Служитељ Божије речи и поред тога што поседује светлост Божијег откривења и што се усредсредио на ту светлост, мора да носи и бреме у свом срцу. Хебрејска реч „масам“ има две различите употребе. Једна се односи на терет који треба подићи или носити, као што је наведено у Петокњижју. Примери су 2. Мојсијева 23:5; 4. Мојсијева 4:15, 19, 24, 27, 31, 32, 49; 11:11, 17; и 5. Мојсијева 1:12. Друга употреба речи „масам“ је да се пророку пренесе идеја о пророчанству или откривењу, који се налазе у таквим пророчким списима као што је Исаија 13:1; 14:28; 17:1; 19:1; 21:1, 11, 13; 22:1; 23:1; 30:6; Јеремија 23:33, 34, 36, 38; Наум 1:1; Авакум 1:1; Захарија 9:1; 12:1; и Малахија 1:1. Ово указује да је пророчанство које долази пророку бреме које добија. Ово питање бремена игра веома важну улогу у служби Божије речи. Пророк врши службу речи посредством свог „масам-а“ то јест свог бремена. Када нема бремена, нема ни службе речи. Дакле, служитељ речи мора да има бреме.
Како настаје бреме
Већ смо споменули да је просветљење полазна тачка у служби речи. Светлост која светли у нашем срцу је изненадно и у неку руку неухватљиво откривење. Ако се са нашим разумом поступало пред Богом, ми смо у стању да се усредсредимо на оно што нам долази од Бога и да преведемо оно што је засветлело у нашем духу у значајне речи. Такво просветљење и усредсређивање чине бреме у нама. Нема бремена док је светлост одсутна, нити има бремена када се светлост не преведе у мисао или када се светлост разлаже у пуку мисао. Бреме се формира тако што се светлости дода мисао. Сама светлост не ствара бреме, нити сама мисао чини бреме. Мора да постоји светлост заједно са мишљу која долази од светлости. Светлост мора да остане након што је преведена. Ово даје бреме онима који служе пред Богом.
Зашто се то назива бременом? Зато што смо изнутра дотакли неку мисао док смо још били под просветљењем и због тога се изнутра осећамо тешко, непријатно и чак болно. Ово је бреме Божије речи. Бреме које пророци имају може да се ослободи само речима. Без одговарајућих речи то бреме не може да се скине.
Учећи се да будемо служитељи речи, не можемо да превидимо однос између светлости, мисли и речи. Прво примамо светлост, затим имамо мисао, и на крају добијамо реч. Корисност речи је у пражњењу Божије речи. Са Божије стране то је светлост претворена у мисао у нама; са наше стране то је мисао преточена у реч. Када покушавамо да поделимо Божију светлост са другима, изгледа као да изручујемо бреме на њих. Светлост и мисао у нама су као бреме које је на нама. Под овим бременом не можемо слободно да дишемо, јер се осећамо веома притиснуто чак и до бола. Тек када предамо то бреме Божијој деци, наш дух је опет олакшан и наша мисао је поново слободна. Чини се да је бреме које је на нашим плећима стављено на неко друго место.
Ослобађање бремена помоћу Речи
Како можемо да ослободимо бреме у себи? Потребне су нам речи да би се ослободили тог бремена. Као што се физички терет уклања рукама, тако се и духовно бреме скида речима. Ако не нађемо праву реч, наше бреме остаје тешко. Када добијемо одговарајућу реч, ми подижемо своје бреме и осећамо се ослобођеним. Сви који су служили Божију реч имају исто искуство: сама мисао је недовољна, мора да буду и речи да би се проповедало. Мисао не може сама да доведе људе Богу. Ако је мисао све оно што добијеш, онда што више говориш, то је твој говор конфузнији. Идеш унаоколо не налазећи начина да прођеш – као да си изгубљен у лавиринту.
Али када имаш речи, што више говориш, то је твоја порука јаснија. Зато се понекад служитељ Божије речи са огромним бременом у себи може и даље наћи под тешким бременом чак и након што је пренео поруку од сат времена на састанку. Он носи исти онај терет који је раније донео на састанак. Ако није због неналажења правог слушатељства, онда је то због недостатка речи. Није да ниси проговорио (можда си и превише рекао!), али бреме у теби остаје нетакнуто. То је због недостатка речи, а не мисли. Да имаш речи, колико би другачији био резултат. Свака реченица би помогла да се бреме смањи док се у потпуности не скине.
Тако су се пророци решавали својих бремена. Њихова пророчанства су била њихово бреме. Њихов задатак је био да се ослободе тих бремена. Како су се ослобађали својих бремена? Посредством својих речи. Духовни радник се растерећује речима. Када изостану речи, он нема начина да се ослободи свог бремена. Иако те људи могу похвалити и рећи да им је то помогло, ти знаш да оно што је било у теби није ослобођено. Чули су човеков глас, али нису чули Божију реч. Указујући Коринћанима на своју службу речи, Павле каже: „Па и то не говоримо речима наученим од људске мудрости, него речима наученим од Духа, тумачећи оно што је духовно духовним људима“ (1. Кор. 2:13). Отуда нико не може да буде служитељ речи а да нема Богомдане речи. Изговарање тако датих речи ослобађа бреме изнутра.
Сваки духовни радник мора да научи како да се носи са својим бременом, али они духовни радници који служе својим разумом или умним знањем не познају овај начин. Да ли ће се бреме ослободити не зависи од твојих речи или мисли, него од Богомданих речи.
Неопходно је да научимо да примамо речи од Бога. Светлост која долази од Бога нашем спољашњем човеку постаје мисао, а мисао се затим претвара у речи које се преносе као Божија реч. Зато треба да знамо како се наша мисао претвара у речи у нама, и како те речи у нама постају изговорене речи. По овом питању ослобађања бремена треба да научимо разлику између унутрашњих речи и речи које су споља. Унутрашње речи су оно што примамо изнутра; изговорене речи су начин изражавања којим се преносе речи изнутра.
Веза између бремена и унутрашњих речи
Размотримо најпре унутрашње речи. Када примимо светлост од Бога и добијемо мисао, у нама се ствара бреме. Па ипак, начин ослобађања бремена још увек недостаје. Светлост и мисао су довољни да створе бреме, али су потпуно немоћни да га се ослободе. То се у нама најпре мора преобразити у речи; онда ћемо помоћу ових речи можда моћи да изговоримо бреме чујним гласом. Мисао као такву не можемо да изговоримо јер можемо само да изговоримо речи. Нити можемо неприпремљени да преобразимо своју мисао у речи; она најпре мора да се претвори у речи у нама пре него што можемо да је изразимо ван себе. Ово је разлика између службе речи и обичног говора. Обично смо у стању да изнесемо своју мисао, јер оно што говоримо заснива се на нашој мисли. Са службом речи није тако. Морамо најпре да претворимо мисао коју имамо од Бога у унутрашње речи пре него што можемо да говоримо.
Господ Исус на земљи је најузвишенији служитељ речи. Али запазите да Он није Божија мисао која постаје тело; него је Божија реч која постаје тело. Дакле, служитељ речи треба да тражи речи. Тек пошто си успео да мисао коју си добио од Бога претвориш у речи, моћи ћеш да служиш. Претпоставимо да примиш неку мисао, али покушаваш да је изговориш својим речима; пропустио си корак који следи и нећеш успети у служби. Ово је основно начело. Мора да буде светла, мисли и унутрашњих речи. Пошто си се усредсредио на Божију светлост као на мисао, требало би да се научиш да пред Богом тражиш речи. Мораш да бдиш, да се молиш и тражиш речи.
Оно што просветљује мој дух је откривење, јер без откривења не може бити ни просветљења. Просветљавање је Божије дело, али учвршћивање светлости као мисли је дело онога ко је поучен од Бога. Након превођења светлости у мисао, мора да дође до претварања такве мисли у речи. Тумачити светлост својом мишљу и не ићи даље од тога значи служити сопственој сврси, али тумачити мисао претварајући је у унутрашње речи значи служити другима. Мисао је довољна за моју личну корист; то ми је довољно; али да бисмо помогли другима, мисао треба да се претвори у речи. Светлост без мисли ми изгледа готово апстрактном, иако је духовно сасвим стварна. Она у мени постаје стварна тек пошто се преобрази у мисао. На сличан начин, светлост постаје стварна у другима ако се мисао претвори у речи.
Пре било какве службе речи мора да постоји процес промене светлости у мисао и мисли у реч. Наравно, мисао која се овде спомиње не односи се на обичну мисао, већ се односи на оно што је откривено. Моја мисао прати оно што сам видео. Не могу да пренесем мисао на друге људе. Могу само да пренесем речи. Стога је неопходно у служби речи превести Божију мисао у Божије речи. Светлост је дата од Бога. Учвршћена је мишљу онога чији је разум дисциплинован. Међутим, речи које изражавају ту мисао, као и обично, морају бити додељене од Бога. Ово показује да се понекад откривење дешава у духу, понекад у речи. Погледајмо сада шта је то.
Откривење у духу насупрост откривењу у Речи
Оно што се открива у мом духу је просветљење које сам примио. Такво откривење се не задржава; светлост мора да буде учвршћена мојом мишљу. Али ако је мој природни разум неспособан и не успе у тренутку просветљења да претвори мисао у реч, шта би требало да урадим? Требало би да молим Бога за још једно просветљење. Али друго просветљење неће засветлити у мом духу и од тога ми дати мисао; уместо тога, ово просветљење ми даје реч, а духовна мисао се у мени претвара у речи.
Овде затим откривамо две различите врсте откривења: једно је у духу, а друго у речи. Оно што је у речи долази када нам Бог да неколико речи. Илустроваћу то следећим примером: Можда док се молиш примаш светло у себе које је јасно и очигледно. Такође си у стању да задржиш ту светлост и преведеш је у мисао. Међутим, када иступиш да кажеш другима о овом откривењу, открићеш да га не можеш јасно изразити. Теби је јасно, а другима не може да буде јасно. Ти сам донекле разумеш, али не поседујеш речи које би други разумели. Из тог разлога почињеш да тражиш од Бога да ти подари речи. Молиш се будно и темељно. Твоје срце је приступачно за Бога без предрасуда, и твој дух је такође слободан пред Богом, неоптерећен другим бременима. Док си у овом стању, нешто се дешава: Бог ти даје неколико речи да правилно изразиш мисао у себи. Ове речи откривају откривење које ти је раније дато. Оне се по други пут усредсређују на Божију светлост.
Према томе, постоје два начина за усредсређивање на светлост: прво, користим своју мисао да бих се усредсредио на Божију светлост; друго, Бог ми даје речи да се усредсредим на Његову светлост. Мој разум чврсто држи светлост која је приказана у мом духу или ми Бог даје речи да задржим Његову светлост. Откривење које добијам у речима је једно са откривењем које добијам у свом духу. У свом духу видим у делићу секунде. Време за гледање је кратко, а оно што се види је ванвременско. Оно што се види у једној секунди никада не може да се изрази у једној секунди, јер сам у свом духу видео многа тога у том делићу секунде. Ако је моје разумевање снажно и мој разум богат, моћи ћу више да се усредсредим на Божију светлост. Међутим, када Бог даје речи, Он наизглед даје само неколико речи. Бог користи неколико речи да би пренео Своју светлост.
Ове речи могу бити малобројне, па ипак свеобухватне по садржају, јер садрже целокупно откривење. У обичном говору, ако има осам или десет речи, завршио си након тих осам или десет речи. Световни говор се мери бројањем речи или мерењем времена. Међутим, речи откривења су веома различите. Можда има само неколико речи, али речи откривења су богате као и Божије откривење. Оно што се открије то је богато – богато је оно што је просветљено у делићу секунде; тако је и оно мало речи које је Бог дао богато садржајем. Као што Бог може толико тога да открије у секунди, тако је у стању да покаже веома много у једној речи. Као што оно што се види у секунди може да потраје неколико месеци да би се то открило, тако и оно што је приказано једном речју може да захтева неколико месеци да би се пренело.
Ево разлике између унутрашњих речи и изговорених речи споља. Унутрашње речи никада нису дугачке, али су богате садржајем. Не долазе у дугим порукама које треба да пренесемо, јер нам се обично даје само неколико речи. Али какво се духовно богатство крије у тих неколико речи! Када дођу, долазе са једном изразитом карактеристиком; а то је да тих неколико речи ослобађају живот.
Шта се подразумева под речима које ослобађају живот? Када Бог даје откривење, Он не даје ништа мање од Свог живота. Он нам даје живот путем Свог откривења. Код служитеља такво откривење постаје бреме. Ако то бреме може да се отпусти, живот је ослобођен; ако није отпуштенo, живот је задржан. Што је бреме веће, то је већа сила када је оно отпуштено. Али ако бреме остане без икаквих средстава за отпуштање, оно ће постати теже. Ево, на пример, мешина пуне воде. Веома је тешка у твојим рукама. Претпоставимо да направиш рупу у мешини и пустиш воду; више нећеш осећати тежину. Тако је и са речју. Ако у себи имаш бреме, потребне су ти речи да изразиш како се осећаш. Ово је као бушење рупе која испушта воду. Такве речи откривења су речи које ослобађају живот. Живот је затворен уколико се не ослободи путем бремена. Потребне су одговарајуће речи да се ослободи притисак изнутра. Како се живот може ослободити без речи од Бога?
Ма колико терет био тежак, мораш да чекаш пред Богом, јер ће Његове речи доћи до тебе. Понекад ћеш можда морати да се молиш данима пре него што се дају речи. Понекад си у стању да се усредсредиш на светлост посредством мисли, али немаш начина да их изразиш. Другом приликом речи протичу из мисли: чим се осети бреме, дају се одговарајуће речи. Не можемо да одлучимо када ћемо имати речи. Бог их може одмах дати након што си видео светлост, или може да сачека док твоје бреме не постане скоро неподношљиво.
У сваком случају, када су дате речи оне су најприкладније. Оне држе светлост коју си видео. Изгледа као да је читаво откривење потпуно разоткривено са ових неколико речи. Откривење је богато, а и речи. То је као одвртање затварача на флаши – цео садржај флаше може да се излије. Мораш да тражиш да ти буде подарено тих неколико речи. То означавамо као унутрашње речи. Оне су Божије и садрже целокупно откривење које си примио. Бог скрива оно што је открио у ових неколико речи, а посредством истих тих речи открива се и Његово откривење. Приликом преношења ових речи откривења, такође се преноси и Божије просветљење.
Нека нам је сасвим јасно да не може да буде службе без просветљења, нема службе без превођења светлости у мисао путем нашег разума, и нема службе без речи откривења које би изразиле мисао. То је оно што Павле подразумева кад каже: „тумачећи оно што је духовно духовним људима“ (1. Кор. 2:13). Свети Дух нам даје речи. Он не даје само откривење, него и речи откривења. Можда је то само неколико речи, али тих неколико речи пробуши посуду и пушта живот. Можеш да изговориш многе речи, али без ових неколико Богомданих речи живот једноставно неће тећи.
Божији живот је ослобођен посредством откривења. Узмимо за пример распеће Господа Исуса. Господ је стварно већ умро за цео свет. Па ипак, зашто сви људи на свету немају живот? Зато што нису сви примили ово откривење. Човек може бесконачно да понавља реченицу да је Господ Исус умро за све, али ако нема откривење, неће моћи да објави значење Господње смрти. Други човек који је примио откривење може из дубине свога срца да захвали и слави Бога, јер му је такво виђење дало живот. Свети Дух нас оживљава Својом речју.
Данас Бог жели да опскрби цркву Својим речима. Он намерава да дâ Христа – Христов живот – цркви. И овај живот се ослобађа посредством скидања бремена у нама. Потребне су одговарајуће речи да се направи процеп да би живот могао да протиче. Нека особа би могла да говори два сата и живот се још увек не би ослободио, или нека особа би могла да почне да говори и живот одмах почне да тече. Све зависи од откривења и речи. Сваки пут када се даје откривење, мора га пратити неколико одговарајућих речи, иначе живот неће протицати. Таквим речима се даје живот. Без њих живот није такнут.
Ако ти Бог да бреме, Он ти такође мора дати речи да би то бреме било скинуто. Бог даје и једно и друго. Онај који даје бреме је и Онај који даје речи да ослободи то бреме. Бог је тај који ти даје бреме, и Бог је тај који помаже да се ослободиш тог бремена. Он ће те опскрбити речима. Са ових неколико речи живот је ослобођен. Зато не одлази још увек оптерећен својим бременом; научи како да ослободиш живот иначе нећеш моћи да служиш Богу. Не доноси само пуну мешину својој браћи, него је и пробуши да би им дао воде да пију. Начин да пустимо воду значи да добијемо речи од Бога. Често срећемо неког брата који много говори, а мало каже. Говори са великим напором, па ипак није у стању да изнесе оно што је изнутра. Он се врти укруг, увек му недостаје место одакле вода може да потече. Кад би само могао да дода неколико правих речи, живот би текао; међутим, он не поседује речи у себи. Он не може да буде служитељ речи ако не уме да обезбеди те неопходне речи. Што дуже прича, то се све више удаљава.
Како је само неопходно да чекамо на Бога за те речи. Најбоље је ако имамо речи оног тренутка када смо у стању да се усредсредимо на светлост посредством мисли. Али ако у том тренутку нема речи, морамо да их тражимо од Бога. Доћи ће дан када ћемо схватити колико је наша речитост бескорисна. Зар није тачно да пре него што почнемо да се учимо да будемо служитељи Божије речи, да веома високо ценимо своју речитост? Признајмо да је човекова природна речитост добра за било шта друго осим за оно што се тиче Бога. Човекова речитост је узалудна у стварима које се тичу Бога; никаква многоречитост неће дати живот. Речи живота се налазе само у откривењу.
Морамо да признамо да је Павле био природно речит, па ипак он тражи у Ефесцима 6:19 „да ми се даде реч кад отворим своја уста, да са слободом обзнаним тајну еванђеља.“ Павле тражи од верника у Ефесу да се моле за њега да би му се дале речи да објави тајну еванђеља. Природна речитост је бескорисна у духовним стварима. Бог мора да дâ речи; а те речи долазе изнутра. Проблем код многих људи је што много причају, али не могу да изразе свој унутрашњи осећај. Не покушавај да пронађеш речи док си за проповедаоницом; имај их унапред у себи. Пронађи речи и потом говори. Служитељ Божије речи мора да научи да познаје речи у себи. Нека нас Господ учини таквима који имају одговарајуће речи. Треба нам бреме – као и речи да се ослободимо тог бремена.
Дакле, шта се подразумева под бременом? То подразумева просветљење у духу, и усредсређивање на светлост у мислима, и унутрашње речи. Ово троје чине пророково бреме. Наш задатак мора да буде да другима пренесемо Божије откривење, а то се може постићи само речима откривења. Ох, када бисмо могли да видимо однос између бремена и унутрашњих речи!
Како доћи до унутрашњих речи
Под којим околностима можемо да добијемо те унутрашње речи? Оне се обично стичу у време читања Библије и чекања пред Богом. Добио си унутрашње просветљење и твоја мисао, будући силна и активна, може да задржи Божију светлост. Ова два корака су довољна за твоју сопствену корист, јер је откривење које примиш већ постало плодна, суштинска мисао у теби. Поред тога, не можеш да пренесеш другима своју мисао; као служитељ Божије речи, људима можеш да даш само речи. Такве речи не потичу из човековог сопственог размишљања. Бог их је открио и подарене су ти од Светог Духа. Оне ти нису дате за лично задовољство, него су ти дате ради других, да би био служитељ Божије речи.
Једно је сасвим јасно: ми смо удови Христовог тела, стога светлост којом нас Бог обасјава никада не престаје у нама, него је за службу. Да бисмо добили унутрашње речи, треба да чекамо пред Богом и читамо Библију. С времена на време наша искуства могу да се разликују. У неким приликама то је веома посебно; у другим приликама је прилично обично. У обичним данима Бог ће нам дати речи док чекамо пред Њим и проучавамо Библију. Он може дати неколико речи данас и неколико речи сутра, али речи које примимо током читања Библије могу у довољној мери да изразе оно што смо видели у духу. Ове речи када буду изговорене ослободиће живот.
Зато морамо да чекамо на Бога и читамо Библију, тражећи од Њега да нам да те речи. Када речи дођу, одмах смо сигурни шта би данас требало да говоримо. Научили смо тајну објављивања речи. У стању смо да изразимо светлост коју смо видели и мисао која је у нама. Пре него што обезбедимо речи, ма колико се трудили, једноставно не можемо да објавимо унутрашње откривење. Не постоји начин да се ослободи светлост откривења осим речима откривења. Онај ко има откривено светло, али му недостају откривене речи, не би требало да покушава да ослободи своју светлост. Што је већи недостатак откривених речи, дуже би требало да буде чекање пред Богом. Моли се, имај заједницу са Богом, чекај са отвореном Библијом пред Богом. То није обично чекање, нити обична молитва и заједница са Богом. То је чекање пред Богом са Библијом, молитва Богу са Библијом, и заједница са Богом путем Библије. То је погодно време за Господа да говори, па је релативно лако добити речи откривења. Чим примиш неколико речи, у стању си да придобијеш грешнике за Христа и помогнеш верницима. Ових неколико речи су Божије речи, не реч написана много раније, него Божија најновија реч. Ове речи се могу користити за живот. Кад год користиш те речи, ако је твој дух исправан, Свети Дух ће их наградити. То су Божије речи; Свети Дух је иза њих. То нису обичне речи; оне су изванредне и силне.
Веза између бремена и изговорених речи
Служба Божије речи захтева три корака: просветљење, мисао и речи. Постоје две врсте речи: унутрашње и спољашње речи (то јест, изговорене речи). Што ће рећи, могли бисмо да их сматрамо као четири различита корака.
Шта су изговорене речи? И какав је њихов однос према унутрашњим речима? Њихов однос према унутрашњим речима је сличан односу између мисли и светлости. То су духовне чињенице које се не могу пољуљати. На исти начин као што унутрашње просветљење има склоност да ишчезне ако га мисао чврсто не држи, тако и неколико унутрашњих речи имају потребу за речима изговореним споља за њихово преношење. Колико год да је тих неколико речи свеобухватно у погледу онога што Бог жели да каже у одређеном тренутку, други их не могу разумети ако су само оне изговорене. Потребно је много изговорених речи да би се пренело тих неколико унутрашњих речи. Ове речи су толико силне да их људи једноставно не могу разумети. Да би се изговориле унутрашње речи, можда ће бити потребно две хиљаде, или пет хиљада, или чак и десет хиљада, изговорених речи. Потребна је наша реч да бисмо пренели Божију реч. Ово је служба речи.
Овде налазимо стапање с људским елементом. Људски елемент је најпре укључен у деловању разума који покушава да задржи светлост. Неки разум је употребљив док су други бескорисни. Људски елемент постаје познат други пут када се додају изговорене речи. Неки служитељи поседују довољно добрих речи да изразе Божију реч, али други не успевају у том погледу. Ефекат је огроман.
Унутрашњим речима да се пренесу потребне су изговорене речи
Унутрашње речи су врло „концентрисане“, стога их је тешко примити; изговорене речи су релативно „разблажене“, стога их је лако примити. Ми смо одговорни за спољашње изговорене речи. Одговорни смо за разблажавање концентрисаних Божијих речи да бисмо их учинили прихватљивим људима. Унутрашње речи су малобројне и концентрисане, док су оне изговорене споља многе и разблажене. Прво је изван човековог схватања; друго може да се схвати.
У Библији не налазимо велику разлику у речима које су разни људи примили непосредно од Бога, јер су све оне Божија реч. Али када се Божија реч преноси посредством Петра, она носи са собом карактеристику Петра. Ово подједнако важи и за Јована и за Павла. Ако можемо директно да читамо на грчком, лако можемо да откријемо коју књигу је написао Петар, коју Јован, а коју Павле. Зашто? Зато што су спољашња изражавања различита иако су унутрашње речи исте Божије речи. Петар се разликује као личност од Јована и Павла, и обрнуто. Када је Божија реч положена у Петру и пренесена посредством њега, доктрина је Божија, али укус је Петров. Исто важи и за Јована или за Павла. У служби речи Бог користи људски елемент. Бог тражи оне које Свети Дух може да употреби да пренесе Његову реч. Бог преноси речи људима, али ових релативно мало богомданих речи захтевају људске речи за комуникацију. Ко је више поучен у Богу, има поучније речи да саопшти.
Вратимо се начелу о говорењу језицима. Зашто обраћамо пажњу на овај предмет? Зато што у Новом завету Павле упоређује говорење језицима са пророчком службом. Зашто није забрањено говорење језицима? Зато што је на корист ономе који говори језицима. Па ипак, зашто је то бескорисно у служби речи? Из простог разлога што не постоји људско разумевање и људски елемент који је укључен у говорењу језицима. Говорење језицима у потпуности зависи од Светог Духа, то јест, особа говори својим сопственим духом како му Божији Дух даје речи. Али ништа више од тога. По нашем мишљењу, језици би могли бити бољи од пророчанства, јер није ли боље говорити Божијим сопственим речима тј. речима од Светог Духа? Без обзира на то, Библија сматра да су језици мање вредни у односу на пророчку службу. Ово друго Бог поставља изнад говорења језицима. Пророчка служба укључује Божију реч и самог пророка. Другим речима, жива вода у речима протиче из дубине пророковог бића; она се не излива са неба. Ово је основно начело у Новом завету.
Бог се више бави човеком. Пажљиво проучавајући Свето писмо, лако можете да закључите које књиге су писали Петар, Јован или Матеј. Сваки од њих има те посебне карактеристике личности, дикцију и граматичку конструкцију. Бог не жели да диктира Своју реч. Доктрина је Божија, али речи су људске. Колико је само велика одговорност служитеља речи. Ако човек није исправан, шта све не би могао да дода Божијој речи? Стога је неопходно да човек буде сломљен. Немојте се заваравати у погледу природе Божије речи. Није да су Божије речи натприродне и да остаје на томе. Бог прво даје човеку неколико речи, а оне се затим преносе посредством многих човекових речи. Много зависи од тога како човек расплињује тих неколико Богомданих речи.
Код говора треба да запамтимо да иза изговорених речи већ имамо три друге ствари: просветљење, мисао и унутрашње речи. Било да говоримо за проповедаоницом или да разговарамо са појединцима, шта морамо да урадимо? Морамо се држати једне или две реченице које су нам дате да би оне могле бити, такорећи, инспирација за све друге речи. Због њихове интензивне концентрисаности, морамо их разудити да би их људи могли примити. То је као разбијање огромног камена на ситније делове. Док говоримо, ломимо и мељемо снажне речи у себи на ситне комаде, а затим их мало-помало преносимо. Ово је начин да се представи Божија реч.
Што су унутрашње речи финије, то боље; што су изговорене речи пуније, то су јаче. Није добро ако после двочасовног говора један део у њему остане нетакнут. Бескорисно је преносити Божију реч сопственим речима. Изгледа да овде постоје нека неслагања, па ипак чињеница остаје. С једне стране, човекове речи су бескорисне; с друге стране су драгоцене. Говорити Божију истину сопственим речима потпуно је узалудно без обзира на то колико си бистар или интелигентан. Али ако имаш Божију реч у себи, потребне су ти речи да би пренео Божију реч; иначе ће ово друго остати нетакнуто. Посредством твојих речи Божија реч се постепено представља. Твоје спољашње изговорене речи служе за ослобађање унутрашњих речи.
Откривамо да су следећа четири чиниоца међусобно повезана у томе како делују. Као служитељ речи, прво примаш речи у себи, а затим покушаваш да их изнесеш спољашњим изговореним речима. Али оно што се заиста дешава није тако једноставно. Разум треба да размишља. Како можеш да говориш ако не размишљаш? Па ипак, твој разум не размишља о речима, него о откривењу. Размишљаш о ономе што си видео у свом духу. Господ нам даје две основе са којих крећемо: просветљење у духу и унутрашње речи. Ми користимо свој разум да чврсто држимо откривење, али користимо своје речи да бисмо то објавили. Све заједно, то су четири чиниоца: два унутрашња и два спољашња; два припадају Богу а два нама. Када се ово четворо удруже, имамо службу речи.
Колико смо само пропустили у вези са тим. Често смо говорили у складу са унутрашњим речима, али наше унутрашње откривење је изгубљено. Речи су стигле данас, али недостаје унутрашње откривење. Или смо понекад видели нешто у себи, а месецима је бреме неподигнуто јер нема речи. Зато треба да имамо речи које нам је дао Господ, али да у исто време држимо очи на откривењу док говоримо.
Браћо, погледајмо ове две стране. Понекад постоји откривење и мисао, али нема речи. Разумемо нешто у себи иако то не можемо да изразимо. Мисли су можда свуда около, а речи потпуно недостају. Ко може да схвати мисли? У другим приликама имамо речи, али откривење у духу је ишчезло. Када нас људи чују, они као да жваћу синоћну ману; укус јој се променио. Изгледа да се објављивање речи не поклапа са оним што је виђено изнутра. Стога је неопходно имати речи које изражавају мисао и не изгубити из вида светлост.
Наш разум је веома важан; упркос томе, то није орган за откривење. За примање откривења сва наша мудрост је бескорисна. Колико ће Божија црква бити на губитку ако је наша намера да примимо откривење својим разумом. Не можемо то да учинимо својим разумом. Сва четири горепоменута чиниоца су неопходна. Морају да постоје унутрашње речи, као и изговорене речи. Оне су као дупле шине; изостанак било које од њих избациће воз из колосека. Оне иду паралелно. Унутрашње речи се шаљу посредством изговорених речи споља. Ако имамо просветљење и мисао, а немамо основну реч, бићемо као во који је коришћен за млевење нечега, креће се у круг, али без икаквог ослобађања бремена. Ако имамо речи у себи, али не и изговорене речи споља, нећемо моћи да идемо даље по једној шини – Божија реч се заглавила. Не може бити проповедања само са светлошћу откривења, нити само са унутрашњим речима. Ова четири чиниоца – откривење, мисли, унутрашње речи и изговорене речи споља – морају да се споје пре него што почне славна служба речи.
Говори у складу са Светим писмом
Док се припремамо за изговорену реч, морамо да обратимо пажњу на речи Светог писма. Ми сами немамо много речи да кажемо, а наше сопствене речи теже да иду само у једном правцу. Унутрашње речи су снажне и згнуснуте, али када говоримо, наше речи су тако сиромашне и неадекватне. Ако се стално понављамо, људи ће се уморити; с друге стране, ако пренесемо само неколико унутрашњих речи, они неће моћи да цене њихову драгоценост. Како је само без учинка човекова речитост приликом излагања духовних ствари! Можемо да будемо речити о другим стварима, али када је реч о проповедању, наша речитост се брзо исцрпљује. Чак и онда када кружимо, унутрашње речи и даље остају неизражене. Због тога морамо пажљиво да читамо Библију.
Бог нас позива да будемо служитељи Његове речи. Он зна неадекватност наших речи. Сходно томе, Он нам говори „много пута и на много начина“ (Јев. 1:1). Морамо да проведемо време читајући Свето писмо. У Библији постоји много доктрина, знања и учења који се могу додати нашем говору. Морамо да имамо библијску основу, библијско учење и истину, да бисмо оно што говоримо учинили прихватљивим Божијој деци. Мора да постоји основа за прихватање. Када примимо унутрашње просветљење са одговарајућим мислима и речима, размишљаћемо о доста сличних искустава и сличних тема забележених у Библији. Памтимо их и користимо их да пренесемо нашу поруку. Можда и сами имамо само неколико речи, можда десетак реченица, јер оно што кажемо мора бити засновано на нашем искуству. Али ако смо упознати са Библијом, можемо да употребимо те речи да бисмо припомогли да се преношење заврши. Ово није објективно излагање Светог писма. Напротив, то је веома субјективан приступ разумевању Библије. Не говоримо о Библији, него о откривењу које смо примили. Користимо Библију јер у њој налазимо ствари сличне нашем искуству. Нешто се догодило Петру и Јовану; нешто је забележено у 1. Мојсијевој или у Псалмима. Ово се савршено уклапа са оним што намеравамо да кажемо, и тиме одевамо нашу поруку њима. Приметили смо како су Павле, Давид, Мојсије и Господ говорили о одређеним стварима. Сада када нам је дато неколико речи о одређеној ствари, ми их одевамо речима Павла, Петра, Давида, Мојсија, па чак и нашег Господа. Још увек свој говор заснивамо на светлости и бремену које смо примили од Бога, тако да приликом излагања светлост засветли и бреме се ослободи.
Ми не читамо Библију само да бисмо је објаснили. Колико је само бескорисно да људи говоре о Библији! Речи у Светом писму су дате да ослободе наше унутрашње бреме. У Библији налазимо одговарајуће речи за ослобађање нашег бремена. Такве речи су можда изговорене десет до двадесет пута и на много различитих начина. Када смо оптерећени, користимо речи из Светог писма да бисмо се ослободили овог бремена. Да ли је бреме тешко у теби? Ако јесте, покушај да пронађеш више одломака у Књизи (Библији). Ако твоје бреме није много тешко, онда ће и мање одломака бити довољно. Покушај да користиш ове различите начине да смањиш своје бреме. Кад испробаш пет различитих начина, можда ће твоје бреме бити потпуно ослобођено. Служба речи значи да се важне унутрашње речи преносе речима Светог писма. Стога је Библија за то најбољи инструменат.
Међутим, рекавши ово, морамо дати једно упозорење: никада не сматрај да су саме речи Библије довољне. Речи Светог писма саме по себи постају пуке доктрине. Основа за службу је откривење – унутрашње речи пренесене посредством спољашњих речи Библије. Ако некоме недостају унутрашња откривења и само покушава да објасни Библију, његов извор је веома ниског степена. Не треба да говоримо само о Павловом искуству; морамо то сами да видимо пре него што имамо службу речи. Са откривењем и унутрашњим речима, и са спољашњим речима Светог писма, бреме је ослобођено. Са унутрашњим речима, али без речи Светог писма, бреме ће остати тешко.
Тест за службу Речи
Како можемо да знамо да ли смо исправно говорили? Погледај да ли је твоје унутрашње бреме смањено, непромењено или увећано. Ово је веома важно. Не мораш да се повлачиш са проповедаонице пре него што ти је то јасно. Чак и док говориш, теби је јасно. Са изговарањем сваке реченице требало би да дође до одговарајућег смањења твог бремена; јер бреме треба да буде ослобођено путем изговорених речи. Ако изговорене речи не успеју да смање твоје унутрашње бреме, знаш да нешто није у реду. Ако након што си говорио пет минута откријеш да је твоје бреме непромењено, онда знаш да си користио погрешан начин преношења. Боље је стати него наставити сат времена. Признај браћи да си кренуо у погрешном правцу и почни изнова.
Такве потешкоће ће постепено ишчезнути кроз праксу. Мораш да научиш како да смањиш своје унутрашње бреме. Требало би да дођеш са бременом, али након што завршиш са излагањем, бремена би требало да нестане. Не би требало да почнеш да говориш са бременом и пола сата касније да још увек носиш то бреме. Нити би требало да имамо некакво необично искуство долажења с бременом, него зато што су наше речи делимично тачне, а делимично погрешне, ослобађају само део бремена. Ово је такође погрешно.
Целокупан предмет је наравно компликованији него што мислимо. Понекад твоје проповедање не само да не смањује бреме, него га чак и увећава. Можда погрешна илустрација повећава твоје бреме. Или можеш неопрезно да изнесеш неблаговремену шалу која изазива неконтролисани смех слушатељства. Или изненадна помисао може да увећа твоје бреме. Из горенаведних разлога, твоје око мора да буде усредсређено. Говориш да би растеретио бреме, а не да би само говорио.
Основно начело које треба запамтити приликом проповедања је да пазиш на то како да ослободиш своје унутрашње бреме. Ми знамо да у физичкој области нико ко понесе бреме на одређено место не жели да га врати одакле га је понео. Очекује се да ће га скинути тамо где га је донео. Исто важи и у духовном царству: свако бреме које допре до срца треба ослободити одговарајућим речима. Ако се приликом излагања бреме повећа онда престани да говориш. Неуспех у проналажењу одговарајућих изговорених речи ствара прави проблем служби речи. Ако се твоје бреме смањује са сваком реченицом, знаш да си рекао праву ствар. Можеш то да кажеш на различите начине неколико пута док твоје бреме не буде у потпуности растерећено. У ствари, ти имаш само неколико унутрашњих речи; све друге речи су ту да разблаже и пренесу тих неколико речи.
Нека нам Бог буде милостив и нека нам подари тачне речи – речи које доносе живот и речи које се дотичу онога што је узвишено.
