I sinovima Aronovim napravi košulje, i napravi im pojaseve, i kapice im napravi za čast i diku. Pa to obuci Aronu bratu svome i sinovima njegovim, i pomaži ih i napuni im ruke i posveti ih da mi budu sveštenici. I napravi im gaće lanene, da se pokrije golo telo; od bedara do dno članaka da budu. I to neka je na Aronu i na sinovima njegovim kad ulaze u šator od sastanka ili kad pristupaju k oltaru da služe u svetinji, da ne bi noseći grehe poginuli. Ovo će biti uredba večna njemu i semenu njegovu nakon njega.
(2. Mojsijeva 28:40-43)
I dovede ovna za žrtvu paljenicu, i Aron i sinovi njegovi staviše ruke svoje na glavu ovnu, i zakla ga Mojsije, i pokropi krvlju njegovom oltar odozgo unaokolo. I isekavši ovna na delove zapali Mojsije glavu i delove i salo. A creva i noge opra vodom, i tako spali Mojsije celog ovna na oltaru, i bi žrtva paljenica za ugodni miris, žrtva ognjena Gospodu, kao što beše Gospod zapovedio Mojsiju. I dovede drugog ovna, ovna za posvećenje, i Aron i sinovi njegovi staviše ruke svoje na glavu ovnu. I zaklavši ga Mojsije uze krvi njegove, i pomaza njom kraj desnoga uha Aronu i palac desne ruke njegove i palac desne noge njegove. I dovede Mojsije sinove Aronove, pa i njima pomaza istom krvlju kraj desnog uha i palac desne ruke i palac desne noge, a ostalu krv izli Mojsije na oltaru unaokolo. Potom uze salo i rep i sve salo što je na crevima, i mrežicu s jetre, i oba bubrega, i salo oko njih, i pleće desno, a iz kotarice u kojoj stajahu presni (beskvasni) hlebovi pred Gospodom uze jedan kolač presan (beskvasan), i jedan kolač hleba s uljem i jednu pogaču, i metnu na salo i na pleće desno. I stavi to sve Aronu u ruke, i obrnu tamo i amo za žrtvu obrtanu pred Gospodom. Posle uzevši to iz ruku njihovih Mojsije zapali na oltaru svrh žrtve paljenice; to je posvećenje na ugodni miris, žrtva ognjena Gospodu.
(3. Mojsijeva 8:18-28)
I ne dajte svoje udove grehu za oružje nepravednosti, nego predajte Bogu sebe, kao žive iz mrtvih, a svoje udove Bogu za oružje pravednosti . . . Zar ne znate da ste sluge onoga kome se pokoravate, kome se u pokornosti kao sluge predajete: ili grehu za smrt, ili poslušnosti za pravednost? . . . Ljudski govorim zbog slabosti vašeg tela. Kao što ste, naime, nekad dali svoje udove da služe nečistoti i bezakonju — za upražnjavanje bezakonja, tako sada dajte svoje udove da služe pravednosti — na osvećenje.
(Rimljanima 6:13,16,19)
Molim vas stoga, braćo, milosti Božije radi, da svoja telesa prinesete na živu, svetu, bogougodnu žrtvu, da to bude vaša umna služba Bogu. I ne upodobljavajte se ovom svetu, nego se preobražavajte obnovljenjem svoga uma, da biste mogli da razaberete šta je volja Božija, šta je dobro, i ugodno, i savršeno.
Na osnovu blagodati, koja mi je dana, kažem svakom koji je među vama — da ne misli o sebi više no što valja misliti, nego neka vam misli budu usmerene na razborito razmišljanje, prema meri vere koju je Bog svakom dodelio.
(Rimljanima 12:1-3)
Ili zar ne znate da je vaše telo hram duha Svetoga koji je u vama, koga imate od Boga, te ne pripadate sami sebi? Vi ste, naime, skupo kupljeni, proslavite, dakle, Boga svojim telom.
(1. Korinćanima 6:19,20)
Jer Hristova ljubav nas obuzima kad smo došli do ovoga zaključka: jedan je umro za sve; znači da su svi umrli. A on je umro za sve, da živi više ne žive sami za sebe, nego onome koji je za njih umro i vaskrsnut bio.
(2. Korinćanima 5:14,15)
Da bi se izgradio novi vernik, posvećenje bi trebalo rešiti kao prvo pitanje. Međutim, da li će moći da prihvati ovu lekciju ili ne, uveliko zavisi od kakve je vrednosti njegovo spasenje. Ukoliko se evanđelje ne objavljuje valjano, onaj što dolazi Gospodu Isusu mogao bi da pomisli da time čini veliku uslugu Bogu. Za osobu kao što je on, postati hrišćanin znači dodati veliku slavu hrišćanstvu. Kad se neko nalazi pod takvom samoobmanom, kako neko može da mu govori o posvećenju? Čak bi i kraljica trebalo da dođe do mesta gde će s radošću Gospodu pred noge položiti svoju krunu. Svi bi mi trebalo da shvatimo da smo ti kojima je Gospod kroz to što nas je ljubio i spasao, ukazao čast. Samo ćemo onda dragovoljno sve da mu predamo.
Međutim, posvećenje je jedno od najtežih učenja Biblije. Učenje o osvećenju, pravednosti i opravdanju je jasno izneto u Božijoj reči; ali čini se kao da je učenje o posvećenju nekako nejasno. Prošlo je već skoro dve hiljade godina, a predmet posvećenja se još uvek slabo razume.
Božija Reč se retko kada neposredno dotiče predmeta posvećenja. U Novom zavetu imamo Rimljanima 6. i 12. glavu; u Starom zavetu 2. Mojsijevu 28. i 29. glavu i 3. Mojsijevu 8. glavu. Novi zavet govori o predanju tela i njegovih udova Bogu, dok Stari zavet spominje samo odvajenje Aarona i njegove porodice za svetu službu. Ovo su jedini odlomci u celoj Bibliji u kojima se posvećenje neposredno spominje. Ne znamo zašto se Božija reč tako malo dotiče tog prvog, hrišćanskog iskustva u službi, ali znamo da je od neophodne važnosti da ga jasno razumemo iako Biblija o njemu tako malo direktno uči.
Osnova posvećenja
Pogledajmo najpre Novi zavet. U njemu nalazimo da Božiju decu obuzima ljubav da žive za Gospoda koji je umro i vaskrsao za njih (2. Kor. 5:14). Reč ,,obuzeti” znači čvrsto držati ili okružiti tako da se ne može pobeći. Takvo osećanje iskusiće osoba pokrenuta ljubavlju. Ljubav će je vezati i učiniti bespomoćnom.
Dakle, ljubav je osnova posvećenja. Ukoliko neko nije osetio Gospodnju ljubav, on sebe ne može da posveti. Pre no što neko posveti svoj život, on prvo mora da shvati Gospodnju ljubav. Kada ugledamo Gospodnju ljubav, posvećenje neminovno sledi.
Međutim, posvećenje se temelji i na pravdi ili Božijem preimućstvu nad nama. To je istina koju nalazimo u 1. Korinćanima 6:19, 20: ,,Ili zar ne znate da je vaše telo hram Duha Svetoga koji je u vama, koga imate od Boga, te ne pripadate sami sebi? Vi ste, naime, skupo kupljeni, proslavite, dakle, Boga svojim telom.” Među hrišćanima danas, činjenica da smo kupljeni skupo, nekako se ne shvata dobro. Ali u vreme Rimske imperije Korinćanima je bilo sasvim jasno šta to znači. Kako? Tako što su u to vreme postojale pijace robova. Upravo kao što je neko mogao da ode na pijacu i kupi pile ili patku, isto tako je na pijaci mogao da kupi i čoveka. Jedina razlika je bila u tome što su cene namirnicama bile manje-više ustaljene, dok se cena dušama na pijaci robova utvrđivala ponudama na licitaciji. Ko bi ponudio najveću cenu dobijao je čoveka, a ko je posedovao roba imao je nad njim neograničenu vlast. Pavle koristi ovaj slikoviti izraz da bi nam pokazao šta je naš Gospod učinio za nas, i kako je dao svoj život za otkup da bi nas kupio za Boga. Gospod je platio ogromnu cenu — svoj sopstveni život. I zbog ovog otkupljenja, mi se danas odričemo svojih prava i žrtvujemo svoju nezavisnost. Više nismo svoji — pripadamo Gospodu; stoga moramo proslaviti Boga u svojim telima. Skupo smo kupljeni — i to krvlju koja je prolivena na krstu. Pošto smo kupljeni, s pravom postajemo njegovi.
S jedne strane odlučujemo se zbog ljubavi da mu služimo; s druge, po pravu nismo svoji. Moramo ga slediti, jer drugačije ne možemo. Po pravu otkupljenja pripadamo njemu; po ljubavi koju otkupljenje budi u nama, moramo da živimo za njega. Jedna osnova za posvećenje je zakonsko pravo, a druga je ljubav koja se odaziva. Tako se posvećenje zasniva na ljubavi koja prevazilazi ljudska osećanja, a i na zakonskom pravu. Zbog ova dva razloga ne možemo drugačije nego da pripadamo njemu.
Mladi vernici bi trebalo ovo u potpunosti da shvate. Gospodom si otkupljen. Ti si kao rob koga je Gospod kupio ponudivši najveću cenu. Odatle proizilazi da uopšte ne dolazi u obzir da budeš potpuno slobodan. Hristos, Sin Božiji, nije te otkupio srebrom i zlatom, nego svojom skupocenom krvlju. U tome je ljubav. Takva ljubav bi trebalo da nagoni sve mlade vernike da od danas više ne žive za sebe.
Pravo značenje posvećenja
Trebalo bi da znamo da biti nagonjen ljubavlju još nije posvećenje, niti je pak pravo posvećenje razumevanje Gospodnjeg prava koje ima na nas. Pošto je neko bio obuzet ljubavlju i shvatio Gospodnje preimućstvo nad nama, on treba još nešto da učini. Taj treći korak ga dovodi u stanje posvećenja. Obuzet Gospodnjom ljubavlju, znajući da je kupljen, on se tiho od svega odvaja da bi potpuno pripao Gospodu. To je ono posvećenje koje se opisuje u Starom zavetu. Ono je prihvatanje svete službe, službe Gospodu. ,,O Gospode, kad me ljubiš, šta bih drugo mogao nego da se odvojim od svega da bih tebi služio? Od sada niko više ne može da koristi moje ruke, ili noge, ili usta, ili uši, jer ove moje dve ruke će da rade tvoje poslove, moje dve noge će da hodaju tvojim putem, moja usta će da pevaju tebi slavopoj i moje uši će da slušaju tvoj glas.” To je posvećenje.
Pretpostavimo da kupiš roba i dovedeš ga kući. Pred vratima tvoje kuće, čovek klekne i oda ti poštovanje rekavši: ,,Gospodaru ti si me kupio. Danas se rado povinujem tvojim rečima.” Jedna stvar je što si ga kupio, ali njegovo klečanje pred tobom i izjava njegove želje da ti služi je druga stvar. Zato što si ga kupio, on prepoznaje tvoje pravo. Ali zato što si ga zavoleo i pored toga što je onakav kakav je, on izjavljuje da je u celosti tvoj. Samo ovo je posvećenje. Posvećenje je nešto veće i od ljubavi i od kupovanja; ono je delo koje sledi ljubav i kupovanje. Odatle, onaj što sebe posvećuje, odvojen je od svega u ovom svetu — od svih svojih pređašnjih gospodara. Od sada ništa više neće da čini, do ono što mu njegov Gospodar zapoveda. Ograničava se da čini samo ono što dolazi od jednog Gospodara. To je ono što posvećenje stvarno znači.
Oni koji su posvećeni
Pređimo sada na 2. Mojsijevu 28. i 29. glavu, i 3. Moj-sijevu 8:18-28. Kad čitamo ove odlomke odmah nam pada u oči činjenica da je posvećenje nešto posebno. Mnogo je ljudi u ovom svetu, a ipak niko od njih nije u stanju da se posveti Gospodu. Bog je izabrao sav izrailjski narod, ali sav izrailjski narod nije postao i posvećeni narod. Svih dvanaest izrailjskih plemena nije moglo da se posveti, jer je bilo izabrano samo Levijevo pleme. Čak ni celo Levijevo pleme nije bilo posvećeno; samo je jedna porodica bila posvećena — Aaronova.
Ovo nam nagoveštava da posvećenje nije nešto za svet, ili za izabrani narod, ili za dvanaest plemena, ili pak za Levite; ono isključivo pripada jednoj porodici. Da bi se neko posvetio, on pre svega mora da pripada toj porodici. Ako nije od te naročite porodice, onda nema načina na koji bi se mogao posvetiti. Samo oni koji potiču od te jedne porodice — Aaronovog doma, mogu da postanu sveštenici.
Hvala Bogu da mi danas pripadamo toj porodici, jer svi oni koji veruju u Gospoda od toga su doma (vidi Otkrivenje 1:5, 6). Danas su svi oni koji su otkupljeni sveštenici — Bog ih je izabrao da budu sveštenici. Ranije bi se posvećivali samo oni koji pripadaju Aaronovom domu; svaki drugi ko bi se usudio da uđe, odmah bi bio odbačen. Nemojte zaboraviti da i danas mogu da se posvete samo oni koje je Bog izabrao – samo ljudi iz jedne porodice mogu da se posvete. No hvala Bogu što mi danas pripadamo toj porodici, jer Bog nas je izabrao da budemo sveštenici.
Jedno je jasno: ljudi ne odlučuju o tome da li će se posvetiti Bogu – Bog je taj što izabira ljude da mu se posvete. Svima onima koji smatraju da Bogu čine uslugu time što sve ostavljaju da bi mu služili, posvećenje je u stvari nešto sasvim strano. Neka se brzo povuku, jer nisu izabrani. Nijedan koji misli da službom čini Bogu uslugu i čast, nije izabran. Ko može sebe da odvoji radi Gospodnjeg posla? To je Bog koji nama čini uslugu time, što nam dozvoljava udeo u svom jedinstvenom radu. To je Bog koji nam daje slavu i lepotu. Starozavetni sveštenici su oblačili dve haljine, jednu za slavu a drugu za lepotu. Bog nas u posvećenju odeva slavom i lepotom. To je Bog koji nas izabira sebi za službu. Objavimo s ponosom kakvog Gospoda imamo. To je posvećenje.
Shvatimo da posvećenje znači da smo izabrani da imamo tu čast da služimo Bogu. Posvećenje je slava koja nam je od Boga dana. Trebalo bi da kleknemo i ovako da se pomolimo: ,,Hvala Bogu kad mi je dozvoljeno da uzmem učešće u njegovoj službi. Da, u svetu ima mnogo čega, ali meni je zaista ukazana prednost time što učestvujem u njoj.” U posvećenju se uzdižemo – ne činimo žrtvu. Doduše, mi žrtvujemo, ali nismo svesni da činimo bilo kakvu žrtvu. Posvećenje zahteva najveću žrtvu, a ipak je ispunjeno osećanjem slave a ne osećanjem žrtvovanja.
Način posvećenja
Razmotrimo pobliže 3. Mojsijevu 8. glavu. Tu su četiri stvari koje je trebalo prineti: tele za žrtvu radi greha, dva ovna, jedan za žrtvu paljenicu, drugi za posvećenje i kotaricu beskvasnih hlebova za žrtvu obrtanu.
Ovo predstavlja jasnu sliku posvećenja. Prvo pitanje sa kojim se sreće onaj koji bi trebalo da se posveti Bogu je namirenje duga. Namirenje je velika stvar i da bi se rešilo zahteva veliku žrtvu — tele. Ko god se posvećuje mora prvo da bude spasen, mora da pripada Gospodu. Dakle, pošto je ovo temelj posvećenja ono je i silan rad, pa zato, da bi se moglo ostvariti, zahteva i veliku žrtvu kao što je tele.
Zatim slede dva ovna: jedan za žrtvu paljenicu – da se spali, drugi za žrtvu posvećenja – da omogući Aaronu da od sada služi Bogu. Žrtva paljenica mora potpuno da se spali. Sveštenicima nije dozvoljeno da jedu meso od nje, jer svaki njen deo mora da sagori. Zato ona ide korak dalje od žrtve za greh. Prinos za greh rešava tek problem naših greha, međutim žrtva paljenica čini da budemo primljeni od strane Boga. Gospod Isus je poneo naše grehe na krst; to je izmirujući rad našeg Gospoda. On je svojom smrću poderao zavesu u hramu, pocepavši je od gore do dole da bi nas doveo u Svetinju nad svetinjama; to je žrtva paljenica. Obe žrtve počinju sa istog mesta, obe počinju sa grešnicima. No žrtva za greh samo namiruje ono što naši gresi zahtevaju, dok žrtva paljenica dovodi grešnike Bogu da ih on primi. Tako žrtva paljenica čini da budemo primljeni u Ljubljenome. Ona ide dalje od žrtve za greh, jer govori o ugodnom mirisu Gospoda Isusa u Božijem prisustvu, i o tome da ga Otac prima. Zbog žrtve paljenice koja je primljena, danas smo i mi primljeni. Tako u negativnom smislu kroz žrtvu za greh imamo oproštenje greha, a u pozitivnom prijem u Gospodu Isusu.
Pošto je zaklan prvi ovan, zaklan je i drugi. Krv drugog ovna je stavljena na kraj desnog uveta Aarona i njegovih sinova, na palac njihove desne ruke i na palac njihove desne noge. Ovaj ovan se zvao žrtva posvećenja i nije bio sasvim spaljen kao što je to bio slučaj sa onim za žrtvu paljenicu. Krv ovoga ovna se prvo stavljala na kraj desnog uveta, palac desne ruke i palac desne noge osobi koja se posvećivala. To znači, pošto je Hristos primljen kod Boga, ja sada kao sluga stojim i slušam Božiji glas, činim njegovu volju i hodam njegovim putem. Od sada, moje uši, moje ruke i moje noge pripadaju isključivo Bogu. Pošto sam primljen u Hristu, svoje celo biće predajem Gospodu.
Tamo gde se nalaze tragovi krvi, nalazi se i osnova Božijeg preimućstva. Gde je znak krvi, tamo je i poziv ljubavi. Krv svedoči o tome da me je Gospod kupio i da me ljubi. Krv je cena koju je Hristos platio za moje otkupljenje, i ljubav o kojoj Novi zavet govori. Ovan je zaklan i ja prinosim svoje celo biće. Dakle postajem žrtva živa jer se na meni nalazi krv. Iako sam živ, ja sam u potpunosti posvećen. Predao sam sebe Bogu na žrtvu živu.
Obratite naročito pažnju na žrtvu obrtanu koja sledi klanju drugog ovna. Stavljanje krvi na kraj desnog uveta, palac desne ruke i palac desne noge onome koji se posvećuje, još uvek je priprema za posvećenje. Posvećenje dolazi kad Mojsije
uze salo i rep i sve salo što je na crevima, i mrežicu s jetre, i oba bubrega, i salo oko njih, i pleće desno, a iz kotarice u kojoj stajahu presni (beskvasni) hlebovi pred Gospodom uze jedan kolač presan, i jedan kolač hleba s uljem i jednu pogaču, i metnu na salo i na pleće desno. I stavi to sve Aronu u ruke, i sinovima njegovim u ruke i obrnu tamo i amo za žrtvu obrtanu pred Gospodom. Posle uzevši to iz ruku njihovih Mojsije zapali na oltaru svrh žrtve paljenice; to je posvećenje na ugodni miris, žrtva ognjena Gospodu.
(3. Mojsijeva 8:25-28)
Svi oni što se bave tipologijom3 složiće se da plećka i hleb predstavljaju dva različita vida Gospoda Isusa. U ramenu je snaga. Na isti način kao što nam salo ukazuje na Božiju slavu, ovnova plećka nam ukazuje na božansko obeležje Gospoda Isusa. Hleb otkriva njegovu čovečnost. On je beskvasan, bez mrlje — savršeni čovek. Pun je Svetoga Duha, veoma osetljiv i nežan. Njegova unutrašnja osećanja i duhovno čulo su vanredno utančani. Nije grub već osetljiv, kao tanki kolač ili oblanda koja može da se slomi i pri najmanjem dodiru. Ovi delovi su se stavljali Aaronu u ruke da ih pred Bogom obrne. Aaronove ruke su se prvo napunile, a zatim se to što se nalazilo u njima spalilo kao žrtva paljenica. To se zove posvećenje.
Dodajmo ovde jedno objašnjenje. Reč ,,posvećenje” na jevrejskom u stvari znači ,,napuniti ruke”. Ruke su prvo bile prazne, a zatim pune. Onoga časa kada su Aaronove ruke bile pune, to je bio i čas njegovog posvećenja. Držao je u rukama ovnovu plećku, salo i beskvasni hleb – to je posvećenje. Biti potpuno zauzet Gospodnjim božanstvom i njegovom čovečnošću, božanskom silom i njegovim beskvasnim životom, Svetim Duhom i Gospodnjom osetljivošću je čas posvećenja.
Bog je pozvao Aarona i njegovu porodicu da mu služe kao sveštenici. Međutim, Aaron nije mogao da dođe nesmotreno. Moralo se rešiti pitanje njegovih greha i sam je morao da bude primljen u Hristu. Njegove ruke moraju da čine ono što Bog hoće, njegove noge moraju da idu Božijim putem i njegove uši moraju da slušaju Božiju reč. Dalje, njegove ruke, budući da su najviši izraz službe, moraju da budu ispunjene Hristom. Samo tada je bio posvećen. Šta je onda posvećenje? Ono znači jednostavno činiti ono na šta nas Pavle opominje: ,,Molim vas stoga, braćo, milosti Božije radi, da svoja telesa prinesete na živu, svetu, bogougodnu žrtvu, da to bude vaša umna (duhovna) služba Bogu.” Mi moramo da dođemo Gospodu i uvidimo da postoji samo jedan način na koji bi trebalo da iskoristimo svoje živote, a to je da služimo Bogu. Drugog puta nema osim da služimo Bogu. Da bih služio Bogu, ja svoje celo telo predajem. Od sada više niko ne može da koristi moje uši da bi slušale neki drugi glas, ili moje ruke da bi činile naredbe nekog drugog, ili pak noge da bi išle nekim drugim putem. Niko više osim Gospoda ne može da me koristi. Ovde sam za Božiju službu. Moje celo telo je posvećeno njegovoj službi. Predao sam sebe na žrtvu – u potpunosti sam njemu posvećen. Još idem i korak dalje: moje dve ruke su ispunjene Hristom (ovde su uši, ruke i noge udružene u jedno) – obrćem i držim ono što mi je u rukama. Ovaj čin se zove posvećenje.
Dakle, pošto me je Gospod dotakao svojom ljubavlju i pošto sam shvatio Gospodnje pravo, posvećenje znači da prilazim Bogu moleći ga da mu služim. Dolazim na osnovu svoje sopstvene volje, a ne zato što sam pozvan. Molim se: ,,O Bože, ja sada pripadam Gospodu, jer me je on kupio. Ranije sam bio pod stolom nadajući se mrvicama što padaju sa njega, ali odsada, o Bože, ne daj da te služim pod stolom. Jednom sam primio milost kao pas, ali sada ne mogu da te služim pred vratima kao pas. Danas se odlučujem da služim tebi. Znam da sam u Hristu primljen. Nemoj mi dozvoliti da imam samo mali udeo u tvojoj službi. Molim za tvoju milost da mi dozvoliš da te služim. Nisi me zaobišao nego si me spasao. Sada opet molim, nemoj da me zaobiđeš već mi dozvoli da budem među mnogobrojnima koji te služe.”
Tako dolazimo Gospodu koji nas prima. Na taj način smo položili sve pred njega da bismo bili od koristi. Rimljanima 12 nam govori da naša tela moraju u potpunosti da se predaju; to se podudara sa ušima, rukama i nogama u Starom zavetu. Dakle sada su Stari i Novi zavet postali jedno.
Cilj posvećenja
Posvećenje nije usmereno ka propovedanju ili pak radu za Boga, već ka službi Bogu. Reč ,,služba” u originalu je u smislu ,,čekanje“, što će reći, čekanje na Boga da bismo služili. Posvećenje ne mora da znači neprekidan rad, nego mu je cilj čekanje na Boga. Ako Mu je želja da stojimo — mi stojimo; ako Mu je želja da čekamo — mi čekamo; ako Mu je želja da trčimo — mi trčimo. To je pravo značenje reči ,,čekanje na Njega”.
Bog od nas traži da mu predamo svoja tela, ne s namerom da bismo stupili na propovedaonicu niti pak radi evangeliziranja udaljenih zemalja, nego da bismo čekali na Njega. Neki bi zato što ih je Bog pozvao, doista i mogli da prihvate propovedaonicu. Drugi bi mogli zato što ih je Bog pozvao, da osete potrebu da pođu u daleke zemlje. Sam posao može da se razlikuje, ali upotrebljeno vreme za sve ostaje isto — ceo život. Potrebno je da naučimo da čekamo na Boga. Mi prinosimo svoja tela da bismo služili.
Kad već jednom postanemo hrišćani, Bogu moramo služiti čitavog života. Čim doktor medicine postane hrišćanin, medicina se od životnog poziva pretvara u privremeno zanimanje. Isto važi i za inženjera. Gospodnji zahtevi imaju prvenstvo – služba Bogu postaje najvažniji poziv. Ukoliko bi mi Gospod dozvolio da radim neki medicinski ili inženjerski posao radi svoga izdržavanja, ja ni od jednog od tih poslova ne mogu da učinim svoj životni poziv. Među prvim učenicima neki su bili ribari, ali kad su pošli za Gospodom nisu se više nadali da će biti veliki i uspešni ribari. Bilo im je dozvoljeno da ponekad ribare, ali sudbina im se promenila.
Neka nam Bog bude milostiv, naročito mladim vernicima, da bismo svi uvideli da nam je poziv promenjen. Neka sada svi profesori, doktori, bolničarke, inženjeri i poslovni ljudi uvide da je njihov poziv da služe Bogu. Njihov pređašnji poziv se pretvorio u privremeno zanimanje. Na svojim naročitim poljima delatnosti ne bi trebalo da budu isuviše slavoljubivi, iako bi Gospod nekima od njih još uvek mogao da podari naročiti položaj. Mi koji Bogu služimo ne možemo prihvatiti priliku da napredujemo u svetu, jer te dve stvari stoje u protivrečnosti. Od sada bi trebalo samo Bogu da služimo – mi drugog puta ili sudbine nemamo.
Naša molitva pri posvećenju je: ,,O Gospode, dao si mogućnost i prednost da ti priđem i da ti služim. Gospode, tvoj sam. Moje uši, ruke i noge, pošto su kupljene krvlju, od sada pripadaju isključivo tebi. Svet više ne može da ih koristi, a ni ja sam ih više neću koristiti.” Kakav će biti ishod? Ishod će biti svetost, pošto je rad posvećenja svetost. U 2. Mojsijevoj 28 s jedne strane imamo posvećenje, a s druge svetost Gospodu.
Pošto smo postali hrišćani, potrebno je da dođemo do svetla u kome ćemo videti da smo za sve ostalo beskorisni. To ne znači da ćemo u svojim svetovnim poslovima biti manje vredni. Nipošto, mi vlastima moramo da se pokoravamo i svoje dužnosti verno ispunjavamo. Ali videli smo pred Bogom da naši životi moraju da budu utrošeni na putu Božije službe – svi ostali poslovi su sporedni.
Pesma posvećenja
Ima jedna pesmica koja ovako glasi:
,,Njegov sam, Njegov sam.
Slava Njegovom imenu, jer Njegov sam.”
Iako je pripev jedno-stavan, mora da je napisao neko ko je znao šta je posvećenje. Takvu pesmu mogu da pevaju samo oni koji su otkupljeni. I samo otkupljeni mogu da se posvete.
Čvrsto sam ubeđen da se ovih godina način posvećenja pogrešno propoveda. Ne bi ga trebalo propovedati kao da ljude molimo da se posvete; ljudima bi u stvari trebalo da kažemo da je put za posvećenje otvoren. Nije li čudno što ljude molimo da dođu i služe Bogu? Dozvolite mi da kažem da je put službe Gospodu nad vojskama za vas otvoren. Dolazite da biste služili Bogu, a ne da biste svojim dolaskom Bogu učinili čast.
Možda želim da služim Bogu, ali nisam siguran da li će me on primiti. Odlomci iz Starog zaveta nam međutim govore, da nam je Bog dao dozvolu za posvećenje. Novi zavet to potvrđuje time što kaže da bi zbog Božijeg sažaljenja prema meni trebalo da mu se predam, jer je to moja duhovna služba. Preimućstvo što možemo da budemo Božiji robovi je naša najveća čast.
__________ 3tipologija — proučavanje događaja ili predmeta u Starom zavetu koji razjašnjavaju Novi zavet. O.P.
-
nazad
