|
Muž i ŽenaŽene, pokoravajte se muževima kao što priliči u Gospodu. Muževi, volite svoje žene i ne ljutite se na njih. Kološanima 3:18-19 Tako i vi, žene, budite pokorne svojim muževima, da bi se – ako neki pokazuju neposlušnost reči – zadobili bez reči ponašanjem svojih žena, kad vide vaše vladanje u strahu i čistoti. Vaš ukras da ne bude spolja: u pletenju kose, u stavljanju zlata ili oblačenju raznih haljina, nego: skriveni i srdačni čovek s nepropadljivim ukrasom krotkog i mirnog duha; to je skupoceno pred Bogom. Jer tako su se nekad ukrašavale svete žene koje su se uzdale u Boga i pokoravale svojim muževima, kao što je Sara bila poslušna Avraamu i zvala ga gospodarom; vi ste postale njene kćeri – kad činite dobro ne bojeći se nikakvog strašenja. Tako i vi, muževi, živite uviđavno sa ženom kao slabijim sudom ukazivajući im poštovanje kao sunaslednicama životne blagodati, da vaše molitve budu bez smetnje. 1. Petrova 3:1-7 Žene da se pokoravaju svojim muževima kao Gospodu, jer muž je ženina glava kao što je i Hristos glava Crkve, on kao Spasitelj svoga tela. Efescima 5:22-23 U prethodnoj lekciji smo spomenuli kako izabrati bračnog druga. Takva lekcija izgleda da je prvenstveno namenjena mladoj braći i sestrama. Ali nisu svi među nama mladi – neki su već u braku. Osim toga, biće još više ljudi u braku koji će biti spaseni u budućnosti. Biblija sadrži određeno učenje za ljude koji su već u braku. Postoje odlomci koji daju uputstva kakvi bi trebalo muževi da budu i kakve bi trebalo žene da budu. Pre nego što se neko venča, trebalo bi da izabere najprikladniju osobu za brak. Ali pošto se venčaju, čovek mora da se uči pred Bogom kakav bi trebalo da bude kao muž, a isto tako i žena mora da se uči kakva bi trebalo da bude kao supruga. Takvim učenjem problemi u kući i crkvi će biti umanjeni.
Pre svega, muževi i žene moraju da shvate da je brak vrlo ozbiljna stvar.
1. Ozbiljna stvar
Pre nego što neko počne da radi neki posao, on mora za to da se pripremi. Lekar treba da završi fakultet i da stekne nekoliko godina prakse. Učitelj mora da provede četiri ili pet godina na učiteljskom fakultetu, inženjer da završi najmanje četiri godine fakulteta, a bolničarka da izuči odgovarajuću četvorogodišnju školu. Zar nije onda čudno da neko može da bude muž ili žena bez ijednog dana škole? Nije ni čudo što ima toliko jadnih muževa i žena. Oni nikada nisu naučili kako se živi u braku! Da sam bolestan, da li bih svoje zdravlje poverio neobučenom lekaru ili medicinskoj sestri? Ako mi treba neko ko će mi poučavati dete, da li ću tražiti pomoć od neobrazovane osobe? Ako želim da sagradim kuću, hoću li se usuditi da gradnju poverim arhitekti koji nije kvalifikovan? Kako onda mogu da mislim da je dobro za muškarca da bude muž ili za ženu da bude supruga kad nikada nisu učili kako to da budu? Retko je da nas roditelji uče kako da budemo muževi i žene. Kada sazrimo za brak, ili kada se zaposlimo ili nađemo nekoga ko nam se sviđa, mi glavom bez obzira stupamo u brak. Ženimo se kada imamo dovoljno novca ili mogućnosti da izdržavamo porodicu. Zbog nedostatka pripreme za brak, proističu budući problemi u porodici. Dve osobe odjednom stupaju u brak praveći se da su svesne značaja uloge muža i žene. One se u stvari nisu ni najmanje pripremale za takav zajednički život. Kako takva porodica može biti uspešna? Zato je naša odgovornost da u nove vernike usadimo potrebu da se pripremaju za sve korake koje će preduzeti u svom životu. Druga stvar koju bi trebalo da istaknemo novim vernicima jeste da je najteži zadatak na svetu biti muž ili žena. Svaki drugi posao traje izvestan broj sati, ali ovaj posao traje dvadeset i četiri sata dnevno. Posle svih ostalih poslova čeka te penzija, jedino u ovom poslu to nije slučaj. Ovo je poziv koji mnogo zahteva i koji je ozbiljniji od svih ostalih.
2. Dodatna lekcija
Pošto su se već mnogi venčali bez prethodnih priprema, to se mora onda oprostiti i zaboraviti. Sada bi trebalo da se usredsredimo na to kako da se poboljšaju postojeće situacije. Kada uvide kako je ozbiljna stvar imati porodicu, muževi bi trebalo da budu spremni da preduzmu dodatne korake da uče kako da budu što bolji muževi, a isto važi i za žene. Ako je osoba i obučena i ophodi se prema porodici kao najbolji stručnjak, on ili ona ipak prave propuste. Koliko je još više porodica oštećena, kada se bračni drug prema njoj odnosi nesavesno i neozbiljno. Supružnik treba da uloži svu svoju energiju u brak i da mu se posveti više nego drugim stvarima. Ako ne vodimo dovoljno brige o porodici nevolje se ne mogu izbeći. Da bi tvoja porodica bila ugodna Bogu, moraš se ozbiljno starati o njoj i ulagati vreme u nju, i tada će se neuspesi pretvoriti u uspehe. Brak tako ozbiljno shvaćen mora biti uspešan.
Zato bi sva braća i sestre u braku trebalo da nauče da uzmu svoju odgovornost pred Bogom. Pošto je brak složeniji od ostalih zanimanja, niko ne bi trebalo da odlaže njegovo marljivo proučavanje.
Prva stvar koju bi trebalo da savladaš posle venčanja je da zatvoriš oči. Kada dvoje ljudi žive zajedno kao muž i žena – dan za danom, godinu za godinom, bez godišnjeg odmora ili bolovanja, oni imaju mnogo vremena da upoznaju slabosti onog drugog. Zato, odmah pošto stupiš u brak, zatvori oči. Svrha braka nije otkrivanje mana tvoga životnog druga. Zapamti, ona je tvoja žena, a ne tvoj student; on je tvoj muž, a ne tvoj učenik. Od tebe se ne zahteva da pronalaziš mračne strane i mane svoga bračnog druga kako bi mu pomogao i ispravio ih. Porodica treba da se gradi na čvrstom temelju. Stoga, pre nego što stupiš u brak, dobro otvori oči da bi video sve, čak i moguće poteškoće. Ali posle venčanja, nemoj više da se trudiš da sve razumeš. Ako želiš da budeš cepidlaka za to ćeš imati mnoštvo prilika. Pošto vas je Bog sastavio, imaćeš dosta vremena, možda pedeset godina, da otkriješ slabosti svog supružnika. Zbog toga bi braća i sestre koji su već u braku, trebalo da zatvore oči za mane i slabosti svoga supružnika. Videćeš dovoljno i bez gledanja. Koliko će više biti mana ako ih namerno tražiš. Spajajući dvoje ljudi kao muža i ženu, Bog je uredio da bude potčinjenosti i ljubavi u porodici. On ne traži od muža i žene da pronalaze mane i da ispravljaju greške jedan drugoga. On nije postavio muževe kao nastavnike ženama, niti žene kao učiteljice svojim muževima. Ma kakvo je ponašanje osobe sa kojom si u braku, pomiri se sa tim da ćeš sa njom živeti ceo život. Nemoj namerno da tražiš mane i slabosti kako bi joj pomogao. Takav način pomoći je u osnovi pogrešan. Ljudi koji su u braku trebalo bi da se uče kako da zatvore oči. Trebalo bi da se uče da vole, a ne da pomažu ili ispravljaju.
Prilagođavanje je lekcija koja treba da se savlada odmah posle venčanja. Bez obzira koliko supružnici imaju zajedničkog, ranije ili kasnije, otkriće mnoge razlike. I dalje će imati različite tačke gledišta, stvari koje vole i ne vole, mišljenja i naklonosti. Prema tome, oni odmah posle venčanja moraju da uče da se prilagođavaju jedno drugom.
1. Na pola puta
Šta se podrazumeva pod prilagođavanjem? To znači da ću sresti onog drugog na pola puta. Najbolje je ako ste na ovo oboje spremni, ali u slučaju da ovo nije uzajamno, ti sam možeš da ideš najmanje pola puta. Uz sve to, mnogi problemi će biti rešeni ako možeš da ostaviš svoje mesto i kreneš duž celog puta, u susret onom drugom. Ako ovo nije moguće, još uvek možeš da sretneš svog supružnika na pola puta. Drugim rečima, pošto su brat i sestra postali muž i žena, oboje bi trebalo da uče da se usaglašavaju u svemu. Ako možeš da se prilagodiš svemu tokom celog puta, odlično; ako li ne, prilagodi se barem do pola puta. Nauči da izađeš u susret drugome. Nemoj insistirati na svome mišljenju, već budi voljan da promeniš svoje stavove. Iako imaš svoje ideje, nauči da se prilagođavaš mislima svog bračnog druga. Ako mladi par tokom prvih pet godina braka nauči da se međusobno prilagođava, imaće miran i srećan dom narednih pet godina. Ako u toku prvih pet godina nijedno od njih ne nauči šta je prilagođavanje tj. nijedan ne susreće onog drugog na polovini puta, teško se može očekivati da će ta porodica biti usklađena. Brak nije jednostavna stvar. Dobar brak zahteva ujedno i vreme i napor.
Prilagođavati se znači otkrivati ono što smeta drugome. Neki se naročito plaše buke, dok se drugi unervoze kada je tišina. Neki ne mogu da žive bez mnoštva aktivnosti, dok drugi jedva mogu da žive sa tim. Ovo je mesto gde prilagođavanje mora da stupi na scenu. Jedan bi trebalo da stiša ton, a drugi da dozvoli malo buke. I tako se oni sreću na pola puta. Pretpostavimo da je žena izuzetno uredna, dok je muž veoma lenj. Zahtevati od lenštine da u potpunosti sledi onog urednog, može dovesti do toga da jednoga dana muž sve razbaca po kući i izdere se na ženu, terajući je da se vrati roditeljima.
2. Uči se samoodricanju
Kao hrišćani, moramo se učiti samoodricanju. Odreći se sebe znači prilagoditi sebe drugima. I muž i žena bi trebalo da se uče da budu što prilagodljiviji. Tada će postojati mir u porodici. Tamo gde ima samoodricanja, biće i prilagođavanja. Gde nema samoodricanja neće biti ni prilagođavanja. Mladi vernici bi trebalo da shvate da prilagođavanje u porodici ne obuhvata samo nekoliko stvari. To može podrazumevati stotine i hiljade stvari. To je ono što Pember (G. H. Pember) zove porodičnom disciplinom. S obzirom da u porodici postoji mnogo prilika za prilagođavanje, može se reći da postoji disciplina u porodičnom životu. Moraš da se naučiš da ostaviš svoje vlastito mišljenje i da prihvatiš stavove onog drugog.
Kad uđeš u brak trebalo bi odmah da naučiš da ceniš vrline svoga bračnog druga.
1. Zapazi vrline onog drugog
Ne treba samo da se prilagođavamo i zatvaramo oči pred slabostima, već moramo da se učimo i da cenimo vrline onog drugog. Trebalo bi da zapazimo stvari koje su dobro učinjene. Porodični odnosi će mnogo trpeti ako muž ne zna kako da ceni svoju ženu, ili ako žena ne zna da ceni svoga muža. Zapamtite, ne treba ni da laskamo svojim ženama, niti da zadovoljavamo taštinu svojih muževa. Ono što je potrebno jeste da se međusobno cenimo. Nauči da zapažaš jake strane, vrline i lepotu svog supružnika.
U jednoj lokalnoj crkvi svi imaju lepo mišljenje o jednom odgovornom bratu. Ali, njegovu ženu ne možete pitati ništa u vezi sa njim, jer se ona uvek žali kako je on najgori. Ona često kritikuje svoga muža, govoreći da je potpuno neodgovoran. Zašto? Možda zbog toga što ona voli da upravlja svojim mužem. Pošto joj to ne uspeva, ona ga optužuje da je neodgovoran. Sva braća i sestre na sastanku su ponizni pred njim, a samo jedna osoba nije – njegova supruga. Kako takva porodica može da bude skladna? Situacija može biti i obrnuta. Većina ljudi bi mogla da misli da je žena dobra supruga, samo ne njen muž. Sećam se kad sam jedne godine bio u Pekingu, nekoliko ljudi je razgovaralo i naveliko hvalilo izvesnu sestru. Usred njihovog razgovora pojavio se njen muž. Oni su naravno nastavili da hvale sestru, ali njen muž nije rekao ni reči. Svojim ćutanjem kao da je hteo da kaže: „Kome je od njih poznato da sam se ja oženio pogrešnom osobom?“ Takva misao svakako uništava porodicu.
2. Pokaži svom bračnom drugu da ga ceniš
Muž ne bi trebalo da poštuje svoju ženu manje nego što je drugi poštuju. Njegovo poštovanje ne mora da bude veće, ali, u najgorem slučaju, ne bi trebalo da bude ni manje nego što je drugi poštuju. Zašto si se njom oženio ako je tako malo ceniš? Tvoje zapažanje je bilo pogrešno ili onda ili sada. Isto se može primeniti i na ženu. Zašto si se udala za takvog čoveka ako osećaš da je on pogrešna osoba? Ti sama mora da si pogrešna osoba. Da bi porodica bila srećna neophodno je uzajamno poštovanje. Neka ne bude da drugi hvale tvoga supruga dok ga ti kudiš. Zapazi dobre osobine svog bračnog druga i budi svestan ili svesna njegovih vrlina. Kad god ti se pruži prilika javno priznaj šta si uočio i osetio. To ne znači da si pretenciozan, jer govoriš istinu. Kada muž i žena cene jedno drugog na ovakav način, njihova veza jača.
Ako ne postoji takav izraz poštovanja, doći će do mnogih nesporazuma i problema. Bio jedan brat u Engleskoj koji nikada nije rekao svojoj ženi da je učinila nešto dobro. I naravno, žena je uvek brinula da li je negde pogrešila kao supruga i kao hrišćanka. Ta briga joj je donela tuberkulozu i smrt. Na samrti joj je suprug rekao: „Ne znam šta da radim ako ti umreš, jer si učinila toliko dobra. Šta će biti sa ovom porodicom ako ti umreš?“ „Zašto to nisi ranije rekao?“ pitala je žena. „Uvek mi se činilo kako ne valjam. Stalno sam krivila sebe. Nijednom mi nisi rekao: ‘Ovo si dobro učinila’. Toliko sam brinula, da sam se razbolela, i eto, sada umirem.“ Nemojte da zaboravite da su porodici zaista potrebne lepe reči. Bilo bi dobro kada bi ih često izgovarali. Muževi i žene bi trebalo da se uče kako da cene jedno drugo i da lepo govore jedno o drugom. Znam nekolicinu braće kojima ne ide dobro u životu, prosto zbog toga što ih njihove žene ne cene. One stalno govore da im muževi nisu dobri. Posledica toga je da muževi počinju da prekorevaju sami sebe. Njihove supruge igraju ulogu njihove savesti. Pošto ih njihove žene – one koje bi trebalo da ih najbolje poznaju – osuđuju kao bezvredne. Zato ti muževi dolaze do zaključka da ništa ne valjaju. Zbog toga, nemoj da zaboraviš da uspeh ili neuspeh jedne porodice mnogo zavisi od poštovanja i priznavanja jakih strana i vrednosti supružnika, ali i od uzdržavanja da se naglašavaju njegove slabosti i nedostaci.
Članovi porodice moraju da budu učtivi jedni prema drugima. Nije dobro kada je čovek neučtiv.
Mi bi trebalo da budemo uljudni prema svima. Koliko god da si blizak sa nekom osobom, ti ćeš je izgubiti kao prijatelja ako ti bude nedostajalo učtivosti. Pavle nam kaže da se ljubav „ne ponaša nepristojno“ (1. Kor. 13:5). Porodične nevolje su često izazvane malim stvarima. Čovek je najmanje ljubazan kod svoje kuće. Pošto je tvoj bračni drug osoba sa kojom si najprisniji, ti misliš da sa njom možeš da budeš i manje pažljiv. Ali trebalo bi da zapamtiš da učtivost ulepšava ljudske veze. Kada nje nestane, sve ružne stvari u životu će se otkriti. Ma koliko ljudi bili bliski, oni i dalje moraju da budu učtivi. Jedan brat je to dobro objasnio kad je rekao da je učtivost kao ulje za podmazivanje koje se sipa u mašinu. Bez ljubaznosti biće trvenja i neprijatnih osećanja.
1. Reči
Nauči da kažeš: „Hvala!“ ili „Izvini!“ Učtive reči kao što su „Mogu li?“ ili „molim“ trebalo bi često da se koriste. Ako izostaviš ove reči, možda nećeš biti u mogućnosti da stekneš prijatelja. Koliko je onda još veća potreba za tim u porodici! Hrišćani bi trebalo dobro da zapamte da se „ljubav ne ponaša nepristojno“. Mi moramo da naučimo da prijatne reči koristimo i kod kuće.
2. Odevanje
Ne samo da tvoje reči treba da budu učtive i tvoje ponašanje pristojno, već i tvoja odeća mora da bude uredna. Ako voliš da se lepo oblačiš za prijatelje, onda bi isto tako trebalo da se uredno obučeš i kada si kod kuće. Ne smeš da budeš nepristojan ni što se tiče oblačenja. Izbegavaj nemarnost zbog bliskih porodičnih odnosa. Ta prisnost bi mogla da dovede do nepoštovanja. Ko je blizak kao što su bliski muž i žena? Urednost se dakle ne sme zanemariti. Moraš se uredno odevati. Nemoj se oblačiti neuljudno kada si kod kuće.
3. Ponašanje
U ponašanju mora biti ljubaznosti. Najbolje je ako tanjir dodaš sa dve ruke, osim ako je tako napravljen da se koristi jednom rukom.2 Kada dodaješ nekome nož ili makaze nemoj sa sečivom okrenutim ka njemu. Kada nekome nešto dodaješ nemoj da mu to bacaš. Ta učtivost treba da se sprovodi pogotovo kod kuće. Time što ćeš baciti, umesto dodati, uštedećeš možda tri sekunde, ali posledice su prilično ozbiljne. Uči se da budeš učtiv. Odlazim u mnoge porodice koje znaju da će ljubazna osoba imati manje problema kod kuće. Skoro uvek je pravilo da ako se muž i žena pristojno ponašaju jedno prema drugom, ta porodica će ako ništa drugo, imati bar mir u kući. Tada će biti manje zveckanja tanjirima i viljuškama. Svaka porodica u kojoj nema pristojnog ponašanja puna je nesporazuma.
Verujem da niko ne bi u kuću neke žene, kada bi se ona ophodila prema svojim prijateljima na isti način kako se ponaša prema svome mužu. Niti bi iko bio posebno blizak sa čovekom koji se ponaša prema drugovima na isti način kao prema svojoj ženi. Recite braći da njihove žene podnose ono što njihovi drugovi ne bi. Recite sestrama da su njihovi muževi veoma strpljivi sa njima, da ni njihove prijateljice ne bi tolerisale takvo ponašanje kojim se one ophode prema svojim muževima. Vrlo je nekulturno biti neučtiv, a hrišćani ne bi smeli da budu takvi. Onaj koji je „upoznao Hrista“ (Ef. 4:20 Darbi), ne može biti neučtiva osoba.
4. Glas
Naš glas takođe mora da bude ljubazan. Mi možemo da izgovaramo neke reči na različite načine i drugačijim tonom. Gazda koristi određen ton kada se obraća svojim podređenima. Prijatelji u prijateljskom razgovoru koriste prijateljski ton. Ljubav govori umilnim glasom, dok mržnja izgovara svoje reči tonom koji izražava neprijateljstvo. Problem sa mnogim ljudima je u tome što ne koriste baš ljubazan glas kod kuće, jer su sve zalihe ljubaznog glasa iscrpili van kuće. Oni su fini sa svojim kolegama na poslu, strpljivi sa bolesnicima u bolnici i brižni kada govore sa svojim učenicima u školi – ali uopšte ne mare o tome kakav glas koriste kod kuće. Kada bi koristili isti glas na poslu koji koriste kod kuće, za dva dana bi sigurno dobili otkaz. Kako jedan dom može da opstane, ako se u njemu koristi samo grub ton?
Ako ton nije kako valja, porodica neće živeti u miru. Zapamti da u kući ne bi trebalo nepažljivo koristiti reči, ni surov ili grub glas, ni ponosan ili samosažaljiv ton, niti paćeničku i samoljubivu intonaciju. „Ljubav se ne ponaša nepristojno“ čak ni kada je u pitanju boja glasa.
Da bi porodica bila uspešna, ljubav mora neprestano da raste i da se čuva od smrti.
1. Hrani svoju ljubav
Mladi obično pitaju da li ljubav može da umre. Mislim da mogu da odgovorim na ovo pitanje. Da, ljubav može da umre i to vrlo lako. Kao živo biće i ljubav mora da se hrani inače će umreti. Izgladnjuj je i ona će umreti, hrani je i ona će rasti.
Ljubav je temelj porodice, a isto tako i braka. Ljubav vodi dvoje ljudi u brak; ljubav ih takođe drži zajedno u porodici. Ona može lako da raste ako se na odgovarajući način hrani, ali isto tako može lako i da umre ako je izgladnjujemo. Mnogi imaju ljubav pre stupanja u brak, ali kasnije, posle venčanja, počinju da je izgladnjuju. Nije ni čudo što njihova ljubav postepeno umire. Ljubav moraš da hraniš prilagođavanjem, žrtvovanjem, samoodricanjem, razumevanjem, sažaljenjem i praštanjem. Sve ovo mora da se neprestano sprovodi u praksi. Ako se hrani, ljubav može divno da raste. Ali ako ljudi ne traže da ugode drugima, već samo misle na sebe, njihova ljubav će uskoro da umre od gladi. Vrlo je bolno ući u brak bez ljubavi. Tragično je imati porodicu bez ljubavi. Neko bi i mogao da izdrži u porodici bez ljubavi, kada je mlad, ili u srednjim godinama, ali u svojoj starosti će biti obeshrabren hladnoćom koja vlada u porodici. Razlika je velika. Uči se dakle da hraniš porodicu ljubavlju i kada si sasvim mlad i u zrelim godinama. Trudi se da hraniš svoju ljubav. Tada će tvoj dom biti pun ljubavi.
2. Izbegavaj da radiš stvari koje ne prijaju drugome
Svaka osoba u braku bi trebalo da se trudi da otkrije one stvari koje druga strana najmanje voli, ili kojih se najviše boji. Nikad nemoj da živiš nemarnim i bezbrižnim životom. Svi mi imamo nešto što ne volimo ili čega se plašimo. Ako tvoj supružnik ima moralnu slabost, nadam se da će doći do obostranog prilagođavanja kako bi se to stanje popravilo. Ako nije u pitanju moralna slabost, predložio bih umesto da se sretnete na pola puta, da ti ideš do kraja puta. Pre nekoliko godina sam čitao priču o mužu u Sjedinjenim Državama, koji je tužio svoju ženu zbog okrutnosti. Ova priča zvuči smešno, ali je ipak istinita. Čovek u ovoj priči nije mogao da podnese monotoni zvuk. Na početku su se on i njegova žena mnogo voleli. Ali posle dve nepune godine bračnog života, porodični odnosi su počeli da slabe. Njegova žena je volela da plete. Monotoni zvuk pletenja je uništavao njegove živce. Trpeo je ovaj zvuk sedam godina. Konačno je pred sudom optužio svoju ženu za mentalno nasilništvo. Sudija je objasnio da pletenje nije zločin, i da to nije dovoljan dokaz za razvod braka. Bilo kako bilo, čovek je tvrdio da je voleo svoju ženu pre nego što se oženio i da je ona za njega bila kao nevinašce. Ali nakon godinu dana braka ona je počela da plete i nastavila sve do suđenja. Tako on sad ne može da podnese da vidi pletenje, a što je još gore, ima želju da ubije svakog koga vidi na ulici da liči na to nevinašce. On je rekao sudiji da ako zbog toga razvod nije dozvoljen, on neće biti odgovoran za ubistva na ulici. Ovaj slučaj je bio vrlo aktuelan. Žena je mislila da nema ništa loše u pletenju, ali je ovaj čovek to toliko mrzeo, da ga je učinilo spremnim i da ubije.
Zapamti, svako ima nešto što ne voli, ili čega se boji. Ove stvari obično ne podrazumevaju moralni problem. To su samo osobenosti ličnosti. Da bi porodica bila uspešna, ni muž ni žena ne bi trebalo da čine ono što je naizgled nebitno, ili što smeta onom drugom.
Imao sam mnogo kontakata sa porodicama u Šangaju i u drugim mestima. Primetio sam da u tim porodicama dolazi do sukoba uglavnom zbog beznačajnih stvari. Za nekoga sa strane i za prijatelje, ti razlozi su zaista sitnice. Ipak, takve sitnice, ako se u porodici stalno dešavaju, mogu da iscrpe svo strpljenje jedne osobe.
Neka mladi vernici shvate da je zajednički život dve osobe veoma osetljivo područje. To zaista nije lak zadatak i zato se zajedničkom životu ne sme površno pristupati. Dešava se da ono što ti smatraš beznačajnim tvoj bračni drug često ne podnosi, i zbog toga ono što ti činiš kasnije podređuje tvog bračnog druga mentalnom zlostavljanju.
Još jedan važan uslov za uspešan porodični život je nesebičnost.
1. Teži da ugađaš drugima
Ako si oženjen, živi kao osoba koja je u braku. Ne bi trebalo da živiš kao neženja. Reč Božija kaže: „A ko je stupio u brak brine se za ono što je svetsko, kako će ugoditi ženi a koja je stupila u brak brine se za ono što je svetsko, kako će ugoditi mužu“ (1. Kor. 7:33-34). Sebičnost je verovatno najveća teškoća sa kojom se porodica suočava. Sećam se jednog pastora u Sjedinjenim Državama, koji je u svom životu venčao sedamstopedeset parova. Za vreme svake svadbene svečanosti on bi mladence podsetio da ne treba da budu sebični. U bračnom životu mora da postoji ljubav, a ne sebičnost. U svojim poznim godinama, pisao je pisma onima koje je venčao, raspitujući se o njihovom sadašnjem stanju. Bilo je još uvek više od sedam stotina živih parova. Odgovori koje je primao bili su bez potpisa. Njihovi porodični životi su bili srećni, jer nisu bili sebični. Takva situacija je bila prilično neuobičajena za Ameriku, jer se tamo (u to vreme) jedan od četiri braka završavao razvodom.
Mi moramo da naučimo kako da saosećamo sa drugima u njihovom bolu i radosti, strahu ili mržnji, teškoći ili sklonostima. Osobe koje su samožive, ne mogu da budu dobri muževi ili dobre žene. Svi samoživi ljudi su sebični.
2. Žrtvuj svoje sklonosti
Spremnost da se žrtvuje predstavlja osnovni uslov za brak. U njemu svako mora da uči da ugodi onom drugom. Da biste uspeli u tome, ne smete biti samoživi. Nije u pitanju da li ti nešto voliš ili ne, već da li tvoj supružnik to voli ili ne. Nauči da zapažaš šta se tvom životnom drugu sviđa, a šta ne i kakva su njegova mišljenja ili gledišta. Nauči da se staviš u položaj onog drugog, kako bi mogao da razumeš i sebe i njega. Žrtvuj što više možeš – i svoja osećanja i mišljenja i stavove. Čezni za tim da razumeš, da se odričeš sebe i da voliš. Na ovaj način će porodični problemi biti znatno umanjeni. Mnogi brakovi imaju sledeći problem: muž u kući misli da je on centar svemira oko koga se sve okreće. On se ženi zarad blagostanja i poboljšanja svoga života. Ovakva porodica je osuđena na nevolje. Isti slučaj je i sa ženom koja misli da je centar svemira, da zbog nje svi žive. Ona se udaje za čoveka za koga smatra da će zadovoljiti njene potrebe. Takav brak je osuđen na propast, jer je to brak iz koristoljublja.
U porodičnom životu moraš dozvoliti drugoj strani određenu slobodu, privatnost i pravo na ličnu svojinu.
1. Ne budi tamničar
U nekim porodicama žene nemaju nikakvu slobodu. A opet, s druge strane, u nekim današnjim modernim porodicama, muževi nemaju nikakvu slobodu. Takve porodice nesumnjivo imaju nevolje. Da bi bili dobar muž ili dobra žena, morate zapamtiti da možete da volite svaku osobu na svetu osim tamničara. Niko ne može da voli tamničara, jer niko ne želi da bude zatvorenik. Niko ne voli stražara koji čuva vrata. Kako možeš da voliš onoga koji te sprečava da uživaš u svojoj slobodi? Mnogi muževi se ponašaju prema svojim ženama kao tamničari. Ako bi takav muž očekivao ljubav od svoje žene, to bi bilo isto kao kada bi tamničar očekivao ljubav od zatvorenika. Očekuješ previše. To je zaista nemoguće. Isti je slučaj i sa ženama koje se ponašaju kao zatvorski čuvari prema svojim muževima. Tamničari izazivaju strah, a ne ljubav. Nijedna osoba ne može sebi dozvoliti da joj oduzmu svu slobodu. Iako brak čini da muž i žena izgube slobodu, to ipak ne znači da se lišavaju slobode u potpunosti. Muž ne daje svu svoju slobodu ženi, niti žena pruža svu svoju slobodu mužu. Ako muž očekuje da se žena odrekne u potpunosti svoje slobode zbog njega, onda on mora da zna da će ga se žena bojati ili ga mrzeti.
2. Bog nam daje slobodu
Niko ne želi da potpuno izgubi svoju slobodu. Želja za slobodom je deo ljudske prirode. Sam Bog nam daje slobodu. Ovo se jasno može videti u činjenici da ne postoji ograda oko vrata pakla. To se takođe može videti i po tome što nema plamenih mačeva heruvima oko drveta poznanja dobra i zla. Da Bog nije želeo da čoveku da slobodu, On bi drvo poznanja dobra i zla okružio plamenim mačevima heruvima, da čovek ne bi mogao da jede plod sa tog drveta. Ali Bog nije želeo, niti želi da uskrati čoveku slobodu. Isto tako, svaki muž treba ženi da dâ određenu slobodu izbora i svaka žena treba svome mužu da dâ istu slobodu. Kada jednom uzmeš slobodu drugoj osobi i počneš umesto nje da odlučuješ, za uzvrat ćeš dobiti strah, ili još gore – mržnju. Kada se sloboda izgubi, dolazi ili mržnja, ili se u najmanju ruku strah povećava. I muž i žena u porodici bi trebalo da uče da jedno drugom daju slobodu. Svako od njih bi trebalo da ima svoje vlastito vreme, novac i stvari. Baš zbog toga što postoji odnos na relaciji muž-žena ove stvari ne bi smelo da budu osporavane. Treba da naučiš da čuvaš svoje mesto. Inače, male stvari kao što su ove mogu da prouzrokuju velike probleme.
3. Poštuj pravo na privatnost
Svakom mužu i svakoj ženi bi trebalo da bude dozvoljeno da imaju svoju privatnost. Ovaj stav je savršeno ispravan. Dozvoljeno je da leva ruka čini nešto bez znanja desne ruke (vidi Matej 6:3). Nauči stoga da poštuješ svačije pravo na privatnost. Ovo će pomoći da porodica izbegne mnoge nevolje.
Materija koja je sada pred nama ima za predmet kako da rešimo porodične probleme. Muževi i žene ne mogu da poreknu da postoje određene razlike i poteškoće. S obzirom da su oboje odrasli i da su deca Božija, potrebno je prvo da shvate gde je izvor njihovih razlika i poteškoća. Pre nego se ijedna poteškoća reši, trebalo bi da znaš u čemu je problem. Nakon prepoznavanja problema, trebalo bi zajedno da nađete i rešenje.
1. Nađi pravo rešenje
Problem se mora rešavati na pravi način. Ako rešenje nije ono pravo, neće dugo trajati. Niko neće biti u stanju da izdrži do kraja. Nemoj od svoga supružnika da očekuješ da će doveka da trpi. Od deset hrišćana, možeš naći jednog koji je u stanju dugo da trpi; ostalih devet jednostavno ne mogu neograničeno da trpe. Ako rešenje nekog problema nije ono pravo, taj problem će ponovo buknuti kada se za to ukaže prilika. Kada sam bio u Šangaju, pomagao sam da se reše neki problemi među braćom. Često su se pitali zašto je jedna sitnica napravila tako veliku pometnju. Njihovo iznenađenje je bilo prouzrokovano nedostatkom iskustva. Razlog zašto je sitnica postala veliki problem nije u samom problemu, već u onome šta se dogodilo ranije. Konačno, dolazi do eksplozije kada međusobna netrpeljivost dođe do maksimuma. Sitnica može da bude mala varnica koja je prouzrokovala eksploziju, ali sam uzrok se gomilao godinama. Prema tome, ne uzimaj neku stvar kao sitnicu već pronađi razlog zašto je prethodno rešenje bilo loše. Do eksplozije dolazi samo onda kada strpljenju dođe kraj.
Najbolje je da muž i žena međusobno rasprave o problemima. Ljudi sa strane ne bi trebalo u početku da se mešaju, iako bi bilo možda razloga da kasnije pomognu. Neka prvo njih dvoje slobodno izmene svoja gledišta. Novosti ne bi smele da se govore drugima i da se šire, a da se o tome još nije raspravilo kod kuće. Ponekad su stvari koje se tiču muža poznate dvadeset kilometara unaokolo, dok on sam o njima još ništa ne zna. Muž i žena bi trebalo da kažu jedno drugom stvari koje se tiču njih samih. Nađite priliku za takav porodični skup. Neka tvoj bračni drug završi sa svojom pričom pre nego ti počneš sa svojom. Čuvajte se od toga da jedna osoba vodi ceo razgovor. Muž bi trebalo da sasluša svoju ženu i žena muža. Kada bi muž samo jednom saslušao ženu, a žena muža, mnoge stvari bi mogle da se reše. Dešava se često da žena kaže sve što želi, ali nikada ne želi da čuje svoga muža, i obrnuto. Pokušaj bar jednom da saslušaš onog drugog; često na taj način problem može vrlo lako da se reši. Kada sednete da razgovarate nepristrasno raspravite o svojim sukobima. Ako se oni iznesu subjektivno, razgovor neće biti uspešan. Svrha vašeg razgovora je da se pronađe ono što je ispravno. Nijedan od vas ne zna ko je u pravu; prema tome, oboje morate da težite pronalaženju istine, da govorite, a posle toga da se molite. Tražite rešenje kroz molitvu. Tražite od Gospoda da učini da oboje shvatite gde leži problem. Obično se dešava da se većina problema reši do vremena kada se drugi put pomolite. Problem mnogih je što nisu seli i objektivno saslušali jedno drugo. Kada to učine njihov problem će biti upola rešen i uskoro će biti u stanju da otkriju pravu srž problema. Tokom prvih nekoliko godina braka ovakva porodična većanja bi trebalo da se održe dva ili tri puta, a kasnije može i ređe. Većina porodičnih problema na taj način mogu da se shvate i reše. Ovo je nešto što su mnoge porodice uspešno pokušale, a rezultat je bio rešenje mnogih problema.
Muž i žena bi u porodičnom životu često trebalo da priznaju svoje greške i oproste jedno drugom. Ne bi trebalo nemarno da pređu preko svojih pogrešaka, već bi trebalo da ih priznaju. Svako bi trebalo da prizna svoju pogrešku i da oprosti onom drugom grešku.
1. Priznaj svoj greh
Ako hrišćanin zgreši, osnovno pravilo je da to ne sakrije niti se samo pokaje već i da prizna onome kome je zgrešio. Ako sakrije i odluči da to ne učini, opet nije dovoljno. Hrišćanin bi trebalo da prizna svoj greh drugoj osobi i kaže: „Učinio sam grešku u tome i tome.“ Sve greške moraju da se priznaju. Kad se učini nešto pogrešno u porodici, uvek se treba pokajati i priznati.
2. Oprosti svom bračnom drugu
Kada zgrešiš, priznaj. Ali šta da učiniš kad zgreši tvoj bračni drug? Zapamti da je tvoj porodični odnos kao i svaki drugi hrišćanski odnos. Kada druga strana pogreši, nauči da oprostiš, umesto da prebacuješ. Jer ljubav „ne uračunava zlo“ (1. Kor. 13:5). Ljubav ne beleži svaku grešku, ljubav uči da prašta. Čim je greh oprošten, on je i zaboravljen. Ljubav se ne ponaša kao Petar u Mateju 18 brojeći svaki greh i ograničavajući meru praštanja. Pravo praštanje ne vodi računa o vremenskom periodu; čim je greh oprošten, on je i zaboravljen. Da bi porodica napredovala, u njoj mora da postoji duh praštanja.
Kada je porodica suočena s nevoljom, najbolje je da se ona reši unutar porodice, možda na porodičnom sastanku. Neophodno je priznavanje i opraštanje. Uvođenje treće strane u sukob vodi produbljivanju problema. Stoga daj sve od sebe da se problem reši jednostavno. Ne dozvoli da se problem previše iskomplikuje.
Ponekad ćeš možda poželeti da izneseš određenu stvar pred crkvu. U svakom slučaju to se ne bi smelo učiniti jednostrano. Muž bi trebalo da prvo dobije ženinu saglasnost i žena muževljevu. S obzirom da niko od vas ne zna kako da reši problem, potražite pomoć od crkve. Svrha toga nije da se svađate pred crkvom, već da tražite od crkve da vam pomogne u rešavanju problema. Potrebno je da muž i žena dođu pred crkvu i iznesu svoje stavove. Trebalo bi da oboje dobrovoljno dođu i kažu: „Mi smo hrišćani. Želimo da nam crkva pomogne da uvidimo u čemu smo pogrešili. Reći ćemo pojedinačno crkvi šta osećamo.“ S obzirom da su obe strane voljne da prime pomoć crkve, njihov problem će se lako rešiti. Takva procedura nema za cilj osvetu ili otkrivanje greške druge strane, već iskrenu želju da se razotkrije u čemu je problem.
Da bi rešili porodične probleme i živeli srećno, neophodno je da bračni par vodi ispravan zajednički život pred Bogom. Pogotovo roditelji sa decom treba da imaju posebno vreme za zajedničku molitvu. Svakom bračnom paru je potrebno takvo vreme da bi čekali na Božiji odgovor i rasuđivali duhovne stvari. Bez obzira ko je u pitanju, muž ili žena, oboje moraju spremno prihvatiti sveta Božija uputstva. Muž ne sme da pokuša da sačuva svoj obraz, ni žena svoj. Mora postojati zajedništvo. Provodite zajedno vreme u molitvi i prosuđivanju. Da bi imali dobru porodicu, oboje morate da živite pobožno.
Spomenuli smo sve ove različite uslove zbog toga, da bi mlada braća i sestre mogli zajedno da se uče u svom porodičnom životu. Ne budite nemarni ili nemudri. Nemarnost će doneti probleme i crkvi i porodici. Zapamti, ukoliko neko ne živi u slozi sa svojim bračnim drugom u porodici, ta osoba ne može da bude složna ni sa braćom i sestrama u crkvi. Kako neko može da se svađa sa bračnim drugom kod kuće, a da u crkvi peva „Aliluja“? Onaj koji se ispravno ponaša kod kuće, isto će se tako ponašati i u crkvi. Dobra crkva će imati za sobom podršku dobrih porodica. Ako muževi i žene zajedno imaju ispravan odnos jedni prema drugima, crkva će imati malo problema.
__________2 U skladu sa kineskim običajem, ovo je učtiv način. - nazad POČETAKCopyright © 1974 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Sva prava zadržana. |
|
|