НОВО

Тајна Побожности
Мајор Ијан Томас

Предговор

Побожност је тајна! Уколико не схватиш ову чињеницу никада нећеш разумети природу побожности.
 Бог те није створио с неком мајмунском способношћу да имитираш Бога. У томе не би било никакве тајне, нити би те то морално подигло изнад положаја мајмуна или папагаја!
 Побожност – или богосличност – директан је и искључив исход Божије активности у човеку. Не исход твоје способности да имитираш Бога, него исход Божије способности да умножи самога себе у теби! То је природа те тајне!
 Човек, да би угодио својој сопственој удобности, покушао је да ограничи Бога на теолошку формулу, на моралну збирку правила, театралну представу са религиозном темом, штовањем хероја живописне личности племенитог – или сумњивог – угледа, или пак на некакве умишљене слике о бољој личности. „Хришћанства без Христа“ је било и остаје предмет човековог идолопоклонства!
 Међутим, онога тренутка кад схватиш да само Бог може да учини човека побожним, не остаје ти друго него да пронађеш Бога, да упознаш Бога, и да дозволиш Богу да буде Бог у теби и кроз тебе, ма ко Он био.
 Решење те тајне, као што ћеш то открити у овој књизи, заиста је изванредно једноставно – пошто је она постала отворена тајна у самом Исусу Христу, и то таква да те Он позива да је делиш са Њим!

САДРЖАЈ

1

Квалитет правог предања


Сам Исус није им се поверавао, зато што је он све познавао. (Јован 2:24).


 Није злато све што сија, и у светлости свега онога што ћемо сада размотрити, вероватно ће нам бити од користи да трезвено поново проценимо оне стандарде предања који данас преовлађују, и који пролазе на смотри хришћанског посвећења.
 Исувише често квантитет има предност над квалитетом, и у овом високо конкурентском добу ти спољашњи изгледи „успеха,“ који су тако прорачунати да доприносе добром гласу професионалног проповедника, или угледу оних који су га учинили омиљеним међу људима, од веће су важности од трајног исхода његове службе.
 Због једне несвете амбиције да се постижу „резултати“, крај често оправдава средства, и то тако да средства ниуком случају нису изван сумње, а „резултати“ су, благо речено, веома непоуздани!
 У овој несрећној ситуацији и проповедаоница и клупа носе своју кривицу у томе, иако ми се чини да је то ипак отпочело са проповедаоницом! Неки инсистирају на томе да као непобитан доказ сваког духовног кретања између верника и његовог Господа мора да се огледа у неком спољашњем физичком чину, и да без тог пропратног чина, никаква вредност не може да се припише унутрашњем духовном збивању.
 На основу ове неосноване претпоставке, неминовно је да на било којем састанку, кроз службу проповедника рад Светога Духа буде представљен физичким одзивом окупљених на неки облик јавног апеловања, „позива“ или такозваног „олтарског позива“ – израз који је посебно неприкладан, имајући у виду чињеницу да је Господ Исус Христос „принео само једну жртву за грехе“ (Јев. 10:12), и данас нема места другој жртви или другом олтару у цркви откупљених – пошто је олтар уступио место престолу прослављеног Јагњета!
 Са таквом грешком су повезане велике опасности, што је уосталом сасвим очигледно!
 Амбициозни проповедник, жудно желећи да се пење лествама еванђеоске славе, иако је можда и дирнут судбином изгубљених и потребама верних, биће подложан искушењу тако јаком, које се показало више него једанпут као неодољиво – а оно је да се буде толико заокупљен смишљањем начина и средства која ће обезбеди да довољно велики јавни „одзив“ сабраних, прикладно покаже делотворност његовог проповедања, одбрани његов добар глас, довољно награди поверење његових подржавалаца и пригодно одушеви гомилу.
 Проповедник, наравно, неће себи дозволити да буде свестан својих скривених побуда које га подстичу да користи своје спретне методе. Он пази на то да убеди самога себе да оне потичу само из онога што би он објаснио као праву „бригу за душе.“ Али када се „представа заврши“, открива се јадан спектакл онакав какав у ствари јесте кроз провидну незаинтересованост тог проповедника према крајњем исходу његовог труда.
 Није ни чудо што „проповедаоница,“ пошто је навикла „клупу“ да јој се покорава, сада налази да је жртва своје сопствене несрећне наметнуте власти, код заједнице која је научена да прихвата спољашње, телесне одзиве на одређене јавне „позиве“ као мерило духовног успеха проповедника, те неминовно захтева опипљиве доказе успеха кад год јој овај јавно служи.
 Тако пастору једне мале цркве, заробљеном у бескрајном кругу, може током времена да пође за руком да постепено изведе целу заједницу „напред“ – да стане пред проповедаоницом као одзив на његове многе позиве. Али пошто је цела његова паства већ једном изишла напред, биће му неопходно да их све изнова опет позове на исто, да не би црквено старешинство довело у питање његову загрејаност и одушевљење, а тиме његово пасториско место буде упражњено.
 Под таквим околностима пастор нема другог избора него да захтева преданост оних којима проповеда све дотле док се и вредност и смисао тога не изгуби, јер оно никад не може да буде коначно, што би значило и крај његове проповедичке службе! Уместо да се суочи са потпуном предајом пред Господом Исусом Христом, и крајњим и неопозивим предањем Његовој вољи, вернику се изнова нуди храна за одојчад, што би у ствари требало да буде само део нечег већег, то јест, почетак правог учеништва.
 Много је лакше човека суочити с његовим гресима него га суочити с његовим „грехом“. Касније ћемо у овој књизи подробније показати да је „грех“ став који утиче на човеков фундаментални однос пред Богом; тиче се онога што човек јесте; док се греси тичу онога што човек чини, а ми сви имамо срећну способност да раздвајамо оно што чинимо од онога што јесмо! Сви смо ми веома спретни у уметности самоправедности и можемо да нађемо безбројне разлоге зашто оно што смо учинили има оправдање – макар то било и нешто што не ваља! Ми, штавише, можемо да се осећамо и херојима, малтене и племенитима, примајући кривицу за оно што је тако јасно само по себи (по нама!) било само природно, скоро неминовна реакција на примамљиве, присилне или изазовне околности или људе! Због тога човек може да призна и да му буде жао због онога што је учинио, а да ипак не признаје да је оно што је учинио резултат онога што у ствари јесте.
 На основу тога, човек може да се суочава са мање важним стварима које је починио, а да ниједанпут не буде суочен са оним што је важније, то јест, оним што јесте. Штавише, „утеха“ која се налази у признавању, што доноси ослобођење од рђаве савести, одстраниће потребу за било каквом основном променом у његовом основном односу према Богу. Ова врста признања је безнадежно нижа од покајања и не може се упоредити ни са каквом променом у човековом животу. Мојсије је много пута довео свој народ до суза – али су ипак остали у пустињи. Срце им, ипак, није тежило за Хананом. Не зато што се нису одазивали на Мојсијево проповедање, него зато што нису хтели да имају посла са Богом. „И рекоше Мојсију: Говори нам ти, и слушаћемо; а нека нам не говори Бог, да не помремо“ (2. Мој. 20:19).
 Они су хтели половичну религију! Нису хтели ни безбожништво ни побожност. Нису знали како да живе, а бојали су се смрти. Њихово предање је било по систему отплате, док им је Мојсије био посредник.
 Религија из друге руке може да држи проповедника у служби и да га чини незаменљивим за његову паству, али она не може да произведе и праве ученике. То је зато што нема простора за спонтану акцију, нити за било какав други доказ божанске иницијативе у човеку која једино произлази из човековог потпуног предања Богу.
 Право предање даје Господу Исусу Христу „право првенства,“ те ослобађа Његов живот кроз тебе у свој свежини и сили божанског деловања, и по Његовом милостивом обећању, из твог унутрашњег бића „ће потећи реке живе воде“ (Јован 7:38) – а реку не мораш да гураш! Она сама сече и чисти своје корито!
 Скрећући пажњу на те очигледне злоупотребе које су учиниле толико много да се изгуби поверење у савремено евангелизирање и службе на скуповима, ја ни за тренутак не бих хтео да кажем да нема дозвољеног места за јавно признање вере у Христа, нити бих пак хтео да упорно тврдим да право предање Христу не би могло да буде пропраћено спољашњим сведочанством те чињенице. То би било избацивање бебе с водом из корита, јер без сумње, много је оних којима је мудри, љубазни позив на дело био од велике помоћи за Христа, или пак у њиховом предању Христу, уместо да и даље одлажу послушност Истини.
 Моја молитва је за стварношћу – која је по Богу! И из тог разлога, без обзира колико бих ја могао да не волим површност и смисао за публицитет многих, због њихове злоупотребе свете уметности проповедања користећи сумњиве „одзивне методе“, ја с друге стране ипак не могу ни на који начин да одобрим ни неосновано осуђивање бранитеља оног празног, ритуалистичког формализма, по којем су све активности изван утврђеног „практиковања религије“ у окриљу „цењених црквених система“ обавезно „само празан емоционализам“. То би била глупост!
 Ако много тога недостаје у квалитету предања које данас преовлађује у еванђеоским круговима и у еванђеоској мисији, тог великог тела нановорођених верника по целом свету и у свим деноминацијама, који су права црква Исуса Христа – још више су за жаљење неограничене прилике за практиковање лицемерја управо због тих празних јавних предања Христу које налазимо у свим деноминацијама. У великој већини случајева она су у потпуности без икаквог духовног садржаја, која служе само да би се задовољиле уобичајене „ситнице“ религиозних прописа, у иначе безбожном друштву!
 Било да су људи крштени као деца или као одрасли, „кропљењем“ или „подрањањем“; конфирмацијом младих „тинејџера“, или пак било каквим другим чином посвећења и примања у чланство цркве, мора да је јако мало оних који живе у „христијанизованим“ земљама Западне Европе који нису на овај или онај начин „предали себе Христу“. Па ипак, каквим то изврнутим схватањем или својевољном маштом, било која хијерархија неког црквеног система може да ода признање таквом делу, као нечему што има некакву духовну вредност, кад сенка 90 одсто становништва у тим земљама никада не уђе кроз врата цркве где би се Богу клањали, ван је сваког разумног објашњења!
 Господ Исус Христос није примљен ни као Спаситељ нити је поштован као Господ, па ипак печат црквене сагласности је ударен. Велика већина то сматра као сасвим довољну одговорност пред Богом, и силну одбрану против непожељне пажње оних који инсистирају на томе да мора да одстоји стварност духовног искуства, коју „црква“ није ни захтевала нити очекивала!
 Ако 60 одсто становништва Сједињених Америчких Држава одлази у цркву, што увелико превазилази просек у осталим протестантским земљама овог доба, онда би то требало да буде ствар дубоке захвалности Богу – па ипак, мало је земаља у свету са толико злочина и насиља, толико малолетничких преступа, толико наркоманије и толико алкохолизма, где је у толикој мери присутно подмићивање и корупција у влади и економији. Зар су за овакво јадно стање ствари одговорни само они који се никада нису повиновали захтевима цркве у некаквом спољашњем, формалном чину предања?
 Зашто би се светски атеистички систем са својим фанатичним убеђењима, својом темељном наставом и крајњим предањем плашио ове млитаве наказе која се зове „црква“ њених милиона назови присталица, који не познају шта је то убеђење нити брига – који су безбојни, духовне нуле, који не знају ни шта верују, нити верују оно што знају! Они су без икаквог осећаја за мисију, којима владају углавном људи који су и сами до крајности прожети неверовањем, хвалишући се својим сопственим неодговорним одбацивањем сваког основног садржаја вере за коју кажу да јој припадају! То је хришћанство чији се највећи непријатељи налазе у његовим сопственим редовима.
 Божија Реч Јеврејима у Павлово време, могла би да буде Божија Реч данашњем хришћанству:

Та због вас се хули на име Божије међу многобошцима, као што је и написано . . . Јер није (прави) Јудејин онај који је то само споља, и није право обрезање оно које је споља на телу, него, Јудејин је онај који је то изнутра, и право обрезање је у срцу, у духу, а не у слову (дословно). Таквога не хвале људи него Бог. (Рим. 2:24, 28-29).


 Господ Исус Христос је ушао управо у такву ситуацију, пошто је на прослави Пасхе примио онакву необуздану добродошлицу у Јерусалиму. „Осана сину Давидову;“ викали су, „Нека је благословен који долази у име Господње; осана на висини“ (Матеј 21:9).
 Ученици су без сумње сијали од узбуђења и веома се радовали што њихов Учитељ прима такве силне овације – па ипак, међу њима је могло бити и оних који су имали своје бојазни! Само кад би могао да се наведе да не каже ништа погрешно! Само кад би могли да Га убеде, само овога пута, да не учини било шта што би могло све да поквари!
 Али Он је опет управо то учинио!
 Како би Христос данас сломио срце неком добронамерном „рекламном одбору“ или неком „пословном руководиоцу“! Он као да је увек чинио нешто погрешно, или је рекао нешто погрешно, управо онда када се налазио наврх таласа, и на врхунцу популарности! Он као да никада није разумео оно што би било у Његовом сопственом интересу!
 Усред свег тог популаритета и одобравања, Господ Исус Христос је отишао право у храм и нашао „продавце волова, оваца, голубова и мењаче новца како седе у храму. Тада начини бич од узица и изагна све из храма, и овце и волове, мењачима просу новце и испретура столове, а онима што продаваху голубове рече: „носите то одавде, не чините од дома Оца мога кућу трговачку“ (Јован 2:14-16).
 Да је хтео да прими „религију“ онакву какву је нашао и да је препознао „статус кво“ (садашње стање), Господ Исус би без сумње био радо прихваћен, штавише и од стране фарисеја; међутим Он је био бунтовник! Усудио се да очисти храм!
 Христос није дошао да буде „прихваћен“, нити је пак „тражио запослење“ у савременој религији. Он је дошао да очисти храм – и да учини још нешто веће од чишћења храма у Јерусалиму; дошао је да очисти храм људских срца, да би били погодни „за стан Божији у духу“ (Еф. 2:22, Караџић).
 Пошто су Га питали на основу каквог ауторитета Он дозвољава себи слободу на такво неодобравање, и каквим ауторитетом може да пренесе своје неодобравање у праксу, Господ Исус Христос им је одговорио: „Срушите овај храм, па ћу га за три дана подићи. . . Но он је говорио о храму свога тела“ (Јован 2:19,21).
 Христова смрт и васкрсење су били Његово овлашћење. Предање Христу значи допустити Му да нас очисти од греха и да се настани у нама. Било шта мање од тога је потпуно несхватање крста. Он неће ништа мање од тога.

А када је био у Јерусалиму о празнику Пасхе, многи повероваше у његово име, гледајући његова чуда која је чинио. Сам Исус није им се поверавао, зато што је он све познавао, и није имао потребе да ко сведочи за човека; јер је сам знао шта беше у човеку. (Јован 2:23-25).


 Иако је изгледало као да се гомила предала Христу, квалитет њиховог предања је био такав да Он није био спреман да се преда њима!
 Какав је квалитет твог предања Христу?
 Можда те је „црква“ примила у чланство, можда су ти пријатељи одобравали и поверили ти неку одговорну службу, али од какве је то вредности, ако је твоје предање Христу такво да Он није вољан да себе преда теби? Вредност твог предања Христу се огледа у мери Његовог предања теби!
 Господ Исус Христос је Истина, као и у свему осталом „што служи животу и побожности“ (2. Пет. 1:3). Он је Истина о правом предању. Он је био предан Оцу у свему ономе чему је Отац био предан Сину, и био је крајње уверен да је Отац који је пребивао у Њему, био величанствено довољан за све оно чему се Он предао. Знамо да је Спаситељево предање Оцу било такво да је Отац био у потпуности предан Сину!
 Господ Исус Христос је одбио да се преда парохијалним потребама оног времена и оног доба. Он није био предан политичкој ситуацији у Палестини, или ослобођењу јеврејске нације од римског јарма! Он није био предан хитним друштвеним невољама свога времена, нити пак једној струји против друге, баш као што Он ни данас није предан Западу против Истока, или републиканцима против демократа (као да су једни мање грешни од других!). Христос се није предао ни потребама изгубљеног света; Он није био ни немаран ни неосетљив према тим важним питањима, али као Савршени Човек био је предан Оцу, и то искључиво за оно за шта је Његов Отац био предан Њему.

Зато им рече Исус: када подигнете Сина човечијег, тада ћете сазнати да сам то ја и да ништа не чиним сам од себе, него говорим оно што ме је научио Отац. И са мном је онај који ме је послао; није ме оставио сама, јер ја свагда чиним оно што је њему угодно, (Јован 8:28-29).


 Господ Исус Христос је од самог почетка био потпуно свестан онога за шта Му је Отац био предан, пошто је Он био Јагње „које је заклано пре постанка света“ (Отк. 13:8, НСП). Ломећи хлеб који је био слика Његовог тела које ће ускоро бити сломљено, и узимајући вино као симбол Његове крви која ће ускоро бити проливена, Он је још увек могао да погледа у Очево лице и каже: „Хвала Ти!“ Он је био у потпуности предан, и стога није морао да се суочи ни са каквим другим важним питањима!
 Господ Исус Христос је знао да пре него што су Му људи као Вилберфорс (Wilberforce), Роберт Мофат (Robert Moffat) и Дејвид Ливингстон (David Livingstone) могли бити предани за оно за шта је Он хтео да се преда њима – укидање робовласништва и враћања људског достојанства за једнакост свих људи пред Богом; пре него што су Му људи као Лорд Шафтсбери (Lord Shaftsbury), др Бернардо (Dr. Barnardo) и Џорџ Милер (George Müeller) могли бити предани за оно за шта је Он хтео да се преда њима – окупљање подрпане, изгладнеле сирочади са улица Британије и тиме обнови наду нежељенима; пре него што је могао да нападне друштвена зла у нешколованој, необразованој и распуштеној нацији кроз Џона Везлија (John Wesley) и Џорџа Витфилда (George Whitefield), у великом еванђеоском пробуђењу њиховог времена, или да употреби Елизабет Фрај (Elizabeth Fry) да и тиме доведе до реформе немилосрдни казнени систем који је ставио друштво пред очај, због одбачених и неоплаканих по затворима пуним пацова у њеној домовини – Он, Син Божији је прво морао да преда себе Оцу за оно за шта је Отац предао себе Њему!
 Основа Његовог предања Оцу је основа на којој Господ Исус Христос захтева твоје предање Њему. Ти си Му предан искључиво за све оно чему је Он предан у теби.
 Ти ниси предан цркви, или деноминацији, или организацији. Као мисионар ти ниси предан мисијском одбору, па штавише ни „мисијском пољу,“ а понајмање од свега ниси предан некој „потреби“! Предан си Христу, и свему ономе чему је Христос искључиво предан у теби.
 Хиљаде искрених младих хришћана је изазвано излизаном паролом: „Потреба је позив!“, а затим им се одмах изнесе туце различитих потреба, које све представљају „позив“! На упућен „позив“, стотине њих устане у збрци, подигнути таласом емоција. На основу статистике је утврђено да од сваких стотину који устану, на мисијско поље не оде више од троје, а од оних који и оду, скоро 50 одсто се враћа кући пре него што се први рок заврши и остаје код куће!
 Мојсије је побркао потребу са „позивом“. Да би одбранио своју браћу, понесен осећањем сажаљења, изишао је и убио Египћанина, чувајући шаку оваца у забаченој пустињи, био је бескористан и Богу и човеку!
 Авраам се предао вољи Божијој, уместо Богу чија је то воља била, и у својој погрешној ревности је покушао да оствари Божије дело на људски начин! Пошто је Сара била стара и никада није рађала децу, јер је била нероткиња, помислио је да Сара и он треба да помогну Богу. Тако су сазвали састанак! Уосталом, зар Бог није рекао да ће Авраам имати сина, и ако је то била Божија воља, а он је био предан тој Божијој вољи – онда он сина мора имати по сваку цену!
 Из односа са Сарином робињом, коју је Сара дала Аврааму, родио се Исмаило који је постао отац Арапима. Авраам је тиме платио високу цену такве непослушности. Јевреји, који данас живе у Израелу и који су окружени непријатељски расположеним арапским народима, још увек жању горку жетву коју је Авраамов лични труд посејао пре толико векова. Исмаило је био производ лажног предања; зачет у искрености, он је био ђавоља логична алтернатива вери!
 Када се Исаак родио у Божије савршено време, петнаест година касније, Исмаило му се ругао – и све отада му се још увек руга! „Али као што је некада онај што се родио на телесан начин гонио онога који је на духован начин рођен, тако бива и сада“ (Гал. 4:29). „Нека жив буде Исмаило пред Тобом!“ (1. Мој. 17:18) још увек је вапај данас оних који још нису научили да „. . . робињин син неће наследити са сином слободне“ (Гал. 4:30) – то јест да апсолутно нема замене бар што се Бога тиче. Божији посао ваља радити на Божији начин.
 Кад је Бог кушао Авраама и рекао му да принесе Исаака на жртву паљеницу, Он му је рекао: „Узми сада сина свог, јединца свог милог, Исаака, па иди у земљу Морију“ (1. Мој. 22:2). Авраам је могао да се расправља са Богом говорећи: „Али ја имам два сина! Шта је са Исмаилом? Исаак није мој једини син!“ Бог би му тада одговорио: „Што се мене тиче, Исаак је твој једини син. Исмаила не препознајем – он никада није требало да се роди!“
 Црква Исуса Христа је данас пуна Исмаила који бучно захтевају да буду препознати – но Бог ће поштовати само Исаака, и Исааковог Узвишеног Сина! Ништа не може „тело“ (плот) толико да доведе до беса него кад га се не препознаје. Проповедање које га излаже као грешну кривотворину, мора неминовно да буде објекат његовог отрова и гнева. „Исувише објективно! Нестварно! Што не припада овом свету! Исувише једноставно! Сама пасивност! Пантеистички мистицизам!“ – то су неки од епитета којима се „Исмаило“ још увек подсмева „Исааку“; којима се „тело“ противи Духу!
 По Божијој заповести, Авраам је узео Исаака, свезао га, положио на жртвеник који је начинио и узео нож да га убије. Својим делом које је било далеко речитије од самих речи, он је рекао Богу: „Ти си ми обећао Исаака! Нисам могао да видим како ћеш Ти то остварити, и у свом неверовању и у својој глупости родио сам Исмаила. Предао сам се Твојој вољи, мислећи да сам способнији од Бога. Ти ми сада кажеш да га убијем, мога јединога сина Исаака кроз кога си обећао да ће сва племена на земљи бити благословена! О Боже, ако га убијем, ја не знам како ћеш Ти то учинити – али сада сам предан Теби – без резерве, и свему ономе чему си Ти предан у мени! Ако морам да га убијем, онда ћу га убити – чак ако после буде потребно да га ти подигнеш из мртвих!“ (Јев. 11:17-19), а Бог је мање-више рекао Аврааму: „Хвала ти Аврааме! То је све што сам желео да знам – сада можеш да бациш нож из руке!“

Не дижи руку своју на дете, и не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога. . . И рече: Собом се заклех, вели Господ: кад си тако учинио, и ниси пожалио сина свог, јединца свог, заиста ћу те благословити и семе твоје веома умножити, да га буде као звезда на небу и као песка на обали морској; и наследиће семе твоје врата непријатеља својих; и благословиће се у семену твом сви народи на земљи, кад си послушао глас мој, (1. Мој. 22:12, 16-18).


 Авраам је открио тајну правог предања, и тиме постао „пријатељ Божији“ (Јаковљева 2:23)! То је стварност – и то је учеништво!
 То је „побожност на делу“! Приношење свега онога што јеси – ништа, свему ономе што Он јесте – све, предан си искључиво Господу Исусу Христу, за све оно чему је Он предан у теби. Можеш бити сасвим сигуран да је Онај који пребива у теби као што је Отац пребивао у Њему, сасвим довољан за све оно чему је Он предан!
 Да ли си спреман на то да ово буде квалитет твога предања Христу? Ако је тако, онда је сваки мањи предмет обухваћен већим. Сада више није неопходно да те питам да ли си спреман да пођеш на мисијско поље. Више није неопходно да те питам да ли си спреман да ставиш свој рачун у банци Христу на располагање, или твоје време, или твоју кућу, или да те суочавам са било чиме другим што би могло да ми падне на памет. Ти би ми одмах рекао: „Све је то сада већ сређено – коначно, и једном засвагда! Ако је Христос предан у мени да иде на мисијско поље, ја сам Му већ предан за то! Ако је он предан у мени да употреби и последњи динар који имам, и сваки други динар који бих могао да зарадим, ја сам Му већ предан за то, и за све остало чему би Он могао да буде предан у мени! Не поставља се више питање са чиме треба да се суочим – већ питање послушности према Његовим упутствима! Исто тако знам, да у Његовој вољи, имам све што Он јесте! . . . и то је све што би требало да знам!“
 Заиста је тако! . . . јер није могуће да имаш више!
 А никада не би требало да имаш мање!

САДРЖАЈ

2

Како чинити немогуће


А он им одговори и рече: дајте им ви да једу (Марко 6:37).


 Неко је једном рекао: „Да човек живи хришћанским животом није тешко, него је сасвим немогуће!“
 Сасвим немогуће, што ће рећи, без Христа – али за све оно што Он каже, ти имаш све оно што Он јесте, а то је управо све оно што је и потребно!
 Као што смо већ видели, то је била лекција коју је Авраам научио, „ . . потпуно уверен да је Бог кадар и учинити оно што је обећао“ (Рим. 4:21), а и Марија, што ћемо касније видети: „Јер је свака реч Божија моћна. На то Марија рече: ево служитељке Господње; нека ми буде како си казао“ (Лука 1:37-38).
 Исту ту лекцију је и Господ Исус Христос желео да научи своје ученике, али они су били веома спори да уче – а исто тако смо и ми! „И изишавши виде многи народ, те се сажали на њих, јер беху као овце без пастира, и поче их учити много“ (Марко 6:34).
 Лутеров превод ове последње реченице је увек био извор велике утехе за мене – „Проповедао им је дугачку проповед,“ – и дугачка проповед је и била! Трајала је све до увече, и толико дуго, да су Његови ученици почели прилично да се брину шта ће чинити са великом гомилом људи. „Место је пусто,“ рекли су своме Учитељу, „отпусти их нека . . . купе себи шта ће јести“ (Марко 6:35-36).
 Ученицима се чинило да је то једина разумна, разборита ствар да се учини под околностима које су претиле да их осрамоте. Било је пет хиљада људи, а Матеј бележи: „ . . осим жена и деце“ (Матеј 14:21), и ако су састанци у оно време били имало као што су данас, пет хиљада људи плус жене и деца, онда је то био заиста велики скуп! Гомила је била уморна, знојава и гладна, и без изгледа да је нахране, ученицима се учинило да друге могућности нема осим да подсете Господа Исуса Христа на то да је већ касно, и да му кажу нешто у овом смислу: „Господе, ми једноставно морамо да се решимо овог народа!“
 Увек постоји разумна алтернатива за веру!
 Господ Исус Христос им је одговорио: „Дајте им ви да једу,“ другим речима: „Немојте да отпуштате гладне људе; него их нахраните!“
 „Да одемо и да купимо хлеба за две стотине динара, па да им дамо да једу?“ (Марко 6:37), питали су збуњени ученици, „Господе, па то је сасвим немогуће!“
 „Тачно! Вама је то сасвим немогуће,“ Господ Исус Христос је могао да им каже, „и зато ћемо то и учинити. Показаћу вам како да чините немогуће!“
 Хришћански живот може да се објасни само на основу Исуса Христа, и ако твој живот као хришћанина још увек може да се објасни на основу тебе – на основу твоје личности, твоје снаге воље, твог дара, твог талента, твог новца, твоје храбрости, твог образовања, твог предања, твоје жртве, или твог било чега другог – онда иако можда имаш хришћански живот у себи, ти још не живиш њиме!
 Ако начин на који живиш својим хришћанским животом може да се објасни на основу тебе, шта имаш да би могао да понудиш своме суседу? Начин на који он живи свој живот може да се објасни на основу њега, и што се њега тиче, ти си ето „религиозан“ – а он није! „Хришћанство“ би могло да буде твој хоби, али није и његов, и нема ничега нарочитог у томе како га ти практикујеш што би на њега оставило утисак да је тај твој хоби јединствен. Нема ничега у вези са тобом што би навело твога суседа да погађа у чему је ствар, ничег хвале вредно у вези са чим се он не би осећао исто тако способним да чини без неугодности да постане хришћанин!
 Само онда када квалитет твог живота збуњује суседе ти можеш да оставиш утисак на њих! Другима мора да постане сасвим јасно да је врста живота којом ти живиш веома препоручљив, али да је он изван сваког људског објашњења! То превазилази исход човекове способности имитирања, и ма колико мало би они то могли да разумеју, сасвим је јасно да је то исход Божије способности да произведе Себе у теби!
 Језгровито речено, то значи да људи морају да се увере да је Господ Исус Христос о коме ти говориш, у суштини Он сâм саставни део живота којим ти живиш.
 Како је Христос нахранио пет хиљада људи? Да бисмо то открили, потребно је да погледамо запис који се налази у шестој глави Јовановог еванђеља, јер овде налазимо као да је апостол узео лупу и дозволио нам да испитамо ову причу до најситнијих појединости. „Тада Исус подиже очи и виде да многи народ долази к њему, те рече Филипу: одакле ћемо купити хлеба, да се ови нахране? Ово је пак рекао кушајући га; јер је сам знао шта ће чинити“ (Јован 6:5-6).
 Да ли је Христос тражио савет од Филипа? Зар није знао шта да ради? Свакако да јесте, пошто читамо: „јер је сам знао шта ће чинити.“ Он је тачно знао шта ће учинити. Он увек зна, без обзира са каквим околностима би могао да се суочи, било када и било где! Њега никад ништа не може да изненади, нити Га било шта шокира. Он никада није збуњен – никада није сметен! Он је Бог који каже: „од почетка јављам крај,“ и кога никакав неочекивани догађај не може да изненади! Једном сам чуо познатог психолога хришћанина, др Крамера (Dr. Cramer) који је рекао: „Господ Исус Христос је био потпуно ‘имун од панике’,“ – и још увек јесте!
 Да ли си и ти?
 То ће бити твоја јединствена карактеристика, ако одиста уживаш животом Господа Исуса Христа; и ти ћеш бити „имун од панике“! Имаћеш „мир Божији, који превазилази сваки ум“ (Фил. 4:7) – што ће рећи, мир који у светлости свих околности, превазилази свако људско објашњење!
 Христос није тражио савет кад је Филипу поставио то питање, нити је Он пак покушавао да открије нешто о Филипу, пошто је у еванђељима више пута записано да је Господ Исус Христос одговарао на човекове мисли. Он је знао све што је могло да се зна о Филиповом срцу, и много више него што је Филип знао о самом себи, као што зна све што би могло да се зна о твоме и моме срцу! „И нема створења које је невидљиво пред њим, него је све голо и откривено у очима онога коме ми полажемо рачун“ (Јев. 4:13).
 Па зашто је онда Христос поставио то питање?
 Он је поставио то питање зато што је хтео да Филип открије нешто о самом себи. Хтео је да он открије своје бескрајно сиромаштво искуства са Христом – колико је био удаљен од натприродног живота. То питање није било само да би Филип могао то да открије, него је било ради свих Његових ученика. „Одговори му Филип: за две стотине динара хлеба њима није довољно – да сваки нешто мало добије“ (Јован 6:7).
 На шта је дакле Филип рачунао? Да ли је рачунао на присуство и силу Господа Исуса Христа? Није! Рачунао је само на новац у торби! У овој ситуацији за њега није било хоризонта који се даље протеже. По Филипу, Христово присуство у овој невољи није правило никакву разлику, управо као да је Христос био мртав!
 Да је материјалистички настројен атеиста био консултован у вези са овом недоумицом, прво питање које би он поставио било би: „Колико новаца имате?“ Каква би онда разлика била између Филиповог становишта и становишта једног неверног безбожника? Не би било никакве разлике!
 Филип још није био научио да рачуна на Христа! Због тога што је за њега њихова финансијска залиха била свеважећа, Исус Христос је био неважећи! У његовом животу као апостола није било ничега што није могло да се процени на основу долара!
 На шта ти рачунаш? Да ли заиста рачунаш на Христа? На основу чега си процењивао многе и различите ситуације које су се јавиле за протеклих двадесет и четири сата, пре него што си узео ову књигу у руке и прочитао ове странице? Да ли си узео Господа Исуса Христа у обзир – или, да ли си Га сматрао као некога ко је споредан?
 Запамти да се управо у оним областима твога живота у којима ниси сматрао Христа значајним, ниси покајао. У тим областима ти још увек покушаваш да будеш довољан без Њега – покушавајући да будеш „узрок“ својих „остварења“; а ако си ти њихов узрок, онда свакако неће бити ничега натприродног ни у њиховом остварењу!
 Због својих разбијених илузија, могао би да покушаш, као што су и ученици покушали, да се решиш ситуације, убеђен да си недовољан са Христом као и без Њега. Тада ћеш бити јадан. Боље да не идеш у посету суседима тога дана!
 Господ Исус Христос је рекао: „Колико хлебова имате? Идите, видите“ (Марко 6:38). И кад су отишли, затекли су Андреју како се препире са једним дечаком! Замишљам да је разговор између њих могао овако да тече:
 „Веома си љубазан, мали. Рећи ћу Учитељу да си понудио, али мислим да је боље да Га сада не узнемиравамо. Видиш, заузет је – а ионако пет хлебова и две рибе није довољно за све! То је довољно само за тебе – ти се сам наручај! Ипак, хвала ти малиша – велика ти хвала! Рећи ћу Учитељу, обећавам ти!“
 Малишан је љутито одговорио: „Не тиче ме се да ли имам пет хлебова, или педесет хлебова, или пет стотина хлебова, или пет хиљада хлебова – то није важно! Молим те одведи ме томе човеку! То је све оно што је важно!“
 Тога тренутка су остали стигли на сцену, и да их Учитељ није послао, Андреја вероватно никада не би одвео дечака Господу Исусу; па и када га је одвео, почео је да се извињава! „Рече му један од његових ученика, Андреја, брат Симона Петра: има овде један дечак који има пет јечмених хлебова и две рибе; али шта је то на толико њих?“ (Јован 6:8-9).
 Сигуран сам да Андреја није био нељубазан према дечаку. Верујем по ономе што је записано о њему у еванђељима, да је Андреја био нарочито љубазне природе, и можда се управо због тога дечак осетио слободним да разговара са њим. Можда га је пријатељски осмех привукао. Верујем да је Андрејино лице било као отирач пред вратима на коме је било уткано „добродошли“! Неки људи се питају зашто им нико не прилази за савет, кад су им лица као натпис на вратницама који каже: „чувај се пса“!
 Но, како му драго, и ма како да је био љубазан, на шта је Андреја рачунао? Да ли је узимао у обзир присуство и силу Христову? Није! Узимао је у обзир само пет јечмених погачица и две рибице, и због тога што му је једино то било важно, Исус Христос је био неважан!
 С друге стране, због тога што је овом малишану Господ Исус Христос био свеважан, огромна потреба и маленкост онога што је имао било је сасвим неважно! Он је већ научио тајну натприродног живљења, пошто је тај дечак на свој начин рачунао на Христа!
 Ово је за мене увек важна прича, јер је Господ Исус сâм „знао шта ће чинити“ много пре него што је Андреја разговарао са дечаком, па чак и пре него што је ма ко други препознао да се у њему крије могућност. Христос је знао његово срце и већ га је био изабрао!
 У свакој гомили увек има макар једна душа чије срце Он познаје и коју је Он већ изабрао. Препознати је и довести је – без извињавања – је света уметност задобијања душа; „. . . а мудри обучава (задобија) душе“ (Приче 11:30).
 Можда то неће увек бити онај ко је најистакнутији, па чак ни онај који највише обећава – можда само један дечак светлуцавих очију са ручком у торбици! „Исус тада узе хлебове, захвали Богу и раздели онима који су полегали, исто тако и од риба колико су хтели“ (Јован 6:11).
 Ма какве друге мисли неки „учени богослови“ могли да имају о тим незаборавним догађајима који су се десили тога узбудљивог дана, они који су били присутни и који су били сведоци, сасвим је јасно да нису имали никакве сумње у вези са оним што се десило, јер „Људи пак видевши чудо које учини, рекоше: ово је заиста пророк који треба да дође на свет“ (Јован 6:14). Посматрајући Господа Исуса на делу, одмах су препознали чињеницу, да се пред њима налазио Човек за чија дела није могло да постоји апсолутно никакво друго објашњење осим Бога!
 Наравно има оних који би хтели да прихватиш теорију „папирне кесе“! Они би хтели да те убеде да верујеш да кад је гомила видела несебичног дечака, како је извадио своју ужину и био вољан да подели својих пет погачица и две рибице са мноштвом, да су били толико дирнути и постиђени да се изненада појавило око пет хиљада „папирнатих кеса“ – и сви су почели да деле са свима оно што су до тада скривали под кошуљом!
 Није ли то дирљиво?
 Неки то сматрају „ученошћу“ те додељују „докторате“ на основу тога! Дванаест котарица се могло боље употребити да се покупе отпаци, уместо да се покупи оно што је претекло од хране!
 Ако имаш само „малог бога од папирне кесе,“ онда мораш да се задовољиш и са „малим чудом папирне кесе“ – али нашем Богу „. . .све је могуће“ (Лука 1:37, Караџић)!

А када се наситише, рече својим ученицима: скупите преостало комађе, да ништа не пропадне. Скупише, дакле, и напунише дванаест котарица комађа од пет јечмених хлебова – што претече онима који су јели. (Јован 6:12-13, курзив употребљен само да би се подвукло).


 У том чуду које је Господ Исус Христос учино налазила се једна тајна. Тајна коју је Он хтео да подели са својим ученицима, и коју би хтео да подели и са тобом! Пропустити то, значи пропустити саму суштину овог догађаја и лекцију коју би требало савладати. Она се налази у самом срцу побожности. Записано је да: „Исус тада узе хлебове, захвали Богу и раздели онима који су полегали, исто тако и од риба колико су хтели.“ Коме је Христос захвалио? Да ли је захвалио самом себи? Бог као Бог свакако да нема коме другом да захвали осим самом себи, а Исус Христос је био Бог! Сасвим је јасно да је Господ Исус Христос као Син, захвалио своме Оцу као Богу, и у својој савршеној улози као Савршени Човек, истрајно одбијао да буде „узрок својих остварења“!
 Као Бог Створитељ, без апсолутно икакве сумње Христос је сâм могао да нахрани тих пет хиљада људи, заправо пет стотина пута пет хиљада – али у том случају он се не би понашао као Човек, понашао би се као Бог. Касније ћемо открити, да је Он био и да се понашао као Бог, нико Га не би видео! Бога нико никада није видео!
 Као „јединорођени син“ Христос је „објавио“ Оца (Јован 1:1, ССП) у свему ономе што је Он рекао, у свему ономе што је учинио и свим оним што је био. И опет ћу вас подсетити да је Господ Исус рекао: „ . .Отац, који остаје у мени, он чини дела“ (Јован 14:10).
 Ко је дакле нахранио пет хиљада људи? Отац кроз Сина!
 И поред своје вечне једнакости са Оцем и са Светим Духом у Божанском Тројству, Господ Исус Христос је ради нас постао ништа, (Фил. 2:7, New English Bible), да би Отац могао да буде све, и да би био прослављен у Њему! Својим ставом потпуне зависности од Оца, Он је према Оцу као Богу гајио савршени однос у вери и љубави, за шта је сâм Христос створио човека.
 Суочен са тим гладним мноштвом, Христос је намерно подредио себе ограничењима које је Он као стваралачка Реч, наметнуо човеку као своме створењу – изложио је ситуацију своме Оцу, и у понизној зависности од Његове довољности једноставно рекао: „Хвала Ти“ – а затим се ослонио на Оца поделивши хлебове и рибе.
 Ето тако се чини немогуће!
 Када је Господ Исус Христос подигао Лазара из мртвих, како је то учинио?
 „Подигните камен,“ рекао је Марти, сестри онога који је умро, али она Му је одговорила: „Господе, већ заудара; јер је четврти дан у гробу“ (Јован 11:39). Сасвим јасно, по било каквим природним мерилима, ситуација је била немогућа; но ипак, Христос је рекао Марти: „Зар ти не рекох да ћеш видети славу Божију – ако поверујеш?“ (Јован 11:40). Отац је још једном требало да буде прослављен кроз Сина! „Тада подигоше камен. А Исус подиже очи горе и рече: Оче, хвала ти што си ме услишио“ (Јован 11:41).
 Христос се овом приликом суочио са човеком који је четири дана био мртав, и са неоспорним доказима распадања. Стојећи пред отвореном пећином, да ли је то требало да Му представља проблем? Да ли је имао право да изазове страшну крајност смрти? Он је одиста имао силу за то, пошто је био Бог, али није имао право, пошто је био Човек! „Јер ни Христос није угађао самом себи“ (Рим. 15:3).
 Како је дакле Христос учинио немогуће и подигао овог човека из мртвих?
 Христос је подигао Лазара из мртвих управо онако као што је нахранио и пет хиљада људи! Изложио је ситуацију своме Оцу, и у понизној зависности од Његове довољности, једноставно рекао: „Хвала Ти“ – а тада ослањајући се на Оца кад је повикао веома гласно: „Лазаре, изиђи напоље. Изиђе мртвац . . .“ (Јован 11:43-44).
 То је било тако једноставно! „А Исус подиже очи горе и рече: Оче, хвала ти што си ме услишио. Ја сам знао да ме увек слушаш; али ово рекох због народа који овде стоји, да поверују да си ме ти послао“ (Јован 11:41-42).
 Христос се трудио тада, као што се трудио хранећи пет хиљада, да покаже начело којим је Он као Човек живео својим натприродним животом на земљи; да би ти са свим људима веровао да је Он „Посланик,“ а Његов Отац „Пошиљалац,“ и да би могао да знаш и верујеш да као што је Отац послао Њега, да Он исто тако шаље тебе – да живиш натприродно!
 „Заиста, заиста, кажем вам, ко верује у мене чиниће дела која ја чиним, чиниће и већа од ових, јер ја идем к Оцу“ (Јован 14:12).
 Господ Исус Христос жели да буде теби сада, све оно што је Отац био Њему тада – БОГ; само ако хоћеш да ти Њему сада будеш све оно што је Он био Оцу тада – ЧОВЕК!
 Да ли си научио да излажеш сваку ситуацију Господу Исусу Христу понизно се ослањајући на Његову довољност, и једноставно да Му кажеш: „Хвала Ти,“ а затим да рачунаш на Њега упуштајући се у ту ситуацију?
 Хранећи пет хиљада у понизној зависности од Оца, Господ Исус Христос је показао својим ученицима како да чине немогуће, и живе на чудотворан начин!
 Колико су Његови ученици то схватили?
 Нимало!


САДРЖАЈ

3

Ја сам – Ти си


„Јер не разумеше чуда са хлебовима, него им срце беше окорело“ (Марко 6:52).


 „Реши се ових људи! Отпусти их, јер немају шта да једу.“ То је био жалосни вапај ученика док су у паници пришли Господу Исусу; али уместо то да је учинио, Он је нахранио гладно мноштво, и решио се ученика!
 Једна од најтежих лекција коју морамо да савладамо, то је да схватимо да нико од нас није Богу неопходан, него да је Бог нама увек неопходан! „А оних што једоше хлебове беше пет хиљада људи. И одмах натера своје ученике да уђу у чамац и да иду напред на другу страну према Витсаиди, док он отпусти народ“ (Марко 6:44-45).
 Зашто је Он отпустио своје ученике? Он их је отпустио зато што они нису ништа научили – ама баш ништа! „Јер нису узели у обзир а нису ни разумели оно (учење и значење овог чуда) са хлебовима, (у ствари) срце им је било окорело – отупело је и изгубило је моћ разумевања“ (Марко 6:52, Amplified New Testament) – „ . . њихово срце је отврднуло!“
 Позвани за апостоле, и као најближи следбеници Спаситеља за време Његове земаљске службе, живели су, радили, ходали и разговарали са Њим; учествовали су у Његовој служби, уживали су у томе што је Он био у средишту пажње, и имали су име да су Његови најоданији следбеници! Да, они су били познате личности – али били су познате личности са тврдим срцима!
 Обављање неке службе само по себи не чини човека духовним! Нажалост, пречесто су недуховни људи ти који се боре и крче пут до неке службе, где „тело“ може да удовољи свом незајажљивом апетиту за положај и моћ, јер „тело“ воли да буде признато, консултовано, поштовано, воли да му се диве и да му се покоравају!
 Ти можеш да будеш епископ, пастор, секретар цркве, старешина или ђакон; можеш да будеш председник, директор или декан на факултету; можеш да будеш председник неког мисијског одбора или директор на неком мисијском пољу – као старији мисионар на мисијском пољу; можеш да обављаш било коју службу било које врсте, колико год она била истакнута – и још увек да имаш тврдо срце! Тамо где је то случај, и где има правог посла који треба обавити, не смеш да се изненадиш ако те се Христос реши – осим ако се не покајеш!

„Бог није одушевљен положајима које људи заузимају и Он не гледа ко је ко, и не признаје никакве спољашње разлике“ (Гал. 2:6, Amplified New Testament). „Зато што говориш: богат сам и обогатио сам се и ништа ми не треба, а не знаш да си бедан и кукаван и сиромашан и слеп и го . . . Ја карам и кажњавам све које волим; буди, дакле, ревностан и покај се“ (Отк. 3:17, 19).


 Не дозволи сиромаштву или самодовољности да те лиши онога што је чудесно! То је посебно суптилан облик уображености који Богу ускраћује могућност да чини оно што ти сматраш да је изван граница твог телесног самопоштовања!
 Како је само Христос био стрпљив са Својим ученицима! Пошто ништа нису научили, изнова су добили исту лекцију, али под другој околности. Заиста, у околности која се нимало није допадала самим ученицима, јер пошто су били послани, нашли су се „ . . насред мора у невољи од валова, јер беше противан ветар“ (Матеј 14:24, Караџић).
 Напорно веслајући зној им се сливао низ лице – сваки мишић их је болео, док су се борили против олује! Већ се било смркло, а обала одавно више није могла да се види; и док су огромни таласи запљускивали чамац, претећи да га преплаве и пошаљу на дно, ученици су се питали да ли ће икада стићи на своје одредиште! „Око три сата ноћу, приђе им Исус. . .“ чинећи шта? Чинећи немогуће! „ . . ходајући по мору“ (Матеј 14:25, ССП).
 Како је Господ Исус учинио немогуће? Како је ходао по води? Он је то учинио онако као што је нахранио пет хиљада људи, и као што је васкрсао Лазара из мртвих! Он је рачунао на свог Оца – корак по корак – и за сваки корак који је учинио рекао је: „Хвала Ти, Оче!“
 Христос је показао Својим ученицима да све оно што је претило да њима буде над главом, да је Његов Отац то већ ставио под Своје ноге!
 Шта је то што теби прети? Шта те плаши? Шта је то од чега бежиш? Постоји ли нешто што изгледа као да ће преплавити твој мали чамац – нешто што ти одвраћа пажњу, бије те и збуњује? Ево радосних вести за тебе! Не постоји ништа што би икада могло да запрети да се нађе изнад твоје главе, што Он већ нема под Својим ногама – и Он чекa да ти имаш удела у Његовој победи! „Видевши га ученици где иде по мору, уплашише се говорећи да је то утвара, и од страха повикаше. Али их Исус одмах ослови и рече: не бојте се, ЈА САМ; не страхујте“ (Матеј 14:26-27).
 Мислили су да су видели духа. Човек који хода по води – то је немогуће! Али Господ Исус је рекао: „ЈА САМ, не страхујте!“ Управо тим речима, Христос је рекао Својим ученицима: „ЈА САМ; – све што би икада могло да ти затреба, у сваком тренутку, у било којој олуји, и све што ЈА ЈЕСАМ, ти ИМАШ. Не страхуј!“ „А Петар му одговори и рече: Господе, ако си ти, заповеди да дођем к теби по води“ (Матеј 14:28).
 Петар је можда рекао: „Господе, ако си то Ти, молим те стави под моје ноге оно што је већ под Твојим ногама!“ Готово да можеш да замислиш какав је осмех био на Господњем лицу. „Е, Петре, то је све оно што сам очекивао! Једноставно сам чекао да ти рачунаш на Мене, као што Ја рачунам на Свог Оца! Хајде! – Дођи!“
 По заповести Господа Исуса Христа, Петар је прешао на другу страну. „И изишавши из чамца Петар, . . “ шта мислите, шта је он учинио? Учинио је немогуће! – „ . . пође по води и дође Исусу“ (Матеј 14:29)!
 Корак по корак, и за сваки корак који је направио, скоро да си могао да чујеш Петра како узвикује у свом узбуђењу: „Ово је предивно, Господе! Хвала Ти! Хвала Ти, Господе! – Ово је невероватно; ово је за мене потпуно ново искуство, никада раније нисам ходао по води! Хвала Ти, Господе! Хвала Ти!“
 Док је Петар држао очи на Спаситељу и повезивао своју ситуацију са Христом за сваки корак који је учинио, он је учествовао у победи свог Господа! Немогуће је постало могуће!
 Одједном је један непријатан талас запљуснуо Петра по лицу с једне стране, па опет још један га је ударио с друге стране, да је умало изгубио равнотежу! Његова пажња је била одвучена од Христа, и поново је постао свестан хуке ветра и усталасане воде; престао је да повезује ову ситуацију са Господом и поново почео да повезује ситуацију са собом, те је помислио: „Не могу ја то! Човек не може да хода по води – то је немогуће!“ . . . и био је сасвим у праву! Петар је почео да тоне па „повика говорећи: Господе, спаси ме“ (Матеј 14:30)!
 Господ Исус је одмах пружио руку и ухватио га; поново је привукао Петрову пажњу и још једном је ставио претеће воде под Своје ноге, и тако су ходали заједно док нису ушли у чамац и „ . . преста ветар“ (Матеј 14:32). Лекција је била завршена!
 Шта мислиш, шта је Христос рекао Петру? Можда мислиш да је требало да му честита! „Петре, само желим да знаш колико сам неизмерно ценио твоју огромну веру! Начин на који си изишао из тог чамца и кренуо према Мени је било право ремек-дело! Морам да ти честитам; дуго нисам видео тако велику веру!“ Да ли је Христос то рекао? А не! Далеко од тога! Напротив, рекао му је: „Маловерни, зашто си посумњао?“ (Матеј 14:31). Тиме је рекао: „Петре, није тешко учинити немогуће! То је неминовно све док рачунаш на Мене! Зашто си престао да рачунаш на Мене? Петре, не могу да ти честитам. Жао ми је што је твоја вера била тако мала!“
 Међутим, лекција није била узалудна! „А који су били у чамцу падоше пред њега говорећи: заиста си Божији син“ (Матеј 14:33).
 Усред олује, кад је све било против њих, појавио се Господ Исус Христос и рекао: „ЈА САМ; не страхујте,“ и сада су коначно научили да кажу „Ти си заиста Син Божији!“ (ССП). Ако не запамтиш ништа друго од свега онога што је написано у овој књизи, ово би само по себи обухватило читав однос Бога према човеку, и човека према Богу: „ . . јер ко прилази Богу мора веровати да има Бога“ – „Ти си“ – „и да он узвраћа наградом онима који га траже“ - „ЈА САМ!“ (Јев. 11:6). Све што би икада могло да ти затреба у било ком тренутку, у било којој олуји; „и све што ЈА ЈЕСАМ“, каже Он, „ти то имаш!“
 Можда је твоја потреба и даље потреба грешника који тражи опроштење; треба да будеш откупљен, а ти још увек покушаваш да нађеш свој пут назад ка Богу и побожности. Христос ти сада каже, као што је некада рекао својим ученицима у горњој соби, након што је васкрснуо из мртвих: „Погледајте моје руке и моје ноге – ја сам главом“ (Лука 24:39). Другим речима, „ЈА САМ“ – све оно што је потребно окривљеном грешнику! Ране на Мојим рукама и ногама су обележја мог Спаситељског статуса; поуздај се у Мене, и Ја ћу те спасити!
 Све што треба да Му кажеш је ово: „Господе Исусе – ТИ СИ! Ти си за мене управо оно што ми треба! Мој Спаситељ и мој Откупитељ – заувек!“
 Ево Га тамо, васкрсло Јагње!
 Моја савршена, беспрекорна праведности,
 Велико непроменљиво Ја Сам,
 Цар славе и милости.
 Бићеш откупљен, и Он ће ти дати живот; даром Његовог Светог Духа који пребива у нама, Исус Христос ће ти дати Свој живот, а то је оно што значи „живети у Духу“; дакле „ако Духом живимо, Духом и да ходимо“ (Гал. 5:25), а то је оно што значи „ходати у Духу“ – ићи корак по корак, и за сваку нову ситуацију у коју те сваки нови корак одведе, ма каква она била, да можеш да чујеш Христа како говори твом срцу: „ЈА САМ!“ – а затим да погледаш у Његово лице вером и кажеш: „ТИ СИ! То је све што ми је потребно да знам Господе. Захваљујем Ти на томе; јер Ти никада ниси мање него довољан!“
 Живети на овај начин значи искусити са апостолом Павлом следеће:

„Умем у скромности живети и живети понизно у свакој околности, а знам и да уживам у изобиљу и да живим у благостању. У свим овим околностима научио сам тајну да се суочим са сваком ситуацијом, било да сам сит или гладан, да имам довољно и да имам на претек, или да останем без ичега и да сам у оскудици. Имам снагу за све у Христу који ме снажи – спреман сам на све и способан посредством Онога који у мене улива унутрашњу снагу (то јест, не треба ми друга помоћ у Христовој довољности)“ (Фил. 4:12-13, Amplified New Testament).


 Без овaкве вере је немогуће угодити Богу, јер без овакве врсте вере Богу је немогуће да произведе свој карактер у теби – другим речима побожност!
 Права побожност оставља свет пресведоченим без икакве сумње, да је једино објашњење за тебе Исус Христос – чијем је вечно непроменљивом и сасвим довољном „ЈА САМ“ твоје срце научило да са непоколебљивом вером каже: „ТИ СИ!“
 То је заиста све оно што је потребно да знаш!
 „А ми сви откривена лица, (зато што) настављамо да гледамо и одражавамо славу Господњу, непрестано се преображавамо у (Његову сопствену) слику у све већем сјају и из једног степена славe у други; (јер ово долази) од Господа (Који је) Дух“ (2. Кор. 3:18, Amplified New Testament).


САДРЖАЈ

4

Природа тајне


„И по општем признању тајна побожности је велика: онај који се јави у телу. . . “ (1. Тим. 3:16).


 Побожност је једна тајна! Уколико не схватиш ову чињеницу никада нећеш разумети природу побожности.
 Бог те није створио с мајмунском способношћу да имитираш Бога. У томе не би било никакве тајне, нити би те то морално подигло изнад положаја мајмуна или папагаја! Способност имитирања припада ономе ко имитира, а не произлази из особе коју имитира, и не мора нужно да дели мотиве те особе, која остаје пасивна и равнодушна према самом чину имитирања.
 Љубазност и пука великодушност одређене особе могу бити чин искреног доброчинства, и прави несебични израз љубави према Богу. Можда ћеш бити у искушењу да имитираш поступак ове особе, да га поновиш на исти начин, или чак да га и надмашиш у томе, али твоји мотиви могу бити потпуно погрешни, иако је твој поступак идентичан!
 Понос може да те убеди „да не треба да те други надмаше!“ Љубомора може да те натера да докажеш да друга страна „није једини избор!“ Ти би могао да не волиш захвалност, или приврженост, или поштовање које је друга особа, ма колико ненамерно, оправдано зарадила и заслужила, или би могао да осећаш да поштовање које се сада указује другој особи може да умањи твој утицај на будући ток догађаја!
 У том случају, својом великодушношћу могао би да обманеш непроницљивог човека, и да оствариш своје циљеве, али твоја „великодушност“ неће бити побожност – твоја „великодушност“ ће бити грех!
 Сушта супротност томе, побожност – или Богосличност – директан је и искључив исход Божије активности у човеку. Не исход твоје способности да имитираш Бога, него исход Божије способности да репродукује самога Себе у теби! То је природа те тајне!
 Уклони тајну или покушај да је рационализујеш, и исход ће бити катастрофалан, јер ти апсолутно више нећеш бити повезан ни са чим. Бићеш слободан да изабереш свог сопственог Бога – објекат сопственог имитирања; а твоја „побожност“ биће мерило твоје усклађености са објектом којег си изабрао да имитираш.
 У ствари, то је оно што се дешавало кроз људску историју откада је Адам одбацио основна начела сопствене људске природе и одлучио да живи сам – без Бога! Човек може да се сакрије од Бога – као што је то Адам учинио – али га и даље прогони Божији глас одзвањајући у духовном вакууму његове носталгичне, безбожне душе са свом немилосрдном упорношћу љубави која никада не престаје, узвикујући: „Сине Адамов, где си? – Где си? – Где си?“
 То је оно што чак и најизопаченијег појединца чини неизлечиво религиозним, иако је његова „религија“ можда најстрашније природе и попримајући најодвратније облике – понекад се чак прерушавајући у политичку идеологију као у националном социјализму Адолфа Хитлера, или као у атеистичком комунизму Карла Маркса, којe су, упркос свом политичком интересовању и приказаном презиру према религији, ипак религије саме по себи.
 То је једна од Сатаниних лукавштина која наводи људе да беже од Бога и настоје да ућуткају Његов глас у самом практиковању религије.
 Ради се о томе да је човек, када то њему одговара, свео Бога на теолошко веровање, етички кодекс или политички програм, позоришну представу у религиозном окружењу, обожавање хероја неке живописне личности племените – или сумњиве – репутације, или неку измишљену слику сопственог бољег себе; све од свете краве до шума у крошњи дрвећа, или „хришћанство без Христа“ било је и остало објекат човековог идолопоклонства!
 Оног тренутка када схватиш да само Бог може да учини човека побожним, не преостаје ти ништа друго него да нађеш Бога, да упознаш Бога, и да допустиш да Бог буде Бог у теби и кроз тебе, ма ко Он био – а то ти неће пружити никакву слободу да изабереш – јер постоји само један Бог, а Он је апсолутан, и створио те је искључиво за Себе!
 Чувај се да чак и као хришћанин не упаднеш у Сатанину замку! Можда си већ пронашао и упознао Бога у Господу Исусу Христу, примивши Га искрено као свог Откупитеља, али ако не уђеш у тајну побожности и не дозволиш да Бог у теби буде извор Његовог обличја, трудићеш се да будеш побожан тако што ћеш се подредити спољашњим правилима и прописима, и поштовати обрасце понашања које ти је наметнуло одређено хришћанско друштво које си изабрао и у коме се надаш да ћеш бити „прихватљив.“ На овај начин ћеш овековечити паганску навику практиковања религије у сили „тела“, а у самој потрази за праведношћу практиковаћеш идолопоклонство у поштовању „хришћанства“ више него Христа!

„Ако сте, дакле, умрли са Христом за земаљске начине гледања на ствари и побегли од примитивних и основних мишљења света и учења екстернализма (склоност за све оно што припада спољашњости, прим. прев.), зашто живите као да још увек припадате свету? – Зашто се покоравате правилима и прописима? (Као на пример), не дохвати (ово), не окуси (оно), не дотичи (их), што указује на ствари које све употребом пропадају. Чинити ово значи следити људске заповести и учења.

„Сви ови (поступци) заиста имају спољашњи изглед (обично изгледају) као мудрост, у промовисању самонаметнуте строгости преданости и уживања у самопонижењу и строгости у дисциплиновању тела, али немају никакву вредност у спречавању попустљивости телу – нижe природe. (Уместо тога, они не поштују Бога) него служе само да удовољe телу“ (Колошанима 2:20-23, Amplified New Testament).


Бог се не може видети

 „Потом рече Бог: Да начинимо човека по свом обличју . . . И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем створи га“ (1. Мој. 1:26-27). То не значи да је човек физички створен по Божијем обличју, нити да Бог изгледа као човек. Ми не знамо како Бог изгледа, јер „Бога нико никад није видео . . .“ (Јован 1:18).
 Библија недвосмислено износи да је Бог невидљив: „А цару вечности непролазном, невидљивом, једином Богу част и слава у све векове; амин . . . Који једини има бесмртност и обитава у светлости којој се не може приступити, кога нико од људи није видео, нити може видети; њему част и вечна сила. Амин“ (1. Тим. 1:17 и 6:16).
 Библија подједнако наглашава и божанство Сина и Његову једнакост са Оцем коју Господ Исус никада није негирао; па ипак, ниједан човек никада није видео Бога – зар нико никада није видео Исуса Христа? Ово је део тајне! „Онај (Бог) који се јави у телу“ (1. Тим. 3:16) и даље „ . . јединородни Бог, који је у Очевом крилу, он га објави“ (Јован 1:18).
 Филип је рекао: „Господе, покажи нам Оца, и нама је довољно.“ А Господ Исус му је одговорио: „Толико времена сам с вама и ниси ме упознао, Филипе? Ко је видео мене, видео је Оца; како онда говориш: покажи нам Оца?“ (Јован 14:8-9). Помирити ову изјаву Господа Исуса и чињеницу о Његовом сопственом божанству, са чињеницом да ниједан човек никада није видео Бога, у први мах би изгледало као непремостив проблем, јер нам је представљен збуњујући закључак да упркос Његовој потпуној једнакости унутар Тројства божанства, било је могуће, пре хиљаду и деветсто година, да људи на земљи гледају у лице Сина, виде Оца, а ипак не виде Бога!
 Објашњење за ову тајну, као што верујем да ћете открити, заиста је врло једноставно – јер је у самом Исусу Христу она постала јавна тајна, и Он те позива да је делиш са Њим!
 Од веома је велике важности, да од самог почетка увидимо чињеницу да је Господ Исус Христос, када је био овде на земљи, истовремено могао да буде и Бог и човек, али да није могао истовремено да се понаша и као Бог и као човек.
 Дозволите ми да ово укратко објасним, пошто разумевање овога има за циљ да вам донесе неизрециву утеху и охрабрење, и да вам пружи потпуно ново схватање хришћанског живота, као и богатији и потпунији доживљај самог Христа.
 Човек је био створен тако да може да носи Божије обличје а да сам Бог не постане видљив, тако да није човеково физичко обличје, него је његова способност понашања осмишљена да буде средство којим је Бог намеравао да изрази Своју природу и Свој карактер. Међутим, као што смо већ видели, побожност или Богосличност није требало да буде имитирање Бога од стране човека, већ директни исход Божије активности у човеку. Другим речима, Сам Бог се понаша у теби и посредством тебе!
 Човеково понашање као последица требало је да буде исход Божијег понашања као узрока. Оно прво је требало да буде „сјај“ или „одсјај“ славе оног другог, „прави одраз“ Његовог бића! (Јев. 1:3, ССП). Обличје је требало да буде видљиво, док је Особа још увек била невидљива!
 Да је Господ Исус Христос био извор Његове сопствене побожности, као што је могао бити, Он би се понашао само као Бог – био би и узрок и последица – али исход не би био видљив! Он је имао право да се понаша само као Бог – јер Он је био и јесте Бог, али онда не би могао да се понаша као човек: Он у ствари не би био побожан, или „Богосличан“, Он би једноставно био Бог; али „Бога нико никад није видео“, тако да је Он у овом свету био и да се понашао као Бог, нико Га не би видео! Да би могао да се види, морао је да постане „сличан људима“ (Фил. 2:7 и 8), и да се понаша као човек.
 Да би у савршенству на земљи извршио улогу за коју је Христос као Бог створио човека, Он је по сопственој вољи морао да прихвати ограничења наметнута Његовом сопственом створењу и дозволи Оцу, као Богу, да буде извор целокупног Његовог сопственог понашања као Човека, тако да је Његова побожност као Човека проистекла директно и искључиво из активности Оца у Сину и кроз Сина.
 У Својој безгрешној и савршеној људској природи Христос је постао „једини израз Божије славе – светлосног бића, одсјај божанског – и Он је савршени отисак и сама слика Божије природе . . .“ (Јев. 1:3, Amplified New Testament). Или како Павле објављује: „Он је право обличје невидљивог Бога – видљива слика невидљивог . . .“ (Колошанима 1:15, Amplified New Testament).
 Ово ће нам помоћи да потпуније разумемо шта Библија подразумева под тим када каже: „Он је унизио самога себе и постао послушан . . .“ (Фил. 2:8). Не само да је прихватио физичка ограничења људског тела, него да је усвојио став потпуне зависности од Оца, и одрекао се права да користи све оне повластице божанства које су несумњиво биле Његове на основу чињенице да је Он истовремено био и Бог и човек. Он је промишљено самога Себе „учинио ништавним“ (Фил. 2:7, ССП) и доследно је одбијао да буде „узрок“ сопствене „последице“, одлучно изјављујући следеће: „Ја не могу да чиним ништа сам од себе“ (Јован 5:30).
 Да узмемо једноставну илустрацију: ниједан човек никада није видео електричну енергију, па ипак електрична сијалица је тако осмишљена да кад год прими невидљиву електричну струју, она се невидљиво изражава кроз светлост.
 Не би било исправно рећи да сијалица даје светлост, јер она нема силу да то чини независно од струје коју прима. Њено понашање као „даваоца светлости“ је директна и искључива последица деловања електричне енергије у њој и посредством ње. Струја је узрок, светлост је последица. И поред тога што можеш да видиш последицу, још увек не можеш да видиш узрок, иако обоје представљају исти извор енергије!
 Можеш да уживаш у светлости, али још увек не можеш да кажеш да си видео електричну енергију! Можеш само да кажеш да си видео њен прави израз. На исти начин, твоје понашање је од Бога намењено да буде прави израз Његове божанске природе, иако Он остаје невидљив. Ти не можеш да произведеш последицу сам од себе, као што ни сијалица сама од себе не може да произведе светлост! Покушај, и ускоро ћеш бити исцрпљен, а у најбољем случају ћеш произвести само отрцану имитацију праве ствари. Можда ће то тебе импресионирати, али сигурно ни на кога другог неће оставити утисак!
 Само Дух Божији који делује у теби може да ти омогући да се понашаш онако како је Бог намеравао да се понашаш! „Како нам је његова божанска сила даровала све што служи животу и побожности, познањем онога који нас је позвао својом сопственом славом и крепошћу“ (2. Пет. 1:3). Његова божанска сила је све што је потребно да би човек био побожан – и ништа друго што би било мање од тога!
 Другим речима, да се буде човек потребан је Бог! Човек, односно човек онакав како га је Бог замислио да буде! Бог је створио човека да Бог пребива у њему, да би човек био за Бога! „У њој беше живот, и живот беше светлост за људе“ (Јован 1:4). Светлост је зависила од Живота! Једном када је Живот био уклоњен из човека, Светлост се угасила, јер је оно прво било последица оног другог, и човек је потонуо у крајњу таму сопственог духовног бродолома!
 Шта је са „обличјем“? Без узрока није било последице, а атрибути побожности уступили су место безвлашћу безбожништва! „Бог с неба погледа на синове човечије да види има ли који разуман, и тражи ли који Бога. Сви застранише, сви се покварише, нема никога добро да чини, нема ниједног“ (Пс. 53:2-3).
 Зато је духовно препорођење, или наново рођење – „обнављање Светим Духом“ (Титу 3:5, ССП) – апсолутна неопходност ако човек треба да се „обуче у нову природу (духовно препорођено „ја“) створено по Божијем обличју, (Богослично) у истинској праведности и светости“ (Еф. 4:24, Amplified New Testament).

Бог не може да се куша

 „Ниједан, кад трпи искушење, да не говори: Бог ме куша. Јер Бог се не да злим кушати, и сам никога не искушава“ (Јаков 1:13). Ако се Бог не може искушавати злом, а Исус Христос је био Бог, како би Он могао да буде искушаван? „Јер ми немамо првосвештеника који не може саосећати са нашим слабостима, него је он у свему био искушан – слично нама – изузев греха“ (Јев. 4:15).
 Није решење сугерисати да иако је био искушаван, Господ Исус Христос није био искушаван злом, већ само у смислу да је био провераван – јер изјава „изузев греха“ јасно указује да је природа искушења била таква да би довела до греха да му се није одупро. Заиста, можемо са сигурношћу да претпоставимо да су искушења била злокобна, зла и болна као било шта што је ђаво могао да смисли, и то управо из разлога да Исус „зато што је и сам трпео кад је био кушан, може да помогне онима који се искушавају“ (Јев. 2:18).
 Дакле, ово је такође део тајне, да је својствено Његовој спремности да постане Човек, била вољност Господа Исуса Христа да буде подвргнут искушењу, јер колико год чудно изгледало, оно што је својствено човековој способности да буде побожан јесте сама способност да греши! Ово можда у почетку није очигледно, али вратићемо се на то у право време.
 У међувремену, не преостаје нам ништа друго него да признамо чињеницу да Христос није био искушаван као Бог, него као Човек; да су ограничења која су својствена Његовој способности да буде кушан, била иста она ограничења која је Он тако вољно прихватио својствено Његовој способности, да иако Створитељ, одигра улогу човека као Његовог створења и на тај начин постане Видљива слика Невидљивог.
 Показало се као примарно ограничење које ти је наметнуто као човеку, да би могао да будеш налик свом Створитељу и да носиш обличје Невидљивог, ограничење потпуне зависности од Бога – у томе да твоје понашање буде побожно, мора да произлази директно и искључиво из Божије активности у теби и кроз тебе. Дакле, свако деловање у које можеш да будеш укључен, ма колико племенито замишљено, а које не проистиче из овог понизног става зависности од Бога, нарушава основна начела твоје праве људске природе и улоге за коју си створен. Независношћу (или одсуством вере) одбацујеш Бога, и замењујеш га собом, да би ти постао узрок и последица – извор твоје сопствене „побожности“; међутим само Бог има право да буде извор Своје сопствене побожности, тако да колико год то несвесно било, ти се понашаш као свој сопствени Бог!
 Ти ћеш и даље веровати или ћеш се претварати да штујеш Бога; али као објекат твог имитирања, чак и сам Христос може бити само неки изговор за клањање твојој сопственој способности да имитираш – способности која је у теби, а то је основа сваке самоправедности!
 Запањујуће је откриће да се чак и Бог може користити као изговор за штовање самог себе, што поново показује сатанску генијалност за извртање истине и обмањивање човека. Управо због тога су Адам и Ева пали у грех у Едемском врту!
 Сатана је рекао: „Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро шта ли зло“ (1. Мој. 3:5). Сатана је успео да у људско искуство унесе став према Богу који је и сам већ заузео, став арогантне самодовољности, одмах поставши непријатељски настројен према Богу, одбацујући неопходност Створитеља према створењу, и моралну одговорност створења према Створитељу.
 Укратко, Сатана је убедио човека да може бити налик Богу, а да није свестан Бога; да је у себи имао одговарајућу способност да буде добар, а да није неопходно да има Бога; да би могао да буде праведан сам по себи, морално зрео а да није неопходно да буде духовно жив! Укратко, тај човек би могао да буде независан, што ће рећи – узрок и последица!
 Откривење 4:11 износи следеће: „Достојан си, Господе и Боже наш, да примиш славу и част и силу, јер ти си створио све и твојом вољом све беше и све би створено.“ Дакле, ако човек треба да буде веродостојан циљу онога за шта је створен, његова првенствена одговорност биће да угоди Богу; али Библија изричито изјављује „без вере је Богу немогуће угодити“ (Јев. 11:6, ССП). Тако је први захтев у човеку ако жели да угоди Богу, вера.
 Вера подразумева нешто више од умног климања главом! То обухвата ону потпуну зависност од Бога која доводи до божанског деловања у човеку.
 Можда ћеш рећи: „У реду, разумем да је вера неопходна за све оне који су заокупљени угађањем Богу, али ја нисам заокупљен тиме да угодим Богу! Не желим да учиним Бога незадовољним, нити желим да Му се ратоборно супротстављам. Искрено, ја сам равнодушан! У мом конкректном начину живота, за мене и за друштво у коме живим, и за амбиције које гајим, Он једноставно није битан. Што се тиче Бога, ја намеравам да задржим своју пасивну неутралност!“
 Ово је наравно, сасвим немогуће!
 Створен за одређену сврху, ти не можеш да заузмеш равнодушан став према Богу који те је створио, а да не будеш морално одговоран. Бог није алтернатива, Бог је неопходност! Због тога, ни вера није алтернатива – вера је такође неопходност! Или спроводиш сврху свог стварања, ослањајући се на Бога, или злоупотребљаваш своју људску природу! „А све што не потиче од вере – грех је“ (Рим. 14:23).
 Основне чињенице су веома јасне: створен си да би угодио Богу! Без вере је немогуће да Му угодиш, тако да без вере, шта год да радиш, ма шта било, грех је! Једина алтернатива вери је грех! Зато ће ти Сатана увек предложити разумну алтернативу вери, јер он зна да ако само може да те натера да поступаш другачије него да зависиш од Бога, тиме пркосиш свом Створитељу, без обзира на узвишене мотиве, или ма колико били хвале вредни твоји поступци.
 О Ономе који је постао савршени Човек читамо следеће: „Јер ни Христос није угађао самом себи“ (Рим. 15:3). Као Бог, Господ Исус Христос је имао право да угоди Себи, али као Човек Он није имао то право. Коме је онда Он угодио?
 Угодио је Оцу! „Јер ја свагда чиним оно што је њему угодно“ (Јован 8:29).
 Тако да када се навршило тридесет година, пре него што је Јован крстио Христа, и поново за време Његове јавне службе, Отац је могао да погледа са неба и каже: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“ (Матеј 3:17 и 17:5). Да је другачије деловао осим у зависности од Оца, то би нарушило савршенство Његове сопствене људске природе. Зато су Сатанини напади на Сина били осмишљени да Га на неки начин преваре да делује самоиницијативно; али иако је све изнова био искушаван, и у свему био налик нама, Он је био без греха. Никада није деловао другачије него у зависности од Оца.

Бог не може да се учи

 Бог никоме не одговара осим самом Себи, јер је Он Свемогући Створитељ. „Та ко си ти, човече, да се препиреш с Богом? Хоће ли рукотворина говорити свом творцу: зашто си ме тако начинио?“ (Рим. 9:20). Божији ауторитет је коначан, и Он се никоме не покорава, јер би послушност била мање од онога што Бог чини. „Пре мене није било Бога нити ће после мене бити. Ја сам, ја сам ГОСПОД, и осим мене нема Спаситеља“ (Иса. 43:10-11).
 Ипак, у томе је „лудост“ и „слабост“ која долази од Бога (1. Кор. 1:25), да Реч, која беше у почетку у Бога и беше Бог, и по Којој је све постало (Јован 1:1-2), и „у ком је скривено све благо мудрости и знања . . . који је глава сваког поглаварства и власти“ (Кол. 2:3 и 10), требало је да дође на овај свет ради тебе и мене, и учини оно што Он као Бог никада није учинио! Научио је да буде послушан! Ступио је у школу послушности, јер „иако је био Син, научи се послушности од онога што је претрпео“ (Јев. 5:8).
 Да ли је било могуће да Бог буде у школи послушности?
 Само ако је као Бог био спреман да се понаша као Човек! Да је Господ Исус Христос на земљи био не само Бог, него и да се понашао као Бог, не само да Га нико не би видео, и не само да би било немогуће да буде искушаван, већ би Му било немогуће да буде послушан. Али пошто је био вољан да буде Бог и да се понаша као Човек истовремено је могао да каже: „Јер ја нисам говорио сам од себе, него Отац који ме је послао, он ми је дао налог шта да кажем и шта да говорим“ (Јован 12:49). Као „Онај који је послан“, Син се ставио на располагање и потчинио у потпуној послушности „Оном који Га је послао“ – Свом Оцу, и „довео је Своју послушност до крајности смрти, чак и до смрти на крсту!“ (Фил. 2:8, Amplified New Testament). Био је вољан да окуси „смрт за све људе“ (Јев. 2:9, ССП), и да пострада као Човек за људе, што би иначе било немогуће да Он као Бог пострада понашајући се као Бог, јер Бог никада не умире.
 Бог „цар вечности,“ није само невидљив, Он је бесмртан (1. Тим. 1:17, ССП) – „у смислу ослобођења од сваке врсте смрти“ (1. Тим. 6:16, Amplified New Testament). Али за Господа Исуса Христа, Сина, написано је следеће: „Јер и Онај који освећује – освећујући људе – и сви који се освећују имају једнога (Оца). Због тога се не стиди да их назива својом браћом, . . Како пак (ова Његова) деца учествују у телу и крви – то јест, у физичкој природи људских бића – Он је (Сам) на сличан начин имао удела у истој (природи), да је (пролазећи кроз) смрт Он могао да уништи и обеснажи онога који је имао власт над смрћу, то јест ђавола“ (Јев. 2:11 и 14, Amplified New Testament).
 На овај задивљујући начин наш дивни Откупитељ, премда никада мањи од нашег Бога Створитеља, Својим чудесним утеловљењем је „ . . лишио самога себе, . . И нашавши се у лику као човек он је унизио самога себе и постао послушан до смрти, до смрти на крсту“ (Фил. 2:7-8), и сада говори теби и мени, „Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас“ (Јован 20:21) – да се научимо да будемо послушни у школи послушности и да ступимо у све неизрециве привилегије и благослове својствене Тајни побожности.


САДРЖАЈ

5

Човекова природа


„А сам Бог мира да вас посвети потпуно, те да се ваш неоштећени дух, и душа, и тело, беспрекорно сачувају приликом доласка Господа нашега Исуса Христа“ (1. Солуњанима 5:23).


  Потребно је да Бог буде човек, а побожност је последица Божије способности да покаже Себе у теби!
 У светлу ових чињеница, неопходно је да испитамо човечију природу, да откријемо како је створен и чиме је обдарен, што омогућава Богу да се покаже у њему. Замолићу вас да се упустите са мном у мало „досаднији и тежи део посла“ у разоткривању неких од основних чињеница човечије људске природе.
 Ако желимо да себе ставимо на располагање Богу како бисмо били мудро употребљени за циљ за који смо створени, онда морамо да знамо нешто о себи. Посвећење није израз побожности која се састоји у повучености одевеној у црно с капом – толико узвишеној да је ни од какве земаљске користи. Бити посвећен значи да је Богу могуће да нас у потпуности исправно употреби, и само тада смо заиста посвећени.
 Због једноставности засноваћемо своја разматрања на троструком опису који нам је дао Свети Дух преко апостола Павлa у 1. Сол. 5:23: „А сам Бог мира да вас посвети потпуно, те да се ваш неоштећени дух, и душа, и тело, беспрекорно сачувају приликом доласка Господа нашега Исуса Христа.“
 Сасвим очигледно, овај опис представља човека као тројство – „дух, и душа, и тело“ – и то се зове „трихотомија.“ Потпуно сам свестан да има много озбиљних људи који више воле да мисле да се човек састоји само од два дела; опипљиви део – тело, и нематеријални део – душа и дух сједињени као недељива целина. Ово се зове „дихотомија.“
 Није ми циљ да се упуштам у било какву теолошку полемику, јер у овој, као и у многим другим сличним стварима, има истине у обе претпоставке, као што има истине са обе стране медаље. Без обзира на то како падне, новчић исто вреди, и не морате да се свађате око тога која је страна горе – осим ако ваша игра зависи од тога како бацате!
 Ја се без оклевања слажем са чињеницом да је тело опипљиво, а да су душа и дух нематеријални, и у том смислу ја сам дихотомиста, али да Библија сврсисходно разликује душу и дух за мене је подједнако неоспорно, и у том смислу ја сам трихотомиста!
 „Јер Реч коју Бог говори је жива и испуњена силом – чинећи је активном, делотворном, енергичном и снажном; она је оштрија од сваког мача с две оштрице, продирући до линије раздвајања даха живота (душе) и (бесмртног) духа, и до зглавака и мождине (то јест, до најдубљих делова наше природе) разоткривајући, процењујући, анализирајући и судећи самим мислима и смерањима срца“ (Јев. 4:12, Amplified New Testament). Библија изјављује следеће: „. . . живот живог бића је у крви“ (3. Мој. 17:11, ССП). Види такође и 1. Мојсијеву 9:4 и 5. Мојсијеву 12:23. Физиолошка је чињеница да је крв настала у мождини, а овај „извор живота“ који је неопходно важан за тело у целини, скривен је и заштићен дубоко у зглавцима и костима. „Зглавци“ обезбеђују јединствен „механизам кретања“, али у суштини из „мождине“ тече живот који покреће механизам, који заузврат даје израз животу који чини то покретање!
 Ово је дивна илустрација коју нам је дао Свети Дух! Зглавци и мождина су међусобно зависни ако обоје треба правилно да функционишу, иако је једно дубоко скривено у другом. Ово двоје заједно чине једну суштину, али ипак остају различити. Они не могу безбедно да се раздвоје, иако се не смеју бркати једно с другим. Крајњи парадокс је у томе, да сама мождина живи само док кроз њу тече живот који из ње проистиче – крв! „ . . јер крв је живот“ (5. Мој. 12:23, ССП) – а не мождина.
 Због тога је крв света у Библији. Она представља сам живот самога Бога – Духа Божијег унутар људског духа, као крв која тече кроз и из мождине, додељујући сам Божији живот људском духу, одакле овај Живот мора да тече да би покренуо „зглобове“ унутар људске душе, и произвео онај образац понашања који омогућава човеку да носи лик Невидљивог, и даје израз Божијем оживљавајућем, покретачком животу који пребива у нама.
 Да се буде човек потребан је Бог!
 Верујем да ће вам бити од огромног значаја и извор великог просветљења да размишљате о човеку онако како га Павле описује: „дух, и душа, и тело“ – потпуно тројство. Много тога што је иначе збуњујуће постаће оживљавајуће јасно, а велики делови Библије ће постати бескрајно значајнији.
 Најважнији део човека је његов дух; зато је на првом месту у Павловом опису. Следећи важан део човека је његова душа, и најмањи, иако не и неважан део, јесте његово тело.
 У том телу се налази најопипљивији део нашег бића, и са чиме смо најбоље упознати (проводећи много сати дивећи му се у огледалу), биће нам најједноставније да почнемо са овим најмање важним делом наше човечности.

Тело

 Тело које је Бог дао човеку описано је у 2. Коринћанима 5:1: „Знамо, наиме, ако се сруши наша земаљска кућа, која је као шатор, да имамо зграду од Бога, вечну кућу на небесима, која није људском руком саграђена.“ Тело је твоја „земаљска кућа“, твоје привремено пребивалиште, и ти не знаш колико дуго ћеш бити „код куће“. Једна атомска бомба и гомила људи ће се наћи као „бескућници“ – без тела – и не мораш да чекаш бомбу ако желиш да истрчиш испред аутобуса!
 Међутим, сви облици створеног живота имају „кућу за живот“, биљке, животиње или човек. Погледај кроз прозор и видећеш многе облике створеног живота, од којих сви имају тело, а препознаћеш их појединачно и посебно по нарочитим облицима њиховог тела.
 У мислима кажеш себи: „То је дрво – оно живи у кућишту-дрвета; а ено дечака – он живи у кућишту-дечака; али ово је пас – он живи у кућишту-пса!“ Ти разликујеш краву од шаргарепе, а ја бих тебе разликовао од мачке! Појединачно препознајемо једни друге као људе по сопственим необичним облицима – неки су чуднији од других!
 Заједно са свим другим облицима живих бића, ми такође поседујемо онај физички квалитет живота који нам омогућава да растемо и да се размножавамо. Дрво у башти није увек било те величине – као ни ти! Неки од нас сматрају да је наша способност да се развијамо у одређеним правцима привилегија од које би неки од нас могли бити и поштеђени!
 Такође, наша тела представљају погодно средство за међусобну комуникацију. Цвеће позива своје госте инсекте егзотичним бојама, мирисом и обликом, а мало нектара пружа диван израз тој њиховој заводљивој уметности! Нико не би могао да каже да славуј не успева да комуницира, као ни бува!
 Моји вредни прсти записују на папир оно што ће ускоро очи да читају, а ако услови буду тако наложили, можда ће нам се путеви једног дана укрстити и примењујући своје прсне и трбушне мишиће, ја ћу изазвати шупљину свог грудног коша да делује као мех, који изазива струјање ваздуха да брзо прође кроз мој душник и учини да моје гласне жице, све одговарајуће контролисане, производе низ вибрација у мноштву таласних дужина које ће се пренети кроз ваздух. Исти ће бити ухваћени додатком у облику шкољке са стране твоје главе, званим ухо, и бити усмерени ка бубној опни и пренешени даље сложеним механизмом до унутрашњег уха, тамо ће стимулисати нервне завршетке који чекају и који ће у потпуности пренети импулс одређеном делу твог мозга, и знаћеш да сам рекао: „Добро јутро!“
 Ја ћу тако комуницирати!
 Можда ћемо се и руковати на основу тога, и тиме додати физичку комуникацију вербалној комуникацији, те у сваком случају наша тела ће нам добро доћи као средство изражавања!
 Међутим, постоји значајна разлика између животињског и биљног царства. Дрво не може да се наљути на мноштво малог корова у башти, нити бик може да га застраши! То је једна од предности да се буде биљка. Истовремено, дрво се не заљубљује у млади жбун са друге стране зида, нити се смеје када корпулентан човек пропадне кроз своју лежаљку! То је један од недостатака да се буде биљка!
 Другим речима, биљка се не понаша! Она има тело, али нема механизам понашања који јој омогућава да процењује, реагује или одлучује; ова способност је својствена животињском царству и у суштини чини разлику између животиње и биљака. Седиште целокупног животињског понашања је у души, и овим делом наше људске природе сада морамо да се позабавимо.

Душа

 Подразумева се без даљњег да је човек животиња! Ми једемо и пијемо на животињски начин: дишемо и размножавамо се и крваримо – и умиремо – на животињски начин! Верујем да ће нам постати подједнако јасно да човек није само животиња, већ да животиња он јесте! Штавише, као „пали човек“, он је савршено способан да се понаша посредством духовног сиромаштва, и потпуно „одвојен од Божијег живота“ (Еф. 4:18, ССП). Његово духовно стање не одређује да ли он може да се понаша, већ само како ће се он понашати.
 Дакле, да ли животиње имају душу? Одговор на ово питање налази се у 1. Мојсијевој 1.
 „А свим зверима земаљским и свим птицама небеским и свему што се миче на земљи и у чему има душа жива, дао сам сву траву да једу“ (1. Мој. 1:30).
 „А створи ГОСПОД Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива“ (1. Мој. 2:7).
 Израз који је употребљен у првом горецитираном стиху, „у чему има душа жива“, који се односи на „све звери земаљске и све птице небеске и на све што се миче на земљи“ – животињско царство – израз је који тачно одговара оном који се налази у другом цитираном стиху из 1. Мојсијеве 2:7 и који се односи на човека: „И поста човек душа жива.“ У оба случаја употребљена је потпуно иста хебрејска реч, иако је различито преведена у верзији Библије краља Џејмса (Kings James Version), и поново другачије преведена као „створење“ у 1. Мој. 1:20-21 и 24; 1. Мој. 2:19 и 1. Мој. 9:10, 12, 15 и 16. У сваком од ових примера, то је иста хебрејска реч, и значи „душа“ када се примењује на човека или животињу у целој Библији.
 Уопштено говорећи, душа је такође тројство – разум, емоција и воља – и омогућава свим облицима животињског живота да реагују ментално, емоционално и вољно у „границама капацитета“ којим је сваку од њих Створитељ обдарио. На пример, црв је мање интелигентан од просечног школарца, и свакако мање срдачан, али ипак може да се снађе!
 Ти се понашаш применом своје воље под утицајем свог разума и својих емоција, а овај процес сам по себи не захтева видљиву активност тела. Твоје тело је потребно само онда када желиш да даш спољашњи израз свом унутрашњем понашању – другим речима, када желиш да комуницираш са својом околином, а начин на који коначно комуницираш својом физичком активношћу можда је далеко од тога да представља твоје право унутрашње понашање! „Уста су им мека као масло (спољашње понашање), а на срцу им је рат (унутрашње понашање). Речи су им блаже од уља, али су голи мачеви“ (Пс. 55:21).
 Да ли схваташ о чему се ради? Рекао си му: „Нема на чему“ – али у срцу си могао да га задавиш!
 Када си последњи пут седео у цркви са телом уредно наслоњеним на седишту и са погледом учтиво управљеним у правцу проповедника, док си све време причао (у себи) са неким осамдесет километара далеко? Колико си жестоких вербалних размена имао са неким одсутним непријатељем док си стајао за судопером – а да уопште ниси проговорио ни реч!
 Какве узбудљиве тренутке си имао, и какве застрашујуће авантуре – чврсто спавајући у свом кревету! Неке од најбољих проповеди које сам икада проповедао, проповедао сам у кревету! Штета само што је у овим ретким приликама необичне речитости спавао проповедник – а не заједница!
 Психијатри изјављују да се овим „невиђеним понашањем“ душе, које се не може упоредити са физичким деловањем, може нанети много више штете и да се остави далеко дубљи утисак на карактер него самим стварним делима. Фасцинираност биоскопом, гледање телевизије, утапање у роман или подробно испитивање бројних криминалистичких извештаја који пуне дневне новине, јесте у томе што несуђена жртва овог процеса „живи“ део одабраног лика у најдубљим скровиштима разума и емоција, задовољавајући на тај начин неки унутрашњи нагон да буде „херој“, привлачећи пажњу на себе, изазивајући неку страшну освету против нељубазног друштва, удовољавајући некој недозвољеној пожуди, или испуњавајући такве неплемените амбиције у тајности душе, које би иначе биле неспојиве, ако се изводе са утиском који би желео да остави на друге о себи!
 „Мрске су ГОСПОДУ мисли зле, а беседе чистих миле су“ (Приче 15:26).
 „Јер, он је онакав како мисли“ (Приче 23:7, ССП).
 „Свако ко мрзи свога брата човекоубица је“ (1. Јован. 3:15).
 „Сваки који гледа жену с тим да је пожели, већ је учинио прељубу с њом у срцу своме“ (Матеј 5:28).
 На срећу, ова активност која се одвија унутар душе може бити од користи, колико може бити и штетна – неговање племенитости карактера и остављање неизбрисивих утисака који могу обликовати наше будуће циљеве. Узвишена дела су најпре исклесана у души, а касније заоденута акцијом на светлости дана! Имајући то на уму, Павле је писао цркви у Филипима следеће:

„Уосталом, браћо, што год је истинито, што год је часно, што год је праведно, што год је чисто, што год љубазно, што год је на добру гласу, ако је каква врлина, ако је каква похвала, на то мислите“ (Фил. 4:8).


 Павле је знао да би „на то мислите“ неизбежно обезбедило „генералну пробу“ за њихов крајњи наступ, дубоко утичући на унутрашње и спољашње понашање.
 Процес понашања душе може бити дуготрајно и лежерно. С друге стране, може се одвијати невероватном брзином и готово тренутно се упарити са одговарајућом физичком акцијом, као што возач у хитним случајевима кочи и са шкрипом зауставља; играч на терену скаче да ухвати лопту и добија меч; или се пак неки телохранитељ баци у делићу секунде између свог господара и смртоносног метка атентатора!
 Претпоставимо да си веома узрујан и веома љут на мене – твоје емоције које су узнемирене на тај начин би могле рећи твојој вољи: „Удари га!“ – и да су твоје емоције доминирале твојом вољом, шта би ти урадио? Ти би ме ударио! Међутим, вероватно би у међувремену твој разум – делујући на информације примљене кроз очи – рекао твојој вољи: „Немој то да радиш! Он је већи од тебе – и узвратиће ти!“ Овако ти функционишеш хиљаду пута у току дана. Гледаш на сат, а разум твојој вољи каже: „Време је да идеш!“ а воља каже ногама: „Устајте и крећите!“ и ти полазиш!
 Мећутим, можда је твој сат спор! Дакле, без обзира колико твој разум може бити искрен у закључцима извученим из лажних информација које даје сат – искрено ћеш погрешити! Воз је прошао!
 Пошто си поверовао у оно што си чуо о одређеној особи, твоје емоционалне реакције према тој особи могу имати негативан утицај – а оно што си чуо можда је била безобзирна лаж! Сасвим очигледно, да би твоји ментални закључци и твоји емоционални ставови били не само сасвим искрени, већ и исправни, они морају потицати од истине! Твој морал може бити одређен степеном до којег твоја воља реагује на исправне менталне закључке и исправне емоционалне реакције, те претвара ове утицаје у позитивне поступке. Дакле, основа сваког правог морала је Истина!
 Библија сасвим јасно показује да се Истина изражава кроз Реч.

„У многим посебним откривењима – од којих је свако од њих изнело део Истине – и на различите начине Бог је од давнине говорио (нашим) прецима у и преко пророка. (Али) у последње дане Он нам је проговорио у (особи) Сина“ (Јев. 1:1-2, Amplified New Testament).


 У суштини речи су средство за преношење информација, и информације које ће бити пренете утицаће на понашање примаоца у мери у којој он делује на њих. Када делујеш у строгој послушности према Истини откривеној кроз Реч, Истина делује, а њен крајњи ефекат је праведност!
 Као апсолутни Извор Истине откривен кроз Реч, Бог је Апсолутни Извор Праведности. С друге стране, Сатана као апсолутни извор свега лажног, апсолутни је извор сваке неправедности! Прва реч коју је човеку изговорио била је лаж и од тада га још увек вара! Он се „маскира у анђела светлости“ (2. Кор. 11:14, Amplified New Testament) и шири своје злонамерне лажи преко оних својих превараната који „лепим и умилним речима заводе срца незлобивих“ (Рим. 16:18).
 Занимљиво је приметити да је само човек унутар животињског царства способан да произведе речи и да их у великој мери препозна како би пренео и примио тачне информације; чути, изговорити – или искривити – Истину! Можда његова способност говора игра далеко већу улогу него што смо мислили о човековој способности да се понаша као морално биће. То га чини отвореним за Реч!
 Мајмуни брбљају на дрвећу и пси могу лајати на мачке, али иако би то њима било од смисла оно што имају да кажу је неграматички! Чак и ако папагај може да каже „Лепотане“ или „Драга, пољуби ме“, научио је само да копира одређене гласове – никаква се порука не преноси! Какве додатне компликације би се произвеле по читаво човечанство када би се некада ти наши јадни, глупи пријатељи могли окупити и разговарати о тупоглавости и безбожности људи! Какве лажи би наша шарена мачка могла да каже мачки у суседној кући о начину на који ми живимо код куће! Нека нам ово буде утеха – ако ова мања створења не могу да познају Истину, не могу ни да је добро изврну!
 Без обзира на то, ни животињи ни човеку није потребно никакво заједништво са Богом да би се тек „понашали“. Али ако поседујеш пса, када дођеш кући, зар те он не препознаје као свог господара, маше репом и трчи ти у сусрет, показујући својим блатњавим шапама по теби како му је драго што те види? Пас се не противи када уђеш у кућу на улазна врата; он зна да имаш право на то, јер тамо живиш, али шта ако се неко попне кроз прозор купатила у три сата ујутро? Пас би помислио у себи: „Мој господар обично не улази кроз прозор купатила у три сата ујутро – бар не често!“ Затим након одговарајућег испитивања, довољног да се увери да облик тела не одговара облику тела било којег пријатеља породице, као што је раније забележено у његовом сећању, верни пас би испунио своје обавезе указујући на своје изразито незадовољство другим оштријим крајем своје анатомије, и то вероватно на штету уљезових панталона!
 Изведи пса у шетњу, и кад одлута сувише далеко, позови га; он ће застати на удаљењу, искренувши своју главу са једним подигнутим ухом, а другим спуштеним, и са несташним осмехом на њушци, пас ће оклевати! „Шта да радим? Да ли да га послушам? – или да јурим мачку? што би било много интересантније!“ Онда викнеш мало гласније, и са нешто нестрпљења у гласу, и пас се сети шта се десило прошли пут када те није послушао – те га је заболело! Тако он долази пред тебе, подвијеног репа међу ногама, и на довољно растојања од тебе – за сваки случај!
 Целокупно ово понашање се у први мах одиграло у души пса, а блатњави трагови шапа на твојим панталонама указују на то да је пас по доласку кући „функционисао“; преносећи ти своје ментално препознавање и емоционално одушевљење тако што их претвара у вољно деловање, користећи своје тело да трчи кроз најпрљавију локву коју је могао да нађе, а затим скочи да те поздрави!
 Пре неколико година боравио сам на источној обали Нове Енглеске и моја домаћица ми је објаснила велику дилему у којој се нашла, желећи да истовремено храни и птице и веверице. Открила је да веверице имају несрећну способност да узму све што је она обезбедила за птице, а она је употребила сву своју домишљатост да открије начин на који би могла одвојено да их нахрани!
 Онда је разрадила главни план! Са другог спрата њеног дома налазио се конопац за веш који је ишао преко точка са жљебом до дрвета с друге стране травњака; и тако, узевши око два метра финог конца и поклопац од конзерве да послужи као мали послужавник, ставила је путер од кикирикија на поклопац и окачила га на средини конопца за веш између куће и дрвета. То је било за птице, и ниједна веверица није могла да га дохвати!
 Моја домаћица је објаснила да је само неколико минута касније, погледала кроз прозор и видела веверицу како се брзо вере уз дебло дрвета, затим наопачке иде дуж конопца за веш, држећи се задњим ногама за конопац на месту изнад малог послужавника и предњим шапама привукла га концем навише и појела путер од кикирикија! Затим, испустивши лимени поклопац, веверица се вратила истим путем до дрвета са великим, задовољним осмехом на њушци. То није био само инстинкт – што се тиче моје домаћице, није било ни смешно! То је био хладнокрван прорачун, сјајно изведен. Надмудрена од веверица, ова добра жена је одустала да храни птице!
 Дакле, можемо да разумемо да ако је све од чега се састојимо тело и душа, онда човек није ништа друго до паметна животиња, а природни човек се у свом „необраћеном“ стању, понаша управо као да је тако. Он се првенствено бави „опслуживањем“ тела, и у том циљу одлази на посао да би зарадио свој насушни хлеб и друге потрепштине које ће допринети удобности или пријатној употреби његовог тела; он је само нејасно свестан да има душу, али некако препознаје да мора да „сачува тело и душу заједно“, иначе ће доћи његови љубазни рођаци и сахранити то тело!
 Ово није неважно за време у којем живимо, јер ионако не можемо да расправљамо о овом питању у оквиру ове књиге, претпоставка да човек није ништа друго до највиши облик животињског живота који је до сада развијен на овој нашој планети, налази се у самој сржи комунизма који је без Христа, безбожан и мрзи Бога. Ово је сама основа на којој је заснована теорија атеистичког дијалектичког материјализма – филозофије која је изванредно прикладна да заодене тај сатански став арогантне самодовољности, који смо видели у 4. поглављу, као суштину става који је ђаво увео у људско искуство приликом пада у грех, одбацујући и то колико је Створитељ преко потребан створењу и моралну одговорност створења према Створитељу.
 Према овој претпоставци, не само да човек престаје да буде морално одговоран, већ нема ни вечне будућности. Када умре – умире као пас, губећи тиме само животињско постојање. Стога није ни чудо што се живот с друге стране гвоздене завесе (у комунистичким земљама) сматра тако јефтиним! Нас данас са свих страна, изнутра и споља, угрожава ова опака филозофија људског постојања, и морамо да знамо зашто себе сматрамо људима који се разликују од обичних животиња, а не само животињама које се случајно зову људи.

Човечији дух

 Која је суштинска разлика између човека као човека и осталог животињског царства?
 Бог је дао човеку оно што није дао ниједном другом облику створеног живота – човечији дух; ово, иако суштински недељиво од људске душе, не сме да се погрешно схвати као да се ради само о људској души. Као срж унутар зглавака, тако се и људски дух налази дубоко у људској души, остајући у бити различит, али заједно чинећи ту потпуно нематеријалну битност способном за бесконачно преживљавање након физичке смрти, за разлику од чисто „животињске душе“ уобичајене за остало животињско царство, које нема такву способност ни да преживи, ни да се сматра морално одговорним после гроба.
 Ова способност за бесконачно преживљавање после физичке смрти не сме да се меша са „бесмртношћу“, која је, строго узевши, карактеристика самог Бога.

„Налажем ти пред Богом, који све оживљава („одржава у животу све живо“, Amplified New Testament) и Христом Исусом који је пред Понтијем Пилатом посведочио лепо исповедање; . . . који ће нам се у своје време показати блажени и једини владалац, краљ краљева и Господар Господара, који једини има бесмртност; („У смислу изузећа од сваког облика смрти“, Amplified New Testament)“ (1. Тим. 6:13-16).


 У Богу и једино у Богу је живот вечно својствен – вечно постоји, само- постојећи и само- стални – и ово својство божанства подједнако дели Син, Господ Исус Христос, са Оцем и са „вечним Духом“ (Јев. 9:14) – „Јер као што Отац има живот у себи и сам по себи постоји, тако је и Сину дао да има живот у себи и да буде само-постојећи“ (Јован 5:26, Amplified New Testament).
 Због тога је Бог апсолутан, самодовољан и потпуно независан. Сви други облици живота, биљни, животињски, духовни или анђеоски, у суштини су „изведени“, а не „само-постојећи“, и остају зависни од Створитеља као Онога који је једини Извор и једини Одржавалац целокупног живота.

„Бог који је створио свет и све што је у њему, као господар неба и земље не станује у рукотвореним храмовима, нити прима службе од људских руку — као да има потребу за чим, пошто сам даје свима живот, и дах, и све; . . . Јер у њему живимо, и мичемо се, и јесмо, као што су и неки од ваших песника рекли: и ми смо његов род“ (Дела 17:24-25, 28).

„У руци му лежи живот сваког бића и дах свих људи“ (Јов 12:10, ССП).

„ . . А Богу у чијим је рукама цео твој живот и све што чиниш ниси указао част“ (Дан. 5:23, ССП).


 Да цитирам покојног архиђакона Т. Ч. Хамонда (T. C. Hammond), дипломираног теолога, некадашњег директора Мур Теолошког Факултета (Moore Theological College), Сиднеј, Аустралија („У разумевању будите људи“): „Бесмртност не значи само бескрајни „опстанак“, већ „вечни живот“. Његов квалитет је оно што је важно. Док ће душе необраћених људи преживети распадање тела, само духовно препорођени људи могу да искусе живот – који је истог квалитета као и Божански Живот – који је „обасјао живот и нераспадљивост еванђељем“ (Види 2. Тим. 1:10).
 Човечији дух је та јединствена способност коју је Бог дао човеку, која му омогућава да прими и буде покренут самим Божијим Животом самог Бога. Да се вратим на своју илустрацију из 4. поглавља, човечији дух је лампа, која сама по себи није способна да произведе светлост, али је способна да прими оно што делује у њој и кроз њу да производи светлост, и од чега мора бити стално зависна, ако хоће да испуни циљ за који је као лампа створена. „Дух човечији је светиљка Господња“ (Приче 20:27, ССП).
 Као што је преведено у Причама 20:20, реч „светиљка“ значи лампа, а оно што је електрична струја за електричну сијалицу, а шта је уље за петролејску лампу, Свети Дух је то у човечијем духу. Са непрекидном доследношћу у целом Светом писму, уље представља личност и службу Светог Духа, у чијој личности је Бог у стању да насели човекову људску природу и учини га заједничарем Своје сопствене божанске природе, при чему човек може бити не само физички жив, као животиња, него и духовно жив, попут Бога.

„Јер овако говори Високи и узвишени, који живи у вечности, коме је име Свети: На висини и у светињи станујем и с оним ко је скрушеног срца и смерног духа оживљујући дух смерних и оживљујући срце скрушених“ (Иса. 57:15).

„Чиме су нам дарована скупоцена и највећа обећања, да помоћу њих постанете учесници у Божијој природи“ (2. Пет. 1:4).


 Твоја способност да примиш Бога, да уживаш у Богу и да Бог ужива у теби је оно што те чини човеком за разлику од обичне животиње, и само је Бог у теби тај који ти омогућава да функционишеш онако како је Он намеравао да функционишеш као човек.
 Изгуби Бога, и губиш све што те заиста чини човеком и што ти омогућава да се понашаш онако како је Бог намеравао да се човек понаша! Отпочиње анархија безбожништва! Човечији дух лишен Светог Духа оставља душу напуштену као лађу без кормила у разбеснелој олуји, духовно сиромашну, мртву – „далеко . . . од божанског живота“ (Еф. 4:18) – и као лак плен за сваку врсту зла, злонамерног и пакосног утицаја од којих запада у прљавштину!
 Ово је била несрећна судбина човека од када је Адам направио свој судбоносни избор! Да га избави, Бог је послао свог Сина – да човека изнова учини човеком! Онаквог човека каквог га је Бог замислио да буде!
 „Јер се нећу довека борити, нити ћу се довека гневити, јер (да није тако) човечији дух би ишчезао преда мном, и моја намера у стварању људских душа била би осујећена“ (Иса. 57:16, Amplified Old Testament).

ПОЧЕТАК

________________________________________________________________
Наслов оригинала:
THE MYSTERY OF GODLINESS by Major W. Ian Thomas
Copyright © Major W. Ian Thomas 1964
Сва права задржана.
_________________________________________________________________________________________
Picture
LATINICA