DESETA LEKCIJA

Uklanjanje razlika

Pošto su priznali Gospoda pred ljudima i odvojili se od sveta, novim vernicima bi trebalo pokazati da su u telu Hristovom svi vernici jedno. Mi to možemo nazvati uklanjanjem razlika.

„Jer smo svi mi jednim duhom kršteni za jedno telo, bili Judeji ili Grci, bili robovi ili slobodni. I svi smo jednim duhom napojeni“ (1. Kor. 12:13). Reč ,,bili“ podrazumeva da su sve razlike uklonjene. U telu Hristovom ne može biti diskriminacije. Svi smo mi kršteni jednim Duhom da budemo jedno telo, a zatim smo svi napojeni jednim Duhom.

,,Jer svi vi koji ste u Hrista kršteni — u Hrista ste se obukli. Nema više ni Judejina ni Grka, nema ni roba ni slobodnjaka, nema više ni muško ni žensko; jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu“ (Gal. 3:27, 28). Oni koji su u Hristu, obukli su se u Hrista. Prirodne razlike između Jevreja i Grka, roba i slobodnjaka, muškoga i ženskoga su ukinute.

,,I obukli novoga (čoveka), koji se obnavlja za poznanje — po slici onoga koji ga je stvorio, gde nema Grka ni Judejina, obrezanja i neobrezanja, varvarina, Skita, roba, slobodnjaka, nego je sve i u svima Hristos“ (Kol. 3:10-11). To nam opet govori da među vernicima prirodne razlike više ne postoje, jer smo postali jedan novi čovek koji je stvoren po obličju Božijem. U ovom novom čoveku, sve razlike između Grka i Jevreja, obrezanja i neobrezanja, varvarina i Skita, roba i slobodnjaka su nestale, jer je Hristos sve i u svima.

Pošto smo pročitali ova tri odlomka iz Biblije, možemo jasno videti da su svi vernici jedno u Hristu. Svaka prirodna razlika je ukinuta. To je stvar koja je od osnovnog značaja za izgradnju crkve. Kad bismo u crkvu uneli sve te svetske razlike, našli bismo da odnos između braće i sestara nikada ne bi mogao ispravno da se podesi i da crkva pred Bogom ne bi mogla da se učvrsti.

Među razlikama koje su spomenute u ovim odlomcima ima naime pet kontrasta: Grk i Jevrejin, rob i slobodnjak, muško i žensko, varvarin i Skit, i obrezanje i neobrezanje. Međutim, apostol nam kaže da smo svi jedno u Hristu.

Svet obraća veliku pažnju na lični ugled — kojoj rasi pripadam, kakvo mi je poreklo i tako dalje. Moram da održavam svoju čast: moram da sačuvam svoj ugled. Ali kad jednom postanemo hrišćani, trebalo bi da odbacimo sve takve razlike. Niko ne bi trebalo da donosi svoj lični status ili položaj u Hrista i u Crkvu — tog novog čoveka; učiniti to, znači doneti starog čoveka. Nikada ništa ne bi trebalo preneti u crkvu od onoga što pripada starom čoveku.

Uklanjanje nacionalnih razlika

Sa svetskog stanovišta, nacionalne razlike su najveće — „Grk i Jevrejin”. Jevrejska rasa se ubraja među narode koji imaju najjači osećaj rodoljublja. Pošto su Avraamovi potomci izabrani od Boga da budu njegov svojstveni narod — jedina nacija koju je Bog osnovao, narod koji prebiva sam i koji nije priznat među ostalim narodima — postao je veoma ponosan na sebe, umesto da se ponizi pred Bogom i proslavi njegovo ime. Hvališu se da su Božiji narod, odvojeni od svih ostalih naroda. Zbog takvog ponosa, njihovo rodoljublje je mnogo jače od drugih narodnosti. Kako oni samo preziru neznabošce!

Zbog toga je neznabošcima bilo veoma teško da budu suhrišćani sa Jevrejima. Čitajte Dela apostolska i brzo ćete shvatiti kako je gornji iskaz tačan. Na dan Duhova, Evanđelje se prvo propovedalo Jevrejima, od kojih su mnogi prihvatili istinu o smrti i vaskrsenju Gospoda. Propovedati Jevrejima nije bilo teško. Kasnije su u Samariji mnogi Samarjani — koji su delimično Jevreji — bili spaseni kroz propovedanje Evanđelja. Ali da bi se Evanđelje objavilo među neznabošcima, Bog je morao u osobi Pavla da podigne naročiti sud. Čak ni u Antiohiji to nije počelo naglo, jer je Petar to prvi započeo u Kesariji. Međutim, pošto je bio apostol među Jevrejima, Petra je bilo teško pridobiti da pođe neznabošcima. Bog je tri puta morao da mu da viziju sa neba i tri puta da mu naredi da ustane, zakolje i pojede. Bez takve vizije, on se ne bi usudio da pođe među neznabošce. Tada se Evanđelje po prvi put propovedalo neznabošcima. Kako su samo Jevreji bili neodlučni da pođu sa Evanđeljem među neznabošce!

Zatim je u Delima 15 bilo pokrenuto pitanje obrezanja i držanja Mojsijevog zakona. Neki su veoma zastupali mišljenje da bi neznabošci koji su uzverovali u Gospoda Isusa, trebalo da se obrežu i drže zakon. Drugim rečima, trebalo bi da budu i Jevreji i hrišćani; pokajanje nije samo zato da bi postali hrišćani nego da bi postali i Jevreji. Njihovo shvatanje nacionalnosti je bilo nesalomljivo! Hvala Bogu da je na saboru u Jerusalimu odlučeno da neznabošci nisu obavezni da drže Mojsijev zakon, niti da budu obrezani. Pavle i Varnava su bili slobodni da idu neznabošcima, i tako je njihova zajednica sa onima u Jerusalimu ostala netaknuta.

Iako je put za propovedanje Evanđelja neznabošcima bio raskrčen, nevolje su se ponovo javile kada je Petar došao iz Antiohije u Galatiju (Galatima 2). Petar je isprva jeo s neznabošcima; ali kada su od Jakova došli neki ljudi, on se povukao i odvojio, plašeći se onih što su iz obrezanja. Pavle mu se zato otvoreno usprotivio, jer Petar nije hodao po istini Evanđelja. Krst je srušio zid koji razdvaja, tako da sada više nije bilo ni Jevrejina ni Grka.

Neka Bog milostivo otvori oči mladim vernicima da vide da uprkos tome što su ispočetka bili Jevreji ili neznabošci — sada su jedno u Hristu. Sva njihova nacionalna ograničenja su slomljena; nacionalne razlike jednostavno više ne postoje. Bilo da su neki američki vernici, neki engleski vernici, neki indijski vernici, neki japanski vernici, a neki kineski vernici — svi su oni braća i sestre u Gospodu. Kao Božiju decu, niko ne može da ih podeli. Mi ne možemo da imamo američko hrišćanstvo; ako insistiramo na tome da imamo Ameriku, ne možemo imati Hrista. Ovo dvoje se protivi jedno drugom. Svi smo mi braća i sestre u Hristu. Prirodno je da nacionalna ograničenja više ne postoje. Telo Hristovo je jedan novi čovek – u celosti jedan, bez ikakvih nacionalnih razlika. Štaviše i jako rodoljubivo osećanje, kakvo su Jevreji imali, mora da bude slomljeno u Hristu.

Kad god se sretnemo sa nekim ko je u Hristu, ne bi trebalo više da ga nazivamo Kinezom ili Amerikancem, jer smo svi mi jedno u Hristu. Pokušaj da se osnuje kineska crkva ili uspostavi američko svedočanstvo je greška sa najozbiljnijim posledicama. U Hristu nema ni Jevrejina ni neznabošca. Pokušaj unošenja spoljašnjih stvari u crkvu, kao što su nacionalne razlike — potpuno će uništiti stvar. U Hristu su svi usklađeni bez ikakve razlike. Onog trenutka kada se unesu razlike, Hristovo telo se pretvara u telesnu ustanovu.

Amerikanci se vladaju po zakonu svoje zemlje. Ali, nacionalne razlike se ne primenjuju na naš odnos sa Hristom. Svaki put kad dolazimo Gospodu, ne dolazimo kao Amerikanci ili kao Kinezi nego kao hrišćani. Mi nikada ne možemo da priđemo Gospodu na osnovu svoje nacionalnosti. Te spoljašnje stvari se moraju ostaviti napolju, jer smo ujedinjeni Hristovim životom. Ono što primamo to je Hristov život, i to je ono što primaju naša braća u Engleskoj, Indiji i Japanu. Mi smo ujedinjeni u tom životu – nikada na osnovu nacionalnosti.

Priča koju već dobro znamo to dobro ilustruje: Posle prvog svetskog rata, neka braća iz Engleske su otišla u Nemačku na konferenciju. Jedan od braće u Nemačkoj je ustao da predstavi goste ovim rečima: ,,Sada, pošto se rat završio, posetila nas je grupa engleske braće — kojima ukazujemo najsrdačniju dobrodošlicu.“ Među onima koji su bili tako predstavljeni, jedan je ustao i odgovorio: ,,Mi nismo engleska braća nego braća iz Engleske.“ Kako su ove reči lepo izgovorene! Ne možemo imati englesku braću, američku braću, francuske sestre, ili italijanske sestre. Mi samo imamo braću iz Engleske, Amerike, Francuske ili Italije. U Hristu nema nacionalne razlike: čak ni pokrajinske razlike. U crkvi je samo Hristos, jer je Hristos sve i u svima. Izvan Hrista nema ničega. Kako je to veličanstveno!

Uklanjanje klasnih razlika

Klasni odnos je drugi komplikovani ljudski odnos. Mi se ne srećemo s nacionalnim odnosima pre nego što se sretnemo sa nekim strancem, ali s klasnim odnosima se suočavamo svakog dana.2 Apostol spominje da je razlika između roba i slobodnjaka takođe ukinuta u Hristu.

Ljudi danas ne mogu da shvate svirepost klasnih razlika. U vreme kada je Pavle pod vladavinom Rimske Imperije pisao svoje pismo, sistem robovlasništva se nalazio na svom vrhuncu. Postojale su ljudske pijace upravo onako kao i kravlje i ovčije. Na pijaci su se prodavali mnogi ratni zarobljenici. Deca rođena od robova takođe su prodavana licitacijom na pijacama robova. Između slobodnjaka i roba postojala je ogromna razlika.

I pored toga što je ideja demokratije nastala u Rimu — i građanska prava, izbori i glasanje prvo su u njemu usvojeni — samo su slobodnjaci mogli da uživaju građanska prava; robovi nisu imali takvu privilegiju. Ako je sluga bio smrtno prebijen, njegov život je bio isplaćen njegovom gospodaru novcem — kao da je i stoka ubijena. Pošto je bio bez građanskih prava, nije bilo odštete — život za život. Klasna razlika je daleko prevazilazila današnje razlike između gospodara i služitelja, poslodavca i radnika, gazde i potčinjenoga. Deca rođena od robova automatski su postajala robovi i smatrana su za gospodarevu svojinu. Svi robovi begunci su mogli biti kažnjeni razapinjanjem. Ali reč Božija objavljuje da u Hristu klasne razlike moraju biti uklonjene.

Pretpostavimo da je Filimon doveo Onisima na sastanak. Kada su bili kod kuće, Onisim je bio sluga, a Filimon njegov gospodar. Ali kada su otišli u crkvu, Onisim je bio Filimonu brat, a ne sluga. U crkvi ne postoji odnos između gospodara i roba. Štaviše i kod kuće kada su klekli na molitvu — bili su braća; ali kad su ustali, Onisim je bio rob koji je služio svome gospodaru Filimonu. Tako u novom čoveku — što će reći, u Hristu i crkvi, svi klasni odnosi su poništeni. U Hristu ne bi smelo da bude svesnosti o klasnoj razlici i bilo kakvom klasnom sukobu.

Pretpostavimo da pripadaš klasi slugu, ili da si radnik, ili potčinjeni. Kod kuće ili u kancelariji, trebalo bi da se držiš svoga mesta i učiš da slušaš i izvršavaš. Ali kada ti i tvoj gospodar, ili poslodavac, ili gazda zajedno dođete pred Boga, više ne treba da ga služiš na osnovu toga što ti je pretpostavljeni. Takve klasne razlike ne ulaze u duhovne stvari.

Apostol Jakov je strogo osudio držanje klasne razlike. „Jer ako uđe u vašu skupštinu čovek sa zlatnim prstenom i u sjajnoj haljini, a uđe i siromah u prljavoj haljini, pa vi pogledate onoga što nosi sjajnu haljinu i rečete mu: ti sedi ovde lepo, a siromahu rečete: ti stani tamo ili sedi do mog podnožja, niste li došli do dvoumljenja u sebi i tako postali sudije sa zlim mislima?“ (Jakovljeva 2:2-4). Čim stupimo u crkvu i počnemo da delimo zajednicu s Božijom decom, moramo da stojimo na Hristovom tlu, na tlu novoga čoveka, Tela — a ne na klasnim razlikama.

Uklanjanje klasnih razlika je moguće samo među hrišćanima. To samo hrišćani u potpunosti mogu da izvedu. Mi hrišćani možemo jedan drugome da stegnemo ruku i kažemo da smo braća. Imamo ljubav koja prevazilazi razlike. U svetu jedna klasa pokušava da zbaci drugu klasu, uzdižući se tako u višu klasu. Ali mi koji smo u Hristu možemo u potpunosti da uklonimo klasnu diskriminaciju. Ta teško salomljiva klasna razlika između slobodnog čoveka i roba mora u potpunosti da se razbije. Mi s drugom braćom i sestrama imamo zajednicu isključivo na tlu onoga što nam je Gospod dao — svoj život. Tako ćemo primiti veliki blagoslov od Boga. Takva crkva će biti puna Hristove ljubavi, a mi ćemo jedan drugome da služimo Hrista.

Isključenje nacionalnih karakteristika

Izraz ,,Jevreji i Grci“ sadrži u sebi još jedan kontrast. Jevreji predstavljaju visoko religioznu rasu, dok Grci stoje za filozofiju i mudrost. Jevreji su istorijski povezani sa religijom, Grci sa filozofijom. Sve osnovne nauke i filozofije dolaze od Grka. Odatle su naučni termini obično na grčkom. Takve su njihove razlike po nacionalnim karakteristikama.

Da uzmemo drugu ilustraciju: Ljudi koji žive u toplijoj klimi su obično vatrenijeg temperamenta, dok oni iz hladnije klime obično su hladnije prirode. Južnjaci (na severnoj polulopti) su relativno emocionalniji, a severnjaci trezveniji. To su regionalne karakteristike. Ali ne zaboravimo da severnjaci mogu isto tako da budu hrišćani kao i južnjaci. I Jevreji i Grci mogu da postanu hrišćani. Oni koji su puni mudrosti mogu da postanu hrišćani, a isto tako mogu i oni koji su veoma religiozni ljudi. Što se tiče nacionalnih razlika — biti religiozan ili biti racionalan su dve potpuno različite stvari. Naučno znanje koje Grci predstavljaju podvlači ideju o racionalizovanju, dok religija podvlači intuiciju savesti — jedno potpuno drugačije shvatanje.

I pored toga, u Hristu nema razlike između Jevreja i Grka. Niko ne može da kaže da je hrišćanin zato što u nekim stvarima postupa razumno i logično. Niti je onaj koji isključivo sledi svoju savest manje hrišćanin od onoga koji je razuman. Gledajući po telu — ove dve osobe se potpuno razlikuju. Jedan hoda po svom velikom razumu; drugi hoda po osećanjima. Ali u Hristu nema ni Jevrejina ni Grka. Ne samo da su nacionalne razlike ukinute; nego su čak i nacionalne karakteristike odstranjene. Čovek može da bude hrišćanin sa hladnim i čvrstim stavom, ali može i sa vatrenim i emocionalnim. Onaj koji se oslanja na svoj razum može da bude hrišćanin, a isto tako i onaj koji živi po unutrašnjim osećanjima. Razne vrste ljudi mogu da postanu hrišćani.

Ipak, kad neko postane hrišćanin, on mora da ostavi svoje nacionalne karakteristike izvan crkve, jer tako nešto ne postoji u Crkvi. Danas u mnogim crkvama ima problema koji su prouzrokovani nametanjem nacionalnih svojstvenosti. Oni koji su razgovorniji obrazuju zajedno jednu grupu; isto tako i oni koji ne vole da razgovaraju. Hladni se okupljaju zajedno — isto tako vatreni. Zbog toga postoje mnoge razlike među Božijom decom.

Molim vas da ne zaboravite da nacionalne karakteristike nemaju mesta u crkvi — u tom novom čoveku, u Hristu. Ne osuđujte druge zato što imaju drugačiji temperamenat. Ako to budete činili oni će na isti način osuđivati vas. Možda će vas iznenaditi zašto su tako hladni kad im tako vatreno govorite. Ali oni možda istovremeno pate zbog toga što si im ti čudan.

Dakle, novi vernik mora da nauči da ostavlja svoj temperamenat pred vratima crkve, jer mu unutra nije mesto. U protivnom će izazvati mnogo nepotrebne kritike. Sve te prirodne stvari koje on unosi unutra postaće za uzvrat povod za kritikovanje, zbrku i podele. On će podeliti braću. Postaviće sebe za standard. Svi oni koji dostignu njegove standarde dobri su hrišćani, dok ostali to nisu. Unoseći svoj temperamenat i svoje karakteristike, uneće i zbrku u crkvu. Ni njegova hladnoća ni njegova toplota nije dobro: ne valjaju ni njegovo racionalizovanje ni njegova osećanja — sve su to razlike koje postoje izvan Hrista — razlike koje predstavljaju Jevreji i Grci. Ni jednu ne bi trebalo uneti u crkvu.

Mnogi koji dolaze u crkvu tvrde da su po prirodi takvi i takvi. Oni to nekako s ponosom kažu. Međutim, trebalo bi im reći da onakvi kakvi su po prirodi nisu potrebni crkvi. U crkvu ne bi trebalo da dovode svoju staru ličnost, jer ona nije u Hristu i teži da razdvaja.

Tako, sve ono što pripada starom čoveku moramo da odbacimo. Samo tako možemo da napredujemo sa svom Božijom decom.

Odbacivanje kulturnih razlika

U Kološanima 3:11, nalazi se kontrast između varvarina i Skita koji zbunjuje komentatore.

Varvarin je čovek koji je grub, necivilizovan; ponekad u stanju između divljaštva i civilizacije (Webster). Ali ko je Skit, to je tajna. Neki ga smatraju da je veći varvarin od varvarina, jer je divljaštvo Skita poslovično (J. B. Lightfoot); dok drugi, kao Vestkot (B. F. Westcott), s obzirom da su u klasičnoj literaturi Skita često pominjali zajedno sa Galatima, smatraju da moraju biti veoma ugledni ljudi.3

Kakvo god objašnjenje mi lično uzeli, stvar je u tome što su neka mesta poznata po svojim određenim kvalitetima. Ljudi u Fučau4 su slavni po svojoj nesposobnosti u poslovanju i po brojnim bankrotstvima, ljudi u Šansi (Pokrajina u severozapadnoj Kini) su zapaženi po svojoj sposobnosti u rukovanju novcem koji daju uz visoku kamatu, a ljudi iz Šaohsinga (grad u Čekiang pokrajini) su poznati kao savetnici i advokati. Svako mesto je povezano s nekim jedinstvenim kvalitetom.

Sa kulturnog stanovišta: neki su za poštovanje, a neki za prezir. Ta razlika u svetu je vrlo oštra. Ne možemo staviti nekog tipičnog engleskog džentlmena zajedno sa nekim afričkim divljakom. Ne radi se tu o klasnoj razlici, nego o kulturnoj nejednakosti. Englez može biti: službenik, kućni služitelj ili kuvar, dok afrički divljak može biti glava plemena. Klasna razlika je ona koja stoji između službenika i cara; mada se kulturno sasvim razlikuju. Obojica sa opravdanjem mogu da gledaju jedan drugoga sa visine. Međutim, Pavle nam kaže da je razlika između varvarina i Skita poništena.

Jednom sam se upoznao i dobro sprijateljio sa dvojicom Jevreja. Zato sam ih mogao otvoreno pitati zašto su toliko ljudi u svetu protiv Jevreja. Jedan od njih je odgovorio: ,,To je zato što je naša kultura siromašnija od drugih. Ne shvatajući tačno šta time misli, zamolio sam ga da mi to malo objasni. Taj prijatelj je bio na prilično visokom društvenom položaju. Rekao je: „Ja sam američki Jevrejin. Kao Amerikanac ja iskreno mrzim Jevreje zbog toga što je naša jevrejska kultura suviše gruba.“ Ovo u stvari ilustruje kako Skiti preziru varvare. Moj prijatelj je nastavio: ,,Pretpostavimo da jedan Amerikanac zaradi dve stotine dolara mesečno. Kada plati stanarinu i hranu on može udobno da živi sa onim što mu je preostalo.5 On ima običaj da svakodnevno glanca cipele i menja košulju. Još uvek može da uštedi deset ili više dolara svakog meseca. Ali čovek Jevrejin bi voleo da potroši samo deset dolara, a uštedi sto devedeset. Amerikanac troši sto devedeset dolara, a štedi samo deset, dok Jevrejin radije misli o ušteđenom novcu negoli o kulturnom uspehu. On računa kako može da uštedi novac time što neće da čisti cipele ili svakodnevno da menja košulju. Više voli da živi u manjoj kući pod uslovom da mu račun u banci raste. Jevreji preziru Amerikance, zato što su ovi tako siromašni; Amerikanci preziru Jevreje zato što žive tako bedno i oblače se tako nemarno. Ta dva čoveka se kulturno razlikuju; odatle i svi problemi.“ Zatim je završio rečima: „Mi Jevreji imamo novac i dobre mozgove, ali smo kulturno slabi. Zbog toga se ne mešamo lako s drugim ljudima i stoga nismo dobrodošli.“ To je bilo prvi put da sam tako nešto čuo.

Zaista je teško da se visoko kulturni ljudi mešaju sa nisko kulturnim. To nije stvar klase, ili mudrosti, ili bogatstva nego u potpunosti pitanje kulture. Nedostatak kulture širi prezir. Sa stanovišta Skita varvarin oskudeva u svemu — ne zna kako da se obuče, kako da jede, kako da živi. Ali u očima varvarina Skiti su suviše materijalisti, jer obraćaju pažnju na jelo i odevanje. Njihovi pogledi se toliko razlikuju da je sigurno da će doći do problema ako se oba unesu u crkvu. Kako varvarin i Skit mogu da se pomire jedan s drugim ako oboje drže tako jako mišljenje?

Pretpostavimo da jedan jede štapićima, a drugi prstima. Kada zajedno ručaju, prvi se oseća nelagodno mada se ispočetka uzdržava da bilo šta kaže. On na onog drugog gleda kao na necivilizovanu osobu. Posle dva dana njegovo strpljenje bi moglo da dostigne vrhunac i tako počinje da bocka onog drugog. Međutim onaj što jede prstima mogao bi da ima nevolju sa onim što jede štapićima. On ne razume zašto ljudi ne jedu prirodno nego moraju da jedu na takav veštački način. Razlika je dakle ogromna. Nijedan od njih ne može da tvrdi da je apsolutno u pravu. Takvo je kulturno razilaženje — stvar koja se tiče sveta — bez ikakvog osnova u Gospodu.

U stvari, kulturno razilaženje izaziva mnoge nevolje, ali mi ne smemo zaboraviti da je i to bilo izbrisano u Hristu. Mi koji smo u Hristu, veliki smo ljudi i žene. Samo mi ne možemo da izdržimo ono što svet ne može da podnese. Mi ne pravimo razliku među braćom. Ne stavljamo sebe visoko kao merilo i ne cenimo svakoga po njemu. Tako nešto jednostavno ne postoji u Hristu, u Crkvi, u tom novom čoveku. Neka braća možda potiču iz Indije, neka iz Amerike. Njihove kulture se veoma razlikuju od naše, no mi postavljamo samo jedno pitanje: Da li su oni u Gospodu? Oni i nama postavljaju isto pitanje. Ako su svi u Gospodu — sve je u redu. Mi održavamo vezu u Gospodu; mi volimo jedan drugoga u Gospodu. Sve ostalo možemo da podnesemo i ne dozvolimo da nas bilo šta razdvaja kao Božiju decu.

Možemo li da okupimo svu mudru braću i od njih osnujemo crkvu? Ili da sakupimo prostu braću i osnujemo drugu crkvu? Ne, nijedna od njih ne bi bila crkva. Sukob kultura je zaista teška stvar da se podnese. No isto tako je istinito i to da tom kulturnom razilaženju nema mesta u crkvi. To je izvan Hristovog tela. Nikada ga ne donosite u crkvu. Nikada ne dozvolite da ono postane predmet rasprave.

S druge strane, svako od nas kada je sa Rimljanima, trebalo bi da bude Rimljanin; kao pod zakonom, kada smo sa onima koji su pod zakonom (vidi: 1. Korinćanima 9:20-22). Trebalo bi da se učimo da prihvatimo istu kulturu kao i ljudi među kojima živimo. Ako neka braća iz Afrike dođu u Kinu, trebalo bi da nauče kako se jede štapićima. Ako neko od nas ode u Afriku, trebalo bi da se prilagodi da jede rukama. Ne bismo hteli da budemo drukčiji od tamošnje braće. Ako nam se desi da posetimo Afriku, učimo se njihovim običajima; oni uče naše, ako nam dođu u posetu. Među Englezima, budimo kao Englezi; među Kinezima kao Kinezi. Kuda god idemo, poistovećujmo se sa ljudima te zemlje. U protivnom ćemo povrediti njihova osećanja; neće nam biti moguće da ih zadobijemo. Ukoliko nam Gospod pruži priliku da stupimo u kontakt sa ljudima različite kulture, moramo naučiti da se prilagodimo. U Hristu smo jedno; zbog toga stojimo na tlu jedinstva sa svom Božijom decom.

Ne isticanje telesne pobožnosti

Još jedan kotrast je ,,obrezanje i neobrezanje”. On govori o razlikama u spoljašnjim znacima pobožnosti na telu. Svi mi znamo da Jevreji primaju obrezanje na svom telu. Oni na sebi nose znak. Tvrde da pripadaju Bogu, da su bogobojazni, i da se odriču tela. Zbog toga znaka na telu oni su sigurni da imaju udela u Božijem zavetu.

Jevreji mnogo podvlače obrezanje. To je karakteristika judaizma. Onaj koji je obrezan, uključen je u Božiji zavet; onaj koji je neobrezan isključen je iz Božijeg zaveta. Nikome se ne dozvoljava da stupi u brak sa neobrezanim. U Delima 15, obrezanje je bilo povod za rasprave, jer su neki od jevrejskih vernika želeli da primoraju neznabošce na obrezanje. Cela knjiga Galatima obrađuje ovaj predmet o obrezanju. Pavle objavljuje da kad bi propovedao obrezanje, spasenje kroz krst više ne bi postojalo, jer bi se ljudi jednostavno oslanjali na spoljašnje pokazivanje pobožnosti na telu.

Proširimo primenu ovog principa. Krstio sam se zaranjanjem, a jedan drugi brat kropljenjem. Reč Božija kaže da bi vernici trebalo da budu zagnjureni. Smatram da posedujem znak pobožnosti na svom telu. Onom drugom bratu taj znak nedostaje. Tako ga osuđujem jer je nepotpun. Na taj način činim razliku zbog potapanja. (No moram da dodam da mi ne želimo ovim da kažemo kako je zaranjanje nevažno.)

Druga ilustracija je stvar pokrivanja glave kod sestara — nešto što je po svom smislu duhovno, ali po simbolu fizičko. Ili razmotrimo lomljenje hleba i polaganje ruku — od kojih su obe stvari od bogatog duhovnog značaja, ali ipak ne i bez svog fizičkog izraza. Sve su to duhovne stvari, ali ako ih upotrebimo da njima podelimo Božiju decu, onda ih degradiramo sa duhovne stvarnosti u telesne znake. To pripada istoj kategoriji kao i obrezanje.

Shvatimo šta se ovde podrazumeva. Mi ne kažemo da krštenje, lomljenje hleba, pokrivanje glave i polaganje ruku nisu neophodni. Ono što kažemo jeste da niko ne bi trebalo ovim stvarima da podeli Božiju decu, jer čineći to, prenosi ih na telo — a telo uvek razdvaja. U Hristu nema ni obrezanja ni neobrezanja. Nikakav znak na telu ne sme da se upotrebi da bi načinio razliku između dece Božije. Mi smo jedno u Hristu, zato što smo učesnici istoga života. Te spoljašnje stvari se primenjuju zbog toga što se podudaraju sa duhovnim stvarnostima. Ako neko ima stvarnost ali mu nedostaje spoljašnji znak, on zbog toga ne bi trebalo da bude odvojen od ostale Božije dece. Nikakav znak na telu ne bi smelo da utiče na naše jedinstvo u Hristu. Vrednost duhovne stvarnosti našega jedinstva daleko prevazilazi vrednost spoljašnjeg znaka.

Pavle jasno iznosi da obrezanje ne otklanja nečistoću tela, jer je ono samo usmereno na to da smanji delovanje tela. Važno je ono što se nalazi iznutra, a ne ono što je spolja. Ako je naša unutrašnja vizija ista, i pored toga što bi spoljašnji izraz mogao malo da se razlikuje — ne bi došlo ni do kakve podele. U slučaju da nema ni duhovne stvarnosti ni spoljašnjeg znaka — odgovornost onda leži na toj osobi, a ne na nama.

Isključenje polne nejednakosti

Poslednja razlika koju treba isključiti odnosi se na pol. U crkvenoj upravi muškarac i žena imaju svoje određene položaje. Kada se crkva sastane, čovek ima drugačiju ulogu od žene. U porodici muž i žena imaju različite odgovornosti. Ali u Hristu ne može biti muškog i ženskog. Ni čovek ni žena nemaju nekakav naročiti položaj. Zašto? Zato što je Hristos sve i u svima. Zapazite reči „sve“ i „svima“ — Hristos je i sve i u svima. Odatle u duhovnom životu nema uopšte nikakvog načina da se napravi razlika između muškog i ženskog.

U području službe, sestre bez sumnje ponekad imaju različitu službu od one koju imaju braća. To je zbog utvrđenog poretka koji važi u ovom razdoblju; ali u budućnosti, uređenje će biti drugačije. Međutim, čak ni danas, u Hristu ne može da bude razlike. I brat i sestra su spaseni životom Sina Božijega. Oboje postaju Božija deca. Reč ,,deca“ (grčki teknon) ne pravi razliku između muškog i ženskog (mada je po svom korenu ona muškog roda).

Kako ćemo onda objasniti 2. Korinćanima 6:17-18? ,,Zato otidite od njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dotičite ono što je nečisto, pa ću vas primiti, i biću vam otac, a vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod svedržitelj.“ Zapazite da Reč ne predlaže da ćemo biti nanovo rođeni zato što napuštamo svet; nego kaže da pošto smo uzverovali u Boga trebalo bi da iziđemo iz sveta i odvojimo se od nečistog, tako da nas Bog Otac može primiti kao što prima svoje sinove i kćeri. Ona se ne dotiče osnove našeg počivanja u Hristu, niti našeg odnosa sa Bogom; nego govori o tome da smo prihvaćeni kao njegovi dragi sinovi i kćeri. To je prisan, lični pristup; što će reći da ukoliko neko pretrpi gubitak za Boga, taj će u svom jadu naći da je Bog njegov Otac, a on njegov sin. Da li je neko muško ili žensko, to nema veze, jer će ga Bog primiti kao sina ili kćer. Ukoliko je Bog nekoga primio šta mari gubitak! On je svedovoljni Bog koji poseduje sve. Ostavljajući svet — čovek se sreće sa Bogom. Po ovome smo sinovi i kćeri jer je u pitanju lični odnos, a ne taj osnovni odnos u Hristu. U Hristu smo svi Božija deca. Polna nejednakost jednostavno ne postoji u Hristu.

U Šangaju je živeo jedan brat koji je po zanimanju bio stolar. Jednom sam ga upitao: ,,Brate, kakvo je duhovno stanje braće u vašem mestu?“ On je odgovorio: ,,Pitaš li o muškoj ili ženskoj braći?“ Ocenio sam to kao jedan odličan izraz. On nije znao da li sam mislio na braću ili na sestre. Muška braća su braća, ženska braća su takođe braća. U Hristu nema razlike. Kako je njegov odgovor bio istinit — sasvim jednostavno je izrazio istinu Pisma. Dakle, neka novi vernici uzmu k srcu to da kad smo došli Hristu, nadmašili smo vezu između muškog i ženskog. Razlika u polu je isključena u Hristu.

Mi smo svi braća i sestre. Svako od nas je novo stvorenje u Hristu. Udovi smo jednoga tela. U Hristu su sve prirodne razlike bile poništene. Zbog toga moramo da izbacimo iz svojih srca svaki duh razdora. Tako ćemo otići još jedan korak dalje.

__________
2 U vreme kada je ova propoved data, u Kini su klasne razlike bile veoma izražene. O.P. - nazad
3 Brat Ni prihvata poslednje mišljenje. Primedba urednika. - nazad
4 Mesto u južnoj Kini, rodno mesto brata Vočmana Nija. Primedba urednika. - nazad
5 Neka se čitalac podseti da su ove propovedi date 1948. - nazad

POČETAK

__________________________________________________________________
Basic Lessons Series–Volume 2: THE GOOD CONFESSION by Watchman Nee,
Copyright © 1973 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York
Sva prava zadržana.