Onda videh u snu da su putnici već prešli Začaranu zemlju i ušli u zemlju Krasnik[616] (Isa. 62:4), gde je vazduh bio veoma sladak i prijatan, a pošto je put vodio kroz nju, malo su se odmarali. Tu je raslo cveće svih mogućih vrsta, a ptice su veselo pevale. Grlica je negde gugutala.[617] U toj zemlji sunce sija i danju i noću. Bila je veoma daleko od Doline Sena Smrtnoga i Džina Očajnika, a ni tvrđava Sumnjivica više nije mogla da se vidi, ali se zato grad u koji su išli već nazirao.
Sreli su neke od njegovih stanovnika. U taj kraj su dolazili anđeli, pošto se nalazio na granici neba. U toj zemlji se obnovio život između neveste i Mladoženje, a kako se Mladoženja raduje nevesti, tako se i Bog raduje njima.[618] Našli su žita i vina koliko god im je trebalo, jer je ovde bilo svega što im je inače nedostajalo na putu.[619] Čuli su glas koji je povikao iz Grada: „Recite kćeri Sionskoj: evo Spasitelj tvoj ide; evo plata je njegova kod njega i delo njegovo pred njim.“ A stanovnici ove zemlje zovu ih „Ljudima svetim, iskupljenicima Gospodnjim.“[620]
Idući preko te zemlje radovali su se više nego u bilo kojem drugom kraju kroz koji su dotada prošli. Kako su se sve više približavali gradu, izgledao je sve bolje. Bio je sagrađen od bisera i dragog kamenja a ulice su mu bile popločane zlatom, tako da se Hrišćanin zbog prirodnog sjaja grada i zbog odbleska sunčevog svetla skoro razboleo od želje da tamo stigne; a i Nadoljub se osećao gotovo isto tako. Zato su malo legli i povikali od bola: „Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, ako nađete dragoga moga, šta ćete mu kazati? Da sam bolna od ljubavi“ (Pes. 5:8).[621]
Ali kad su se malo okrepili i mogli bolje da podnesu to svoje stanje, pošli su dalje. Našli su se u voćnjacima, vinogradima i divnim vrtovima čija su vrata bila otvorena prema putu. Tako sretoše vrtara i upitaše ga:
– Čiji su ovi lepi vinogradi i vrtovi?
Na to im je on odgovorio:
– Pripadaju Caru, i zasađeni su za njegovo uživanje i utehu putnicima.[622]
Zatim ih je uveo u vinograd i poslužio voćem. Pokazao im je Careva šetališta i mesta gde je voleo da sedi. Tu opet ostadoše neko vreme da se odmore.
Tada videh u snu da sada mnogo više govore u snu nego što su to činili ranije za vreme putovanja. I pošto sam se tome začudio, vrtar me upita:
– Što se čudiš? Plod ovih vinograda čini da govore usne onih koji spavaju.[623]
Tada videh da su se probudili i da se spremaju da pođu u Grad. Kao što rekoh, odblesak sunca je bio toliko jak (jer je grad bio od čistoga zlata),[624] da još nisu mogli da ga pogledaju golim okom, nego samo kroz nekakvu spravu koja je bila za to napravljena.[625] Videh da su ih srela dva čoveka u haljinama koje su se sijale kao zlato, a isto tako su im se sijala i lica.[626] Upitali su putnike odakle su. Pitali su ih gde su noćili, na kakve su poteškoće, opasnosti, utehe i zadovoljstva naišli na putu. Oni su im sve ispričali.
– Još vam ostaju dve poteškoće[627] pa ćete ući u Grad – rekoše ona dvojica.
Tada su hrišćanin i njegov drug zamolili da ih prate, na šta su ovi pristali.
– Ali – rekoše – morate da pobedite svojom sopstvenom verom.[628]
Na reci
Videh zatim kako su išli svi zajedno, sve dok ne ugledaše gradske kapije. Tada primetih da se između njih i kapije nalazila reka, a preko nje nije bilo mosta. Reka je bila vrlo duboka. Kada su ugledali vodu, putnici su se zapanjili, ali ljudi koji su ih pratili rekoše:
– Morate preći, jer se drukčije ne može na kapiju. Onda su putnici upitali da li postoji neki drugi prilaz kapiji, na šta su im ovi odgovorili:
– Ima, ali su samo dvojica, to jest Enoh i Ilija išli tim putem od postanka sveta i niko više neće, sve dok ne zatrubi poslednja truba.[629]
Onda su putnici, a naročito Hrišćanin, klonuli duhom i gledali na sve strane, ali nisu mogli da nađu put kojim bi zaobišli reku.[630] Onda upitaše:
– Da li je voda jednako duboka?
– Nije! Koliko će biti duboka zavisi od vaše vere u Cara toga Grada.[631]
Prelazak
Oni onda priđoše reci i zagaziše. Hrišćanin poče da tone, te povika ka svom dobrom prijatelju Nadoljubu:
– Tonem u dubokoj vodi, talasi me zapljuskuju.[632]
– Ohrabri se brate! Osećam dno pod nogama i tvrdo je – uzvrati njegov prijatelj.
– Ah brate – reče Hrišćanin – smrtna tuga me obuzima! Neću videti zemlju u kojoj teče med i mleko.
Velika tama i strah obuzeše Hrišćanina, tako da više ništa nije mogao da vidi pred sobom. U velikoj meri je izgubio svoja osećanja, tako da nije mogao da se seti, niti da govori o slatkim utehama koje je našao na svom putovanju. Sve reči koje je izgovarao, ukazivale su na to da je njegov um i dušu zahvatio strah da će se udaviti u reci i da neće nikada ući na vrata. Oni što su posmatrali, videli su da ga mnogo muče sećanja na grehe, koje je počinio pre i posle polaska na svoje putovanje. Videli su da ga uznemiravaju aveti i zli duhovi što je potvrđivao svojim rečima.[633] Nadoljub je imao velike muke da mu drži glavu iznad vode. Ponekad bi ga potpuno nestalo, a onda bi se polumrtav opet pojavio. Nadoljub je pokušavao da ga teši:
– Vidiš li brate kapiju i ljude koji čekaju da nas prime?
– Tebe čekaju, jer ti si Nadoljub otkako te poznajem – odgovori Hrišćanin.
– Takav si i ti bio – reče on Hrišćaninu.
– Ah, brate, da sam prav, On bi sigurno došao da mi pomogne, ali zbog mojih greha doveo me je u tešku opasnost i tu me ostavio.
– Brate, zaboravio si stih koji govori o bezbož-nicima:
„Jer ne znaju za nevolju do same smrti, i telo je njihovo ugojeno. Na poslovima čovečijim nema ih, i ne muče se s drugim ljudima.“[634] Poteškoće i nevolje kroz koje prolaziš u ovoj vodi nisu znak da te je Bog ostavio, nego služe da te isprobaju i pokažu da li ćeš se setiti Njegove dobrote koju si do sada primio. To će te održati u nevolji.[635]
Onda videh kako se Hrišćanin malo zamislio. Nadoljub mu reče:
– Ohrabri se! Isus Hristos te isceljuje! Na to Hrišćanin uzviknu:
– Sad ga opet vidim, i On mi govori: „Kad pođeš preko vode, ja ću biti s tobom, ili preko reka, neće te potopiti.“[636]
Onda su se obojica ohrabrila a neprijatelj se okamenio dok nisu prešli. Hrišćanin je uskoro mogao da dodirne dno, i ispostavilo se da je do druge obale bio sve sam plićak. Tako pređoše.[637]
Put do vrha
Na drugoj obali su opet ugledali ona dva sjajna bića koja su ih tamo čekala. Kada su izišli iz reke ovi su ih pozdravili rečima:
– Mi smo služitelji, poslani da služimo onima koji će da naslede spasenje[638] – pa krenuše prema kapiji.
Sada treba da znate da je Grad stajao na visokom brdu, ali putnici su se lako popeli uz njega, jer su ih ona dvojica vodili za ruke. Svoju smrtnu odeću su ostavili u reci. Iako su zagazili u njoj, izišli su bez nje. Popeli su se dakle lako i brzo, iako je temelj grada viši od oblaka. Išli su kao po vazduhu, slatko razgovarajući i veoma utešeni što su prešli preko reke i što imaju tako divno društvo.[639] Njihov razgovor sa sjajnim bićima je uglavnom tekao o slavi toga mesta. Rekli su im da su njegova lepota i slava neizrecivi.
– Sad ste prišli Sionskoj gori i gradu Boga živoga, nebeskom Jerusalimu, hiljadama anđela, svečanom zboru... i duhovima savršenih pravednika.[640] Sada ulazite u Božiji Raj gde ćete videti drvo života, i jesti plod koji nikada ne trune. Kada uđete, daće vam bele haljine, i svaki dan ćete hodati i razgovarati sa Carem, kroz celu večnost. Tada više nećete videti to što ste videli dole na zemlji, naime, tugu, bolesti, nevolje i smrt, jer staro prođe.[641] Sada idete kod Avraama, Isaaka, Jakova i proroka – ljudi koje je Bog spasao od zla koje će doći, koji počivaju na svojim posteljama i hodaju u pravednosti.[642]
Onda ih putnici upitaše:
– Šta ćemo raditi kad stignemo u to sveto mesto?
Oni odgovoriše:
– Tamo ćete primiti utehu za svoj trud, i primićete radost za svu vašu žalost. Požnjećete što ste posejali, plod vaših molitava i suza i muka, koje ste na putu pretrpeli radi Cara.[643] Tamo ćete nositi zlatne krune i uživaćete stalno gledajući Svetoga Boga, jer ćete Ga tamo videti onakvog kakav jeste.[644] Tamo ćete stalno da štujete, zahvaljujete i kličete Onome kome ste želeli da služite na zemlji, iako uz mnogo poteškoća zbog slabosti svojih tela. Onda će vam se oči i uši radovati lepom glasu Svemogućega.
Ponovo ćete biti sa prijateljima koji su pre vas otišli i s radošću dočekati svakoga koji vas bude sledio. Tamo ćete se obući u slavu i veličanstvo i odeću u kojoj priliči da pratite Cara slave. Kada dođe na oblacima uz zvuk trube kao na krilima vetra, vi ćete sedeti pored Njega. I kada bude sudio svima koji čine bezakonje bilo anđelima bilo ljudima, vi ćete imati pravo glasa na tom sudu, jer oni su bili i Njegovi i vaši neprijatelji. A kada se ponovo vrati u grad, i vi ćete ići sa Njim uz zvuk trube, pa ćete ostati večno u Njegovom prisustvu.[645]
Kad su se približili kapiji u susret im je izišla čitava vojska nebeska. Sjajna bića su im rekla:
– Ovo su oni koji su ljubili našega Gospoda dok su bili na svetu i koji su sve ostavili radi Njegovog svetog imena. Poslao nas je da ih dovedemo, i dovde smo ih pratili na njihovom putovanju, da bi i oni ušli da gledaju svoga Iskupitelja s radošću licem k licu.
Onda je vojska nebeska snažno uzviknula:
– Blaženi su oni koji su pozvani na gozbu Jagnjetovu.[646]
Zatim su izišli da ih dočekaju Carevi trubači obučeni u belu sjajnu odeću; snažno su zatrubili, tako da se nebo orilo. Trubači su pozdravili Hrišćanina i njegovog prijatelja hiljadama dobrodošlica uz klicanje i zvuk truba.
– Zatim su ih okružili sa svih strana; neki su išli napred, neki pozadi, neki sa desne, a neki sa leve strane (kao da su ih čuvali u tim gornjim krajevima). Dok su tako išli, stalno su trubili. Ovoj dvojici se činilo kao da se samo nebo spustilo da ih dočeka. Idući i trubeći, pokazivali su pogledima i znacima da im se veoma raduju. Pošto su već bili među anđelima, ovoj dvojici je bilo kao da su već u nebu. Sa uživanjem su slušali njihove milozvučne pesme. Sada su već mogli da vide grad i činilo im se kao da sva zvona zvone u znak dobrodošlice. Ali najlepše su bile tople i radosne misli o tome da će zauvek boraviti u takvom društvu. Koji jezik i kakvo pero bi moglo da opiše njihovu radost?
Uskoro stigoše do vrata. Na njima je pisalo: „Blaženi su koji peru svoje haljine, da mogu postići drvo života i da mogu ući u grad na vrata“ (Otk. 22:14).[647]
Onda videh u snu da im sjajna bića rekoše da sačekaju kod vrata. Tako i učiniše. Ubrzo su se pojavili Enoh, Mojsije, Ilija i drugi, kojima su anđeli rekli:
– Ovi putnici su stigli iz grada Propada, iz ljubavi koju imaju prema Caru ovoga mesta. – Zatim su putnici predali svoja svedočanstva koja su primili na početku puta. Ovi ih predadoše Caru koji ih je pročitao i rekao:
– Gde su ti ljudi?
– Čekaju pred vratima – odgovoriše Mu, a Car je tada zapovedio:
Onda videh u snu da su obojica ušla. Kad su ušli, preobrazili su se i obukli u odeću koja se sijala kao zlato. Dočekali su ih sa harfama koje su im dali, da bi sa njima slavili Boga, i krunu u znak počasti. Onda čuh kako sva zvona u gradu opet zvone od radosti. „Uđite u radost Gospodara svoga.“ A zatim začuh putnike kako zapevaše jakim glasom:
– Blagoslov i čast i slava i sila u sve vekove onome što sedi na prestolu i Jagnjetu.[649]
Kad su se otvorila vrata da ih prime, pogledah unutra i gle, grad se sijao kao sunce. Sve su ulice bile popločane zlatom. Mnogi ljudi sa krunama na glavi, palmama i harfama u rukama su slavili Boga. Neki su imali krila i neprestano pevali jedni drugima: „Svet, svet, svet je Gospod Bog, Svedržitelj.“[650]
Posle toga vrata se zatvoriše, a kad sve to videh, poželeh i sam da sam sa njima.[651]
Neznalicin kraj
Dok sam tako gledao sve to, okrenuh se da pogledam natrag i videh Neznalicu kako prilazi reci. Lako je prešao i bez po muke. Naime desilo se da je tu bio neki Lažnonad skeledžija, koji ga je prebacio svojim čamcem.[652] I on se peo uz brdo do vrata, ali sam. Niko nije izišao da ga ohrabri. Kada je došao do vrata, pogledao je šta piše iznad ulaza i počeo da lupa, misleći da će biti odmah primljen. Ali iznutra su ga pitali:
– Odakle si i šta tražiš?
– Jeo sam i pio u prisustvu Cara, On je učio po našim ulicama – odgovori Neznalica.
Onda su mu zatražili svedočanstvo, ali ga ovaj nije imao.
– Šta, zar ga nemaš? – rekoše iznutra, a on zaneme. Onda javiše Caru, ali On ne htede da mu siđe u susret, nego zapovedi dvojici sjajnih bića koja su dopratila Hrišćanina i Nadoljuba u grad, da iziđu i da mu vežu ruke i noge. Onda ga uhvatiše i odnesoše kroz vazduh do vrata koja videh u brdu te ga baciše onamo.
Tako videh da je u pakao moguće dospeti i sa samih nebeskih vrata kao i iz grada Propada.[653] Zatim se probudih i videh da to beše san.
Ovde se vidi to blaženo stanje duše koja se približava cilju, i jasno ga vidi izbliza i uživa Božiju neprekidnu ljubav. Sva je srećna i blažena jer zna da je Spasitelj drži svojom desnicom i da će Ga uskoro videti licem k licu i odmarati se zauvek kod Njega. Ne svi, ali mnogi kada primete da im polako odlazi telesni život, vide jasnije svoj cilj i dobijaju sve više svetlosti u duši. Tako bi moglo svakome da bude. O, kad bi duša sve više, pa i u času same smrti imala živu i goruću želju za svojim Gospodom! Takva duša oseća blizinu raja i udiše vazduh nebeske zajednice. Vidi opasnost putovanja za sobom i raduje se što ju je Gospod preveo preko svega i što je sada teši. To su ti blaženi časovi u kojima se Gospod saginje prema svome narodu da ga okrepi i pripremi za te poslednje borbe koje ga još čekaju u reci smrti. Sećam se duša koje su bile u bliskoj zajednici sa Gospodom kada je trebalo da se pređe preko reke smrti. To što Banjan ovde predstavlja nije neka lepa priča već divna istina. Postoji ta zemlja Krasnik o kojoj svet ništa ne zna. Dr. E. Pejson (Payson) je rekao na kraju svoga života: „Kad sam ranije čitao Banjanovu knjigu o zemlji Krasnik, gde sunce svetli i ptice pevaju dan i noć, mislio sam da takva zemlja uopšte ne postoji. Sada mi je moje lično iskustvo potvrdilo da ipak postoji i da prevazilazi sve dosadašnje zamisli.“ Taj isti čovek je dao jedno od najlepših tumačenja zemlje Krasnik preko pera svojoj sestri nekoliko dana pre svoje smrti: „Kad bih hteo da uzmem Banjanove reči, mogao bih ovo pismo da pošaljem iz zemlje Krasnik u kojoj sam već nekoliko nedelja srećan građanin. Jasno vidim na horizontu nebeski grad. Njegova slava počiva na meni, njegov povetarac me blaži, njegov miris me krepi, njegovi zvuci odzvanjaju u mojim ušima i njegov duh se nalazi u mom srcu. Od njega me razdvaja samo Reka smrti koja mi se sada čini da je beznačajni potočić koji bih mogao jednim korakom da prekoračim samo kad bi Gospod Bog dao znak za to. Sunce pravednosti mi se približilo, i postaje mi sve veće i jasnije tako da ispunjava ceo moj vidokrug. Iz Njega teče reka slave u kojoj evo plivam. Kličem, ali skoro u strahu, jer se čudim kako to da Bog hoće tako da baci svoju svetlost na mene grešnoga crvića.“
Gledajući na tu ljubav Božiju u naručju svog Spasitelja mnogi su bili nadvladani čežnjom za njim, tako da im je prosto klonulo srce. I stvarno, kad gledamo na ono što nam je Gospod pripravio i što najviše želimo da vidimo, onda želimo da odemo odavde i da budemo sa Njim. Svet nam postaje sve veći teret i želimo da se što više odvojimo od njega. Ljubav prema Spasitelju postaje tako velika i goruća da slabo telo ne može da podnese silu duha. Jednom je engleski pesnik Kuper (Cowper) povikao: „Gospode! Zadrži ruku svoju, jer evo klonuh, nestaje me, umirem, od punine Tvoje drage, drage ljubavi.“
Verni blizu cilja i u snu osećaju slast nebesku. Misli su im potpuno obuzete Njime i skorim sastankom sa Njim. Kad bismo i mi tako razmišljali o Bogu, tada bismo mogli mnogo da kažemo o toj blagoslovenoj zajednici što bi i drugima donelo mnogo blagoslova. Baštovan, to jest Sveti Duh, otkriva onima koji veruju, sve što im je Spasitelj pripravio. (Pes. 7:9).
Koji su to ljudi? To su anđeli koji su poslani da služe onima koji će naslediti spasenje (Jev. 1:14). Oni prate verne na njihovom putovanju. Njihova služba će biti otkrivena onda kada nam se pokaže sva Gospodnja namera za nas. Kod vernih se buka ovog sveta sve manje čuje, tako da duša može sve jasnije da primi zvuk tog najlepšeg grada – „i hiljade anđela i duhovi savršenih pravednika“ (Jev. 12:22-23).
Kakve su to poteškoće? Smrt i strah koji dolaze iz nevernog srca. Kad bismo verovali – čvrsto verovali, tada ni smrt ne bi mogla da nam predstavlja poteškoću. Verom se savlađuju strah i užas smrti.
Ima dve stvari koje moramo sami da doživimo i koje ne može niko da učini za nas: nanovo rođenje i prelaz preko reke smrti. Kao što se kod nanovo rođenja zahteva tvoja vlastita vera, tako se i kod smrti traži jedino tvoja vera u Gospoda koji je Knez života i pobednik nad smrću. Da li te je strah od smrti? Da li se bojiš da ideš putem kojim ranije nisi išao? Ne boj se! Taj isti Isus koji te je našao u suvoparnoj pustinji ovoga sveta i milostivo te vodio dosada, neće te ostaviti ni na pragu reke smrti, nego će ići sa tobom i prevešće te na drugu obalu nebeskog Hanana.
„Jer mi, koji smo u šatoru, uzdišemo opterećeni, zato što ne želimo da se svučemo, nego da se preko ovoga obučemo, da život proguta ono što je smrtno“ (2. Kor. 5:4).
Kakav je bio život vere onoga koji veruje, takva će biti i njegova smrt. Ko veruje, voda će mu biti plitka, a ko sumnja, proći će i na kraju kroz mnoge jade. To ne znači da će telesne bolesti zbog toga biti manje ili veće. Gospod vodi mnoge verne kroz velike bolesti, dok mnogi neverni umiru bez bolovanja. Zato nemoj da misliš da prisustvo ili odsustvo bolesti znači osudu ili blaženstvo. Mnogi koji su kao Lazar umirali u bolesti i jadu, bili su odneseni u naručje Avraamovo, a mnogi koji su otišli možda bez i najmanjeg bola, našli su se u paklu. Ono što je potrebno to je čvrsta vera u Gospoda Isusa Hrista.
Hrišćanin je prošao kroz razna iskustva ali je na svršetku još uvek tako stešnjen i gonjen! Izgleda da je Banjan očekivao da će strah i jad da ga muče i na vratima smrti. Tako se i dešava mnogima (iako je Banjan završio svoj život u obilnom miru), koji su uživali veliku milost da su ipak na kraju strašno bili napadani i mučeni od Satane. Tako je znameniti Božiji sluga Sperdžen (Spurgeon) koji je hiljade ljudi doveo Gospodu, proveo za poslednjih dana svoga života teške časove. Kraj mu je bio slavna pobeda! I u času smrti svima mora da bude jasno da spasenje nije od nas i naše zasluge već od Božije blagodati, da u nama nema ničeg dobrog i da je jedino krv Isusa Hrista naša zaštita i pobeda. U našim srcima se krije mnogo samoljublja – voleli bismo da naše umiranje bude slavno i da o nama ostave slavno svedočanstvo. Ali Gospod želi da samo On bude proslavljen, i zato mora neprestano da nam ukazuje na našu propadljivost i grešnost, da bi On sam primio silu i bogatstvo i premudrost i slavu i čast i blagoslov (Otk. 5:13). Ne možemo nikako drukčije da pobedimo, jedino krvlju Jagnjetovom (Otk. 12:11). On je pobedio, zato neka je proslavljeno Njegovo ime!
U nevolji se pokazuje prijatelj. Dragocena je i u poslednjim borbama prisutnost prijatelja koji stoje na čvrstoj steni spasenja i znaju da im drže glavu iznad vode. To je značenje poseta umirućim vernicima. Ne da plaše i zastrašuju onoga koji umire, već da ga teše i ukazuju mu na Hrista Spasitelja. Vredno je imati kod sebe ljude koji često spominju krv Isusa Hrista. Da li si i ti često kod kreveta umirućih? Nećeš biti od koristi ako sam ne stojiš na steni večnog spasenja. Ako se sam spremaš za smrt, sećaj se Božije dobrote koju si već primio u Hristu, jer koga On ljubi, ljubi ga večnom ljubavlju!
I tako pređoše! Blagosloveni prelaz. I ti ćeš preći samo ako veruješ! Kad verom gledaš na Isusa, ućutaće Satana koji te je uznemiravao dokle god je mogao. Kad gledamo prema cilju čini nam se da je još daleko, a pored toga razdvaja nas reka preko koje nema mosta nego mora plivanjem da se prebrodi. Srce nam se plaši i duša uzdiše. Ne boj se! Gospod će da te prevede. Preći ćeš!
Kakva će to biti radost kad skinemo smrtnu raspadljivost koja nas svuda sputava, vezuje i zadržava. Kakva slast kada nam se oslobodi duša koja je tako čvrsto uznemirena telesnim napadima. Možemo li to da zamislimo? Da bismo mogli da uživamo slobodu neba, moramo da skinemo raspadljivost i obučemo neraspadljivost i besmrtnost.
Kakav je to divan pogled za onoga koji veruje u slavnu budućnost! Zaista vredi da se odreknemo svega što bi nas zadržavalo na putu, i da izaberemo taj dobar deo koji nam nikad neće biti oduzet. Vredno je ići prema cilju, makar i kroz mnoge žalosti, plač i borbe. Da li si i ti izabrao cilj večnog života? Da li si na putu tom blaženom cilju? Kuda ideš? Juda 1:14, Dan. 7:9,10; 1. Kor. 6:2,3; 1. Sol. 4:13-17.
Kakve su Gospodnje zapovesti? „Pokajte se i verujte Evanđelje.“ Jer samo oni koji su se stvarno pokajali i uzverovali u Evanđelje imaju pristup k drvetu života. „A svima, koji ga primiše, dade moć da postanu deca Božija, – onima što veruju u njegovo ime“ (Jovan 1:12)
Da li i ti želiš da imaš udeo u toj slavi koju apostol Jovan predstavlja u svom Otkrivenju? Svi koji se obrate Gospodu Isusu Hristu i idu Njegovim putevima zaista će naslediti sve. Mnogo ih je koji su nas prestigli i svi su kod Božijeg prestola skupljeni, jer su ubelili svoje haljine u krvi Božijeg Jagnjeta! U tom velikom zboru mogu i ja da imam mesto! O neka bude hvaljeno i uzvišeno ime nad svakim imenom, ime mog Spasitelja Isusa Hrista!
Nije se bojao smrti i bez ikakve smetnje je prešao na drugu stranu. Tako mnogi ljudi mirno umiru. Idu mirno oslanjajući se na svoje zasluge. Drugi su opet utvrđeni u svom lažnom miru i tako odlaze bezbrižno. Drugima opet služi za prevoz preko reke smrti lađa lakomislene utehe propovednika ili sveštenika koji su poslužili večeru Gospodnju ili pričest i uspavali onoga što umire, koji se dakle oslanja na ljudsku utehu i umire u lažnom miru.
To je vrlo važna primedba. Tako blizu neba pa ipak u pakao! Banjan ovako govori o takvom neznalici: „Može da bude član crkve i da bude sačuvan kao nemudre devojke bez spoljašnje mrlje greha. Može da ima i svetiljku a ipak da izgubi svoju dušu. Takvi mogu da imaju razne časti u crkvenom redu; kao Juda koji je čuvao kesu, ili kao Dimas. Mogu da budu propovednici i sluge evanđelja sa posebnim darovima i anđeoskim glasom. Mogu da govore i tajne stvari pa opet da umru pod kletvom. Mogu da prorokuju a na kraju da završe kao Valaam. Mogu da zadrže svoja mesta sve dok ih Gospod ne otkrije, i mogu slobodno da kažu: „Mi smo jeli i pili pred tobom, a ti si učio po našim ulicama“ (Luka 13:26). „Nismo li prorokovali u tvoje ime, i u tvoje ime izgnali demone i u tvoje ime mnoga čuda učinili?“ (Matej 7:22). A ipak će jedni biti izbačeni napolje. Nemoj i ti da se nadaš u toj lažnoj nauci, već govori sa potpunom sigurnošću: „Znam da me je Gospod Isus očistio od greha i učinio me Svojim detetom.“
