Побожност је тајна! Уколико не схватиш ову чињеницу никада нећеш разумети природу побожности.
Бог те није створио с неком мајмунском способношћу да имитираш Бога. У томе не би било никакве тајне, нити би те то морално подигло изнад положаја мајмуна или папагаја!
Побожност – или богосличност – директан је и искључив исход Божије активности у човеку. Не исход твоје способности да имитираш Бога, него исход Божије способности да умножи самога себе у теби! То је природа те тајне!
Човек, да би угодио својој сопственој удобности, покушао је да ограничи Бога на теолошку формулу, на моралну збирку правила, театралну представу са религиозном темом, штовањем хероја живописне личности племенитог – или сумњивог – угледа, или пак на некакве умишљене слике о бољој личности. „Хришћанства без Христа“ је било и остаје предмет човековог идолопоклонства!
Међутим, онога тренутка кад схватиш да само Бог може да учини човека побожним, не остаје ти друго него да пронађеш Бога, да упознаш Бога, и да дозволиш Богу да буде Бог у теби и кроз тебе, ма ко Он био.
Решење те тајне, као што ћеш то открити у овој књизи, заиста је изванредно једноставно – пошто је она постала отворена тајна у самом Исусу Христу, и то таква да те Он позива да је делиш са Њим!
САДРЖАЈ
1
Квалитет правог предања
Сам Исус није им се поверавао, зато што је он све познавао. (Јован 2:24).
Није злато све што сија, и у светлости свега онога што ћемо сада размотрити, вероватно ће нам бити од користи да трезвено поново проценимо оне стандарде предања који данас преовлађују, и који пролазе на смотри хришћанског посвећења.
Исувише често квантитет има предност над квалитетом, и у овом високо конкурентском добу ти спољашњи изгледи „успеха,“ који су тако прорачунати да доприносе добром гласу професионалног проповедника, или угледу оних који су га учинили омиљеним међу људима, од веће су важности од трајног исхода његове службе.
Због једне несвете амбиције да се постижу „резултати“, крај често оправдава средства, и то тако да средства ниуком случају нису изван сумње, а „резултати“ су, благо речено, веома непоуздани!
У овој несрећној ситуацији и проповедаоница и клупа носе своју кривицу у томе, иако ми се чини да је то ипак отпочело са проповедаоницом! Неки инсистирају на томе да као непобитан доказ сваког духовног кретања између верника и његовог Господа мора да се огледа у неком спољашњем физичком чину, и да без тог пропратног чина, никаква вредност не може да се припише унутрашњем духовном збивању.
На основу ове неосноване претпоставке, неминовно је да на било којем састанку, кроз службу проповедника рад Светога Духа буде представљен физичким одзивом окупљених на неки облик јавног апеловања, „позива“ или такозваног „олтарског позива“ – израз који је посебно неприкладан, имајући у виду чињеницу да је Господ Исус Христос „принео само једну жртву за грехе“ (Јеврејима 10:12), и данас нема места другој жртви или другом олтару у цркви откупљених – пошто је олтар уступио место престолу прослављеног Јагњета!
Са таквом грешком су повезане велике опасности, што је уосталом сасвим очигледно!
Амбициозни проповедник, жудно желећи да се пење лествама еванђеоске славе, иако је можда и дирнут судбином изгубљених и потребама верних, биће подложан искушењу тако јаком, које се показало више него једанпут као неодољиво – а оно је да се буде толико заокупљен смишљањем начина и средства која ће обезбеди да довољно велики јавни „одзив“ сабраних, прикладно покаже делотворност његовог проповедања, одбрани његов добар глас, довољно награди поверење његових подржавалаца и пригодно одушеви гомилу.
Проповедник, наравно, неће себи дозволити да буде свестан својих скривених побуда које га подстичу да користи своје спретне методе. Он пази на то да убеди самога себе да оне потичу само из онога што би он објаснио као праву „бригу за душе.“ Али када се „представа заврши“, открива се јадан спектакл онакав какав у ствари јесте кроз провидну незаинтересованост тог проповедника према крајњем исходу његовог труда.
Није ни чудо што „проповедаоница,“ пошто је навикла „клупу“ да јој се покорава, сада налази да је жртва своје сопствене несрећне наметнуте власти, код заједнице која је научена да прихвата спољашње, телесне одзиве на одређене јавне „позиве“ као мерило духовног успеха проповедника, те неминовно захтева опипљиве доказе успеха кад год јој овај јавно служи.
Тако пастору једне мале цркве, заробљеном у бескрајном кругу, може током времена да пође за руком да постепено изведе целу заједницу „напред“ – да стане пред проповедаоницом као одзив на његове многе позиве. Али пошто је цела његова паства већ једном изишла напред, биће му неопходно да их све изнова опет позове на исто, да не би црквено старешинство довело у питање његову загрејаност и одушевљење, а тиме његово пасториско место буде упражњено.
Под таквим околностима пастор нема другог избора него да захтева преданост оних којима проповеда све дотле док се и вредност и смисао тога не изгуби, јер оно никад не може да буде коначно, што би значило и крај његове проповедичке службе! Уместо да се суочи са потпуном предајом пред Господом Исусом Христом, и крајњим и неопозивим предањем Његовој вољи, вернику се изнова нуди храна за одојчад, што би у ствари требало да буде само део нечег већег, то јест, почетак правог учеништва.
Много је лакше човека суочити с његовим гресима него га суочити с његовим „грехом“. Касније ћемо у овој књизи подробније показати да је „грех“ став који утиче на човеков фундаментални однос пред Богом; тиче се онога што човек јесте; док се греси тичу онога што човек чини, а ми сви имамо срећну способност да раздвајамо оно што чинимо од онога што јесмо! Сви смо ми веома спретни у уметности самоправедности и можемо да нађемо безбројне разлоге зашто оно што смо учинили има оправдање – макар то било и нешто што не ваља! Ми, штавише, можемо да се осећамо и херојима, малтене и племенитима, примајући кривицу за оно што је тако јасно само по себи (по нама!) било само природно, скоро неминовна реакција на примамљиве, присилне или изазовне околности или људе! Због тога човек може да призна и да му буде жао због онога што је учинио, а да ипак не признаје да је оно што је учинио резултат онога што у ствари јесте.
На основу тога, човек може да се суочава са мање важним стварима које је починио, а да ниједанпут не буде суочен са оним што је важније, то јест, оним што јесте. Штавише, „утеха“ која се налази у признавању, што доноси ослобођење од рђаве савести, одстраниће потребу за било каквом основном променом у његовом основном односу према Богу. Ова врста признања је безнадежно нижа од покајања и не може се упоредити ни са каквом променом у човековом животу. Мојсије је много пута довео свој народ до суза – али су ипак остали у пустињи. Срце им, ипак, није тежило за Хананом. Не зато што се нису одазивали на Мојсијево проповедање, него зато што нису хтели да имају посла са Богом. „И рекоше Мојсију: Говори нам ти, и слушаћемо; а нека нам не говори Бог, да не помремо“ (2. Мојсијева 20:19).
Они су хтели половичну религију! Нису хтели ни безбожништво ни побожност. Нису знали како да живе, а бојали су се смрти. Њихово предање је било по систему отплате, док им је Мојсије био посредник.
Религија из друге руке може да држи проповедника у служби и да га чини незаменљивим за његову паству, али она не може да произведе и праве ученике. То је зато што нема простора за спонтану акцију, нити за било какав други доказ божанске иницијативе у човеку која једино произлази из човековог потпуног предања Богу.
Право предање даје Господу Исусу Христу „право првенства,“ те ослобађа Његов живот кроз тебе у свој свежини и сили божанског деловања, и по Његовом милостивом обећању, из твог унутрашњег бића „ће потећи реке живе воде“ (Јован 7:38) – а реку не мораш да гураш! Она сама сече и чисти своје корито!
Скрећући пажњу на те очигледне злоупотребе које су учиниле толико много да се изгуби поверење у савремено евангелизирање и службе на скуповима, ја ни за тренутак не бих хтео да кажем да нема дозвољеног места за јавно признање вере у Христа, нити бих пак хтео да упорно тврдим да право предање Христу не би могло да буде пропраћено спољашњим сведочанством те чињенице. То би било избацивање бебе с водом из корита, јер без сумње, много је оних којима је мудри, љубазни позив на дело био од велике помоћи за Христа, или пак у њиховом предању Христу, уместо да и даље одлажу послушност Истини.
Моја молитва је за стварношћу – која је по Богу! И из тог разлога, без обзира колико бих ја могао да не волим површност и смисао за публицитет многих, због њихове злоупотребе свете уметности проповедања користећи сумњиве „одзивне методе“, ја с друге стране ипак не могу ни на који начин да одобрим ни неосновано осуђивање бранитеља оног празног, ритуалистичког формализма, по којем су све активности изван утврђеног „практиковања религије“ у окриљу „цењених црквених система“ обавезно „само празан емоционализам“. То би била глупост!
Ако много тога недостаје у квалитету предања које данас преовлађује у еванђеоским круговима и у еванђеоској мисији, тог великог тела нановорођених верника по целом свету и у свим деноминацијама, који су права црква Исуса Христа – још више су за жаљење неограничене прилике за практиковање лицемерја управо због тих празних јавних предања Христу које налазимо у свим деноминацијама. У великој већини случајева она су у потпуности без икаквог духовног садржаја, која служе само да би се задовољиле уобичајене „ситнице“ религиозних прописа, у иначе безбожном друштву!
Било да су људи крштени као деца или као одрасли, „кропљењем“ или „подрањањем“; конфирмацијом младих „тинејџера“, или пак било каквим другим чином посвећења и примања у чланство цркве, мора да је јако мало оних који живе у „христијанизованим“ земљама Западне Европе који нису на овај или онај начин „предали себе Христу“. Па ипак, каквим то изврнутим схватањем или својевољном маштом, било која хијерархија неког црквеног система може да ода признање таквом делу, као нечему што има некакву духовну вредност, кад сенка 90 одсто становништва у тим земљама никада не уђе кроз врата цркве где би се Богу клањали, ван је сваког разумног објашњења!
Господ Исус Христос није примљен ни као Спаситељ нити је поштован као Господ, па ипак печат црквене сагласности је ударен. Велика већина то сматра као сасвим довољну одговорност пред Богом, и силну одбрану против непожељне пажње оних који инсистирају на томе да мора да одстоји стварност духовног искуства, коју „црква“ није ни захтевала нити очекивала!
Ако 60 одсто становништва Сједињених Америчких Држава одлази у цркву, што увелико превазилази просек у осталим протестантским земљама овог доба, онда би то требало да буде ствар дубоке захвалности Богу – па ипак, мало је земаља у свету са толико злочина и насиља, толико малолетничких преступа, толико наркоманије и толико алкохолизма, где је у толикој мери присутно подмићивање и корупција у влади и економији. Зар су за овакво јадно стање ствари одговорни само они који се никада нису повиновали захтевима цркве у некаквом спољашњем, формалном чину предања?
Зашто би се светски атеистички систем са својим фанатичним убеђењима, својом темељном наставом и крајњим предањем плашио ове млитаве наказе која се зове „црква“ њених милиона назови присталица, који не познају шта је то убеђење нити брига – који су безбојни, духовне нуле, који не знају ни шта верују, нити верују оно што знају! Они су без икаквог осећаја за мисију, којима владају углавном људи који су и сами до крајности прожети неверовањем, хвалишући се својим сопственим неодговорним одбацивањем сваког основног садржаја вере за коју кажу да јој припадају! То је хришћанство чији се највећи непријатељи налазе у његовим сопственим редовима.
Божија Реч Јеврејима у Павлово време, могла би да буде Божија Реч данашњем хришћанству:
Та због вас се хули на име Божије међу многобошцима, као што је и написано . . . Јер није (прави) Јудејин онај који је то само споља, и није право обрезање оно које је споља на телу, него, Јудејин је онај који је то изнутра, и право обрезање је у срцу, у духу, а не у слову (дословно). Таквога не хвале људи него Бог. (Римљанима 2:24, 28-29).
Господ Исус Христос је ушао управо у такву ситуацију, пошто је на прослави Пасхе примио онакву необуздану добродошлицу у Јерусалиму. „Осана сину Давидову;“ викали су, „Нека је благословен који долази у име Господње; осана на висини“ (Матеј 21:9).
Ученици су без сумње сијали од узбуђења и веома се радовали што њихов Учитељ прима такве силне овације – па ипак, међу њима је могло бити и оних који су имали своје бојазни! Само кад би могао да се наведе да не каже ништа погрешно! Само кад би могли да Га убеде, само овога пута, да не учини било шта што би могло све да поквари!
Али Он је опет управо то учинио!
Како би Христос данас сломио срце неком добронамерном „рекламном одбору“ или неком „пословном руководиоцу“! Он као да је увек чинио нешто погрешно, или је рекао нешто погрешно, управо онда када се налазио наврх таласа, и на врхунцу популарности! Он као да никада није разумео оно што би било у Његовом сопственом интересу!
Усред свег тог популаритета и одобравања, Господ Исус Христос је отишао право у храм и нашао „продавце волова, оваца, голубова и мењаче новца како седе у храму. Тада начини бич од узица и изагна све из храма, и овце и волове, мењачима просу новце и испретура столове, а онима што продаваху голубове рече: „носите то одавде, не чините од дома Оца мога кућу трговачку“ (Јован 2:14-16).
Да је хтео да прими „религију“ онакву какву је нашао и да је препознао „статус кво“ (садашње стање), Господ Исус би без сумње био радо прихваћен, штавише и од стране фарисеја; међутим Он је био бунтовник! Усудио се да очисти храм!
Христос није дошао да буде „прихваћен“, нити је пак „тражио запослење“ у савременој религији. Он је дошао да очисти храм – и да учини још нешто веће од чишћења храма у Јерусалиму; дошао је да очисти храм људских срца, да би били погодни „за стан Божији у духу“ (Ефесцима 2:22, Караџић).
Пошто су Га питали на основу каквог ауторитета Он дозвољава себи слободу на такво неодобравање, и каквим ауторитетом може да пренесе своје неодобравање у праксу, Господ Исус Христос им је одговорио: „Срушите овај храм, па ћу га за три дана подићи. . . Но он је говорио о храму свога тела“ (Јован 2:19,21).
Христова смрт и васкрсење су били Његово овлашћење. Предање Христу значи допустити Му да нас очисти од греха и да се настани у нама. Било шта мање од тога је потпуно несхватање крста. Он неће ништа мање од тога.
А када је био у Јерусалиму о празнику Пасхе, многи повероваше у његово име, гледајући његова чуда која је чинио. Сам Исус није им се поверавао, зато што је он све познавао, и није имао потребе да ко сведочи за човека; јер је сам знао шта беше у човеку. (Јован 2:23-25).
Иако је изгледало као да се гомила предала Христу, квалитет њиховог предања је био такав да Он није био спреман да се преда њима!
Какав је квалитет твог предања Христу?
Можда те је „црква“ примила у чланство, можда су ти пријатељи одобравали и поверили ти неку одговорну службу, али од какве је то вредности, ако је твоје предање Христу такво да Он није вољан да себе преда теби? Вредност твог предања Христу се огледа у мери Његовог предања теби!
Господ Исус Христос је Истина, као и у свему осталом „што служи животу и побожности“ (2. Петрова 1:3). Он је Истина о правом предању. Он је био предан Оцу у свему ономе чему је Отац био предан Сину, и био је крајње уверен да је Отац који је пребивао у Њему, био величанствено довољан за све оно чему се Он предао. Знамо да је Спаситељево предање Оцу било такво да је Отац био у потпуности предан Сину!
Господ Исус Христос је одбио да се преда парохијалним потребама оног времена и оног доба. Он није био предан политичкој ситуацији у Палестини, или ослобођењу јеврејске нације од римског јарма! Он није био предан хитним друштвеним невољама свога времена, нити пак једној струји против друге, баш као што Он ни данас није предан Западу против Истока, или републиканцима против демократа (као да су једни мање грешни од других!). Христос се није предао ни потребама изгубљеног света; Он није био ни немаран ни неосетљив према тим важним питањима, али као Савршени Човек био је предан Оцу, и то искључиво за оно за шта је Његов Отац био предан Њему.
Зато им рече Исус: када подигнете Сина човечијег, тада ћете сазнати да сам то ја и да ништа не чиним сам од себе, него говорим оно што ме је научио Отац. И са мном је онај који ме је послао; није ме оставио сама, јер ја свагда чиним оно што је њему угодно, (Јован 8:28-29).
Господ Исус Христос је од самог почетка био потпуно свестан онога за шта Му је Отац био предан, пошто је Он био Јагње „које је заклано пре постанка света“ (Откривење 13:8, НСП). Ломећи хлеб који је био слика Његовог тела које ће ускоро бити сломљено, и узимајући вино као симбол Његове крви која ће ускоро бити проливена, Он је још увек могао да погледа у Очево лице и каже: „Хвала Ти!“ Он је био у потпуности предан, и стога није морао да се суочи ни са каквим другим важним питањима!
Господ Исус Христос је знао да пре него што су Му људи као Вилберфорс (Wilberforce), Роберт Мофат (Robert Moffat) и Дејвид Ливингстон (David Livingstone) могли бити предани за оно за шта је Он хтео да се преда њима – укидање робовласништва и враћања људског достојанства за једнакост свих људи пред Богом; пре него што су Му људи као Лорд Шафтсбери (Lord Shaftsbury), др Бернардо (Dr. Barnardo) и Џорџ Милер (George Müeller) могли бити предани за оно за шта је Он хтео да се преда њима – окупљање подрпане, изгладнеле сирочади са улица Британије и тиме обнови наду нежељенима; пре него што је могао да нападне друштвена зла у нешколованој, необразованој и распуштеној нацији кроз Џона Везлија (John Wesley) и Џорџа Витфилда (George Whitefield), у великом еванђеоском пробуђењу њиховог времена, или да употреби Елизабет Фрај (Elizabeth Fry) да и тиме доведе до реформе немилосрдни казнени систем који је ставио друштво пред очај, због одбачених и неоплаканих по затворима пуним пацова у њеној домовини – Он, Син Божији је прво морао да преда себе Оцу за оно за шта је Отац предао себе Њему!
Основа Његовог предања Оцу је основа на којој Господ Исус Христос захтева твоје предање Њему. Ти си Му предан искључиво за све оно чему је Он предан у теби.
Ти ниси предан цркви, или деноминацији, или организацији. Као мисионар ти ниси предан мисијском одбору, па штавише ни „мисијском пољу,“ а понајмање од свега ниси предан некој „потреби“! Предан си Христу, и свему ономе чему је Христос искључиво предан у теби.
Хиљаде искрених младих хришћана је изазвано излизаном паролом: „Потреба је позив!“, а затим им се одмах изнесе туце различитих потреба, које све представљају „позив“! На упућен „позив“, стотине њих устане у збрци, подигнути таласом емоција. На основу статистике је утврђено да од сваких стотину који устану, на мисијско поље не оде више од троје, а од оних који и оду, скоро 50 одсто се враћа кући пре него што се први рок заврши и остаје код куће!
Мојсије је побркао потребу са „позивом“. Да би одбранио своју браћу, понесен осећањем сажаљења, изишао је и убио Египћанина, чувајући шаку оваца у забаченој пустињи, био је бескористан и Богу и човеку!
Авраам се предао вољи Божијој, уместо Богу чија је то воља била, и у својој погрешној ревности је покушао да оствари Божије дело на људски начин! Пошто је Сара била стара и никада није рађала децу, јер је била нероткиња, помислио је да Сара и он треба да помогну Богу. Тако су сазвали састанак! Уосталом, зар Бог није рекао да ће Авраам имати сина, и ако је то била Божија воља, а он је био предан тој Божијој вољи – онда он сина мора имати по сваку цену!
Из односа са Сарином робињом, коју је Сара дала Аврааму, родио се Исмаило који је постао отац Арапима. Авраам је тиме платио високу цену такве непослушности. Јевреји, који данас живе у Израелу и који су окружени непријатељски расположеним арапским народима, још увек жању горку жетву коју је Авраамов лични труд посејао пре толико векова. Исмаило је био производ лажног предања; зачет у искрености, он је био ђавоља логична алтернатива вери!
Када се Исаак родио у Божије савршено време, петнаест година касније, Исмаило му се ругао – и све отада му се још увек руга! „Али као што је некада онај што се родио на телесан начин гонио онога који је на духован начин рођен, тако бива и сада“ (Галатима 4:29). „Нека жив буде Исмаило пред Тобом!“ (1. Мојсијева 17:18) још увек је вапај данас оних који још нису научили да „. . . робињин син неће наследити са сином слободне“ (Галатима 4:30) – то јест да апсолутно нема замене бар што се Бога тиче. Божији посао ваља радити на Божији начин.
Кад је Бог кушао Авраама и рекао му да принесе Исаака на жртву паљеницу, Он му је рекао: „Узми сада сина свог, јединца свог милог, Исаака, па иди у земљу Морију“ (1. Мојсијева 22:2). Авраам је могао да се расправља са Богом говорећи: „Али ја имам два сина! Шта је са Исмаилом? Исаак није мој једини син!“ Бог би му тада одговорио: „Што се мене тиче, Исаак је твој једини син. Исмаила не препознајем – он никада није требало да се роди!“
Црква Исуса Христа је данас пуна Исмаила који бучно захтевају да буду препознати – но Бог ће поштовати само Исаака, и Исааковог Узвишеног Сина! Ништа не може „тело“ (плот) толико да доведе до беса него кад га се не препознаје. Проповедање које га излаже као грешну кривотворину, мора неминовно да буде објекат његовог отрова и гнева. „Исувише објективно! Нестварно! Што не припада овом свету! Исувише једноставно! Сама пасивност! Пантеистички мистицизам!“ – то су неки од епитета којима се „Исмаило“ још увек подсмева „Исааку“; којима се „тело“ противи Духу!
По Божијој заповести, Авраам је узео Исаака, свезао га, положио на жртвеник који је начинио и узео нож да га убије. Својим делом које је било далеко речитије од самих речи, он је рекао Богу: „Ти си ми обећао Исаака! Нисам могао да видим како ћеш Ти то остварити, и у свом неверовању и у својој глупости родио сам Исмаила. Предао сам се Твојој вољи, мислећи да сам способнији од Бога. Ти ми сада кажеш да га убијем, мога јединога сина Исаака кроз кога си обећао да ће сва племена на земљи бити благословена! О Боже, ако га убијем, ја не знам како ћеш Ти то учинити – али сада сам предан Теби – без резерве, и свему ономе чему си Ти предан у мени! Ако морам да га убијем, онда ћу га убити – чак ако после буде потребно да га ти подигнеш из мртвих!“ (Јеврејима 11:17-19), а Бог је мање-више рекао Аврааму: „Хвала ти Аврааме! То је све што сам желео да знам – сада можеш да бациш нож из руке!“
Не дижи руку своју на дете, и не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога. . . И рече: Собом се заклех, вели Господ: кад си тако учинио, и ниси пожалио сина свог, јединца свог, заиста ћу те благословити и семе твоје веома умножити, да га буде као звезда на небу и као песка на обали морској; и наследиће семе твоје врата непријатеља својих; и благословиће се у семену твом сви народи на земљи, кад си послушао глас мој, (1. Мојсијева 22:12, 16-18).
Авраам је открио тајну правог предања, и тиме постао „пријатељ Божији“ (Јаковљева 2:23)! То је стварност – и то је учеништво!
То је „побожност на делу“! Приношење свега онога што јеси – ништа, свему ономе што Он јесте – све, предан си искључиво Господу Исусу Христу, за све оно чему је Он предан у теби. Можеш бити сасвим сигуран да је Онај који пребива у теби као што је Отац пребивао у Њему, сасвим довољан за све оно чему је Он предан!
Да ли си спреман на то да ово буде квалитет твога предања Христу? Ако је тако, онда је сваки мањи предмет обухваћен већим. Сада више није неопходно да те питам да ли си спреман да пођеш на мисијско поље. Више није неопходно да те питам да ли си спреман да ставиш свој рачун у банци Христу на располагање, или твоје време, или твоју кућу, или да те суочавам са било чиме другим што би могло да ми падне на памет. Ти би ми одмах рекао: „Све је то сада већ сређено – коначно, и једном засвагда! Ако је Христос предан у мени да иде на мисијско поље, ја сам Му већ предан за то! Ако је он предан у мени да употреби и последњи динар који имам, и сваки други динар који бих могао да зарадим, ја сам Му већ предан за то, и за све остало чему би Он могао да буде предан у мени! Не поставља се више питање са чиме треба да се суочим – већ питање послушности према Његовим упутствима! Исто тако знам, да у Његовој вољи, имам све што Он јесте! . . . и то је све што би требало да знам!“
Заиста је тако! . . . јер није могуће да имаш више!
А никада не би требало да имаш мање!
САДРЖАЈ
2
Како чинити немогуће
А он им одговори и рече: дајте им ви да једу (Марко 6:37).
Неко је једном рекао: „Да човек живи хришћанским животом није тешко, него је сасвим немогуће!“
Сасвим немогуће, што ће рећи, без Христа – али за све оно што Он каже, ти имаш све оно што Он јесте, а то је управо све оно што је и потребно!
Као што смо већ видели, то је била лекција коју је Авраам научио, „ . . потпуно уверен да је Бог кадар и учинити оно што је обећао“ (Римљанима 4:21), а и Марија, што ћемо касније видети: „Јер је свака реч Божија моћна. На то Марија рече: ево служитељке Господње; нека ми буде како си казао“ (Лука 1:37-38).
Исту ту лекцију је и Господ Исус Христос желео да научи своје ученике, али они су били веома спори да уче – а исто тако смо и ми! „И изишавши виде многи народ, те се сажали на њих, јер беху као овце без пастира, и поче их учити много“ (Марко 6:34).
Лутеров превод ове последње реченице је увек био извор велике утехе за мене – „Проповедао им је дугачку проповед,“ – и дугачка проповед је и била! Трајала је све до увече, и толико дуго, да су Његови ученици почели прилично да се брину шта ће чинити са великом гомилом људи. „Место је пусто,“ рекли су своме Учитељу, „отпусти их нека . . . купе себи шта ће јести“ (Марко 6:35-36).
Ученицима се чинило да је то једина разумна, разборита ствар да се учини под околностима које су претиле да их осрамоте. Било је пет хиљада људи, а Матеј бележи: „ . . осим жена и деце“ (Матеј 14:21), и ако су састанци у оно време били имало као што су данас, пет хиљада људи плус жене и деца, онда је то био заиста велики скуп! Гомила је била уморна, знојава и гладна, и без изгледа да је нахране, ученицима се учинило да друге могућности нема осим да подсете Господа Исуса Христа на то да је већ касно, и да му кажу нешто у овом смислу: „Господе, ми једноставно морамо да се решимо овог народа!“
Увек постоји разумна алтернатива за веру!
Господ Исус Христос им је одговорио: „Дајте им ви да једу,“ другим речима: „Немојте да отпуштате гладне људе; него их нахраните!“
„Да одемо и да купимо хлеба за две стотине динара, па да им дамо да једу?“ (Марко 6:37), питали су збуњени ученици, „Господе, па то је сасвим немогуће!“
„Тачно! Вама је то сасвим немогуће,“ Господ Исус Христос је могао да им каже, „и зато ћемо то и учинити. Показаћу вам како да чините немогуће!“
Хришћански живот може да се објасни само на основу Исуса Христа, и ако твој живот као хришћанина још увек може да се објасни на основу тебе – на основу твоје личности, твоје снаге воље, твог дара, твог талента, твог новца, твоје храбрости, твог образовања, твог предања, твоје жртве, или твог било чега другог – онда иако можда имаш хришћански живот у себи, ти још не живиш њиме!
Ако начин на који живиш својим хришћанским животом може да се објасни на основу тебе, шта имаш да би могао да понудиш своме суседу? Начин на који он живи свој живот може да се објасни на основу њега, и што се њега тиче, ти си ето „религиозан“ – а он није! „Хришћанство“ би могло да буде твој хоби, али није и његов, и нема ничега нарочитог у томе како га ти практикујеш што би на њега оставило утисак да је тај твој хоби јединствен. Нема ничега у вези са тобом што би навело твога суседа да погађа у чему је ствар, ничег хвале вредно у вези са чим се он не би осећао исто тако способним да чини без неугодности да постане хришћанин!
Само онда када квалитет твог живота збуњује суседе ти можеш да оставиш утисак на њих! Другима мора да постане сасвим јасно да је врста живота којом ти живиш веома препоручљив, али да је он изван сваког људског објашњења! То превазилази исход човекове способности имитирања, и ма колико мало би они то могли да разумеју, сасвим је јасно да је то исход Божије способности да произведе Себе у теби!
Језгровито речено, то значи да људи морају да се увере да је Господ Исус Христос о коме ти говориш, у суштини Он сâм саставни део живота којим ти живиш.
Како је Христос нахранио пет хиљада људи? Да бисмо то открили, потребно је да погледамо запис који се налази у шестој глави Јовановог еванђеља, јер овде налазимо као да је апостол узео лупу и дозволио нам да испитамо ову причу до најситнијих појединости. „Тада Исус подиже очи и виде да многи народ долази к њему, те рече Филипу: одакле ћемо купити хлеба, да се ови нахране? Ово је пак рекао кушајући га; јер је сам знао шта ће чинити“ (Јован 6:5-6).
Да ли је Христос тражио савет од Филипа? Зар није знао шта да ради? Свакако да јесте, пошто читамо: „јер је сам знао шта ће чинити.“ Он је тачно знао шта ће учинити. Он увек зна, без обзира са каквим околностима би могао да се суочи, било када и било где! Њега никад ништа не може да изненади, нити Га било шта шокира. Он никада није збуњен – никада није сметен! Он је Бог који каже: „од почетка јављам крај,“ и кога никакав неочекивани догађај не може да изненади! Једном сам чуо познатог психолога хришћанина, др Крамера (Dr. Cramer) који је рекао: „Господ Исус Христос је био потпуно ‘имун од панике’,“ – и још увек јесте!
Да ли си и ти?
То ће бити твоја јединствена карактеристика, ако одиста уживаш животом Господа Исуса Христа; и ти ћеш бити „имун од панике“! Имаћеш „мир Божији, који превазилази сваки ум“ (Филипљанима 4:7) – што ће рећи, мир који у светлости свих околности, превазилази свако људско објашњење!
Христос није тражио савет кад је Филипу поставио то питање, нити је Он пак покушавао да открије нешто о Филипу, пошто је у еванђељима више пута записано да је Господ Исус Христос одговарао на човекове мисли. Он је знао све што је могло да се зна о Филиповом срцу, и много више него што је Филип знао о самом себи, као што зна све што би могло да се зна о твоме и моме срцу! „И нема створења које је невидљиво пред њим, него је све голо и откривено у очима онога коме ми полажемо рачун“ (Јеврејима 4:13).
Па зашто је онда Христос поставио то питање?
Он је поставио то питање зато што је хтео да Филип открије нешто о самом себи. Хтео је да он открије своје бескрајно сиромаштво искуства са Христом – колико је био удаљен од натприродног живота. То питање није било само да би Филип могао то да открије, него је било ради свих Његових ученика. „Одговори му Филип: за две стотине динара хлеба њима није довољно – да сваки нешто мало добије“ (Јован 6:7).
На шта је дакле Филип рачунао? Да ли је рачунао на присуство и силу Господа Исуса Христа? Није! Рачунао је само на новац у торби! У овој ситуацији за њега није било хоризонта који се даље протеже. По Филипу, Христово присуство у овој невољи није правило никакву разлику, управо као да је Христос био мртав!
Да је материјалистички настројен атеиста био консултован у вези са овом недоумицом, прво питање које би он поставио било би: „Колико новаца имате?“ Каква би онда разлика била између Филиповог становишта и становишта једног неверног безбожника? Не би било никакве разлике!
Филип још није био научио да рачуна на Христа! Због тога што је за њега њихова финансијска залиха била свеважећа, Исус Христос је био неважећи! У његовом животу као апостола није било ничега што није могло да се процени на основу долара!
На шта ти рачунаш? Да ли заиста рачунаш на Христа? На основу чега си процењивао многе и различите ситуације које су се јавиле за протеклих двадесет и четири сата, пре него што си узео ову књигу у руке и прочитао ове странице? Да ли си узео Господа Исуса Христа у обзир – или, да ли си Га сматрао као некога ко је споредан?
Запамти да се управо у оним областима твога живота у којима ниси сматрао Христа значајним, ниси покајао. У тим областима ти још увек покушаваш да будеш довољан без Њега – покушавајући да будеш „узрок“ својих „остварења“; а ако си ти њихов узрок, онда свакако неће бити ничега натприродног ни у њиховом остварењу!
Због својих разбијених илузија, могао би да покушаш, као што су и ученици покушали, да се решиш ситуације, убеђен да си недовољан са Христом као и без Њега. Тада ћеш бити јадан. Боље да не идеш у посету суседима тога дана!
Господ Исус Христос је рекао: „Колико хлебова имате? Идите, видите“ (Марко 6:38). И кад су отишли, затекли су Андреју како се препире са једним дечаком! Замишљам да је разговор између њих могао овако да тече:
„Веома си љубазан, мали. Рећи ћу Учитељу да си понудио, али мислим да је боље да Га сада не узнемиравамо. Видиш, заузет је – а ионако пет хлебова и две рибе није довољно за све! То је довољно само за тебе – ти се сам наручај! Ипак, хвала ти малиша – велика ти хвала! Рећи ћу Учитељу, обећавам ти!“
Малишан је љутито одговорио: „Не тиче ме се да ли имам пет хлебова, или педесет хлебова, или пет стотина хлебова, или пет хиљада хлебова – то није важно! Молим те одведи ме томе човеку! То је све оно што је важно!“
Тога тренутка су остали стигли на сцену, и да их Учитељ није послао, Андреја вероватно никада не би одвео дечака Господу Исусу; па и када га је одвео, почео је да се извињава! „Рече му један од његових ученика, Андреја, брат Симона Петра: има овде један дечак који има пет јечмених хлебова и две рибе; али шта је то на толико њих?“ (Јован 6:8-9).
Сигуран сам да Андреја није био нељубазан према дечаку. Верујем по ономе што је записано о њему у еванђељима, да је Андреја био нарочито љубазне природе, и можда се управо због тога дечак осетио слободним да разговара са њим. Можда га је пријатељски осмех привукао. Верујем да је Андрејино лице било као отирач пред вратима на коме је било уткано „добродошли“! Неки људи се питају зашто им нико не прилази за савет, кад су им лица као натпис на вратницама који каже: „чувај се пса“!
Но, како му драго, и ма како да је био љубазан, на шта је Андреја рачунао? Да ли је узимао у обзир присуство и силу Христову? Није! Узимао је у обзир само пет јечмених погачица и две рибице, и због тога што му је једино то било важно, Исус Христос је био неважан!
С друге стране, због тога што је овом малишану Господ Исус Христос био свеважан, огромна потреба и маленкост онога што је имао било је сасвим неважно! Он је већ научио тајну натприродног живљења, пошто је тај дечак на свој начин рачунао на Христа!
Ово је за мене увек важна прича, јер је Господ Исус сâм „знао шта ће чинити“ много пре него што је Андреја разговарао са дечаком, па чак и пре него што је ма ко други препознао да се у њему крије могућност. Христос је знао његово срце и већ га је био изабрао!
У свакој гомили увек има макар једна душа чије срце Он познаје и коју је Он већ изабрао. Препознати је и довести је – без извињавања – је света уметност задобијања душа; „. . . а мудри обучава (задобија) душе“ (Приче 11:30).
Можда то неће увек бити онај ко је најистакнутији, па чак ни онај који највише обећава – можда само један дечак светлуцавих очију са ручком у торбици! „Исус тада узе хлебове, захвали Богу и раздели онима који су полегали, исто тако и од риба колико су хтели“ (Јован 6:11).
Ма какве друге мисли неки „учени богослови“ могли да имају о тим незаборавним догађајима који су се десили тога узбудљивог дана, они који су били присутни и који су били сведоци, сасвим је јасно да нису имали никакве сумње у вези са оним што се десило, јер „Људи пак видевши чудо које учини, рекоше: ово је заиста пророк који треба да дође на свет“ (Јован 6:14). Посматрајући Господа Исуса на делу, одмах су препознали чињеницу, да се пред њима налазио Човек за чија дела није могло да постоји апсолутно никакво друго објашњење осим Бога!
Наравно има оних који би хтели да прихватиш теорију „папирне кесе“! Они би хтели да те убеде да верујеш да кад је гомила видела несебичног дечака, како је извадио своју ужину и био вољан да подели својих пет погачица и две рибице са мноштвом, да су били толико дирнути и постиђени да се изненада појавило око пет хиљада „папирнатих кеса“ – и сви су почели да деле са свима оно што су до тада скривали под кошуљом!
Није ли то дирљиво?
Неки то сматрају „ученошћу“ те додељују „докторате“ на основу тога! Дванаест котарица се могло боље употребити да се покупе отпаци, уместо да се покупи оно што је претекло од хране!
Ако имаш само „малог бога од папирне кесе,“ онда мораш да се задовољиш и са „малим чудом папирне кесе“ – али нашем Богу „. . .све је могуће“ (Лука 1:37, Караџић)!
А када се наситише, рече својим ученицима: скупите преостало комађе, да ништа не пропадне. Скупише, дакле, и напунише дванаест котарица комађа од пет јечмених хлебова – што претече онима који су јели. (Јован 6:12-13, курзив употребљен само да би се подвукло).
У том чуду које је Господ Исус Христос учино налазила се једна тајна. Тајна коју је Он хтео да подели са својим ученицима, и коју би хтео да подели и са тобом! Пропустити то, значи пропустити саму суштину овог догађаја и лекцију коју би требало савладати. Она се налази у самом срцу побожности. Записано је да: „Исус тада узе хлебове, захвали Богу и раздели онима који су полегали, исто тако и од риба колико су хтели.“ Коме је Христос захвалио? Да ли је захвалио самом себи? Бог као Бог свакако да нема коме другом да захвали осим самом себи, а Исус Христос је био Бог! Сасвим је јасно да је Господ Исус Христос као Син, захвалио своме Оцу као Богу, и у својој савршеној улози као Савршени Човек, истрајно одбијао да буде „узрок својих остварења“!
Као Бог Створитељ, без апсолутно икакве сумње Христос је сâм могао да нахрани тих пет хиљада људи, заправо пет стотина пута пет хиљада – али у том случају он се не би понашао као Човек, понашао би се као Бог. Касније ћемо открити, да је Он био и да се понашао као Бог, нико Га не би видео! Бога нико никада није видео!
Као „јединорођени син“ Христос је „објавио“ Оца (Јован 1:1, ССП) у свему ономе што је Он рекао, у свему ономе што је учинио и свим оним што је био. И опет ћу вас подсетити да је Господ Исус рекао: „ . .Отац, који остаје у мени, он чини дела“ (Јован 14:10).
Ко је дакле нахранио пет хиљада људи? Отац кроз Сина!
И поред своје вечне једнакости са Оцем и са Светим Духом у Божанском Тројству, Господ Исус Христос је ради нас постао ништа, (Филипљанима 2:7, New English Bible), да би Отац могао да буде све, и да би био прослављен у Њему! Својим ставом потпуне зависности од Оца, Он је према Оцу као Богу гајио савршени однос у вери и љубави, за шта је сâм Христос створио човека.
Суочен са тим гладним мноштвом, Христос је намерно подредио себе ограничењима које је Он као стваралачка Реч, наметнуо човеку као своме створењу – изложио је ситуацију своме Оцу, и у понизној зависности од Његове довољности једноставно рекао: „Хвала Ти“ – а затим се ослонио на Оца поделивши хлебове и рибе.
Ето тако се чини немогуће!
Када је Господ Исус Христос подигао Лазара из мртвих, како је то учинио?
„Подигните камен,“ рекао је Марти, сестри онога који је умро, али она Му је одговорила: „Господе, већ заудара; јер је четврти дан у гробу“ (Јован 11:39). Сасвим јасно, по било каквим природним мерилима, ситуација је била немогућа; но ипак, Христос је рекао Марти: „Зар ти не рекох да ћеш видети славу Божију – ако поверујеш?“ (Јован 11:40). Отац је још једном требало да буде прослављен кроз Сина! „Тада подигоше камен. А Исус подиже очи горе и рече: Оче, хвала ти што си ме услишио“ (Јован 11:41).
Христос се овом приликом суочио са човеком који је четири дана био мртав, и са неоспорним доказима распадања. Стојећи пред отвореном пећином, да ли је то требало да Му представља проблем? Да ли је имао право да изазове страшну крајност смрти? Он је одиста имао силу за то, пошто је био Бог, али није имао право, пошто је био Човек! „Јер ни Христос није угађао самом себи“ (Римљанима 15:3).
Како је дакле Христос учинио немогуће и подигао овог човека из мртвих?
Христос је подигао Лазара из мртвих управо онако као што је нахранио и пет хиљада људи! Изложио је ситуацију своме Оцу, и у понизној зависности од Његове довољности, једноставно рекао: „Хвала Ти“ – а тада ослањајући се на Оца кад је повикао веома гласно: „Лазаре, изиђи напоље. Изиђе мртвац . . .“ (Јован 11:43-44).
То је било тако једноставно! „А Исус подиже очи горе и рече: Оче, хвала ти што си ме услишио. Ја сам знао да ме увек слушаш; али ово рекох због народа који овде стоји, да поверују да си ме ти послао“ (Јован 11:41-42).
Христос се трудио тада, као што се трудио хранећи пет хиљада, да покаже начело којим је Он као Човек живео својим натприродним животом на земљи; да би ти са свим људима веровао да је Он „Посланик,“ а Његов Отац „Пошиљалац,“ и да би могао да знаш и верујеш да као што је Отац послао Њега, да Он исто тако шаље тебе – да живиш натприродно!
„Заиста, заиста, кажем вам, ко верује у мене чиниће дела која ја чиним, чиниће и већа од ових, јер ја идем к Оцу“ (Јован 14:12).
Господ Исус Христос жели да буде теби сада, све оно што је Отац био Њему тада – БОГ; само ако хоћеш да ти Њему сада будеш све оно што је Он био Оцу тада – ЧОВЕК!
Да ли си научио да излажеш сваку ситуацију Господу Исусу Христу понизно се ослањајући на Његову довољност, и једноставно да Му кажеш: „Хвала Ти,“ а затим да рачунаш на Њега упуштајући се у ту ситуацију?
Хранећи пет хиљада у понизној зависности од Оца, Господ Исус Христос је показао својим ученицима како да чине немогуће, и живе на чудотворан начин!
Колико су Његови ученици то схватили?
Нимало!
САДРЖАЈ
3
Ја сам – Ти си
„Јер не разумеше чуда са хлебовима, него им срце беше окорело“ (Марко 6:52).
„Реши се ових људи! Отпусти их, јер немају шта да једу.“ То је био жалосни вапај ученика док су у паници пришли Господу Исусу; али уместо то да је учинио, Он је нахранио гладно мноштво, и решио се ученика!
Једна од најтежих лекција коју морамо да савладамо, то је да схватимо да нико од нас није Богу неопходан, него да је Бог нама увек неопходан! „А оних што једоше хлебове беше пет хиљада људи. И одмах натера своје ученике да уђу у чамац и да иду напред на другу страну према Витсаиди, док он отпусти народ“ (Марко 6:44-45).
Зашто је Он отпустио своје ученике? Он их је отпустио зато што они нису ништа научили – ама баш ништа! „Јер нису узели у обзир а нису ни разумели оно (учење и значење овог чуда) са хлебовима, (у ствари) срце им је било окорело – отупело је и изгубило је моћ разумевања“ (Марко 6:52, Amplified New Testament) – „ . . њихово срце је отврднуло!“
Позвани за апостоле, и као најближи следбеници Спаситеља за време Његове земаљске службе, живели су, радили, ходали и разговарали са Њим; учествовали су у Његовој служби, уживали су у томе што је Он био у средишту пажње, и имали су име да су Његови најоданији следбеници! Да, они су били познате личности – али били су познате личности са тврдим срцима!
Обављање неке службе само по себи не чини човека духовним! Нажалост, пречесто су недуховни људи ти који се боре и крче пут до неке службе, где „тело“ може да удовољи свом незајажљивом апетиту за положај и моћ, јер „тело“ воли да буде признато, консултовано, поштовано, воли да му се диве и да му се покоравају!
Ти можеш да будеш епископ, пастор, секретар цркве, старешина или ђакон; можеш да будеш председник, директор или декан на факултету; можеш да будеш председник неког мисијског одбора или директор на неком мисијском пољу – као старији мисионар на мисијском пољу; можеш да обављаш било коју службу било које врсте, колико год она била истакнута – и још увек да имаш тврдо срце! Тамо где је то случај, и где има правог посла који треба обавити, не смеш да се изненадиш ако те се Христос реши – осим ако се не покајеш!
„Бог није одушевљен положајима које људи заузимају и Он не гледа ко је ко, и не признаје никакве спољашње разлике“ (Галатима 2:6, Amplified New Testament).
„Зато што говориш: богат сам и обогатио сам се и ништа ми не треба, а не знаш да си бедан и кукаван и сиромашан и слеп и го . . . Ја карам и кажњавам све које волим; буди, дакле, ревностан и покај се“ (Откривење 3:17, 19).
Не дозволи сиромаштву или самодовољности да те лиши онога што је чудесно! То је посебно суптилан облик уображености који Богу ускраћује могућност да чини оно што ти сматраш да је изван граница твог телесног самопоштовања!
Како је само Христос био стрпљив са Својим ученицима! Пошто ништа нису научили, изнова су добили исту лекцију, али под другој околности. Заиста, у околности која се нимало није допадала самим ученицима, јер пошто су били послани, нашли су се „ . . насред мора у невољи од валова, јер беше противан ветар“ (Матеј 14:24, Караџић).
Напорно веслајући зној им се сливао низ лице – сваки мишић их је болео, док су се борили против олује! Већ се било смркло, а обала одавно више није могла да се види; и док су огромни таласи запљускивали чамац, претећи да га преплаве и пошаљу на дно, ученици су се питали да ли ће икада стићи на своје одредиште! „Око три сата ноћу, приђе им Исус. . .“ чинећи шта? Чинећи немогуће! „ . . ходајући по мору“ (Матеј 14:25, ССП).
Како је Господ Исус учинио немогуће? Како је ходао по води? Он је то учинио онако као што је нахранио пет хиљада људи, и као што је васкрсао Лазара из мртвих! Он је рачунао на свог Оца – корак по корак – и за сваки корак који је учинио рекао је: „Хвала Ти, Оче!“
Христос је показао Својим ученицима да све оно што је претило да њима буде над главом, да је Његов Отац то већ ставио под Своје ноге!
Шта је то што теби прети? Шта те плаши? Шта је то од чега бежиш? Постоји ли нешто што изгледа као да ће преплавити твој мали чамац – нешто што ти одвраћа пажњу, бије те и збуњује? Ево радосних вести за тебе! Не постоји ништа што би икада могло да запрети да се нађе изнад твоје главе, што Он већ нема под Својим ногама – и Он чекa да ти имаш удела у Његовој победи! „Видевши га ученици где иде по мору, уплашише се говорећи да је то утвара, и од страха повикаше. Али их Исус одмах ослови и рече: не бојте се, ЈА САМ; не страхујте“ (Матеј 14:26-27).
Мислили су да су видели духа. Човек који хода по води – то је немогуће! Али Господ Исус је рекао: „ЈА САМ, не страхујте!“ Управо тим речима, Христос је рекао Својим ученицима: „ЈА САМ; – све што би икада могло да ти затреба, у сваком тренутку, у било којој олуји, и све што ЈА ЈЕСАМ, ти ИМАШ. Не страхуј!“ „А Петар му одговори и рече: Господе, ако си ти, заповеди да дођем к теби по води“ (Матеј 14:28).
Петар је можда рекао: „Господе, ако си то Ти, молим те стави под моје ноге оно што је већ под Твојим ногама!“ Готово да можеш да замислиш какав је осмех био на Господњем лицу. „Е, Петре, то је све оно што сам очекивао! Једноставно сам чекао да ти рачунаш на Мене, као што Ја рачунам на Свог Оца! Хајде! – Дођи!“
По заповести Господа Исуса Христа, Петар је прешао на другу страну. „И изишавши из чамца Петар, . . “ шта мислите, шта је он учинио? Учинио је немогуће! – „ . . пође по води и дође Исусу“ (Матеј 14:29)!
Корак по корак, и за сваки корак који је направио, скоро да си могао да чујеш Петра како узвикује у свом узбуђењу: „Ово је предивно, Господе! Хвала Ти! Хвала Ти, Господе! – Ово је невероватно; ово је за мене потпуно ново искуство, никада раније нисам ходао по води! Хвала Ти, Господе! Хвала Ти!“
Док је Петар држао очи на Спаситељу и повезивао своју ситуацију са Христом за сваки корак који је учинио, он је учествовао у победи свог Господа! Немогуће је постало могуће!
Одједном је један непријатан талас запљуснуо Петра по лицу с једне стране, па опет још један га је ударио с друге стране, да је умало изгубио равнотежу! Његова пажња је била одвучена од Христа, и поново је постао свестан хуке ветра и усталасане воде; престао је да повезује ову ситуацију са Господом и поново почео да повезује ситуацију са собом, те је помислио: „Не могу ја то! Човек не може да хода по води – то је немогуће!“ . . . и био је сасвим у праву! Петар је почео да тоне па „повика говорећи: Господе, спаси ме“ (Матеј 14:30)!
Господ Исус је одмах пружио руку и ухватио га; поново је привукао Петрову пажњу и још једном је ставио претеће воде под Своје ноге, и тако су ходали заједно док нису ушли у чамац и „ . . преста ветар“ (Матеј 14:32). Лекција је била завршена!
Шта мислиш, шта је Христос рекао Петру? Можда мислиш да је требало да му честита! „Петре, само желим да знаш колико сам неизмерно ценио твоју огромну веру! Начин на који си изишао из тог чамца и кренуо према Мени је било право ремек-дело! Морам да ти честитам; дуго нисам видео тако велику веру!“ Да ли је Христос то рекао? А не! Далеко од тога! Напротив, рекао му је: „Маловерни, зашто си посумњао?“ (Матеј 14:31). Тиме је рекао: „Петре, није тешко учинити немогуће! То је неминовно све док рачунаш на Мене! Зашто си престао да рачунаш на Мене? Петре, не могу да ти честитам. Жао ми је што је твоја вера била тако мала!“
Међутим, лекција није била узалудна! „А који су били у чамцу падоше пред њега говорећи: заиста си Божији син“ (Матеј 14:33).
Усред олује, кад је све било против њих, појавио се Господ Исус Христос и рекао: „ЈА САМ; не страхујте,“ и сада су коначно научили да кажу „Ти си заиста Син Божији!“ (ССП). Ако не запамтиш ништа друго од свега онога што је написано у овој књизи, ово би само по себи обухватило читав однос Бога према човеку, и човека према Богу: „ . . јер ко прилази Богу мора веровати да има Бога“ – „Ти си“ – „и да он узвраћа наградом онима који га траже“ - „ЈА САМ!“ (Јеврејима 11:6). Све што би икада могло да ти затреба у било ком тренутку, у било којој олуји; „и све што ЈА ЈЕСАМ“, каже Он, „ти то имаш!“
Можда је твоја потреба и даље потреба грешника који тражи опроштење; треба да будеш откупљен, а ти још увек покушаваш да нађеш свој пут назад ка Богу и побожности. Христос ти сада каже, као што је некада рекао својим ученицима у горњој соби, након што је васкрснуо из мртвих: „Погледајте моје руке и моје ноге – ја сам главом“ (Лука 24:39). Другим речима, „ЈА САМ“ – све оно што је потребно окривљеном грешнику! Ране на Мојим рукама и ногама су обележја мог Спаситељског статуса; поуздај се у Мене, и Ја ћу те спасити!
Све што треба да Му кажеш је ово: „Господе Исусе – ТИ СИ! Ти си за мене управо оно што ми треба! Мој Спаситељ и мој Откупитељ – заувек!“
Ево Га тамо, васкрсло Јагње!
Моја савршена, беспрекорна праведности,
Велико непроменљиво Ја Сам,
Цар славе и милости.
Бићеш откупљен, и Он ће ти дати живот; даром Његовог Светог Духа који пребива у нама, Исус Христос ће ти дати Свој живот, а то је оно што значи „живети у Духу“; дакле „ако Духом живимо, Духом и да ходимо“ (Галатима 5:25), а то је оно што значи „ходати у Духу“ – ићи корак по корак, и за сваку нову ситуацију у коју те сваки нови корак одведе, ма каква она била, да можеш да чујеш Христа како говори твом срцу: „ЈА САМ!“ – а затим да погледаш у Његово лице вером и кажеш: „ТИ СИ! То је све што ми је потребно да знам Господе. Захваљујем Ти на томе; јер Ти никада ниси мање него довољан!“
Живети на овај начин значи искусити са апостолом Павлом следеће:
„Умем у скромности живети и живети понизно у свакој околности, а знам и да уживам у изобиљу и да живим у благостању. У свим овим околностима научио сам тајну да се суочим са сваком ситуацијом, било да сам сит или гладан, да имам довољно и да имам на претек, или да останем без ичега и да сам у оскудици. Имам снагу за све у Христу који ме снажи – спреман сам на све и способан посредством Онога који у мене улива унутрашњу снагу (то јест, не треба ми друга помоћ у Христовој довољности)“ (Филипљанима 4:12-13, Amplified New Testament).
Без овaкве вере је немогуће угодити Богу, јер без овакве врсте вере Богу је немогуће да произведе свој карактер у теби – другим речима побожност!
Права побожност оставља свет пресведоченим без икакве сумње, да је једино објашњење за тебе Исус Христос – чијем је вечно непроменљивом и сасвим довољном „ЈА САМ“ твоје срце научило да са непоколебљивом вером каже: „ТИ СИ!“
То је заиста све оно што је потребно да знаш!
„А ми сви откривена лица, (зато што) настављамо да гледамо и одражавамо славу Господњу, непрестано се преображавамо у (Његову сопствену) слику у све већем сјају и из једног степена славe у други; (јер ово долази) од Господа (Који је) Дух“ (2. Коринћанима 3:18, Amplified New Testament).
