|
МолитваУчење о молитви следи проучавање Библије. Молитва је и најдубља и најједноставнија хришћанска делатност. Новообраћена душа може да се моли. Па ипак, многа Божија деца су на самртној постељи признала да још нису савладала уметност молитве. Услишена молитва је једно од основних преимућстава и права хришћана. Бог је хришћанину дао право да му се молитве услише. Ако је неко хришћанин већ три до пет година, а још ни на једну молитву није добио одговор, његов хришћански живот се доводи у питање. Погрешно је да молитве Божијег детета не буду услишене. Молитве хришћанина би требало да буду услишене. „До сада нисте тражили у моје име; тражите и добићете, да ваша радост буде потпуна” (Јован 16:24). Онај који се често моли и на чије молитве Бог често одговара биће хришћанин испуњен радошћу. То је битно искуство које сваки верник мора да има. Неко још и може да буде немаран у другим духовним стварима, али по питању одговора на молитву хришћанин не сме допустити да сам себе вара. То је или да, или не. Он мора да очекује да му молитве буду услишене. Питајте новог верника да ли се данас молио. Питајте га да ли је Бог чуо његову молитву, јер молитва није пуцање у празно, нити је то нешто што се повремено чини. Циљ молитве је одговор. Ако на молитву нема никаквог одговора, молитва је узалудна. Човек мора да схвати да на молитву мора бити одговора. Молитва не служи само за духовну побожност, него да би била услишена. Ако је само ради побожности, онда би се неко могао молити сатима не очекујући никакав одговор. Али ако је молитва ради одговора, онда се мора молити све док тај одговор не дође. Дакле, за почетнике је од велике важности да им молитве буду услишене и да ову лекцију добро савладају. Било би тешко исправити овај основни недостатак ако се неко већ можда три до пет година молио, а да при том није примио никакав одговор. У Библији се може наћи мноштво услова за услишену молитву. Ми ћемо одабрати само неколико оних за које верујемо да су за почетнике сасвим довољни. Тих неколико би можда обухватило више од половине оних захтева које су старији хришћани већ савладали. 1. Иштите Да би се неко молио он заиста мора да тражи. ,,Немате зато што не иштете” (Јаков. 4:2). ,,И ја вам кажем: молите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер свако ко моли добива, и ко тражи налази, и отвориће се оном који куца” (Лука 11:9,10). Убрзо после мога обраћења, говорио сам о томе како се свако-дневно молим. Једног дана једна сестра у Господу ме је питала: ,,Да ли је Бог одговорио на твоје молитве?” То ме је изненадило зато што је молитва за мене значила само мољење и ништа више. Молио сам се али нисам никада размишљао о томе да ли су моје молитве услишене или не. Међутим, од тада сам се молио тако да би Бог чуо моје молитве. Пошто ме је то упитала, прво сам испитао своје молитве да бих видео на колико је од њих Бог одговорио. Увидео сам да нисам молио такве молитве које би захтевале одговор. Моје молитве су углавном биле уопштене, тако да одговор није био од неког нарочитог значаја. То је као кад би од Бога тражили да сутра изиђе сунце; молили се ми или не оно би свеједно изишло! Иако сам био хришћанин читавих годину дана, нисам могао да нађем ниједан пример услишене молитве. Да, клечао јесам пред Богом изговарајући многе речи, али у ствари нисам ништа искао. ,,Куцајте и отвориће вам се”, каже Господ. Али ја сам куцао у зид! Господ ти неће отворити зид, јер не зна шта заправо хоћеш. Ако заиста куцаш на врата, он ће ти свакако отворити. Ако тражиш једну ствар, Господ ће ти дати ту ствар. Претпоставимо да се овде налази неколико ствари: песмарица, чаша, Библија, столњак и наливперо. Шта заиста хоћеш? ,,Иштите,” каже Господ. Од Бога не можеш тражити робну кућу; мораш тражити нешто одређено. ,, Немате зато што не иштете.” Искање мора да буде одређено. То је куцање на врата, не у зид. Многи могу да се моле читавих недељу дана, а да ипак не заишту ни једну једину ствар. Не примају зато што не ишту. Имају облик молитве, али им недостаје циљ искања. Млади хришћани би требало да се уче како да моле одређено. Немојте опонашати браћу која у цркви устану да се моле по двадесет минута или пола сата, а касније кад их упиташ за шта су се молили у недоумици су шта да одговоре. Многи науче да моле дугачке молитве, а ипак не знају како да се моле за одређене ствари. Претпоставимо да од оца, или мужа, или детета затражиш да ти нешто донесу. Мораш да им кажеш шта је то што желиш. Може ли доктор да оде у апотеку да набави лек, а да при том не каже какав лек хоће? Може ли неко да оде на пијацу не знајући шта да купи? Није ли чудно што људи могу да дођу у Божије присуство немајући ништа одређено на уму — као да ће било шта моћи да послужи. Тешкоћа или немогућност молитве лежи управо у томе. Морамо да тражимо одређено, не само уопштено. Овај услов за молитву почетницима би требало да буде јасан. У противном неће моћи да се моле до краја. Уопштена мо-литва не решава одређену потребу. Она би могла да буде на месту за обичне дане, али када се појави нека потреба неће бити довољна. Ако нам је молитва по својој природи уопштена, нећемо наћи помоћ у часу своје потребе, јер су нам тада сва питања и потребе врло одређени. Само онда када смо научили да се молимо одређено моћи ћемо да доживимо и одређено искуство у одређеним невољама. 2. Не иштите зло Човек треба да иште од Бога. Писмо међутим поставља и други услов: не ишти зло. ,,Иштете, и не примате, јер зло иштете (Јаковљева 4:3 Караџић). Људи од Бога могу да траже за своје потребе, али не би требало да ишту нешто неразумно или преко мере. Потребно је да прође неколико година пре него што неко научи пред Богом да моли такозване ,,велике молитве”. На почетку духовног живота, прилично је тешко просудити између великих молитава и молитава за зло. Најбоље би било да у почетку не тражимо ништа у сагласности са својим пожудама, нити пак да тражимо у лакомости тј. оно што нам не треба. Бог ће нам прибавити само што нам треба и што нам је неопходно. Ипак, Бог нам много пута дозвољава преко свега и изнад свега што иштемо. Али ако млади траже погрешно неће бити услишени. Шта значи искање зла? Прекомерно тражење, више од потребе, више од онога што ти стварно треба. На пример, имам потребу за нечим и затражим од Бога да ми то да. Тражим у сагласности са величином своје потребе. Уколико тражим више од своје потребе, тражим зло. Ако је моја потреба велика, од Бога могу да тражим да ми испуни ту велику потребу. Али не би требало да тражим више од тога, јер Бог се не радује кад слуша неозбиљне молитве. Молитве би требало мерити у сагласности са потребом; оне не би требало безобзирно да се приносе. Кад би четворогодишње дете искало месец са неба, искало би зло. То је далеко изнад његових потреба. Исто тако би требало да млади верници знају меру у молитви. Велике молитве би требало да моле тек онда кад су већ задобили велико духовно искуство. Али сада, нека се моле у одређеним границама. Нека не отварају своја уста сувише широко да им се не деси да пређу границе своје праве потребе. 3. Грех мора да се среди Можда је неко нешто тражио и није тражио зло, а ипак није био услишен. Зашто? Можда због једне основне препреке — греха који стоји између Бога и човека. ,,Да сам видео у срцу свом безакоње, не би ме услишио Господ” (Псалам 66:18). Ако неко зна да му се у срцу налази грех и срце му пријања за тај грех, неће бити услишен. Шта значи видети безакоње у свом срцу? То једноставно значи да се у нечијем срцу налази грех који он није вољан да остави. Иако неко може да буде веома грешан, Бог ће му ипак опростити. Али ако неко има грех којег је свестан и још увек га жели у свом срцу, онда је то нешто више од слабости у његовом спољашњем понашању — то значи видети безакоње у свом срцу. Човек у Римљанима 7 сасвим је друкчији. Он изјављује да мрзи оно што чини. Погрешио је, али он тај неуспех мрзи. Међутим, човек који у свом срцу гледа безакоње неће да остави грех. Не оставља га ни у свом понашању ни у свом срцу. Господ неће саслушати молитве таквога, јер је грех спречио одговор на његову молитву. Важно је да млади верници истерају сва безакоња из свог срца. Сваки грех мора да се призна и стави под крв. Макар и да није лако савладати све своје грехе, он ипак не сме у свом срцу да гледа безакоње. Бог може да опрости слабости, али нам неће дозволити да у срцу гледамо безакоње. Бескорисно је што је неко споља ослобођен од греха, док му је изнутра још увек привржен. Због тога би требало да млади хришћани још на самом почетку свог хришћанског живота замоле Бога да им буде милостив, тако да би могли да буду свети у својим срцима исто као и у понашању. Да би срце мрзело сваки грех понаособ и да не би задржало или волело или пак гледало ни на једно једино безакоње, мора сасвим да се рашчисти са оним што је у срцу. Ако се у срцу налази грех, бескорисно је молити се, јер Господ неће чути. ,,Ко крије преступе своје, неће бити срећан; а ко признаје и оставља, добиће милост” (Приче 28:13). Грех мора да се призна. Кад се призна, Господ ће га опростити и заборавити. Господу би требало прићи с речима: ,,Ево греха на који моје срце гледа и за који налази да му је тешко да га остави, али ја те сада молим да ми опростиш. Вољан сам да га оставим. Молим те, ослободи ме од њега да не буде више у мени. Не желим га и одупирем му се.” Ако грех овако признаш, Господ ће ти га опростити. Тада ће ти молитва бити услишена. Ово је нешто што не би требало превидети. 4. Мора да се верује Постоји и један позитиван услов који треба испунити, а то је да се мора веровати. Ако не, молитва неће бити делотворна. Случај у Марку 11:12-24 јасно нам показује неопходност вере у молитви. Господ је са својим ученицима изишао из Витаније. На путу је огладнео. Видевши из далека смокву, дође — не би ли нашао смокава на њој, али није нашао ништа осим лишћа. Тада је проклео дрво рекавши: ,,Не јео нико више рода од тебе довека.” Следећег јутра када су пролазили, видели су ону смокву како се осушила из корена. Ученици су били запањени. Господ им је одговорио: ,,Имајте веру у Бога. Заиста, кажем вам, ко каже овој гори: дигни се и баци у море, а не посумња у своме срцу, него верује да ће бити оно што говори, биће му. Зато вам кажем: све што молите и тражите, верујте да сте примили, и биће вам.” Човек мора да верује кад се моли, јер ако верује биће му. Шта је вера? Вера је веровање да прима оно за шта се моли. Ми хришћани често имамо погрешно схватање о вери. Господ каже да онај који верује да је примио примиће; али ми хришћани држимо да ономе који верује да ће примити биће му. Тако овде имамо две различите врсте вере. Господ двапут користи реч ,,примити” (кинески превод): прво ,,примио”, а затим ,,биће му”. Међутим, многи верници везују своју веру за оно ,,биће вам”. Ми се молимо Господу верујући да ће нам бити оно што тражимо. Верујемо да ће се планина бацити у море. Рекло би се да нам је вера велика. Међутим ми смо веру одвојили од оног ,,примио” спојивши је са оним ,,биће вам”. То није она врста вере о којој наш Господ говори. Вера о којој Писмо говори односи се на ,,примио”. То је далеко тачније од оног ,,биће му”. Ја сам дошао Господу уз помоћ госпођице Доре Ју (Dora Yu). После више година она се разболела од рака на дојки. Чула је да сам недавно био излечен од туберколозе. Писала ми је и замолила да је посетим у Кианг-вану — Шангај. Мислила је да има велику веру рекавши ми: ,,Верујем да ће ме Бог излечити. Рекао сам јој да се то не може сматрати вером, јер Господ Исус веру никада не везује са ,,биће му”. Тако смо тога дана провели дуго у разговору. Као што знате рак је болест која уништава многе ћелије и изједа ткиво. Врло је болна и одаје непријатан мирис. Доктор је у почетку предложио да се оперише, али касније операција није могла да донесе било какве користи. Међутим госпођица Ју је остала при томе да ће је Бог излечити. Кад сам покушао да јој покажем како само веровање да ће је Бог излечити није вера, мисионари који су се налазили покрај ње нису се слагали са мном и подсетили су ме на велику веру госпођице Ју. Одговорио сам им: ,,Она мора да верује да ју је Бог већ излечио. Само је то вера. То није веровање да ће Бог излечити, него веровање да је Бог већ излечио. Веровање да ће Бог излечити или пак да Бог мора да излечи само је очекивање, јер вера се односи на Божију прошлост и садашњост, док се надање односи на Божију будућност. Ако верујем да ће ме Бог сутра излечити, онда ја од Бога само очекујем да ме он излечи.” После два месеца примио сам писмо од ње. У писму је стајало: ,,Данас сам одлучила да у року од два или три дана устанем из постеље, јер верујем да ће ме Бог излечити.” Пошто тога дана нисам могао одмах да је посетим, јер сам био јако запослен, написао сам јој: ,,Прво вера, затим дела. Таква су дела жива. Ако дела иду пре вере — онда су то мртва. То је основно начело. Ако верујеш да си излечена, онда је твоје устајање из постеље живо; у противном је мртво.” Следећег дана сам пожурио до њене куће. Молио сам је да не устаје. Поново сам јој рекао: ,,Ако си излечена можеш да устанеш; али не можеш да устанеш да би била излечена.” Тога дана није устала. Касније је преминула и отишла код Господа. Дакле шта је вера? Вера је кад можеш да положиш право на чињеницу да је Бог твоју молитву већ чуо. Вера није кад кажеш да ће те Бог чути. Клекнеш да се молиш и некако ти је могуће да кажеш: Хвала Богу, чуо је моју молитву. Хвала Богу, учињено је. То је сада вера, јер се слаже са оним ,,примио”. Ако устанеш са колена и објавиш да верујеш како ће те Бог чути или пак да Бог мора да те чује, ма колико у томе био упоран, неће се ништа десити. Твоја одлука не води никаквом резултату. Господ каже: ,,Верујте да сте примили и биће вам.” Он није рекао: ,,Верујте да ћете примити и биће вам.”5 Браћо, јесте ли дошли до кључа? Права вера зна да је нешто већ ,,учињено”. Хвала Богу да је чуо моју молитву. Ви који сте нови верници, дозволите ми да вам кажем нешто из свог искуства. Молитва се може поделити на два дела: први део је молитва без Божије речи све док не примимо Божију реч. Све молитве почињу овако. Моли се упорно тражећи од Бога. У случају Џорџа Милера неке молитве су биле услишене у року од једног минута, док неке ни после седам година нису биле услишене. Ово је молитвени део. Други део је молитва од тачке кад смо примили обећање па до остварења тог обећања — од примања Божије речи до испуњења његове речи. За то време требало би захваљивати а не молити. Тако је први део молитва, а други захваљивање. Молитва у првом делу — од времена кад Божију реч још немамо па све докле је не добијемо. Захваљивање у другом делу је од примања обећања до испуњења тог обећања. То је тајна молитве. За људе овог света молитва има само две жижне тачке: немам — зато се молим; пошто сам се помолио — Бог ми даје. На пример: јуче сам се молио за сат. После неколико дана Господ ми да сат. То је од ничега нешто. Међутим, за хришћанина постоји и трећа тачка – тачка која се налази између ове две — вера. Ако се молим за сат и једнога дана сам у стању да положим право на то да је Бог чуо моју молитву, онда сам стигао до тачке вере — знам у себи да тај сат имам и поред тога што су ми још увек обе руке празне. Неколико дана касније сат стигне. Хришћани би требало да знају како да приме у духу; ако не, немају ни вере ни духовне проницљивости. Људи би требало да се моле свесрдно; требало би да се моле све док им се вера не да. Можемо рећи да је први део молитве од невере до вере; други део је захваљивање од вере до стварног поседовања ствари. Зашто бисмо молитву делили на ова два дела? Зато што кад неко има веру, не може више да моли, него само да захваљује. Ако настави да моли, његова вера ће бити изгубљена. Захваљивање би требало да користи да би подсетило Бога да убрза испуњење. Бог је већ обећао да ће дати, шта би још могао да тражи? Браћа и сестре по целом свету су имала оваква искуства — пошто је вера дана, даља молитва је немогућа. Требало би рећи само једно: ,,Господе, ја те славим!” Нажалост, нека браћа то не знају. Бог је већ обећао, а они се и даље моле; и тако се моле док све не изгубе. То је заиста велики губитак. Како би човек требало да одржава своју веру? Славећи Господа: ,,О Господе, славим те, јер си чуо моју молитву. Чуо си ме пре месец дана.” Како су драгоцене речи у Марку 11:24. Нигде у целом Новом завету се не изражава таква вера као у том драгоценом стиху. ,,Зато вам кажем: све што молите и тражите, верујте да сте примили, и биће вам.” Овде имамо три главне тачке: а) молити се, празних руку, б) веровати, још увек празних руку и в) веровати, с пуним рукама.
Нека млади верници стварно разумеју шта је молитва и схвате колику улогу молитва игра у њиховим животима. 5. Моли се упорно Постоји и друга страна молитве која може да изгледа у супротности са оним што смо малопре рекли, али која је подједнако стварна. То је да људи ,,треба свагда да се моле и да не малаксавају” (Лука 18:1). Господ нам је показао да неке молитве захтевају истрајност. Морамо се упорно молити све док Господ нашим непрестаним долажењем пред њега не буде такорећи исцрпљен. То није знак неверовања, него радије једна друга врста вере — ,,Него кад Син човечији дође, хоће ли наћи веру на земљи?” каже Господ. То је врста вере која верује да ће Бог услед истрајне молитве коначно одговорити, са претходним обећањем или без њега. Често пута се нити молимо нити пак можемо да се молимо по други пут, јер у ствари нисмо ништа ни тражили. Колико својих молитава смо поновили два, три, пет или десет пута? Многе молитве се брзо забораве кад их једном принесемо. Зар би требало да се чудимо што их Бог такође заборавља? Ми можемо да молимо и наставимо с мољењем само онда кад имамо праву потребу. Тада смо под таквом врстом околности која нас приморава и подстиче на молитву. Педесет година касније такве молитве бисмо још увек могли да се сећамо. О Господе, иако не делујеш ја се и даље молим. Таква молитва не противречи оној у Марку 11. Марко нам каже да се треба молити све док нам вера није дата; овде нам се пак каже како треба свагда да се молимо и не малакшемо. Многе наше молитве су тако беживотне да их они што их приносе брзо заборављају. Како можемо онда да очекујемо да Бог чује тако млаке молитве? Ми сами смо их заборавили, а ипак бисмо желели да их Бог не заборави. То не иде. Зато би требало да млада браћа и сестре уче како да се моле и то да се моле све док не приме оно што су тражили. Једна сестра се молила више година за свога брата. Чинило се као да Бог не слуша, а стање се погоршавало. Међутим, једнога дана је изјавила да зна да ће јој брат бити спасен. Њен изглед је говорио да је у то врло сигурна. Одакле је добила ту сигурност? То је било зато што је читала причу о удовици која је молила неправедног судију да је одбрани од њеног непријатеља. Рекла је: ,,Бог ми је показао да му никада нисам довољно досађивала. Рано изјутра ћу молити Бога да спаси мога брата, у подне ћу опет тражити братовљево спасење, а увече ћу га поново подсетити на исто. Молићу се и дању и ноћу од зоре до сумрака, тада ћу једнога дана Богу толико досадити да ће рећи: ,Добро, подарићу спасење твоме брату!’ Решила сам овако да се молим. Због тога знам да ће мој брат бити спасен.” Ова сестра је одиста савладала оно из Луке 18:5. Та сестра је по природи била повучена, али сада је постала изванредно смела. Досађивала је Богу до толике мере да Бог није могао ништа друго већ да спасе њеног брата. Кроз недељу дана брат јој је био спасен! Светло које је примила из Библије било је веома велико. Оно што од ње природа није могла да учини, учинило је светло с неба; била је преображена у једну ,,силну” личност. Дакле, ако тражиш нешто онда мораш да научиш да досађујеш Богу. Како можеш очекивати да те чује ако си сам заборавио шта си искао? Ако имаш праву потребу, молићеш се увек и нећеш малаксати. Моли се све дотле док Бог неће моћи друкчије него да те чује. Нови верници би требало озбиљно да схвате молитву — као посао који мора да се обави. Прво, свако би требало да припреми једну молитвену књижицу — бележницу молитвених извештаја. У ту књижицу се бележе све молитве. Сваку страницу би требало поделити на четири стубца. На пример у мојој молитвеној књижици од 1948. прво долази датум; друго, предмет — оно за шта се одређеног дана молим; треће, датум када је одговор примљен; и четврто, како је Бог одговорио на моју молитву. Тако човек може да зна колико пута му је Бог одговорио на молитве, и колико још молитава чека да буде услишено. На тај начин се може водити рачун о молитви. У току једне године Бог је на молитве Џорџа Милера одговорио три хиљаде пута. Како би он могао да зна тај број да их није бележио? Штета је што сам бацио своје старе молитвене књижице. Било би веома занимљиво прегледати их. Једном сам био прилично амбициозан; у своју молитвену књижицу сам записао сто четрдесет имена. Осамнаест месеци касније, сви осим двојице су били спасени. Нека имена су била унета ујутро, а људи спасени истог дана после подне; други су пак били спасени након седам или осам месеци. Предмети једном унесени у књижицу, постају пословне ствари које треба озбиљно решавати пред Богом. Попуштања не сме да буде. За њих се мора упорно молити дан за даном све док се посао не заврши. Највећа предност молитвене књижице је што омогућава човеку да зна на колико молитава му је одговорено, а на колико није. Ако нам молитве нису услишене, мора да нешто из основе не ваља. Молитвену књижицу би требало да воде и стари и млади. Сама ревност је узалудна ако молитве нису услишене. Уколико пут ка Богу није чист, пут ка људима је затворен. Онај који је без силе пред Богом, без силе је и пред људима. Људи би пред Богом требало да траже силу у молитви, иначе ће бити бескорисни. У књижицу би требало забележити неколико ствари и свакодневно се молити за њих: а) Сва Божија деца би требало свакодневно да се моле за људе из света да би ови могли да се спасу. б) Божија деца би требало да се моле за потпуно обновљење Израиља, јер је он Божији изабрани народ. Ко год узблагосиља њега биће благословен. в) Верници би требало да моле Главу цркве да подари светлост, милост, дарове и живот цркви. Како само ово цркви данас треба! И г) хришћани би требало да се моле за своје земље да би могли да воде миран и тих живот у свој побожности и честитости.
Ово су четири велике ствари поред других које се бележе у нашу молитвену књижицу, и за које се морамо молити. Кад користите молитвену књижицу, запазите да се за неке ствари треба молити свакодневно, док би се за друге могло молити једанпут недељно. Ово углавном зависи од тога колико је ствари забележено. Ако их нема много онда се свакога дана може за све молити. Ако их је много, могу да се распореде на такав да се свакога дана обухвата одређен број. Ја сам две године одвајао сваку суботу за дан молитве. Молитва има два краја: на једном крају је особа која се моли, а на другом је ствар или особа за коју се моли. Први крај често мора да претрпи преображај пре него што се други крај промени. Узалудно је тек надати се да ће се други крај променити. Морамо научити да се молимо: ,,О Господе, где би требало ја да се променим? Постоји ли још увек грех са којим није све пречишћено? Има ли било какве себичне жеље коју треба очистити? Постоји ли било каква практична лекција вере коју морам да савладам? Или пак, има ли било шта, што би требало да оставим?” Ако постоји потреба да се било шта на нашем крају промени, нека се онда прво то промени. Много је оне Божије деце која се надају да ће се циљ за који се моле остварити, док сама одбијају да се промене. Ако млада браћа и сестре од самог почетка савладају лекцију молитве и проучавања Библије, црква ће се веома оснажити. Бог ће нам подарити величанствену будућност која ће далеко превазилазити нашу прошлост. __________5 У Марку 11:24 Караџић је ово превео овако али погрешно. Чарнићев превод је тачан и гласи: „. . . верујте да сте примили и биће вам.” О. П. - назад ПОЧЕТАКCopyright © 1972 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Сва права задржана. |
|
|