U vezi sa odvojenjem, u Bibliji postoji veliki broj zapovesti, primera i pouka. Pošto je svet veoma raznolik, naše odvojenje bi trebalo da bude potpuno. U Bibliji postoje četiri mesta koja označavaju svet. Egipat predstavlja zadovoljstva sveta; Ur Haldejski, religije sveta; Vavilon, zbrku sveta; i Sodom, grehe sveta. Od svih ovih trebalo bi da budemo odvojeni.
I dozvaše opet Mojsija i Arona pred Faraona, i reče im: Idite, poslužite Gospodu Bogu svome. A koji su što će ići? A Mojcije reče: S decom svojom i sa starcima svojim ići ćemo, sa sinovima svojim i sa kćerima svojim, sa stokom svojom sitnom i krupnom ići ćemo, jep imamo praznik Gospodnji. A on im reče: Tako bio Gospod s vama, kako ću vas ja pustiti s decom vašom! Vidite da zlo mislite. Neće biti tako: nego vi ljudi idite i poslužite Gospodu, jer to ištete. I otera ih od sebe Faraon.
2. Mojsijeva 10:8-11
I reče Gospod Mojsiju: Pruži ruku svoju k nebu, i biće tama po zemlji egipatskoj takva da će je pipati. I Mojsije pruži ruku svoju k nebu, i posta gusta tama po svoj zemlji egipatskoj za tri dana. Ne viđahu jedan drugoga, i niko se ne mače s mesta gde beše za tri dana; ali se kod svih sinova Izrailjevih videlo po stanovima njihovim. Tada Faraon dozva Mojsija, i reče: Idite, poslužite Gospodu, samo stoka vaša sitna i krupna neka ostane, a deca vaša neka idu s vama. A Mojsije reče: Treba da nam daš i što ćemo prineti, i sažeći na žrtvu Gospodu Bogu svome. Zato i stoka naša nek ide s nama, da ne ostane ni papka, jer između nje treba da uzmemo čim ćemo poslužiti Gospodu Bogu svojemu, a ne znamo kojim ćemo poslužiti Gospodu dokle ne dođemo onamo.
2. Mojsijeva 10:21-26
I čuvajte ga do četrnaestoga dana ovoga meseca, a tada svekoliki zbor Izrailjev neka ga zakolje uveče. I neka uzmu krvi od njega i pokrope oba dovratka i gornji prag na kućama u kojima će ga jesti. I neka jedu meso iste noći, na vatri pečeno, s hlebom presnim i sa zeljem gorkim neka jedu. Nemojte jesti sirovo ni u vodi kuvano, nego na vatri pečeno, s glavom i s nogama i s drobom. I ništa nemojte ostaviti do jutra; ako li bi što ostalo do jutra, spalite na vatri. A ovako jedite: opasani, obuća da vam je na nogu i štap u ruci, i jedite hitno, jer je prolazak Gospodnji.
2. Mojsijeva 12:6-11
I otidoše sinovi Izrailjevi iz Ramese u Sohot, oko šest stotina hiljada pešaka, samih ljudi osim dece. I drugih ljudi mnogo ode s njima, i stoke sitne i krupne vrlo mnogo. I od testa koje iznesoše iz Egipta ispekoše pogače presne (beskvasne), jer ne beše uskislo kad ih poteraše Egipćani, te ne mogaše oklevati, niti spremiše sebi brašnjenice. A baviše se sinovi Izrailjevi u Egiptu četiri stotine i trideset godina. I kad se navrši četiri stotine i trideset godina, u isti dan izađoše sve vojske Gospodnje iz zemlje Misirske. Ta se noć svetkuje Gospodu, u kojoj ih izvede iz Egipta, to je noć Gospodnja, koju treba da svetkuju sinovi Izrailjevi od kolena na koleno.
2. Mojsijeva 12:37-42
Zato otidite od njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dotičite ono što je nečisto, pa ću vas primiti.
2. Korinćanima 6:17, 18
Otkupljenje simbolizovano izlaskom iz Egipta
Kada su Izrailjci bili u ruci onoga koji ubija, kako ih je Bog oslobodio? Kroz Pashalno jagnje. U vreme kada je anđeo Božiji išao kroz egipatsku zemlju da pobije prvence, mimoišao je kuće na kojima je bila krv. Ako na vratima nije bilo krvi, on je ušao i pobio prvence. Dakle, celo pitanje spasenja ne zavisi od toga da li su vrata dobra, dovratnici naročiti, domaćinstvo pouzdano ili prvenac poslušan, nego od toga da li se na kući nalazi krv ili ne. Razlika između spasenja i propasti je rešena kroz prihvatanje ili odbacivanje krvi. Osnova tvoga spasenja nije u tome šta si ti i šta je tvoja porodica — nego u krvi.
Mi koji smo spaseni milošću, otkupljeni smo krvlju. Međutim ne zaboravite da pošto smo jednom otkupljeni krvlju, moramo početi da izlazimo. Izrailjci su pre ponoći zaklali jagnje, i pošto su dovratnike i gornju gredu vrata namazali krvlju, jeli su na brzinu. Jeli su opasani, s obućom na nogama i štapom u rukama, jer su se spremali da iziđu iz Egipta.
Dakle, prvi rezultat otkupljenja je odvojenje. Bog nikada nikoga ne otkupljuje da bi ga ostavio u svetu da živi kao do tada. Svaka obnovljena osoba, čim je spasena, treba da uzme svoj štap u ruku i počne da izlazi. Čim anđeo koji uništava odvoji one koji su spaseni od onih koji propadaju, spasene duše odmah moraju da iziđu. To je veoma jasno označeno u 2. Mojsijevoj. Štap se upotrebljava za putovanje; niko ga ne koristi kao jastuk da legne na njega. Svi oni koji su otkupljeni, i veliki i mali, moraju da uzmu svoje štapove i iziđu još iste noći. Kad god su duše otkupljene krvlju, postaju putnici i stranci u svetu. Onoga trenutka kada su otkupljeni, napuštaju Egipat i odvajaju se od sveta. Više ne bi trebalo da se zadržavaju u njemu.
Jednom je jedna sestra u Gospodu učila decu. Ispričala im je priču o bogatašu i Lazaru. Tada je postavila pitanje mladima: ,,Šta biste izabrali da budete — Lazar ili bogataš? Bogataš uživa život danas, ali kasnije pati, dok Lazar pati sada ali uživa u budućnosti. Jedna devojčica od oko osam godina je ustala i rekla: ,,Dok sam živa želim da budem bogataš, a posle smrti želim da budem Lazar.“ Danas su mnogi kao ta devojčica. Kada imam potrebu za spasenjem, uzdam se u krv Jagnjetovu; ali pošto sam spasen — radije bih da ostanem u Egiptu. Hoću i jedno i drugo.
Ipak, moramo da se setimo da biti otkupljen krvlju, znači biti oslobođen od sveta. Kad smo jednom otkupljeni, odmah postajemo putnici i stranci na zemlji. Time se ne podrazumeva da više ne živimo na zemlji, nego jednostavno da smo u trenutku odvojeni od sveta. Gde god je otkupljenje, tamo je i odvojenje. Krv razdvaja žive i mrtve; krv razdvaja Božiju decu od ljudi u svetu. Otkupljeni nisu više stalni stanovnici ovoga sveta.
Nije potrebno da prođe nekoliko godina pa da oni koji su otkupljeni budu odvojeni. Iste noći kada je neko otkupljen, odvojen je i od sveta. Niko ne može da se hvali time da je posle nekoliko dana razmišljanja odlučio da iziđe iz sveta. Ako je hrišćanin, on pripada Gospodu i trebalo bi da odmah napusti Egipat (svet).
Iz načina kako su Izrailjci napustili Egipat, možemo videti kako im je bilo teško da iziđu, zato što ih je Egipat držao. Čak kada se Faraon složio da ih pusti, zahtevao je da samo ljudi idu, a da deca i starci ostanu. Kako bi ti ljudi mogli da odu daleko da su njihovi mališani i starci ostali u Egiptu? Ljudi bi se bez sumnje ubrzo vratili. Satanina obmana je bila u tome da spreči temeljno i potpuno odvojenje od Egipta. Mojsije je to odbio još na samom početku. Ne zaboravimo da ako ostavimo jednu stvar ili jednu osobu u svetu nećemo moći da odemo, nego ćemo se konačno vratiti u svet.
Sećamo se kako gornji zahtev nije bio jedini koji je faraon stavio pred Izrailja. Pre toga je pozvao Mojsija i rekao: ,,Idite, prinesite žrtvu Bogu svome ovde u zemlji“ (2. Moj. 8:25); što će reći — štujte Boga u Egiptu, ne idite u pustinju. Kasnije je pokušao da ubedi Božiji narod da ne ide daleko (8:28). A još kasnije im je rekao da samo ljudi idu ali da deca i starci ostanu (10:11). Konačno je dozvolio da deca idu ali je zahtevao da stada ostanu (10:24). Osnovno faraonovo mišljenje je bilo da ako već moraju da budu Božiji narod, neka to budu u Egiptu. On je vrlo dobro znao da oni ne bi imali dobro svedočanstvo služeći Bogu u Egiptu. Oni koji bi služili Bogu u Egiptu, služili bi i faraonu. Bili bi i Satanine i Božije sluge.
Želiš li da služiš Bogu i ostaneš u svetu? Bez sumnje ćeš biti Satanin sluga i praviti opeke za njega. On te neće pustiti niti će ti dozvoliti da odeš daleko. On može da dozvoli da ljudi idu ali će ostalo zadržati u Egiptu, jer zna da će se vratiti. Potpuno je upoznat s učenjem u Mateju 6:21 — ,,Jer gde je blago tvoje, onde će biti i srce tvoje.“ Blago i čovek uvek ostaju zajedno. On je siguran u to da nećeš otići daleko ako su ti stada i krda ostala. Uskoro ćeš se vratiti da ih potražiš. Ali Bog hoće da stada i krda idu sa tobom. Tvoje blago, i tvoj novac moraju da budu oslobođeni zajedno sa tobom.
Kada pođemo u pustinju, moramo poneti sa sobom svu svoju imovinu. Božija zapovest je jasna: mi koji služimo Bogu moramo biti odvojeni od sveta.
Naš put je u pustinji
Nije dovoljno priznati Gospoda Isusa samo svojim ustima; moramo da iziđemo iz sveta i budemo odvojeni od njega. To je korak dalje od priznanja. Svakako da ne bi trebalo da budemo ćutljivi hrišćani, ali same reči nisu dovoljne. Moramo da budemo odvojeni narod. Treba da vidimo i čuvamo novi položaj koji sada imamo u Gospodu; svoj prethodni položaj moramo ostaviti daleko za sobom. Ne možemo i dalje da održavamo prethodna drugarstva, osećanja i odnose. Moramo da iziđemo sa svim svojim stvarima. Ljudi bi mogli da nas smatraju nerazumnima, ali mi moramo da iziđemo iz sveta. Pošto smo postali hrišćani, naš put se nalazi u pustinji – ne u Egiptu.
U saglasnosti sa novozavetnim shvatanjem, i Egipat i pustinja predstavlja svet. Egipat, međutim, ukazuje na svet u njegovom moralnom smislu, dok pustinja govori o svetu u njegovom fizičkom smislu. Mi hrišćani se nalazimo u fizičkom svetu ali ne u moralnom. Svet je kao što znamo i sistem i mesto. Egipat predstavlja sistem u kome se nalaze mnoge privlačne stvari koje izazivaju želju očiju, želju tela i ponos života. Pustinja simboliše mesto na kome živimo.
Mi hrišćani moramo da iziđemo iz sveta kao sistema. Biti odvojen od sveta znači biti odvojen od sistema ovoga sveta u njegovom moralnom značenju. To ne podrazumeva ostavljanje sveta kao mesta.
D. M. Panton (D. M. Panton) lepo govori o našem hodu u pustinji. On kaže: ,,U životu, ona je put; u smrti, ona je grob.“ Niko ne može da ostane suviše dugo u ovom svetu, jer je on samo put. Kada čovek umre, svet služi i kao grob. Takav bi trebalo da bude naš stav prema svetu. Svaki vernik mora da bude odvojen. U očima ljudi ovoga sveta, mi smo samo stranci i došljaci koji se nalaze jedno kratko vreme u pustinji; samo su oni stalni stanovnici sveta.
Dozvolite mi da upotrebim jednu ilustraciju da bih pokazao šta znači odvojenje. Pred kraj moga boravka u Engleskoj, neposredno pre potpisivanja Minhenskog ugovora, pod politikom popuštanja premijera Čemberlena (Chamberlain), primetio sam da se ljudi užurbano pripremaju za rat kopajući rovove, gradeći aerodrome, zidajući skloništa, pa i deleći gas-maske. Moja osećanja su bila u potpunosti drukčija od osećanja Engleza. Gledao sam ih kako se pripremaju za rat, video sam kako prikupljaju priloge i uvežbavaju civilnu zaštitu. Tada je jedne noći stigao telegram u kome je pisalo da je ugovor potpisan i da nema potrebe za strahovanjem od rata. Te noći mnogi nisu mogli da spavaju. Pevali su i klicali. Ali, kakva je bila moja reakcija? Moje osećanje mogu da opišem u tri reči: posmatrao sam hladnokrvno. Dok su se oni užurbano pripremali za rat, ja sam hladnokrvno gledao; sada kada su bili razdragani zbog mira, ja sam opet hladnokrvno posmatrao. Zašto? Zato što sam bio stranac, uskoro je trebalo da otputujem. Pošto sam u Engleskoj bio putnik, moje osećanje je bilo potpuno drugačije od osećanja Engleza. U njihovoj radosti i u njihovoj tuzi, bio sam samo posmatrač. Tako sam uistinu shvatio šta znači biti stranac.
Iako još nismo ostavili ovaj svet kao mesto, već smo otišli od njega kao od sistema. U moralnom smislu mi mu ne pripadamo. Ukoliko ne možemo da se osvrnemo na svet kao na nešto što smo ostavili, grešimo. Ako ne možemo hladno da ga posmatramo, onda smo pali. Ako ne možemo da usvojimo stav posmatrača prema svim stvarima i svim odnosima u svetu, nismo uspeli kao hrišćani. To pokazuje da smo još uvek u njemu i da tek treba da iziđemo iz njega.
Dok sam bio u Engleskoj, prirodno je da sam se nadao miru, ali se nisam uznemiravao zbog glasova o ratu. I ja sam se nadao da neće biti bombardovanja, ali nisam bio zbog toga veoma zabrinut. Jednom sam rekao jednom bratu: ,,Bog me je spasao da budem hrišćanin a ne Englez.“ Ja protiv takvog osećanja ništa nisam mogao, jer me je Bog spasao da budem hrišćanin. Moj stav prema Engleskoj je bio neutralan: nadao sam se njenom dobru, želeo sam joj mir; ali moji interesi su bili na drugom mestu.
Mladi vernici bi trebalo da vide, kao što su to Petar i drugi apostoli rekli da smo mi stranci i putnici na ovoj zemlji. Već smo izišli iz svetskog sistema. Oni koji pripadaju svetu žele da nas zadrže, privuku bliže sebi, zadrže našu svojinu — ali mi ne možemo da služimo Bogu ako bilo gde popustimo.
Neka nam lica od sada budu okrenuta ka Obećanoj Zemlji. Odvojeni smo od Egipta. Krv je ta koja razdvaja, jer nas je krv otkupila za Boga. Koji nisu otkupljeni krvlju, oni su Egipćani. Neotkupljeni pripadaju ovom svetu, ali otkupljeni su građani jednog drugog sveta.
Pretpostavimo da odeš u prodavnicu i kupiš sat. Pošto si platio iziđeš sa njim. Ti ne daješ sat vlasniku trgovine uz molbu da ga on koristi. Ne — kupiš ga i iziđeš sa njim. Gde je kupovina, tu je i izlaženje. Ne zaboravite da nas je krv kupila da bismo ostavili sistem sveta. Svaki koji je kupljen krvlju, odlazi. Kupljeni smo da bismo sledili Gospoda i putovali ka Obećanoj Zemlji.
Načela prema kojima se rukovodi odvojenje
Neki će se verovatno pitati: Odakle bi trebalo da iziđemo? Šta to pripada svetu? U čemu moramo da budemo odvojeni od sveta? Predložićemo pet načela za odvojenje. Pre nego što se upustimo u razmatranje tih načela jedno je potrebno: Prvo, naše srce i duh moraju da budu oslobođeni od sveta. Ako neko još uvek želi da bude u svetu, ova načela mu neće biti od koristi. Makar se odvojio i od stotinu stvari, opet je u svetu. Čovekovo lično odvajanje u srcu i duhu mora da prethodi odvajanju od stvari.
Čovek mora u potpunosti da iziđe iz Egipta i bude odvojen od sveta. Nemojte se plašiti što vas zovu čudnim. Ima stvari koje treba srediti i ima načina kojima treba da budemo drukčiji od sveta, iako je nam je želja da imamo mir sa svim ljudima. U našim domovima, kancelarijama, ili bilo gde, mi se ne svađamo. Mi ni prema kome nismo ratoborni. Ali ipak ima nekoliko stvari od kojih se moramo odvojiti.
1. Ono što svet smatra da je nedostojno za hrišćane
Moramo se odvojiti od svega onoga što svet smatra da je nedostojno hrišćana. Svoj hrišćanski život počinjemo pred svetom i svet hrišćanima postavlja određene standarde. Ako smo ispod njihovih standarda, gde će nam biti svedočanstvo? Nikada ne bi trebalo da dozvolimo da neverni razrogače oči zbog onoga što radimo i kažu: ,,Zar hrišćani to čine?“ Zbog takve optužbe s našim svedočanstvom pred njima je svršeno. Na primer, pretpostavimo da posetiš neko mesto i tamo se sretneš s nekim ko nije hrišćanin. On mrmlja: ,,Zar vi hrišćani posećujete ovo mesto?“ Ima mnogo mesta na koja neverni mogu da svraćaju i može da im bude sasvim lako da odbrane svoje postupke kada ih neko pita u vezi s tim. Ali, ako hrišćanin odlazi na ista mesta, odmah će mu prigovoriti. Oni mogu da greše, ali ti ne možeš. Oni to mogu da čine bez ikakvih problema, ali ako i ti to činiš, bićeš kritikovan. Zbog toga, sve što svet osuđuje kao nedostojno da hrišćani čine, mi to ne smemo da radimo. To je minimalni zahtev.
Znam mnoge mladiće i devojke koji imaju neverne roditelje. Kad zatraže ovo ili ono od svojih roditelja, čuo sam kako im roditelji odgovaraju: ,,Iako si uzverovao u Gospoda Isusa, još uvek tražiš te stvari?“ Dozvolite mi da kažem: Sramota je za hrišćane da ih neverni svet ispravlja. Avimeleh je ukorio Avraama za laž. To je jedna od najsramnijih stvari zabeleženih u Bibliji. Neverni mogu da lažu, ali da li i mi lažemo? Mi moramo da se odvojimo od stvari koje Egipćani smatraju da su nedostojne za nas.
2. Ono što je protivrečno našem odnosu sa Gospodom
Šta god je nedosledno našem odnosu sa Gospodom, mora da bude odbačeno. Naš Gospod je na zemlji bio ponižen; možemo li mi da tražimo slavu? On je bio razapet kao razbojnik; možemo li mi da se udvaramo svetu da bismo zadobili njegovu naklonost? On je bio oklevetan kao da je bio zaposednut demonom; da li mi možemo da tražimo da nas ljudi hvale kao najpametnije i najrazumnije? Takvi zahtevi otkrivaju protivrečnost našeg odnosa s Gospodom. To nas čini drukčijim od Gospoda do tolike mere da mu se čak i protivimo. Mi moramo da prođemo svim onim putevima kojima je On prošao. Zbog toga moramo da iskorenimo sve ono što je nedosledno našem odnosu sa Gospodom.
Gospod kaže: „Učenik nije nad učiteljem niti sluga nad svojim gospo-darom“ (Matej 10:24). To ukazuje na naš odnos sa svetom, i pokazuje nam da moramo da trpimo klevetu i sramotu. Ako su sa našim Gospodom postupali tako, možemo li da očekujemo da sa nama postupaju drugačije? Ako je to način na koji su postupali sa Učiteljem, možemo li mi da se nadamo nečem drugom? Ako se sa nama postupa drugačije, u našem odnosu sa Gospodom mora da ima nečega što ne valja iz osnova. Budimo pažljivi da uporedo s drugom Božijom decom, zajedno hodamo Gospodnjim putem. S kakvim god okolnostima da se naš Gospod suočio na zemlji, mi takođe moramo da Ga sledimo u tome.
Svi koji slede Isusa Nazarećanina, trebalo bi da budu spremni za sram, a ne slavu. Ko god se uputio za Njim mora da bude spreman da nosi krst. Kad ljudi prvi put sretnu Gospoda oni ne čuju da On kaže: ,,Gle, kako je to veličanstveno!“ Nego kako kaže: ,,Ako ko hoće da pođe za mnom, neka se odreče sebe samoga i uzme krst svoj i ide za mnom“ (Matej 16:24). On te reči govori na ulazu, a ne u unutrašnjosti sobe. Upozorio nas je na to da ponesemo krst. To je naš put — jedini način da sledimo Gospoda. Njegov odnos prema svetu je i naš odnos prema svetu. Mi moramo da se držimo svoga jedinstva s Gospodom.
,,A ja sam daleko od toga da se hvalim ičim sem krstom Gospoda našega Isusa Hrista, kojim je svet za mene raspet, i ja za svet“ (Gal. 6:14). Između sveta i Gospoda stoji krst. Mi kroz krst stojimo na Gospodnjoj strani. Na jednoj strani je Gospod, na drugoj strani je svet; između njih se nalazi krst. Naš stav prema svetu je određen krstom. Svet je našem Gospodu dao krst, i stoga se nalazi na suprotnoj strani. Pošto smo na Gospodnjoj strani, mi ne možemo da pređemo u svet osim kroz krst. Krst ne može da se zaobiđe, jer je on svršena činjenica — stvar istorije. Mi ne možemo da uklonimo tu činjenicu niti da poništimo istoriju. Svet je na krstu razapeo našega Gospoda; kako možemo da zaobiđemo krst? Pošto je krst činjenica, za nas će to što je svet bio razapet na njemu uvek biti činjenica. Ako nema načina da se krst odbaci, nema mogućnosti ni da se ukloni činjenica da je svet bio razapet. Ukoliko nam nije moguće da izbrišemo krst, ne možemo da pređemo ni na drugu stranu — na stranu sveta. Hvala Bogu — mi smo sa ove strane krsta.
Da to ilustrujem: Ako su čoveku ubijeni otac ili majka ili brat, on će odbiti da se nagađa sa svojim dušmaninom. Onaj koji mu je bio mio, ubijen je. Tako dakle kakvo je tlo ostavljeno za razgovor? Pre ubistva cela stvar je bila otvorena za diskusiju; međutim posle ubistva nema o čemu da se razgovara. Isto tako, sada je krst postao činjenica. Šta bismo još mogli reći? Svet je našega Gospoda razapeo na krst, tako sada stojimo na Gospodnjoj strani i objavljujemo da što se sveta tiče, mi smo razapeti, a što se nas tiče svet je razapet. Između to dvoje danas ne može da bude veze. Svet ne može da pređe na našu stranu, niti mi možemo da pređemo svetu.
Ugledavši krst mi se njime hvalimo. Krstom je ,,svet za mene raspet, i ja za svet“ (Gal. 6:14). Ovo dvoje se nalazi nasuprot jedno drugom. Bez obzira na to šta ljudi govorili — krst je istorijska činjenica. Ona se ne može promeniti. Hrišćani su na jednoj strani, svet je na drugoj, a krst između njih. Kad otvorimo oči, vidimo krst, a ne svet. Ako ikada ugledamo svet, prvo ugledamo krst. Mi s gnevom i oštro možemo da odgovorimo, baš kao i onaj kome su otac, ili majka, ili brat bili ubijeni, tu nema više o čemu da se razgovara.
Mladi hrišćani moraju da uvide da je Gospodnji položaj i njihov položaj. Oni često pitaju: ,,Da li ću se dotaći sveta ako učinim to i to? Mogu li da uradim ovo ili ono?“ Nama je vrlo teško da im sve objasnimo, ali možemo im dati određena načela. Možemo im reći da kao što su svet i krst nasuprot jedan drugome, tako isto su i svet i naš Gospod nasuprot jedno drugome. Ako odlaze Gospodu otvorenog i osetljivog srca, jasno će videti razliku između te dve strane.
Šta je svet? Šta nije svet? Znaćete kada dođete Gospodu. Trebalo bi da postavite samo jedno pitanje: U kakvom odnosu je ova stvar bila sa Gospodom Isusom dok je bio na zemlji? Kakav je bio Gospodnji odnos sa ljudima iz sveta? Ako se tvoj odnos ne razlikuje od Njegovog, on je dobar. Ali ako se tvoj položaj razlikuje od Njegovog, on ne valja. Mi smo sledbenici Jagnjeta koje je bilo zaklano. Mi idemo za Jagnjetom kuda ono ide (Otk. 14:4). Mi zajedno sa Jagnjetom stojimo u njegovom zaklanom položaju. Što god se ne nalazi u tom položaju, što god je u suprotnosti sa Gospodnjim položajem — svet je, od koga moramo biti odvojeni.
3. Ono što guši naš duhovni život
Opet pitanje: Šta je svet? Svaka pojedina stvar koja teži da uguši naš duhovni život pred Gospodom je svet. Kako je nemoguće reći novim vernicima šta je dozvoljeno a šta nije! Ako im kažemo deset stvari, oni imaju neku jedanaestu da pitaju. Ali ako razumeju makar ijedno načelo, moći će da ga primene na bezbroj stvari. Šta god čini da gubiš žar za molitvom, ili za čitanjem Biblije, ili da gubiš hrabrost za svedočenjem, to je svet.
Svet stvara vrstu atmosfere koja hladi našu ljubav prema Gospodu. Suši naš duhovni život, rashlađuje nam žar, smrzava žudnju za Gospodom. Zato mora da se odbaci.
Mogu li stvari koje nisu grešne da se smatraju da pripadaju svetu? Po čoveku mnoge stvari se veoma cene, ali pitanje je da li nam one pomažu da se približimo Gospodu, ili će nam gušiti duhovni život? Odista, one bi mogle da budu dobre, pa ipak kada to učinimo nekoliko puta, naša unutrašnja vatra počinje da jenjava. Ako nastavimo s tim, vatra će se uskoro ugasiti. Nalazimo da nam je teško da priznamo grehe, da se molimo i da čitamo Bibliju. Iako te svetske stvari možda nisu okupirale naše vreme, svakako su okupirale našu savest. Oslabile su nam savest pred Bogom i dale nam neizrecivi osećaj da činimo nešto što ne valja. Naša savest ne može da se uzdigne iznad toga osećanja. Oduzima nam ukus za Biblijom. Kad hoćemo da svedočimo čini da se osećamo praznima. Guta nam reči. Bez obzira koliko su te stvari bezgrešne, koliko bi mogle da budu vrlo dobre, one ipak moraju da se označe kao svet. Sve što guši naš duhovni život pripada svetu.
4. Društvene stvari koje sprečavaju svedočanstvo
Druga stvar koju treba pomenuti, odnosi se na društvo. Svi društveni sastanci, proslave, ili veselo vreme provedeno zajedno, koji čine da se naša svetiljka stavlja pod mericu, jesu od sveta. Trebalo bi ih odbaciti. Kako hrišćani mogu da nastave sa svojim društvom ako ne mogu da priznaju da pripadaju Gospodu, i ako moraju da se pretvaraju da su učtivi slušajući i smeškajući se sa nevernicima? Kako možemo da potisnemo svoje unutrašnje osećanje i da se osmehujemo? Kako možemo iznutra da osećamo svet, a istovremeno spolja da pokazujemo saosećanje sa njim? Kako možemo da osudimo nešto kao grešno, ako se spolja sa tim slažemo? Mnoga Božija deca su bila povučena natrag u svet zato što nisu bila u stanju da promene svoj društveni život.
Početnici u Hristu moraju da budu načisto sa svojim stavom od početka. Treba doneti ispravnu odluku. Mi se ne uzdržavamo svojevoljno od opštenja sa drugima. Nismo kao Jovan Krstitelj koji nije ni jeo ni pio. Sledimo Gospoda i u jelu i u piću. Nismo isposnici; u dodiru smo sa ljudima. No svoj stav moramo da održavamo. Ljudima se ne sme dozvoliti da se mešaju u naš hrišćanski život. Oni bi to naše stanje trebalo da poštuju. Mada se ponekad sa njim ne slažu, oni ga ne mogu promeniti.
Kad društvenost utiče na naše svedočanstvo, znamo da je to svet. U svojim odnosima sa ljudima trebalo bi da budemo u stanju da im pokažemo svoj hrišćanski stav. Inače, bolje je da se odvojimo. Psalmista kaže za Božijeg čoveka: ,,Na putu grešničkom ne stoji, i u društvu nevaljalih ljudi ne sedi“ (Psalam 1:1). Ako hodamo na grešničkom putu, ubrzo ćemo biti tamo gde su i oni. Ako sedimo sa nevaljalim ljudima, brzo ćemo se ukaljati bezbožništvom. I greh i bezbožništvo su veoma zarazni – od njih moramo da bežimo kao od kuge.
5. Ono što slabi vernici osuđuju
Ma šta sablažnjava slabe vernike treba smatrati za svet. Na početku smo pomenuli stvari koje svet smatra da su nedostojne za hrišćane; sada govorimo o stvarima koje mlitavi hrišćani osuđuju. Zapazite da to nisu stvari koje jaki hrišćani ne odobravaju, nego one koje slabi hrišćani kritikuju. Činjenica ostaje da ti slabi vernici ne moraju da imaju ispravan sud o njima. Ono što oni ne odobravaju moglo bi da bude sasvim u redu. No ipak oni imaju slabu savest baš kao što smo je i mi nekada imali. Kako mogu da ih sablaznim stvarima koje oni smatraju kao pogrešnim? Ja pred njima moram da hodam bez ikakve zamerke. Pavle kaže: ,,Meni je sve dozvoljeno, ali nije sve na korist“ (1. Kor. 6:12). Sve je dozvoljeno, jer sa našeg stanovišta te stvari nisu od sveta, međutim za mlitave hrišćane one jesu od sveta. Zbog toga, njih radi, mi moramo da se uzdržavamo.
Da bi ovo ilustrovao Pavle uzima jedan izuzetan slučaj. On kaže: ,,Ako jelo sablažnjava mog brata, neću jesti mesa doveka, da ne sablaznim svoga brata“ (1. Kor. 8:13). Nije lako uzdržavati se od mesa, naročito kad Pavle u svom pismu Timoteju kaže: ,,Neki (će) odstupiti od vere . . . da se uzdržava od jela, koja je Bog stvorio da ih sa zahvalnošću uzimaju verni koji su poznali istinu“ (1. Tim. 4:1, 3). Ali Pavle je voljan da odlazi u krajnost. Da li jede meso ili ne, za njega je mala stvar; njegovi sledbenici, međutim, možda nemaju isto znanje. On zna kada da stane, ali oni koji ga slede mogli bi da odu suviše daleko. Ako jede meso, oni bi mogli da odu u neznabožački hram i jedu meso žrtvovano idolima te kasnije padnu u idolopoklonstvo. Mi zbog toga moramo da budemo pažljivi u svemu što bi slabi hrišćani mogli da smatraju da je od sveta — makar to i nemalo nikakvu vezu sa njim.
Iziđite iz sveta
,,Zato otidite od njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dotičite ono što je nečisto, pa ću vas primiti, i biću vam otac, a vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod svedržitelj“ (2. Kor. 6:17, 18). Ovo je prvi put da se u Novom zavetu upotrebljava ime ,,Gospod svedržitelj”. Kasnije ćemo ga naći u Knjizi Otkrivenja. Na jevrejskom ona glasi: ,,El šadaj”. ,,El“ znači Bog, ,,Šadaj“ potiče od reči koja znači dojka ili mleko. Zato bi ovo ime valjalo prevesti sa ,,Svedovoljni Bog”. Ono što detetu treba to je mleko, a mleko dolazi iz majčine dojke. Tako majčina dojka pribavlja sve potrebe deteta. Tako i naš Bog.
Gospod nas kao Svedovoljni Bog zove da iziđemo iz sveta i ne dotičemo se onoga što je nečisto, da bi nas primio kao sinove i kćeri. Ovo nisu tek samo reči, jer ih podržava Svedovoljni Bog. Ako ostavimo sve, ostaće nam prazne ruke — ali On će nas primiti.
Neka je na znanje da su svi koje je Gospod primio bili odvojeni od sveta. Mnogi ne osećaju Gospodnju dragocenost zato što još ne smatraju sve za đubre. Govoreći u negativnom smislu, oni koji ne smatraju sve za smeće, moraju neophodno da gledaju na zemaljske stvari kao na blago; zbog toga ne znaju šta znači biti primljen od Boga. Kako je samo potrebno da poznajemo Oca kao Svedovoljnog Boga.
,,Jer otac moj i mati moja ostaviše me; ali Gospod neka me prihvati (Psalam 27:10). I ,,Čezne za tobom telo moje i srce moje; Bog je grad srca moga i deo moj doveka“ (Psalam 73:26). Ko može da iskusi takvu slast? Samo oni koji su izišli — koji su sve ostavili. Slepi čovek koji je bio izlečen, našao je Gospoda kada je bio izbačen iz sinagoge. Ako ostanemo u ,,sinagogi“ nećemo se sresti sa Gospodom. Ako smo isterani, nad nama će počivati blago-slov Gospodnji. Kako je to dragoceno! Iziđite dakle, iskusite slast Gospodnju!
