христова тела, док сви не дођемо до јединства у вери и познању Сина Божијег, до савршеног човека, до пуне мере Христовога раста.“ Ефесцима 4:11-13 Овде видимо како различити људи служе изградњи Христовог Тела. Ових пет врста људи се донекле разликују од оних који се помињу у Римљанима 12 и Првој Коринћанима 12, јер су сви служитељи Божије Речи. Бог даје ове слуге Његове Речи цркви за изградњу Тела Христовог. Млади верници би требало да траже пред Богом да буду такве слуге. Многи могу да учествују у овој служби Речи, јер је посебно делотворна у изградњи Христовог Тела ка зрелости.
С друге стране, ако једна такозвана црква никада не пружа својим новим верницима могућност да покажу да ли имају ову службу Речи, можете бити сигурни да је то само црква по имену, а не црква у стварности. Тело Христово се неће наћи тамо где су Богомдани дарови блокирани и новим верницима се не нуди прилика да покажу своје дарове.
„Чаша благослова, коју благосиљамо, није ли заједница Христове крви? Хлеб, који ломимо, није ли заједница Христова тела? Зато што је хлеб један, ми многи једно смо тело; јер сви ми један хлеб делимо.“ 1. Коринћанима 10:16-17 Црква је Тело Христово. Њен главни задатак на земљи јесте да манифестује ово Тело и јединство Тела. Не мора да чека док стигне на небо да би показала јединство Тела. То јединство би требало да се манифестује овде на земљи. Они који сматрају да ће се јединство Тела манифестовати само на небу су ти који покушавају да одрже и ојачају секте и поделе.
„Зато што је хлеб један, ми многи једно смо тело.“ Нови завет посвећује много пажње питању ломљења хлеба. Помиње се у Делима 20:7, „А кад смо се у први дан недеље састали да преломимо хлеб“, што показује како Божија деца ломе хлеб у сећање на Господа сваког дана Господњег. Ово с једне стране показује како се Господње тело ломило за нас, а с друге, како је Тело једно. Ломљење хлеба говори о томе како је наш Господ положио свој живот на крсту из љубави према нама, а јединство нам говори данас о томе како су сва Божија деца једно.
Новозаветни начин јесте да се сакупљамо сваког дана Господњег да ломимо хлеб. Сваког дана Господњег долазимо пред Господа, признајући да је он био сломљен за нас и да су Божија деца једно. Зар не видите да ово сведочи, с једне стране, како је Господ положио своје тело за нас, а с друге, како је црква Тело Христово? Тело је једно, јер ми, којих је много, један смо хлеб. Један хлеб, једно тело – да објављујемо јединство. Сви они који знају шта је тело Христово, дају то сведочанство сваког дана Господњег. Сведочимо о једном хлебу и једном Телу. Ово је сведочанство и задатак цркве.
Ако нека група тврди да практикује заједништво Тела, а не ограничено заједништво, а при том пропушта да се састаје око хлеба као што су то први верници радили, то није потпуно сведочанство. За време апостола, сакупљали су се сваког дана Господњег да покажу јединство Тела.
Неки кажу да сваке недеље ломе хлеб, али морамо да их питамо: да ли је ломљење хлеба у центру свих њихових окупљања или је то пак само неки додатак? У апостолско време, цркве су се сакупљале са једним циљем – да ломе хлеб. Састанак у Троади је био изузетак, јер је Павле тамо дуго говорио. Због дугачке проповеди један младић је пао са горњег спрата. Срећом, преживео је. Том приликом одложено је ломљење хлеба да би Павле могао да проповеда. Но ипак је то био изузетак. Не смемо намерно да одлажемо ломљење хлеба до задњег тренутка због проповедања. Питање није дакле само да ли би требало да се ломи хлеб или не, већ колико значаја му се додељује. Ово би требало да буде центар свих скупова Божије деце.
Они који посвећују највише пажње проповедању и тиме омаловажавају ломљење хлеба не знају много о истини Тела. Што више познајемо Тело Христово, то боље схватамо како ломљење хлеба показује ову истину. Ломљење хлеба је заиста сећање на Господњу смрт, али оно показује и јединство Тела. Иако нас је много, једно смо Тело. Износимо хлеб да бисмо показивали свету да је црква једно Тело. Према томе, чинимо то на дан који је Бог одредио.
Коначно, да бисмо сабрали све ове фрагментарне мисли о Телу Христовом, жеља нам је да видите пред Богом како је Тело Христово основа за заједништво цркве на земљи. Чувајте се било којег заједништва које није на основи Тела. Оно не сме да буде веће од тела – тиме што прима неверне, и не сме да буде мање од Тела – тиме што искључује верне. Морамо да одржавамо сведочанство једног Тела на земљи. Нека нам Господ буде милостив.
__________5 Статистички податак из прве половине двадесетог века - назад ПОЧЕТАКCopyright © 1975 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Сва права задржана. |
|
|