Пошто смо размотрили служитеља речи и Господњу реч, сада ћемо мало више усмерити пажњу на сам предмет службе.
Као што смо раније напоменули, у старозаветним и новозаветним службама постоји нешто од људског елемента. Међутим, постоји опасност ако човек, његово ухо и језик нису поучени, помеша себе са Божијом речју. Човек би се лако могао стопити у својим мислима и осећањима са Божијом речју да није особа која је прошла кроз поступање и оштро (продорно) деловање Светог Духа. Божија реч би тада била загађена и укаљана од стране човека. У ствари у томе је велика опасност. Да би стекао правог служитеља речи, Бог мора толико да ради у човеку да његов спољашњи човек буде сломљен. Отуда је неопходно да служитељ речи прихвати Божију дисциплину и управљање; иначе ће сигурно уништити Божију реч мешајући са њом своје тело са којим се још није поступало.
Али поред овог свеобухватног дела Светог Духа видели смо да мора да постоји и утврђујуће дело Светог Духа. Заиста нам је потребан Дух Божији да примени крст на нас како би нас ослободио свега онога што не би требало да имамо, али нам је поред тога Он потребан да сједини Христов живот у нама. Свети Дух је толико сјединио Христа у Павлу да је он постао сасвим другачија личност од оне које је био пре обраћења. Ово није промена тела; овде се ради о Светом Духу који утврђује Христа у човека. Код Павла је то достигло толико зрелу фазу да када је он говорио, говорио је и Дух Божији. Павле је рекао: „Не заповедам ја, него Господ“ (1. Кор. 7:10). Ово је служба, а такав човек је служитељ Божије речи. Са људским елементом мора тако да се поступа да не укаља Божију реч када се помеша са њом. Божија реч остаје чиста. Не само да се не уништава, него се чак и усавршава. Свети Дух је био у стању да делује толико снажно да када човек устане да говори, људи чују Господа како говори. Можете га пустити да говори, јер утврђујуће деловање Светог Духа у њему је снажно и темељно, у ствари толико темељито да је његов говор Божији говор, његов суд је Божији суд, а његово побијање је Божије побијање.
Приликом разматрања питања Божије речи запазили смо два важна чиниоца. Први, да сва потоња откривења морају да следе претходна откривења. Пошто су све службе новозаветних речи засноване на речима из Старог завета, данашња служба речи мора да се темељи на откривењу како из Старог тако и из Новог завета. Дакле, Библија је основа речи. Бог не говори случајно или независно; Он још једном говори посредством Његове речи и ослобађа ново светло из већ дате светлости. Данас Бог не даје светлост независно. Он даје ново откривење у складу са својим пређашњим откривењима.
Друго, неопходно је да они који желе да буду служитељи Божије речи имају основни сусрет са Христом. Они морају да имају ово основно откривење пре него што могу да користе Библију као темељ своје службе. Ова два чиниоца уопште нису противречна. С једне стране, данашња служба речи мора да се несумњиво заснива на пређашњим службама речи – као што је Нови завет заснован на Старом; с друге стране, такође морамо да препознамо чињеницу да сви који служе реч морају најпре да се сретну са Господом и добију Христово откривење пре него што могу да говоре у складу са речју која се налази у Библији. Ова последња тачка не сме да се занемари. Није довољно да говорим само тако што се држим речи која је већ дата у Библији; најпре морам да поседујем ово основно Христово откривење пре него што могу да служим у складу са речју која се налази у Библији.
Свака служба произлази из откривења
Када се дотичемо предмета службе, требало би да разумемо да постоје две врсте откривења; основно, које се даје једном засвагда, и детаљно, које се изнова даје. Када примиш Христово откривење, ти добијаш основно откривење – исто оно које је Павле некада примио. Касније у Библији откриваш да је оно што си већ видео пред Господом да је то основно откривење. Гледајући Господа, цело твоје биће је пало на колена пред Богом. Знаш да ништа од онога што си некада поседовао сада не може да се одржи, чак ни твоја ревност у служењу Богу – као што је Павле некада радио. Схватимо да је Савле Таршанин оборен на земљу. Ово падање ничице није било због греха, него због рада, не због хладноће, него због ревности. Он је био упућен у закон, познавао је Стари завет, био је ревноснији од својих савременика фарисеја. Био је толико испуњен ревношћу да је све оставио по страни да би прогонио цркву. Сматрао је да је то било служба Богу, и да је служио на прави начин. Ако за сада оставимо по страни његову заблуду, морамо да признамо да је његова ревност била врло стварна. Ипак, када га је погодила светлост он је одмах пао. Брзо је увидео да му је прошлост била у прогањању Господа, а никако у служби Њему.
Многи могу да буду спасени па ипак да остану слепи по овом питању служења или рада, као што је Савле био слеп. Савле је мислио да је на путу да служи Богу, али када га је Господ просветлио, повикао је из дубине свог бића: „Господе! Шта хоћеш да чиним?“ (Караџић). Можда је ово питање са којим се многи никада нису срели. Никада их Свети Дух није потакнуо да се обрате Господу као Господу. Они можда само вичу „Господе, Господе“, баш као они у Матеју 7, али никада нису назвали Исуса Господом према 1. Кор. 12. Овде у Савлу видимо некога који је први пут признао Исуса Назарећанина као Господа и који је такође први пут упитао: „Господе! Шта хоћеш да чиним?“ Он је пао – од свог рада, своје ревности, своје праведности. Након што је доживео ово основно виђење, Библија је за њега постала нова књига – отворена књига.
Многи људи зависе од упутстава или референци (цитата) приликом проучавања Библије; не познају Свето писмо посредством сусрета са Господом. Али како је дивно то да чим неко сретне Господа и добије просветљење, Библија за њега постаје нова књига. Једном приликом један брат је говорећи из свог искуства рекавши следеће: „Када ме Господ стави под Своју светлост, оно што добијем тог дана довољно је да говорим месец дана.“ Ти најпре мораш да имаш ово основно откривење, и из њега ће ти се дати још много откривења. Када примиш ово основно откривење, открићеш да Бог говори овде-онде посредством Светог писма. Дан за даном ћеш примати многа делимична откривења која можеш да користиш у служењу људима. То се зове служба.
Дакле, служба се заснива на томе да добијемо реч пред Богом. Срели смо Христа, и желимо да служимо цркви Христа кога познајемо; а за ово нам треба да имамо откривење сваки пут када служимо. Служба захтева да нешто видимо пред Богом и да то крепко представимо цркви. Рекли смо да постоје две врсте откривења: основно и детаљно, „једном засвагда“ и „стално изнова“. Без поседовања оног првог, немогуће је имати ово друго. Тек након што смо обезбедили основно откривење, наш дух је употребљив; само тада је корисно наше знање о Господу и о Библији, и тек тада смо употребљиви.
Чак и тако, још увек не можеш тек тако да изиђеш и служиш. Истина је да те ово основно откривење чини служитељем, али када служиш потребна су ти детаљна откривења која се додају оном темељном откривењу. Служба је заснована на основном разумевању и откривењу, али када те Бог пошаље да говориш данас, мораш да научиш како да примиш одређено откривење за тај дан пред Богом. Не зато што сам једном примио откривење, и стога могу да говорим. Сваки пут када служим морам да добијем посебно откривење за ту прилику. Свако откривење доноси службу, свако откривење даје посебно опскрбу, свако откривење чини службу.
Једном дато основно откривење неће обезбедити све што је довољно за цео живот; оно само служи као основа за потпуније и непрекидно откривење пред Богом. Прво откривење доноси много више откривења. Без оног првог не може да буде ни додатних откривења; али са првим ће се дати много више. Не зато што је нека особа једном примила основно откривење, да она после тога може да служи тим откривењем годинама или целог живота. Ако за свој живот треба да зависимо тренутно од Господа, на сличан начин мора бити и за наше деловање. Свако откривење које примимо производи сваку нову службу. То захтева многа откривења за много времена службе. Имајмо на уму да је свако откривење довољно само за службу једном приликом, а не за две прилике. Ипак, сва ова детаљна откривења заснована су на том основном откривењу.
Ови основни проблеми морају бити решени пре него што постоји могућност да будемо служитељи Божије речи. Откривење за откривењем мора непрестано да се додаје; ниједно откривење не може да пружи неограничену службу. Свако откривење пружа службу за једну прилику; свако од њих даје једну службу. То никада не значи имати унапред припремљено неколико проповеди које можемо да користимо кад год нам се за то укаже прилика. Немогуће је да имам једну проповед коју знам напамет и коју могу да говорим у било којем тренутку. Требало би да схватимо да говоримо Божију реч, а не своју. Можда си запамтио неки говор напамет, па ипак ако желиш да служиш Божију реч, потребно је да Он најпре говори теби. Непрекидно откривење доводи до сталне службе.
Духовне ствари се негују посредством откривења
Пошто си први пут примио ово основно откривење, налазиш да је Библија жива. На пример, увиђаш да је Христос твоја светост. Посебно ти је јасно да је Христос твоје посвећење, не да те Христос посвећује нити да ти даје посвећење, него да је Христос твоје посвећење. Човек који ово види је онај коме је Господ отворио очи. Он увиђа да његова светост није понашање, него Личност, штавише Христос. Исто важи и за праведност. То није збир од педесет добрих дела, него радије да је Христос моја праведност. Бог је учинио Христа мојом праведношћу; моја праведност је Особа.
Можда два месеца касније изађеш да служиш. Почињеш да говориш браћи и сестрама да је Христос твоје посвећење – да су посвећење као дело и посвећење као Особа две различите ствари. Наравно, да би то урадио не можеш да се ослањаш само на откривење које си добио пре два месеца. Потребно је да још једном приступиш Господу и кажеш: „Господе, шта да говорим?“ Након што ти је показано да треба да говориш о овој теми, тада имаш и службу речи. Сваки пут када Бог жели да изговориш ту реч, Он ће поново распламсати раније дато откривење да би могао поново да га видиш у таквој свежини као да га никада раније ниси видео.
Шта се подразумева под откривењем? То значи да видимо нешто у Христу. Библија је препуна Христа, а откривење нам показује шта је у Њему. Христос, наше посвећење је чињеница која је већ записана у Библији, али када то први пут видимо осећамо новину тога. Шта год се види у откривењу, то је најновија ствар на свету и препуно је живота и силе. Откривење је ново, а обнавља и оно што је старо.
Желимо да браћа и сестре запазе ову чињеницу: то откривење не само да оживљава слово, не само да обнавља старо, а објективно да чини „субјективним“; оно исто тако оно што је субјективно претвара у нову ствар. Првобитно откривење претвара сву објективну истину у Христу у субјективно искуство у нечијем животу. Пре тог откривења, све што је у Христу било је објективно; али у тренутку када неко прими то основно откривење, све те објективне ствари постају у њему субјективне. Ипак, када неко дође да служи Христу, потребно је да му Бог то обнови.
Сетимо се да све духовне ствари морају бити неговане откривењем. Бог жели да све оно што се тиче Христа буде одржавано живим и неговано посредством откривења. Само Божије откривење може да учини нешто ново у нама. Шта год да је у Христу, увек мора да се чува у откривењу; одсуство откривења ће све усмртити. Можете да претпоставите, пошто сте то раније видели, да сте данас у стању да говорите о томе. Али исход тога ће бити да ништа нисте у могућности да дате људима. Исто може да се примени и на проповедање еванђеља. Добро се сећате тога како је Господ ваш Спаситељ и како су вам греси опроштени. И проповедајући еванђеље, понекад се дотичете ове стварности; али другом приликом што дуже говорите мање то осећате, као лепак који је изгубио своју лепљивост. Једном је у откривењу а другом приликом није. Само оно што је у откривењу је свеже, живо и снажно. Запамтимо, смрт допире до свих духовних ствари ако су одвојене од откривења.
Сходно томе, када станемо пред људе да им служимо реч, не можемо да се ослањамо на своје памћење, не можемо да се ослањамо ни на искуство и реч коју смо некада имали. Можда је било добро први пут, али сада није. Јер ако овако говорите, осетићете да нешто није у реду. Нисте то дотакли, далеко је од вас.
Овде се налази чудо откривења: то није учење. Многи људи праве основну грешку. Мисле да увек могу да поучавају. Али схватимо да је бескорисна пука доктрина или учење. Никада немојте да мислите да је то довољно добро зато што сте у стању да проповедате. Можете да проповедате истину и други вам могу рећи колико уживају у вашем проповедању, али треба да будете сами себи судија, јер ћете у себи осећати да нешто није у реду. Многим људима се често неодређено и нејасно помаже, стога немојте бити усхићени ако вам људи кажу да сте им помогли. Они могу тако да кажу, али може бити да заправо ништа нису добили. Међутим, и сами ћете знати да ли је реч близу или далеко, стара или нова, мртва или жива. Ако сте примили откривење од Господа, онда ћете засигурно то дотакнути када будете говорили. Дотакли сте живу стварност. Знаћете да је то живо, и то решава сваки проблем. Зато запамтите да сваки пут када служите, морате да имате ново откривење.
У 1. Коринћанима 14 покренуто је питање о пророцима. Сви пророци могу да пророкују, али „ако ли се неком другом, који ту седи, што открије, први нека ћути“ (1. Кор. 14:30). Овде је неколико пророка, а један од њих се обраћа браћи. Док говори, онај који седи поред њега прима откривење. Он моли брата који говори да му дозволи да говори, и тако први брат заћути. Онај ко прима откривење је најсвежији, најснажнији, који има већу пунину живота; стога му треба дозволити да говори. Иако су сви пророци, ипак је најживљи онај коме је дато ново откривење. Стога се служба заснива на добијању откривења изнова. Недостатак тога лишава човека добре службе.
Не бавимо се никада мишљу да зато што сам једном говорио о одређеној поруци са Господњим помазањем, да могу поново да говорим са истим помазањем. Никада не узимајте здраво за готово да ће се многи овога пута покајати само зато што су прошлог пута многи били спасени када је та порука била дата. Иста порука са истим начином излагања можда неће дати исти резултат; то ће учинити само исто помазање. Потребно је исто откривење да би зрачила иста светлост; истоветност речи не производи обавезно исту светлост. Како је лако да духовна ствар постане мртва у нама, беживотна као устајала вода. Зато што још увек могу да пренесем исту поруку као што сам то учинио пре три године не значи да још увек имам исто светло које сам некада имао. Ако желим да изнесем исту поруку онда опет морам да примим исто откривење као оно од пре три године. Служба речи не зависи од тога да ли сам раније изговорио поруку, него од тога да ли сам примио ново откривење.
Највећи проблем данашње цркве је погрешна претпоставка да са неколико порука које човек већ има, може и да их понови са истим резултатом. Ми тврдимо да је то немогуће. Основна грешка је у истицању порука уместо откривења. Чак и ако би неко користио Павлову или Јованову поруку, он не би постигао исти резултат осим ако није примио исто откривење. Отуда служба Божије речи није питање речи него питање откривења. Ми служимо на темељу откривења, а не само на темељу речи. Служба коју Бог признаје јесте служба која произлази из откривења. Треба разликовати доктрину од откривења. Оно што је Бог јуче говорио то је доктрина, оно што је прекјуче говорио такође је доктрина, али оно што Он данас говори то је откривење. Оно чега се сећамо је доктрина, док је оно што видимо и доживљавамо откривење.
Знамо да се пророци не баве прошлошћу, него само садашњошћу и будућношћу. Пророчка служба открива Божију вољу за данас и за будућност. Стога те људе Библија назива пророцима или видеоцима[1] . Пророк је онај који први види. Он је тај који види. У Старом завету постоје многа пророштва, али оно што су многи пророци говорили заправо није било прорицање будућности, него изношење тренутне Божије воље што се тиче људи. Узмимо Натанов случај. Натан, Божији пророк, разговарао је са Давидом након догађаја који се одиграо око Витсавеје и Урије Хетејина. Осим кратке пророчке поруке која прориче нешто о Давидовој жени и детету, Натаново главно бреме је било да објави Божију тренутну мисао у вези са овим питањем. У старозаветно време пророковање је била највиша служба Божије речи. Имајмо на уму да ако се неко диви овој највишој служби Божије речи, мораће да види шта Бог тражи за данашње време као и за будућност. Мора да поседује Божије тренутно откривење; не може да се задржава на старој речи. Многи поседују ствари виђене пре неколико година или пре неколико дана. Недостаје им данашње откривење, па стога нису у стању да буду служитељи речи.
Две различите области
Требало би да препознамо две различите области: једна је област доктрине (коју можемо да научимо у школи путем уџбеника и учитеља), а друга је област откривења. Прво се може постићи уз мало труда, мало оштроумности и мало речитости; оно друго, међутим, превазилази људске способности. Морамо да видимо да су људи у служби Божије речи потпуно беспомоћни ако Бог ускраћује своје откривење. Ако Бог не говори, ништа не може да се изнуди. Ако Бог не да откривење, ништа не може да се учини. Са откривењем постоји служба; без тога нема службе. Сваки пут када служимо, имамо Божије садашње откривење као наш темељ. У овој области морамо бити исправно повезани са Богом, морамо да будемо пред Господом; иначе не можемо стајати пред људима. Али у другој области, доктрини, људи су у стању да ураде нешто. Од помоћи ће бити памћење, оштроумност и речитост. Па ипак у области откривења не можете да служите ако Бог не говори. То знају сви који су се пред Господом научили. Они могу лако да разазнају у којој области неко говори. Неука особа погрешно схвата речитост и оштроумност као критеријуме. Она мисли да је проповед искључиво ствар речитости. Међутим, Библија нам показује да је код пророштва важно да ли постоји откривење; ту се не ради о речитости. Проповедање без откривења може само да изграђује разум и мисао; то не доводи до откривења.
Овај проблем се може објаснити прилично једноставно: без основног откривења не може да буде даљих откривења. Онај ко није примио прво откривење, није у стању да касније добије многа друга откривења. Он може да пренесе много добрих порука, али не може људима дати откривење. Пошто се плодови доносе у складу са својим областима, онда након што људи чују таквог говорника, њихов живот и њихово тело остају недисциплиновани његовом речју. Реч изговорена у једној области може да доведе до плода само у тој области, никако до плода у другој области. Унутар те једне области цела ствар је само доктрина и тумачење. Не може да произведе ништа осим онога што припада њеној области. Али то није тако у другој области. Ако наставите да имате откривење пред Богом након што сте га једном примили, ваш говор ће пренети откривење другим људима. Само откривење рађа откривење, и само светлост рађа светлост. Само Божија реч пружа могућност да Свети Дух делује у човечијем животу. Знање доводи до знања, а доктрина до доктрине; само откривење може да доведе до откривења.
Није довољно само пренети људима учење; нити је довољно да се пренесе откривење из минулих дана, јер шта је доктрина него откривење из прошлости? Реч у Библији је некада била жива, али данас неће живети у свакој особи осим ако Свети Дух поново не проговори. Многи који данас читају Библију дотичу само слово Библије, а не живу Божију реч. Потребно је да Свети Дух поново проговори. Само онај коме Бог говори може заиста да чује. Стотину људи може да слуша поруку, али можда само двојица добијају помоћ од ње. Можда Бог говори двојици, али деведесет осморо не чује. Ако Свети Дух ћути, реч у Библији постаје доктрина. Не заборавимо да су сва пређашња откривења само доктрине. Иако вам је Бог говорио и открио нешто у прошлости, ипак је та реч и то откривење данас само доктрина ако нема помазања од Светог Духа. Оно може да доведе само до плода доктрине, а не до плода откривења.
Изазов са којим се данас суочавамо је да иако се доктрине преносе с колена на колено, нема откривења. На пример, верујући отац не може да роди сина који верује. Деловањем Светог Духа прва генерација може бити наново рођена; на сличан начин може да се спасе и наредна генерација; међутим, трећа генерација и четврта можда неће веровати; па ипак пето поколење може да се наново роди Светим Духом. Свако духовно препорођење захтева деловање Светог Духа. То није тако са природним рођењем. Генерација за генерацијом људи се рађају без икаквог деловања Светог Духа. То су два различита начина. Један од начина је проповедање доктрина, које се без икаквих потешкоћа могу преносити неколико стотина година или чак хиљадама година. Доктрина производи доктрину. Проповедање доктрине ће је пренети следећем нараштају. То је као природно рођење, које не захтева деловање Светог Духа. Са откривењем и службом Божије речи није тако. Сваки пут када се служи Божија реч то захтева помазање Светог Духа. Сваки пут када се нека душа наново роди, потребно јој је ново деловање Светог Духа. Свака прилика за служење речи захтева откривење Светог Духа. Кад год Дух престане да открива, реч се претвара у пуку доктрину. Када нема помазања, нема више виђења, а самим тим нема ни службе.
Зато би требало овако да се молимо: „О Господе, овде сам, потпуно беспомоћан. Господе, што се тиче Твоје речи, ако не паднем пред Тобом, ако се само тискам што ближе Теби као већина других, али Те не дотичем, онда ништа не могу да учиним.“ Многи данас не схватају колико су беспомоћни у Божијој речи. Многи су попут професионалних проповедника. Могу да говоре о било чему: о доктрини, учењу, истини, Библији. То је једноставно превише лако, заиста превише лако!
Служба Божије речи је нешто што је изван наше моћи. Уколико Свети Дух не делује, нико не може да буде духовно препорођен. Можда ћете моћи да преносите поруку другима, али вам је потребно откривење од Светог Духа да бисте били прави служитељ речи. У овој области се никада не ради о томе да ли сам ја вољан да говорим или не; цела ствар је у Господњим рукама. Није баш тако једноставно као што ми то мислимо. Бог заиста тражи служитеље Своје речи. Он жели да људи буду говорници у Његово име. Потражимо Његово лице и признајмо следеће: „Господе, потпуно сам беспомоћан, јер не могу да говорим.“ Човечије тело је овде бескорисно. Само безумни могу да буду поносни, јер не виде беспомоћност људи у духовним стварима. Они не схватају да ни људска рука, ни људска речитост ни надареност не могу да дотакну ову службу. Она припада другачијој области, а људи су потпуно искључени из тога.
Драги моји, Бог ће нас довести до места где увиђамо потпуну човечију бескорисност. Ми немамо начина да родимо наново рођено дете. Родитељи могу да роде дете по телу, али не могу да роде духовно препорођено дете. Према истом начелу, ви можете да преносите учење људима, можете да преносите тумачења Библије следећем поколењу, али не можете сами од себе да изаберете да будете служитељ Божије речи. Да бисте били служитељи Његове речи, потребно је да Бог говори. Ако Бог не говори, узалудно је само објашњавање Библије. Тек након што нам се Бог обрати, можемо то да саопштимо другима. То је изван нас. Многи могу да причају приче, многи могу да проповедају доктрине; али ко може да говори Божију реч? Ако је Бог милостив, можемо да говоримо. Ако није, не можемо да говоримо. То је дакле потпуно изван наше моћи – беспомоћни смо за то.
Зар није истина да Бог жели да изврши неко дело, да тражи служитеље Своје речи? Бог те је изабрао да будеш Његов слуга, па ипак ти си потпуно неспособан. Бог је тај који је милостив према теби и даје ти откривење како би ти омогућио да проповедаш реч. Мораш да имаш основно откривење, а онда твој дух мора да буде толико дисциплинован и контролисан од стране Господа, и да је увек отворен Њему за даље откривење. Нека Господ тако делује у нашим животима да се поклонимо пред Њим говорећи: „Господе, Ти то сам учини. Јер без Твоје милости ја сам беспомоћан.“
Видели смо како је служба заснована на откривењу речи, која је заузврат заснована на Христовом откривењу. Сетимо се да у духовним стварима као што су Божија реч и њена служба, не може да буде резерве. Нико не може да се похвали да има толико да може бескрајно да даје. Сваки пут морамо да дођемо Богу са осећањем празнине да бисмо били испуњени и то изливали пред другима. Свако ко је самозадовољан није у стању да буде служитељ Божије речи. У свакој прилици након дате речи, поново се осећате празним као новорођенче. Ви ништа не знате пред Богом – па чекате на следеће испуњење, још речи и још откривења да бисте могли да је поново дате другима. Када се вратите након служења, поново сте потпуно празни. Морате тако опет да се пуните. У пражњењу је ваша служба. У овој духовној области само Бог може да делује; људи су беспомоћни. Никада немојте да будете толико немарни да нехајно говорите Божију реч. Јер то припада једној другој области. Уколико Свети Дух још једном не изврши ово посебно дело, ми смо пропали. Нека нам Господ буде милостив да бисмо се пред Њим учили колико смо крајње бескорисни. Не будимо неразумни. Охолост нас чини безумнима, а наш неуспех да видимо основу духовних ствари и будалама.
