Већ смо видели да служитељ речи мора да говори у складу са Божијом претходном речју и са тумачењем од Светог Духа. Сада ћемо учинити један корак даље: служитељ речи мора да испуни још један основни услов – мора да поседује откривење. Без духа откривења нико не може да буде служитељ речи. Требало би да он има и откривење и помазање Светог Духа да би служио Божију реч.
Прво
Библија је дивна књига. Њена посебна карактеристика налази се у чињеници да говори људским речима, па ипак је истинита Божија реч. Иако су је написале људске руке, ипак се препознаје да их је написала и Божија рука. Многе њене речи, изрази и изјаве све је то Богонадахнуто. На изворном језику „богонадахнуто“ (2. Тим. 3:16) је „од Бога задахнуто“. Библија је од Бога задахнута, јер су „људи ношени Светим Духом говорили од Бога“ (2. Пет. 1:21, ССП). Када је Бог стварао небо и земљу створио је човека од земаљског праха; али човек није био жива душа све док му Бог није задахнуо дах живота. Иако је Библија написана људским рукама и изговорена људским устима, Бог ју је ипак задахнуо и учинио је живом књигом. То је постала жива реч коју је изговорио живи Бог. Ово је значење инспирације у Библији.
У Библији постоје људски елементи и људске речи. Многи, док читају Библију, дотичу ове елементе и речи, али често пропуштају оно што Бог намерава да каже њиховим посредством. Посебност ове Књиге је њена двострука карактеристика: С једне стране Библија има своју спољашњу љуску – физички део Библије – сличан оном делу човека који је направљен од земаљског праха; с друге стране она има свој духовни део, оно што је у Светом Духу, оно што је Богом задахнуто и изговорено од стране Бога. Спољашња љуска је нешто што потиче из човечијег памћења (отуда то човек може да запамти), из људских уста (отуда се може чути човечијим ушима), што је написано људским језиком (може се схватити човечијим разумом), а исто тако и човек је то изговорио као доктрину или учење (тако да већи број људи може да је запамти, разуме и објављује). Ово је међутим спољашност – љуска Библије, оно што је само физичке природе. Чак су и доктрина и учење укључени у ово подручје, јер спадају у физички део Књиге које мудар човек може да запамти и разуме. Али Библија има још један део. „Речи које сам вам ја рекао, дух су и живот су“ (Јован 6:63). Ово је духовна и животна страна. Бог је тај који говори у човеку. Ни мудри ни разумни људи то не знају. Да би се то схватило потребни су други органи осим очију, ушију или мозга.
Служитељ речи не треба да служи цркви са физичким делом Библије. Он ће служити духовни део. Онај ко служи само физичким делом, није слуга Божије речи. Да није било физичке стране Светог писма, лако би се могло решити питање да ли је неко служитељ Божије речи. Но будући да Библија има физички део састављен од људских елемената, и будући да човек може тако да је разуме и прихвати, јављa се велика опасност и потешкоћа. Човек може да користи своје људске елементе за објављивање свега што му у Библији одговара, сматрајући то службом речи. Он само бира људске елементе Библије и износи их пред црквени скуп. Пошто је оно што он проповеда несумњиво библијско, правоверно и фундаментално, он себе сматра као да служи цркви Божијом речју. Међутим, требало би да знамо да такви људски аспекти не припадају духовном делу Библије и стога представљају ствари које се налазе у сасвим другој области.
Неки млади људи мисле да ће несумњиво разумети Божију реч ако само уче грчки, не схватајући да многи грчки стручњаци мало или ништа не разумеју о правој Божијој речи. Не разумеју Стари завет сви они који познају хебрејски језик, нити они који познају хебрејски и халдејски нису неминовно добро упознати са Књигом пророка Данила. У Библији постоји реч која је изван грчког, хебрејског или халдејског. То је реч коју сви служитељи желе да знају. То је Божија реч. Једно је познавање језика, али познавање Божије речи је нешто сасвим друго. Човек никада не треба да заварава себе мислећи да може да буде служитељ Божије речи ако само чита Библију. Питање није да ли је он читао Библију, него:како је читао? Божију реч треба чути пред Њим, Његов глас треба препознати. Само они који су то доживели могу да буду служитељи Његове речи.
Позвани смо да проповедамо еванђеље, а не да представљамо позадину еванђеља. Ми служимо људима еванђељем, а не аргументима о еванђељу. Библија пружа позадину еванђеља; то је основа Божијег говора. Бог је заиста једном проговорио у Библији. Али данас Он мора још једном да задахне писану реч да би је оживео. Божији дух мора да је задахне и оживи. Само посредством откривења Библија ће постати жива. Речи у Библији и библијска реч оживљена данас прилично су различите. Каква је Божија реч? То је оно што Бог данас говори, а не оно што је некада говорио. Некада је Он говорио; и тако имамо прошлу Божију реч. Сада нам је ипак потребно да Он поново задахне Своју претходну реч. Божија реч је више од онога што је Он некада изговорио; поред тога то је реч коју Он данас говори.
Сетимо се да Божија реч обухвата две различите области. Једна укључује слова и речи, са доктрином, знањем, учењем, врстама и различитим библијским истинама. Човечије уши могу да чују ствари у овој области, он може да их запамти својим разумом и да их пренесе својим устима. Ово је физичка област.
На пример, можда сте чули да је Аврааму његова вера урачуната као праведност. Бог сматра веру као праведност. Могуће је да подржите ово учење, а ако је снажна ваша моћ памћења и разумевања, ову изјаву можете чак и да пренесете другима. Ви само говорите физички спољашњи део речи, али то се не може сматрати службом Божије речи.
Запазимо да је Библија оно што је Бог једном рекао, оно што је Свети Дух једном задахнуо. Кад се објави библијска реч, неки људи ће наићи на Божију реч, док ће је други можда потпуно пропустити. У Павловом писму верницима у Риму налазимо две ствари. Једна је физичка страна његове Посланице, оно што можемо да читамо споља, написано можда мастилом направљеног од биљног сока и записаног на јагњећој кожи. Када верници у Риму приме ово писмо, могли би да прочитају само слова посланице. Оно што би тада имали била би само Павлова посланица, а не Божија реч. Али ако би Божији дах још једном задахнуо посланицу за време њиховог читања – задахњујући реч по реч – онда би они увидели колики су грешници и како их вера може оправдати. Веровали би у Божију реч и прихватили би је као такву.Ово представља службу речи. Док читају, сусрећу другу реч, ону коју је Павле покушавао да пренесе у посланици. Могуће је да они који су паметни и и имају добро памћење буду толико упознати са посланицом да могу дословно да је изрецитују, па ипак би могли да буду потпуно неупућени у оно шта је у ствари оправдање вером. Они можда чак знају и учење о оправдању вером, а да ни на који начин не дотакну његову стварност. Да, људи могу да дотакну физички део Библије, а да ипак не дотакну њен духовни дупликат. Они само дотичу библијско учење без дотицања његовог садржаја. Они познају само спољашњост Божије речи не познавајући њен живот.
Два
Шта је инспирација? А шта је откривење? Инспирација значи да је Бог једном задахнуо Библију. Без инспирације ништа се не може написати тако да постане део Библије. Следствено томе, инспирација је темељ Библије. Бог је инспирисао Павла да напише Посланицу Римљанима; то јест Бог га је надахнуо да би могао да je напише.
А шта је откривење? Откривење значи да Бог поново надахњује Своју реч када читам Посланицу Римљанима две хиљаде година касније, да бих могао да је знам као Божију реч. Инспирација се дала само једанпут; откривење се даје више пута. Под откривењем подразумевамо да данас Бог поново надахњује Своју реч, Свети Дух ми даје светлост; помазање Светог Духа је на овој речи тако да још једном видим оно што је Павле видео у Своје време. Бог чини нешто данас да би оживео јучерашњу инспирацију (надахнуће). Ово је огроман догађај! То је веома славан чин!
Још једном, шта је откривење? Откривење се догађа када Бог поново активира Своју реч Својим Духом тако да она може да буде жива и пуна живота као у време када је први пут написана. Као што је у почетку Бог употребио Павла пуног живота, за писање и тако реч постала жива, тако је и данас Свети Дух још једном помазао и испунио Своју реч да би ова имала исту силу, светлост и живот као што је то и раније имала. Ово је откривење. Узалудно је да се само чита, јер нека особа може да чита ту Књигу, а да никада не чује да јој Бог говори. Библија је Божија реч: Бог је заиста једном изговорио те речи. Али да би оне заживеле човек мора да замоли Бога да изнова говори. Када Бог поново проговори, нешто ће се догодити – Божија реч, светлост и живот ће изаћи на видело. Уколико нема овог поновног говорења, Библија ће остати запечаћена књига.
Претпоставимо да се стотину браће и сестара окупи на неком састанку. Бог тамо говори. Међутим, не чују сви Његову реч. Сви чују глас и реченице, па ипак неки чују Божију реч, док је други не чују. Неки се сусрећу са нечим у обе области; неки сусрећу нешто само у једној области. Неки су чули учење, истину или аргумент изражен гласом; схватају и ако им је памћење добро могу то да понове другима; па ипак они можда нису чули Божију реч. Чути Божију реч је нешто потпуно другачије. Божија реч није само доктрина или учење. Морамо да чујемо нешто изван онога што физички чујемо. Ово додатно слушање долази од тога шта нам је Бог проговорио. Ми смо то чули и прихватили; можемо да захвалимо Богу што нам је дозволио да чујемо Његов глас. Тако знамо да смо се несумњиво с нечим срели.
Ево још једне илустрације. Стотину људи можда слуша еванђеље. Њих деведесет и девет може да разуме значење, доктрину, учење и истину о ономе што је изречено, па чак могу и да климају главом и да показују своје одобравање; али можда само једна особа схвата то учење и реч која је изван онога што је представљено. Та особа, чувши Божији глас, погнуће своју главу и молиће се овако: „О Боже, ја сам грешник, спаси ме!“ Само је тај човек чуо Божију реч; деведесет и девет је дотакло само људску и физичку страну речи. Колико се само ове две области у основи разликују.
Исто важи и за Библију. То је заиста Божија реч. Бог је једном говорио посредством Павла, посредством Петра и посредством Јована. Али када их неко данас прочита, он може да стекне све речи, изразе, доктрине, истине и учења, али му Бог није проговорио. Он може да чита Библију десет година, а да никада не чује како му Бог говори једну једину реч. Зар нисте чули да људи признају: „Читао сам Библију двадесет година, али данас морам да признам да не знам апсолутно ништа о њој.“ Или сте чули да је неко рекао: „Читао сам Библију пет (или десет) година. Мислио сам да све знам. Али једног дана сам примио Божију милост; Он ми је говорио; тада ми је постало јасно да раније ништа нисам знао.“ Сви они који су искусни знају разлику коју смо овде описали.
У служби речи мора да постоји Божија реч мимо човечије речи; поред тога што човек отвара своја уста, Бог мора да отвори Своја. Ако би Бог држао Своја уста затворена, ништа духовно не може да се деси. То су два супротна света. Један је свет доктрине, истине, учења, слова, језика, начина изражавања; они који су марљиви, паметни и мудри и који имају добро памћење, можда ће моћи да схвате тај свет. Али други свет је потпуно различит, јер Бог поново говори оно што је раније изговорио. Видимо ли сада разлику? Библија без грешке бележи оно што је Бог некада обећао, али Божија реч данас је оно што нам Он поново говори и што је раније рекао. У Божијој речи постоји потреба да нам Он поново говори; у Божијем светлу треба да постоји још једно просветљење од Њега; у Божијем откривењу чека се ново откривање онога што је већ откривено. Ово је темељ службе Божије речи.
Да бисмо помогли некима којима можда још увек није јасан однос између Божије речи и речи откривења у данашње време употребићемо следећу илустрацију. Претпоставимо да си имао искуство да је Господ говорио кроз тебе. Иако твоје излагање можда није било силно, барем си имао осећај да ти је Господ за то време дао неке посебне речи. Имао си помазање Светим Духом. Два месеца касније нађеш се у сличној ситуацији, суочавајући се са истом врстом људи који имају исту врсту потребе. Уверен си да им сада можеш помоћи, зар није истина да си пре само два месеца „успешно“ говорио таквој групи људи? Па ипак данас, када престанеш да говориш, осећаш се поражено и немоћно. У чему је проблем? Проблем је у томе што си претпостављао да би, ако изговориш исте речи као и раније, Свети Дух трајно помазао оно што је некада помазао. Али ово, на твоје изненађење, није била истина. Нема гаранције да ће реч коју је претходно помазао Свети Дух поново бити помазана сваки пут када се изговори. Сетимо се да реч откривења коју смо раније примили не гарантује да ће увек бити таква реч кад год се изговори. Реч остаје, али откривење не остаје. Можеш да поновиш реч, али не можеш да поновиш откривење или помазање. Откривење и помазање су у Божијим рукама. Можеш само да понављаш речи, не можеш да се сетиш откривења. Данас проповедаш грешнику Еванђеље по Јовану 3:16, и он ће се можда спасити. Након тога сретнеш другу особу – можда у истој просторији – и њој други пут објављујеш исти библијски стих. Међутим, овај пут Свети Дух ћути, па човек остаје неспасен. Свето писмо се није променило. Питање је у томе има ли или нема помазања или откривења.
Треће
Сваки служитељ Божије речи мора да савлада једну лекцију. Ја нисам служитељ речи због тога што разумем нешто од речи које се налазе у Библији, не зато што донекле видим истину у Библији, нити зато што сам у стању да цитирам стихове из Светог писма. Морам да разумем, видим и умем да цитирам, али осим тога постоји још један основнији захтев. Поседовање или недостатак поседовања овог основног захтева одређује да ли имам службу речи. Овај одлучујући фактор је откривење од Светог Духа. Служба речи захтева откривење од Светог Духа. Не мора да постоје само сличне речи; мора да постоји и одговарајуће откривење. Одсуство одговарајућег откривења прекида присуство службе. Ово морамо да знамо дубоко у свом срцу.
Да би данас обезбедио резултате сличне онима које је учинио раније, Бог мора поново да говори. Реч која се може поновити је делотворна само када је поново помазана од Бога. У овоме можемо да видимо уравнотежену истину. С једне стране, Бог поново користи оно што је раније говорио. Онај који данас проповеда Божију реч не тражи независно нове речи, него своју службу заснива на старој речи коју је Бог претходно дао. Међутим, с друге стране, оно што он проповеда није стара реч. То је иста реч, па ипак није потпуно иста. То је иста реч пошто Бог неће да говори ако нема праве основе, јер је Божија реч једна. Ипак, то није иста реч јер сада постоји свеже помазање и ново откривење од Светог Духа. Без новог помазања и откривења које долази од Светог Духа иста стара реч неће дати исти резултат. Ова равнотежа – старог и новог – мора пажљиво да се одржава пред Богом.
Пред човеком је велико искушење, а то је да он само настоји да изговори исту реч. Он мисли да ће тако говорећи имати исту силу, светлост и откривење. Међутим, нека нам буде јасно да су то потпуно различити светови. Неко може да користи исту реч са истом истином, сведочењем, примером и излагањем – јер се оне могу поновити – оне су унутар људске способности репродукције; па ипак Бог можда неће повратити њену делотворност. Можда ће неко бити у стању да понови спољашње ствари, али није у потпуности у стању да репродукује унутрашње ствари. Божији свет остаје Божији, док човечији свет припада човеку.
Можда ће један пример да разјасни поенту. Начело Божијег говорења исти је као и начело о васкрсењу. Шта је васкрсење? То није давање живота, него је то живот из смрти. Када се дете роди, оно не васкрсава; тек када мртвац изађе из гроба долази до васкрсења. Јаирова кћерка, син јединац удовице из Наина, и Лазар, сви су ваксрсли јер су прво умрли, а затим су се повратили из мртвих.
На начелу васкрсења се служи Божија реч. Некада давно Бог је ставио живот у Своју реч. Данас је овој речи потребан нови живот од Бога. Ово је начело васкрсења – сасвим другачије од начела стварања. Прво говорење је у складу са начелом стварања, али данашње служење речи је другачије. Божија реч је већ овде, али Бог мора поново да говори. Када Бог поново стави живот у реч да би је оживео у човеку, то је васкрсење. Узмимо на пример Ааронов штап који представља васкрсење. Сви штапови поменути у причи су једно време били живи, јер су били направљени од дрвета. Међутим, живот их је напустио, па су постали мртви штапови. Када су стављени пред ковчег завета, једино је Ааронов штап напупео, процветао и донео род. Ово је васкрсење.
Божија реч стоји на тлу васкрсења. То није одсецање неког другог штапа, него цветање првобитног штапа. Пошто је Божија реч једна и једина, нико не може да проповеда Његову реч ако одбаци Библију. То је још увек исти штап, али је у њега ушло васкрсење. Штап мора да буде исти, пa ипак живот мора да уђе у њега по други пут. Реч је иста, па ипак живот увек изнова пролази кроз њу. Само када реч сваки пут прима живот, светлост и откривење, она је жива. Ко год одбаци Библију и сам је одбачен од Бога, јер је одбацио Божију писану реч. Целокупно Писмо је надахнуто од Бога и стога мора да се поштује. Без Библије као темеља не може да буде чисте вере нити било каквог Божијег откривења. Па ипак, чак и уз реч Библије, човек мора да тражи даље откривење и просветљење од Бога.
Начело је следеће: једно надахнуће, али је много откривења; једна реч, али је Бог стално изговара; једна Библија, али често помазање Светог Духа. Тако је успостављена служба Божије речи. Кад год недостаје помазање, просветљење и откривење, оно што остаје само је спољашње излагање Светог писма – служба речи је престала. Ово морамо пред Богом да узмемо у обзир. Заиста су корисни човекова марљивост, памћење, разумевање и оштроумност, али ово само по себи није довољно. Да би било делотворно, мора да постоји Божија даља милост и обновљено говорење. У ствари, уколико Бог није вољан да говори, људи никада неће чути Божију реч. То је нешто изван људске могућности. Ако Господ ћути, излагања свих служитеља су узалудна. Стога је од веома велике важности да Господ говори. Свако ко је научио да говори у духу увидео је крајњу бескорисност људске способности. Речи могу да буду исте, чак изгледа да тон или осећај одговарају, али оно што се изговара могло би веома да се разликује.
Немој никада да заборавиш да Бог мора да изговара Божију реч. Библија је Божија реч и захтева да Он поново говори. Задатак служитеља је да дозволи Богу да говори посредством њега. Он мора да служи Богу у том духовном домену. Служење Божије речи и служење теологије раздваја непремостива провалија. Кад год слушаш неку проповед, не обраћај пажњу само на исправност доктрине, учења или истине. Не размишљамо олако о овим стварима, али сви који су научили пред Богом и отворили очи траже нешто више. Можда онај који говори има врло добре мисли, али једноставно нема Божију реч. Други говорник можда није толико надарен за размишљање; он ипак има Божију реч у свом излагању. Да ли Бог говори или не говори, чини велику разлику.
Ако браћа данас савладају ову лекцију, у цркви неће бити таквог пренаглашавања дарова; напротив људи ће више размишљати о служби. У данашње време невоља је у томе што многа млада браћа и сестре не знају како о нечему да разлучују; стога су дарови посебно добродошли у цркви док се служба занемарује. Речи могу да буду потпуно исте, али без обзира на то, области су потпуно другачије. Они који су способни да расуђују могу то да кажу. Један брат је једном рекао: „Проповедао сам оно што је тај и тај брат проповедао!“ Имао је генијалан ум; мислио је да је успео у проповедању као онај други; заправо није знао у којој области је говорио. Неки говоре разумом, други духом. Они припадају различитим световима.
Четврто
Из историје цркве можемо да видимо да је у време Мартина Лутера Бог започео дело обнављања. Он је започео подизањем Лутера и његових савременика да обнове истину о оправдању вером. Много касније, нарочито после 1828. године, обновљено је много више истина. Данас, у срцима оних који широм света воле Господа, постоји једно питање: колико је Господ напредовао на овом путу обнављања?
Говорити оно што су апостоли говорили и објављивати истине које Библија износи не треба сматрати обнављањем. Објављивање новозаветне истине можда неће донети новозаветно откривење, нити пак проповедање апостолских порука обавезно подразумева и преношење њихових речи. У данашње време многи могу да проповедају о крштењу не знајући шта је то крштење; могу да објашњавају полагање руку неразумевајући његово значење; могу да говоре о цркви, а да заправо не увиђају шта је то црква; и могу да се дотакну послушности непризнавајући Божији ауторитет. Не закључуј да иста тема значи исти садржај или да иста реч даје исту суштину. Велики део проповедања се обавља у области слова речи. То није служба речи.
Да би био новозаветни служитељ, човек мора да има новозаветно откривење речи. Тек у време када примамо исто помазање као и апостоли, имамо службу речи. Свако ново откривење, идентично апостолском откривењу, пружа нам службу одређеног времена. Пуко понављање апостолских речи не даје нам исту Божију реч коју су они имали, јер је Божија реч нешто далеко узвишеније. Претпоставимо да тренутно постоји црква која је намамљена на исти начин на који су и Галати били намамљени. Како би јој ти помогао? Можеш ли само да прекопираш Посланицу Галатима и да им је пошаљеш? Павле је писао Посланицу Галатима, и Галати су из ње примили Божију реч. Ако би данас послао примерак овог писма тој цркви, вернике би могле да дотакну твоје преписане речи – али не и Божија реч. Могуће је да људи упознају Библију, а да ни најмање не упознају живот. У ствари, ово је прилично честа појава. Људи дотичу слово које Бог користи, али не и Божију реч. Они дотичу Богом надахнуту Библију, али не и откривење од Светог Духа.
Браћо, зашто многи данас читају Библију, али немају много користи од тога; многи проповедају Библију, али ретко имају Божију реч? То је зато што се људи сусрећу само са спољашњом љуском Божије речи. Наилазе на оно што је Бог једном рекао, али им ипак недостаје да поново говоре о Богу кроз Његову забележену реч.
Требало би да видимо да је навођење Бога да говори посредством Библије одговорност служитеља речи. Човек мора да буде особа посредством које Бог може да говори. Када отвара Библију и говори, људи морају да чују више од онога што Књига каже; морају у ствари да чују Божији глас. Ако слушаоци намерно затворе свој дух, срце и разум, они се оглушују о Божији глас; па ипак ако су вољни да буду приступачни, не могу а да не чују Његов глас. Ако људи не чују Божију реч када излажемо библијска учења, то указује на наш потпуни неуспех као служитеља речи. Када прави служитељ речи проповеда из Библије, Бог је вољан да говори људима. Тада ће људи осетити да им је Бог данас говорио и биће потпуно потчињени.
Данашње сиромаштво цркве је проузроковано сиромаштвом служитеља. Ти можеш да кривиш друге зато што немају више откривења, али зашто имти не даш откривење? Твоја дужност је да им даш откривење. Можеш да оптужиш цркву за сиромаштво; међутим, зашто јој не дајеш потребно изобиље? Твоја одговорност је да обогатиш цркву. Делотворност служитеља речи показује се тиме што омогућава људима да чују Божију реч, а не само реч Библије. У његовим устима реч Библије постаје Божија реч. То су живот и светлост, а не само слово. Како неко може да буде у толикој заблуди и сматра да је способност проповедања библијских учења и излагања библијских стилова квалификација за служитеља речи? Онај ко проповеда на тај начин другима даје само спољашњу љуску Библије. Такав се не признаје као служитељ речи.
Неки износе да је цркви потребно откривење; признајемо ваљаност овакве сугестије; али испитајмо ко ће цркви да пренесе откривење. Не можемо сву одговорност да свалимо на браћу и сестре. Ово сиромаштво Божијих слугу чини цркву сиромашном. Недостатак пророка и визије лишавају Божији народ светлости. Пошто Бог осветљава цркву посредством Својих служитеља, њихов задатак је огроман.
Никада немој да претпостављаш да си наследник апостола, будући да говориш истом библијском речју као некадашњи апостол. Никако! Ти си прави наследник апостола само када примиш исто откривење и помазање као што су га и апостоли примили. Одлучујући чинилац није у проповедању истог учења, него у примању истог помазања. Шта може да буде озбиљније у цркви од тога да нема ко да снабде људе Божијом речју, откривењем и светлом? Служитељи речи морају да буду одговорни за снабдевање цркве Божијом речју. Служитељ је онај у коме постоји светлост, откривење и помазање Светог Духа. Када такав устане и говори о Библији, Бог је вољан да говори кроз Библију. Овако служитељ снабдева цркву Божијом речју.
Тренутни проблем се налази управо овде: многи могу да проповедају Библију, али Бог не говори. Познавање речи из Библије прилично се разликује од добијања Божије речи. Можеш данима да читаш Библију а да ти Бог не говори. Онда ти једног јутра Господ проговори. Све се мења и постаје добро. Ти узвикујеш: „Ах, годинама сам читао Библију са таквом нејасношћу да буквално ништа нисам знао – али сада знам.“ Отуда је одлучујући чинилац да ли Господ говори или не говори.
Неки људи никада немају духовну проницљивост осим у тренутку када су спасени. Пошто им Бог није много говорио, природно су им непознате духовне ствари. Или, одређена особа може да чује поруку чак десет пута на састанцима без икаквог утиска; онда једног дана чује неког брата како поново даје исту поруку, и што је чудно, не може да је поднесе. Ово доказује да је десет пута чуо само реч Библије, док је овај пут чуо Божију реч. Какве ли разлике! Шта је Божија реч? То значи да Сам Бог излази. Бог мора да ти говори, а такође мора да говори и посредством тебе. Ако Бог ћути, онда нећеш имати начина да пренесеш Његову реч. Стога служитељ мора да буде онај који има откривење од Бога.
Сви проблеми који се тичу изграђивања цркве како би Христово тело могло да достигне пуни Христов раст и да буде једно у вери усредсређени су на служитеље речи. Бог жели да изгради Своје служитеље да би они могли да обављају дело службе. Не открива ли нам Ефесцима 4 да се пуни раст и јединство цркве остварују делом службе? Данашњи проблем је недостатак служитеља. Могуће је да је много проповедања, а да је при том ипак ослобођено мало Божије речи. Чињеница да Божијем народу тренутно недостаје светлост и откривење, одговорност је коју не можемо да пребацимо на плећа друге браће и сестара. То што проповедници нису објавили реч, разлог је зашто грешници нису спасени, а верници нису изграђени. Ако су служитељи неспособни, како можемо да очекујемо да ће црква бити способна?
Основни проблем је у томе што смо затворени за Божије откривење. Пошто смо непросветљени, не можемо другима да помогнемо на путу ка просветљењу. Проблем је у нама, а не у њима. Ово је врло озбиљна ствар. Један од разлога преовлађујуће немоћи цркве је тај што наш Господ не налази пут посредством нас. Господ сада тражи служитеље Своје речи. Божија реч није ретка, нити се његова светлост смањила; проблем и недостатак је у људима. Бог није у стању да се покаже посредством нас, и Његова светлост је блокирана у нама.
Колико је само апсурдно да многи такозвани Божији представници чак и не очекују да говоре Божију реч, нити очекују да ће се Он открити док проповедају Библију. Целокупни њихов интерес је да покажу учење које формулишу. Они су првенствено ако не и потпуно заинтересовани да пренесу неко своје учење и своје сопствене добре мисли. Све док се њихова учења или мисли ослобађају, они су задовољни. Али не заборавимо да Божија реч представља Божије иступање. Ако Он не изиђе, људи чују самотвоје речи. Кад Он иступи, људи почињу да добијају откривење. Без Бога, све што се каже само прелази са једне особе на другу, са уста на уста, из једног мозга у други.
Браћо, да ли сте видели разлику између проповедања библијске речи и допуштања да се Бог открије људима? Видите ли да, иако су вам многе речи најлогичније, најоштроумније и најдрагоценије, да Бог ипак не говори у њима? Ако и када то схватите, не можете а да не паднете пред Бога, рекавши: „О Господе, не желим да обављам дело које је лишено откривења, оно које не може да пренесе откривење другима не желим да радим.“ Немој да будеш професионални проповедник. Када постанеш професионалац, не говори зато што имаш нешто да кажеш од Бога, него зато што си дужан да нешто изговориш. Ако не живиш пред Богом, не можеш да будеш служитељ речи. Бог мора да добије своје слуге међу нама. Нека нам Он подари милост да бисмо добили откривење у Његовој речи и да бисмо га пренели другима. Шта друго можемо да тражимо осим Божије милости? Ако је све што имамо само књига – штавише и Библија – она је мртва. Служитељ речи мора да служи у складу са Библијом – па ипак му је потребно нешто више; треба му откривење од Светог Духа.
Браћо, научимо се да очекујемо помазање Светог Духа. Морамо често да се молимо овако: „О Господе, још једном помажи и дај ми Своју реч.“ Када устанемо да говоримо, рецимо Господу: „О Господе, помажи реч коју ћу изговорити.“ Данас је време да затражиш милост. Како су само служитељи неуспешни да пренесу Божију реч људима! Сиромаштво служитеља доводи до сиромаштва цркве. Много је оних који размишљају о истини и знању; мало је оних који траже откривење. Није ни чудо што се људи не спасавају након што су чули еванђеље. Божији живот није ослобођен посредством речи. Речи су празне, немају вредност. Не успевамо у томе што дозвољавамо људима да славе нас и учење које проповедамо, уместо да их обарамо на земљу услед огромног светла и откривења у речи. Оно што је данас хитно потребно није да се људи наведу да се диве Божијој речи, него да их погоди Божија светлост. Ако служитељи речи не успеју да доведу до оваквог исхода, са њима нешто није у реду. Нека нам Бог свима буде милостив.
