ПосвећењеИ синовима Ароновим направи кошуље, и направи им појасеве, и капице им направи за част и дику. Па то обуци Арону брату своме и синовима његовим, и помажи их и напуни им руке и посвети их да ми буду свештеници. И направи им гаће ланене, да се покрије голо тело; од бедара до дно чланака да буду. И то нека је на Арону и на синовима његовим кад улазе у шатор од састанка или кад приступају к олтару да служе у светињи, да не би носећи грехе погинули. Ово ће бити уредба вечна њему и семену његову након њега. (2. Мојсијева 28:40-43) И доведе овна за жртву паљеницу, и Арон и синови његови ставише руке своје на главу овну, и закла га Мојсије, и покропи крвљу његовом олтар одозго унаоколо. И исекавши овна на делове запали Мојсије главу и делове и сало. А црева и ноге опра водом, и тако спали Мојсије целог овна на олтару, и би жртва паљеница за угодни мирис, жртва огњена Господу, као што беше Господ заповедио Мојсију. И доведе другог овна, овна за посвећење, и Арон и синови његови ставише руке своје на главу овну. И заклавши га Мојсије узе крви његове, и помаза њом крај деснога уха Арону и палац десне руке његове и палац десне ноге његове. И доведе Мојсије синове Аронове, па и њима помаза истом крвљу крај десног уха и палац десне руке и палац десне ноге, а осталу крв изли Мојсије на олтару унаоколо. Потом узе сало и реп и све сало што је на цревима, и мрежицу с јетре, и оба бубрега, и сало око њих, и плеће десно, а из котарице у којој стајаху пресни (бесквасни) хлебови пред Господом узе један колач пресан (бесквасан), и један колач хлеба с уљем и једну погачу, и метну на сало и на плеће десно. И стави то све Арону у руке, и обрну тамо и амо за жртву обртану пред Господом. После узевши то из руку њихових Мојсије запали на олтару сврх жртве паљенице; то је посвећење на угодни мирис, жртва огњена Господу. (3. Мојсијева 8:18-28) И не дајте своје удове греху за оружје неправедности, него предајте Богу себе, као живе из мртвих, а своје удове Богу за оружје праведности . . . Зар не знате да сте слуге онога коме се покоравате, коме се у покорности као слуге предајете: или греху за смрт, или послушности за праведност? . . . Људски говорим због слабости вашег тела. Као што сте, наиме, некад дали своје удове да служе нечистоти и безакоњу — за упражњавање безакоња, тако сада дајте своје удове да служе праведности — на освећење. (Римљанима 6:13,16,19) Молим вас стога, браћо, милости Божије ради, да своја телеса принесете на живу, свету, богоугодну жртву, да то буде ваша умна служба Богу. И не уподобљавајте се овом свету, него се преображавајте обновљењем свога ума, да бисте могли да разаберете шта је воља Божија, шта је добро, и угодно, и савршено. На основу благодати, која ми је дана, кажем сваком који је међу вама — да не мисли о себи више но што ваља мислити, него нека вам мисли буду усмерене на разборито размишљање, према мери вере коју је Бог сваком доделио. (Римљанима 12:1-3) Или зар не знате да је ваше тело храм духа Светога који је у вама, кога имате од Бога, те не припадате сами себи? Ви сте, наиме, скупо купљени, прославите, дакле, Бога својим телом. (1. Коринћанима 6:19,20) Јер Христова љубав нас обузима кад смо дошли до овога закључка: један је умро за све; значи да су сви умрли. А он је умро за све, да живи више не живе сами за себе, него ономе који је за њих умро и васкрснут био. (2. Коринћанима 5:14,15) Да би се изградио нови верник, посвећење би требало решити као прво питање. Међутим, да ли ће моћи да прихвати ову лекцију или не, увелико зависи од какве је вредности његово спасење. Уколико се еванђеље не објављује ваљано, онај што долази Господу Исусу могао би да помисли да тиме чини велику услугу Богу. За особу као што је он, постати хришћанин значи додати велику славу хришћанству. Кад се неко налази под таквом самообманом, како неко може да му говори о посвећењу? Чак би и краљица требало да дође до места где ће с радошћу Господу пред ноге положити своју круну. Сви би ми требало да схватимо да смо ти којима је Господ кроз то што нас је љубио и спасао, указао част. Само ћемо онда драговољно све да му предамо. Међутим, посвећење је једно од најтежих учења Библије. Учење о освећењу, праведности и оправдању је јасно изнето у Божијој речи; али чини се као да је учење о посвећењу некако нејасно. Прошло је већ скоро две хиљаде година, а предмет посвећења се још увек слабо разуме. Божија Реч се ретко када непосредно дотиче предмета посвећења. У Новом завету имамо Римљанима 6. и 12. главу; у Старом завету 2. Мојсијеву 28. и 29. главу и 3. Мојсијеву 8. главу. Нови завет говори о предању тела и његових удова Богу, док Стари завет спомиње само одвајење Аарона и његове породице за свету службу. Ово су једини одломци у целој Библији у којима се посвећење непосредно спомиње. Не знамо зашто се Божија реч тако мало дотиче тог првог, хришћанског искуства у служби, али знамо да је од неопходне важности да га јасно разумемо иако Библија о њему тако мало директно учи. Погледајмо најпре Нови завет. У њему налазимо да Божију децу обузима љубав да живе за Господа који је умро и васкрсао за њих (2. Кор. 5:14). Реч ,,обузети” значи чврсто држати или окружити тако да се не може побећи. Такво осећање искусиће особа покренута љубављу. Љубав ће је везати и учинити беспомоћном. Дакле, љубав је основа посвећења. Уколико неко није осетио Господњу љубав, он себе не може да посвети. Пре но што неко посвети свој живот, он прво мора да схвати Господњу љубав. Када угледамо Господњу љубав, посвећење неминовно следи. Међутим, посвећење се темељи и на правди или Божијем преимућству над нама. То је истина коју налазимо у 1. Коринћанима 6:19, 20: ,,Или зар не знате да је ваше тело храм Духа Светога који је у вама, кога имате од Бога, те не припадате сами себи? Ви сте, наиме, скупо купљени, прославите, дакле, Бога својим телом.” Међу хришћанима данас, чињеница да смо купљени скупо, некако се не схвата добро. Али у време Римске империје Коринћанима је било сасвим јасно шта то значи. Како? Тако што су у то време постојале пијаце робова. Управо као што је неко могао да оде на пијацу и купи пиле или патку, исто тако је на пијаци могао да купи и човека. Једина разлика је била у томе што су цене намирницама биле мање-више устаљене, док се цена душама на пијаци робова утврђивала понудама на лицитацији. Ко би понудио највећу цену добијао је човека, а ко је поседовао роба имао је над њим неограничену власт. Павле користи овај сликовити израз да би нам показао шта је наш Господ учинио за нас, и како је дао свој живот за откуп да би нас купио за Бога. Господ је платио огромну цену — свој сопствени живот. И због овог откупљења, ми се данас одричемо својих права и жртвујемо своју независност. Више нисмо своји — припадамо Господу; стога морамо прославити Бога у својим телима. Скупо смо купљени — и то крвљу која је проливена на крсту. Пошто смо купљени, с правом постајемо његови. С једне стране одлучујемо се због љубави да му служимо; с друге, по праву нисмо своји. Морамо га следити, јер другачије не можемо. По праву откупљења припадамо њему; по љубави коју откупљење буди у нама, морамо да живимо за њега. Једна основа за посвећење је законско право, а друга је љубав која се одазива. Тако се посвећење заснива на љубави која превазилази људска осећања, а и на законском праву. Због ова два разлога не можемо другачије него да припадамо њему. Млади верници би требало ово у потпуности да схвате. Господом си откупљен. Ти си као роб кога је Господ купио понудивши највећу цену. Одатле произилази да уопште не долази у обзир да будеш потпуно слободан. Христос, Син Божији, није те откупио сребром и златом, него својом скупоценом крвљу. У томе је љубав. Таква љубав би требало да нагони све младе вернике да од данас више не живе за себе. Требало би да знамо да бити нагоњен љубављу још није посвећење, нити је пак право посвећење разумевање Господњег права које има на нас. Пошто је неко био обузет љубављу и схватио Господње преимућство над нама, он треба још нешто да учини. Тај трећи корак га доводи у стање посвећења. Обузет Господњом љубављу, знајући да је купљен, он се тихо од свега одваја да би потпуно припао Господу. То је оно посвећење које се описује у Старом завету. Оно је прихватање свете службе, службе Господу. ,,О Господе, кад ме љубиш, шта бих друго могао него да се одвојим од свега да бих теби служио? Од сада нико више не може да користи моје руке, или ноге, или уста, или уши, јер ове моје две руке ће да раде твоје послове, моје две ноге ће да ходају твојим путем, моја уста ће да певају теби славопој и моје уши ће да слушају твој глас.” То је посвећење. Претпоставимо да купиш роба и доведеш га кући. Пред вратима твоје куће, човек клекне и ода ти поштовање рекавши: ,,Господару ти си ме купио. Данас се радо повинујем твојим речима.” Једна ствар је што си га купио, али његово клечање пред тобом и изјава његове жеље да ти служи је друга ствар. Зато што си га купио, он препознаје твоје право. Али зато што си га заволео и поред тога што је онакав какав је, он изјављује да је у целости твој. Само ово је посвећење. Посвећење је нешто веће и од љубави и од куповања; оно је дело које следи љубав и куповање. Одатле, онај што себе посвећује, одвојен је од свега у овом свету — од свих својих пређашњих господара. Од сада ништа више неће да чини, до оно што му његов Господар заповеда. Ограничава се да чини само оно што долази од једног Господара. То је оно што посвећење стварно значи. Пређимо сада на 2. Мојсијеву 28. и 29. главу, и 3. Мој-сијеву 8:18-28. Кад читамо ове одломке одмах нам пада у очи чињеница да је посвећење нешто посебно. Много је људи у овом свету, а ипак нико од њих није у стању да се посвети Господу. Бог је изабрао сав израиљски народ, али сав израиљски народ није постао и посвећени народ. Свих дванаест израиљских племена није могло да се посвети, јер је било изабрано само Левијево племе. Чак ни цело Левијево племе није било посвећено; само је једна породица била посвећена — Ааронова. Ово нам наговештава да посвећење није нешто за свет, или за изабрани народ, или за дванаест племена, или пак за Левите; оно искључиво припада једној породици. Да би се неко посветио, он пре свега мора да припада тој породици. Ако није од те нарочите породице, онда нема начина на који би се могао посветити. Само они који потичу од те једне породице — Аароновог дома, могу да постану свештеници. Хвала Богу да ми данас припадамо тој породици, јер сви они који верују у Господа од тога су дома (види Откривење 1:5, 6). Данас су сви они који су откупљени свештеници — Бог их је изабрао да буду свештеници. Раније би се посвећивали само они који припадају Аароновом дому; сваки други ко би се усудио да уђе, одмах би био одбачен. Немојте заборавити да и данас могу да се посвете само они које је Бог изабрао – само људи из једне породице могу да се посвете. Но хвала Богу што ми данас припадамо тој породици, јер Бог нас је изабрао да будемо свештеници. Једно је јасно: људи не одлучују о томе да ли ће се посветити Богу – Бог је тај што изабира људе да му се посвете. Свима онима који сматрају да Богу чине услугу тиме што све остављају да би му служили, посвећење је у ствари нешто сасвим страно. Нека се брзо повуку, јер нису изабрани. Ниједан који мисли да службом чини Богу услугу и част, није изабран. Ко може себе да одвоји ради Господњег посла? То је Бог који нама чини услугу тиме, што нам дозвољава удео у свом јединственом раду. То је Бог који нам даје славу и лепоту. Старозаветни свештеници су облачили две хаљине, једну за славу а другу за лепоту. Бог нас у посвећењу одева славом и лепотом. То је Бог који нас изабира себи за службу. Објавимо с поносом каквог Господа имамо. То је посвећење. Схватимо да посвећење значи да смо изабрани да имамо ту част да служимо Богу. Посвећење је слава која нам је од Бога дана. Требало би да клекнемо и овако да се помолимо: ,,Хвала Богу кад ми је дозвољено да узмем учешће у његовој служби. Да, у свету има много чега, али мени је заиста указана предност тиме што учествујем у њој.” У посвећењу се уздижемо – не чинимо жртву. Додуше, ми жртвујемо, али нисмо свесни да чинимо било какву жртву. Посвећење захтева највећу жртву, а ипак је испуњено осећањем славе а не осећањем жртвовања. Размотримо поближе 3. Мојсијеву 8. главу. Ту су четири ствари које је требало принети: теле за жртву ради греха, два овна, један за жртву паљеницу, други за посвећење и котарицу бесквасних хлебова за жртву обртану. Ово представља јасну слику посвећења. Прво питање са којим се среће онај који би требало да се посвети Богу је намирење дуга. Намирење је велика ствар и да би се решило захтева велику жртву — теле. Ко год се посвећује мора прво да буде спасен, мора да припада Господу. Дакле, пошто је ово темељ посвећења оно је и силан рад, па зато, да би се могло остварити, захтева и велику жртву као што је теле. Затим следе два овна: један за жртву паљеницу – да се спали, други за жртву посвећења – да омогући Аарону да од сада служи Богу. Жртва паљеница мора потпуно да се спали. Свештеницима није дозвољено да једу месо од ње, јер сваки њен део мора да сагори. Зато она иде корак даље од жртве за грех. Принос за грех решава тек проблем наших греха, међутим жртва паљеница чини да будемо примљени од стране Бога. Господ Исус је понео наше грехе на крст; то је измирујући рад нашег Господа. Он је својом смрћу подерао завесу у храму, поцепавши је од горе до доле да би нас довео у Светињу над светињама; то је жртва паљеница. Обе жртве почињу са истог места, обе почињу са грешницима. Но жртва за грех само намирује оно што наши греси захтевају, док жртва паљеница доводи грешнике Богу да их он прими. Тако жртва паљеница чини да будемо примљени у Љубљеноме. Она иде даље од жртве за грех, јер говори о угодном мирису Господа Исуса у Божијем присуству, и о томе да га Отац прима. Због жртве паљенице која је примљена, данас смо и ми примљени. Тако у негативном смислу кроз жртву за грех имамо опроштење греха, а у позитивном пријем у Господу Исусу. Пошто је заклан први ован, заклан је и други. Крв другог овна је стављена на крај десног увета Аарона и његових синова, на палац њихове десне руке и на палац њихове десне ноге. Овај ован се звао жртва посвећења и није био сасвим спаљен као што је то био случај са оним за жртву паљеницу. Крв овога овна се прво стављала на крај десног увета, палац десне руке и палац десне ноге особи која се посвећивала. То значи, пошто је Христос примљен код Бога, ја сада као слуга стојим и слушам Божији глас, чиним његову вољу и ходам његовим путем. Од сада, моје уши, моје руке и моје ноге припадају искључиво Богу. Пошто сам примљен у Христу, своје цело биће предајем Господу. Тамо где се налазе трагови крви, налази се и основа Божијег преимућства. Где је знак крви, тамо је и позив љубави. Крв сведочи о томе да ме је Господ купио и да ме љуби. Крв је цена коју је Христос платиo за моје откупљење, и љубав о којој Нови завет говори. Ован је заклан и ја приносим своје цело биће. Дакле постајем жртва жива јер се на мени налази крв. Иако сам жив, ја сам у потпуности посвећен. Предао сам себе Богу на жртву живу. Обратите нарочито пажњу на жртву обртану која следи клању другог овна. Стављање крви на крај десног увета, палац десне руке и палац десне ноге ономе који се посвећује, још увек је припрема за посвећење. Посвећење долази кад Мојсије узе сало и реп и све сало што је на цревима, и мрежицу с јетре, и оба бубрега, и сало око њих, и плеће десно, а из котарице у којој стајаху пресни (бесквасни) хлебови пред Господом узе један колач пресан, и један колач хлеба с уљем и једну погачу, и метну на сало и на плеће десно. И стави то све Арону у руке, и синовима његовим у руке и обрну тамо и амо за жртву обртану пред Господом. После узевши то из руку њихових Мојсије запали на олтару сврх жртве паљенице; то је посвећење на угодни мирис, жртва огњена Господу. (3. Мојсијева 8:25-28) Сви они што се баве типологијом3 сложиће се да плећка и хлеб представљају два различита вида Господа Исуса. У рамену је снага. На исти начин као што нам сало указује на Божију славу, овнова плећка нам указује на божанско обележје Господа Исуса. Хлеб открива његову човечност. Он је бесквасан, без мрље — савршени човек. Пун је Светога Духа, веома осетљив и нежан. Његова унутрашња осећања и духовно чуло су ванредно утанчани. Није груб већ осетљив, као танки колач или обланда која може да се сломи и при најмањем додиру. Ови делови су се стављали Аарону у руке да их пред Богом обрне. Ааронове руке су се прво напуниле, а затим се то што се налазило у њима спалило као жртва паљеница. То се зове посвећење. Додајмо овде једно објашњење. Реч ,,посвећење” на јеврејском у ствари значи ,,напунити руке”. Руке су прво биле празне, а затим пуне. Онога часа када су Ааронове руке биле пуне, то је био и час његовог посвећења. Држао је у рукама овнову плећку, сало и бесквасни хлеб – то је посвећење. Бити потпуно заузет Господњим божанством и његовом човечношћу, божанском силом и његовим бесквасним животом, Светим Духом и Господњом осетљивошћу је час посвећења. Бог је позвао Аарона и његову породицу да му служе као свештеници. Међутим, Аарон није могао да дође несмотрено. Морало се решити питање његових греха и сам је морао да буде примљен у Христу. Његове руке морају да чине оно што Бог хоће, његове ноге морају да иду Божијим путем и његове уши морају да слушају Божију реч. Даље, његове руке, будући да су највиши израз службе, морају да буду испуњене Христом. Само тада је био посвећен. Шта је онда посвећење? Оно значи једноставно чинити оно на шта нас Павле опомиње: ,,Молим вас стога, браћо, милости Божије ради, да своја телеса принесете на живу, свету, богоугодну жртву, да то буде ваша умна (духовна) служба Богу.” Ми морамо да дођемо Господу и увидимо да постоји само један начин на који би требало да искористимо своје животе, а то је да служимо Богу. Другог пута нема осим да служимо Богу. Да бих служио Богу, ја своје цело тело предајем. Од сада више нико не може да користи моје уши да би слушале неки други глас, или моје руке да би чиниле наредбе неког другог, или пак ноге да би ишле неким другим путем. Нико више осим Господа не може да ме користи. Овде сам за Божију службу. Моје цело тело је посвећено његовој служби. Предао сам себе на жртву – у потпуности сам њему посвећен. Још идем и корак даље: моје две руке су испуњене Христом (овде су уши, руке и ноге удружене у једно) – обрћем и држим оно што ми је у рукама. Овај чин се зове посвећење. Дакле, пошто ме је Господ дотакао својом љубављу и пошто сам схватио Господње право, посвећење значи да прилазим Богу молећи га да му служим. Долазим на основу своје сопствене воље, а не зато што сам позван. Молим се: ,,О Боже, ја сада припадам Господу, јер ме је он купио. Раније сам био под столом надајући се мрвицама што падају са њега, али одсада, о Боже, не дај да те служим под столом. Једном сам примио милост као пас, али сада не могу да те служим пред вратима као пас. Данас се одлучујем да служим теби. Знам да сам у Христу примљен. Немој ми дозволити да имам само мали удео у твојој служби. Молим за твоју милост да ми дозволиш да те служим. Ниси ме заобишао него си ме спасао. Сада опет молим, немој да ме заобиђеш већ ми дозволи да будем међу многобројнима који те служе.” Тако долазимо Господу који нас прима. На тај начин смо положили све пред њега да бисмо били од користи. Римљанима 12 нам говори да наша тела морају у потпуности да се предају; то се подудара са ушима, рукама и ногама у Старом завету. Дакле сада су Стари и Нови завет постали једно. Посвећење није усмерено ка проповедању или пак раду за Бога, већ ка служби Богу. Реч ,,служба” у оригиналу је у смислу ,,чекање“, што ће рећи, чекање на Бога да бисмо служили. Посвећење не мора да значи непрекидан рад, него му је циљ чекање на Бога. Ако Му је жеља да стојимо — ми стојимо; ако Му је жеља да чекамо — ми чекамо; ако Му је жеља да трчимо — ми трчимо. То је право значење речи ,,чекање на Њега”. Бог од нас тражи да му предамо своја тела, не с намером да бисмо ступили на проповедаоницу нити пак ради евангелизирања удаљених земаља, него да бисмо чекали на Њега. Неки би зато што их је Бог позвао, доиста и могли да прихвате проповедаоницу. Други би могли зато што их је Бог позвао, да осете потребу да пођу у далеке земље. Сам посао може да се разликује, али употребљено време за све остаје исто — цео живот. Потребно је да научимо да чекамо на Бога. Ми приносимо своја тела да бисмо служили. Кад већ једном постанемо хришћани, Богу морамо служити читавог живота. Чим доктор медицине постане хришћанин, медицина се од животног позива претвара у привремено занимање. Исто важи и за инжењера. Господњи захтеви имају првенство – служба Богу постаје најважнији позив. Уколико би ми Господ дозволио да радим неки медицински или инжењерски посао ради свога издржавања, ја ни од једног од тих послова не могу да учиним свој животни позив. Међу првим ученицима неки су били рибари, али кад су пошли за Господом нису се више надали да ће бити велики и успешни рибари. Било им је дозвољено да понекад рибаре, али судбина им се променила. Нека нам Бог буде милостив, нарочито младим верницима, да бисмо сви увидели да нам је позив промењен. Нека сада сви професори, доктори, болничарке, инжењери и пословни људи увиде да је њихов позив да служе Богу. Њихов пређашњи позив се претворио у привремено занимање. На својим нарочитим пољима делатности не би требало да буду исувише славољубиви, иако би Господ некима од њих још увек могао да подари нарочити положај. Ми који Богу служимо не можемо прихватити прилику да напредујемо у свету, јер те две ствари стоје у противречности. Од сада би требало само Богу да служимо – ми другог пута или судбине немамо. Наша молитва при посвећењу је: ,,О Господе, дао си могућност и предност да ти приђем и да ти служим. Господе, твој сам. Моје уши, руке и ноге, пошто су купљене крвљу, од сада припадају искључиво теби. Свет више не може да их користи, а ни ја сам их више нећу користити.” Какав ће бити исход? Исход ће бити светост, пошто је рад посвећења светост. У 2. Мојсијевој 28 с једне стране имамо посвећење, а с друге светост Господу. Пошто смо постали хришћани, потребно је да дођемо до светла у коме ћемо видети да смо за све остало бескорисни. То не значи да ћемо у својим световним пословима бити мање вредни. Нипошто, ми властима морамо да се покоравамо и своје дужности верно испуњавамо. Али видели смо пред Богом да наши животи морају да буду утрошени на путу Божије службе – сви остали послови су споредни. Има једна песмица која овако гласи: ,,Његов сам, Његов сам. Слава Његовом имену, јер Његов сам.” Иако је припев једно-ставан, мора да је написао неко ко је знао шта је посвећење. Такву песму могу да певају само они који су откупљени. И само откупљени могу да се посвете. Чврсто сам убеђен да се ових година начин посвећења погрешно проповеда. Не би га требало проповедати као да људе молимо да се посвете; људима би у ствари требало да кажемо да је пут за посвећење отворен. Није ли чудно што људе молимо да дођу и служе Богу? Дозволите ми да кажем да је пут службе Господу над војскама за вас отворен. Долазите да бисте служили Богу, а не да бисте својим доласком Богу учинили част. Можда желим да служим Богу, али нисам сигуран да ли ће ме он примити. Одломци из Старог завета нам међутим говоре, да нам је Бог дао дозволу за посвећење. Нови завет то потврђује тиме што каже да би због Божијег сажаљења према мени требало да му се предам, јер је то моја духовна служба. Преимућство што можемо да будемо Божији робови је наша највећа част. __________3 типологија — проучавање догађаја или предмета у Старом завету који разјашњавају Нови завет. О.П. - назад ПОЧЕТАКCopyright © 1972 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Сва права задржана. |