Да не остављамо своје скупштине, као што неки имају обичај, него да бодримо један другога утолико пре уколико видите да се приближава судни дан.
Јеврејима 10:25
Јер где су двојица или тројица сабрани у моје име, онде сам ја међу њима.
Матеј 18:20
Били су истрајни у апостолској науци и заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама.
Дела 2:42
Ако се, дакле, сва црква окупи на једно место . . .
1. Коринћанима 14:23
Шта онда, браћо? Кад се скупљате, сваки има псалам, има науку, има откривење, има чудни језик, има дар тумачења тог језика; све нека буде на назидање.
1. Коринћанима 14:26
Бог на скупу даје благодат
Божија реч нас опомиње да не остављамо заједничке скупове. Зашто? Зато што је Божија благодат према људима двојака: лична и удружена. Ако је бити хришћанин само личне природе, човек би могао да остане код куће и лично прими благодат од Бога. Међутим Бог даје заједничку благодат исто тако као што даје и личну благодат, а та заједничка благодат може да се прими само на скупу заједнице.
Многе молитве могу приватно да се принесу. Бог услишава ако се човек моли с вером не сумњајући. Међутим има и једна друга врсте молитве и та врста мора да се принесе на скупу ако желимо да примимо одговор. Она мора да се моли у име Господње од стране двоје или више људи.
Божија удружена благодат може да се подари само на скупу – не даје се појединачно сваком понаособ. Многа питања која су од великог значаја не могу да се реше уколико се људи не окупе на састанку. Тако дакле можемо да видимо да Бог одговара на две врсте молитава: приватне и удружене молитве. Ако се људи не окупе, неке молитве ће остати неуслишене.
Исто важи и за проучавање Божије Речи. Рекли смо већ раније да кад отворимо Библију очекујемо да нам Бог подари светлост. Читајући Библију одиста нам је дата благодат да разумемо што читамо. Па ипак, одређени делови Писма нам се неће отворити осим на скупу светих. Они се не могу схватити појединачно; али на скупу се даје нарочита благодат да би се разумели.
Многи Божији радници могу да посведоче да су делови Светог писма које су разумели на састанку исто тако пуни светлости као и они које им је Бог расветлио у самоћи. Често на састанцима Бог води од једне речи до друге. Светлост се одбија од једне особе ка другој, тако да се степен светлости појача. Тако примамо удружену благодат. Кад бисмо оставили своје скупштине, највише што бисмо могли примити било би лична благодат. Изгубили бисмо јако много од удружене благодати.
Хришћанство је колективно
Даље немојмо заборавити да је хришћанство јединствено по томе што није личне него заједничке природе. Оно подвлачи заједничке скупове светих. Све остале религије заступају појединачну побожност; само хришћанство позива људе да се окупе. Божија нарочита благодат долази на скуп верних.
Због тога нам Божија реч заповеда да не остављамо своје скупштине. Чак и у Старом завету Бог је одредио да се Јевреји окупљају на састанке које је oн називао сабором Господњим. Да би били сабор, требало је да се окупе. Тако је већ у Старом завету Бог подвукао окупљање његовог народа. У Новом завету постаје много јасније да би људи требало да се окупе да би могли да приме његову благодат. Заповест Библије јесте: „Да не остављамо своје скупштине.“ Нико не може да остави таква окупљања, а да при том не изгуби благодат. Безумно је не окупљати се са светима.
Библија говори о многим заједничким скуповима. Док је наш Господ био на земљи, он се често састајао са својим ученицима. Иако је Он са њима понекад разговарао појединачно, ипак га је више занимало да буду заједно на окупу. Он се састајао са њима у чамцу, по кућама, на планини, па чак и у изнајмљеној соби оне ноћи кад је био издат. После свог васкрсења састао се са њима иза затворених врата. Пре Педесетнице сви ученици су били заједно на једном месту молећи се упорно и једнодушно. На дан Педесетнице, поново су били сви заједно на једном месту. Затим у Делима у другом поглављу опет налазимо да су сви они који су примили Реч и били крштени „били истрајни у апостолској науци, заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама“ (Дела 2:42). Касније, за време прогањања, отишли су својима где су се верници окупили на молитву. Када је Петар био на чудотворан начин ослобођен из тамнице, и он је отишао до куће где су се људи окупили на молитву. Посланице такође заповедају верницима да не остављају своје скупштине. У писму Коринћанима нарочито се помиње окупљање целе заједнице. Нико од оних који припадају цркви не би требало да одступа од таквих скупова.
Какво је значење грчке речи „црква“ (тачније „сабор“ или „скупштина“)? Ек значи „из“, а клесис значи „позвање“. Ecclesia значи „позвани из света“. Бог данас није само позвао људе, него он хоће да се они и окупе заједно. Кад би сваки онај који је позван остао у својој независности, не би било цркве. Тако нам је показана важност заједничких скупова.
Тело је у односу са скупом
Сви ми знамо да поглавља 12 и 14 прве посланице Коринћанима говоре о даровима Светога Духа. Разлика између ова два поглавља је у томе што се у 12. поглављу говори о даровима у Телу, а у 14. поглављу о даровима на скупу. Читајући ова два поглавља заједно, јасно је да Тело у 12. поглављу, функционише у 14. поглављу. Дарови се нарочито манифестују на скупу. Тело делује кооперативно: очи помажу ногама, уши рукама, а руке устима. Ти удови утичу једни на друге и подржавају једни друге; њихове функције се најбоље примећују на састанку. Одатле следи да они који се ретко кад састају имају мало прилике да сазнају какво је деловање Тела.
Због међусобног односа једног члана са другима, Бог наше молитве на заједничком скупу боље чује, а исто тако примамо и више светла. Оно што видимо сами, не превазилази оно што видимо на састанку, зато што се све службе које је Бог поставио манифестују на сабору. Бог је поставио те службе ради светих који су се окупили.
Божија светлост је у Светињи над светињама. У спољашњем дворишту се налази сунчева светлост. Светиња је обично у мраку зато што до ње не допире сунчева светлост. Ипак је осветљена уљаном лампом. Међутим у Светињи над светињама нема ни природног ни вештачког светла — осим светлости која долази од Бога. Божија светлост се не налази у светињи него у Светињи над светињама. Да би неко видео ту светлост, потребно је да буде у Светињи над светињама. Кад је неко сам, он може да прими нешто светлости, али за то се ипак не може рећи да је човек у Светињи над светињама. Само онда кад се свети Божији народ заједно окупи, црква постаје место Божијег пребивалишта, и тада Божија светлост засија својом пуном лепотом. Онда када се црква окупља, тада је време и када Бог показује своју светлост. Не знамо зашто, но ипак можемо да кажемо да у то време удови Тела заједно раде и омогућавају Богу да засија својом светлошћу.
Нови верници можда не разумеју шта је то светлост Тела Христовог. Они вероватно не обраћају велику пажњу на скупове, те зато и не виде светлост Светиње над светињама. Многа основна духовна збивања се дешавају у Телу. Кроз честа окупљања заједнице можемо много да научимо кроз та збивања. Дакле, окупљајмо се с радошћу.
У Старом завету је записано: „Како би један гонио хиљаду а двојица терала десет хиљада“ (5. Мој. 32:30). Ми не знамо како је то могуће, али знамо да је ипак чињеница. Ми бисмо рекли, ако један тера хиљаду, онда ће двојица потерати две хиљаде. Међутим Бог каже да ће двојица терати десет хиљада — додатак од осам хиљада! Тај додатак је вишак који се налази на заједничким скуповима. Не будимо дакле задовољни личном благодаћу, него радије идимо за тим да добијемо удружену благодат.
Господње присуство је на скупу
Даље, Господ нам два пута обећава своје нарочито присуство: једном у Матеју 18, а други пут у Матеју 28. Последње: „Ево, ја сам с вама у све дане до свршетка света,“ односи се на сведочење за Христа; претходно: „Јер где су двојица или тројица сабрани у моје име, онде сам ја међу њима,“ односи се на окупљање у његово име. Ова два обећања његовог присуства се разликују од Господњег присуства са нама лично.
Многи само знају његово присуство на личан начин, међутим такво познавање је недовољно. Његово најснажније и неодољиво присуство се може знати само на скупу. Иако постоји његово присуство лично са тобом, оно је свакако мањег степена. Само кад си на окупу са браћом и сестрама ти доживљаваш његово присуство на начин како га никад раније ниси доживео. Учи се дакле, да упознајеш то присуство на скупу. То је огромна благодат која се никако друкчије не може задобити.
Како је дивно окупљање Божије деце! Ми не знамо како Тело ради, али ипак знамо да оно функционише. Један брат устане — ти угледаш светлост. Кад други брат устане, осетиш Божије присуство. Трећи брат отвори уста у молитви, дотакнеш Бога. Неко опет каже неколико речи, а ти примиш живот који тече. Како Тело Христово скупно ради, не може се лако објаснити. То нећемо разумети све док не станемо пред Господа када се врати. Данас можемо да следимо само оно што је Господ одредио.
Како би требало да се окупљамо
Како би требало да се окупљамо? Библија налаже једно основно начело: свако окупљање мора да буде у имену Господњем. То једноставно значи да се окупљамо под Господњом влашћу и да се усредсређујемо на њега. Сврха нашег окупљања је да бисмо се састали са Господом, јер нас Он привлачи. Нека нам буде јасно да не идемо на састанак да бисмо видели неку браћу или сестре, јер то није оно што нас привлачи на окупљање. Господ је наше средиште. Ми се састајемо са многом другом браћом и сестрама да бисмо се пред њим показали.
Зашто се окупљамо у име Господње? Господ телесно ту није присутан. Да је Он телесно присутан, његово име не би било толико истакнуто. Али пошто је Он одсутан, Његово име се више запажа. Наш Господ је данас телесно у небу, па ипак Он нам је оставио своје име на земљи. Данас се окупљамо у Његово име да бисмо Му се приближили. Он нам обећава да ако се тако окупљамо да ће Он бити међу нама: што ће рећи, његов Дух ће бити међу нама на нашем скупу.
Кад се окупљамо ми не идемо да бисмо чули неког проповедника, него радије да бисмо се срели са Господом. Тај појам мора добро да се учврсти у нама. Уколико би се састајали да чујемо неког човека, тада би се састајали у име тога човека, а не у име нашега Господа! Многи објављују имена говорника по часописима; те тако и не знајући зову људе да се окупљају око људи.
Иако је наш Господ у небу, Он је ипак међу нама, зато што је Његово име међу нама, исто тако као и његов Дух. Свети Дух је чувар Господњег имена. Он је послан да брани и чува Господње име. Он је овде да би узвисио то име које је изнад свих других имена. Зато морамо да се окупљамо у име Господње.
Друго начело које води наше окупљање је поправљање и изградња Божијег народа. По 1. Коринћанима 14, та сврха се налази у свим нашим скуповима — да други, а не ми, могу да се изграде. Павле објашњава како говорење језиком изграђује самога себе, али да је потребно тумачење да би други примили помоћ. Ако нема тумачења, онај који има језик, требало би да ћути у цркви. Другим речима, начело говорења језиком је за самоизградњу, а не за изградњу других, док је тумачење давање онога што неко има за друге, за њихову изградњу. Оно што изграђује себе, а не и друге, не би требало да се износи на састанку.
Дакле, кад се окупимо, требало би да размотримо да ли ће други бити изграђени. Чак ни постављање питања није тек за нашу личну корист. Ма шта ја чинио, требало би да се питам, да ли тиме потпомажем или кварим састанак? Место на коме се личност највише изражава је састанак. Неки људи су способни да мисле само на себе. Ако имају духовну песму, хоће да се она пева; зато се труде да је некако убаце. Свакако, они би кроз то могли да се изграђују, али да ли је то и за скупштину од користи?
Немој да заборавиш да и наше говорење и наше ћутање може да буде на штету другима. Ако не мислимо на друге, састанак ће трпети штету.
Говорили ми или ћутали, то мора да буде да би састанак примио корист изграђујући људе. Немој да се уздржаваш кад је твој говор потребан. Све би требало да буде за изградњу.
У многим местима има потешкоћа због тога што се млади верници не обучавају у вези са овим. Они су као коњи пуштени на слободу, јурећи неконтролисано. Како бисмо под таквим условима могли да очекујемо добар састанак?
Ако хоћемо да скуп буде од користи, одговорна браћа би требало да држе дизгине.
Коначно, хтели бисмо да поновимо да би сви они који долазе на састанак требало да имају један циљ пред собом: изграђивање других, а не самих себе. Требало би да се уздржавам од свега онога што би могло да омета друге. Ако моје ћутање може да кочи друге, онда ћу говорити. Ја у свему морам да изграђујем друге.
Нажалост, многи су већ годинама хришћани, а ипак не знају како да се састају. Они се не брину ни за кога другог осим за саме себе. Они не поштују ни Господа ни Светог Духа. Мисле да су они састанак. Само су они присутни на састанку и нико више. Нека се млади верници поуче на овоме. Немој никад да дођеш на састанак с мишљу шта ћеш ти моћи да примиш; него нека све оно што чиниш буде за добробит других. Ако је говорење добро за друге, онда говори; ако је ћутање боље, онда ћути. Основно начело састанка је изграђивање других.
Човек не би требало да говори на састанку да би био задовољан собом. Он би могао да буде задовољан, али стотину других би могло да се узнемири. Он би могао да осети бреме и проговори, али ако проговори његова браћа ће морати да понесу терет кући. Ако једна особа говори без икаквог смисла, цела скупштина ће трпети. Дозволите ми да поново нагласим: Свети Дух не би требало да се вређа на састанку. Ако се он увреди, изгубиће се духовни благослов. Када нам је циљ да се намире потребе других и да се други изграђују, онда ће Свети Дух бити почаствован те ће изграђивати и нас и друге.
Буди понизна душа од самог почетка. Ако неко није сигуран да ли његово говорење служи за изграђивање других или не, најбоље би било да се посаветује са одговорном браћом и да их пита: „Браћо, шта мислите да ли би требало да говорим више или мање на састанцима?“ Буди понизан и немој да мислиш исувише високо о себи, као да си ти чудо протеклих двадесет векова — да си најбољи певач и најбољи проповедник! Учимо се понизности да би наши скупови били јаки. Кад год људи дођу у нашу средину, требало би одмах да осете Божије присуство. То је рад Светога Духа. То ће учинити да падну ничице пред Богом и кажу да је Бог заиста међу нама.
