|
|
ПУТ ХРИШЋАНИНА
ПУТ ХРИШЋАНИНА
2017
THE PILGRIM'S PROGRESS by John Bunyan
Copyright © 2017 LSVTM
Сва права задржана
Приредио и адаптирао
Драган Миленковић
Лектура
Даринка Данијелс
Коректура
Милорад Ристић
Издавач
LSVTM Limited
2017
www.lsvtm.com
Нови завет: превод др Емилијана Чарнића и Вука Караџића
Садржај
1. Пробуђени грешник
2. Хришћанин и Витко
3. Хришћанин сишао с пута
4. Хришћанин долази на уска врата
5. Примљен у Тумачев дом
6. Путник ослобођен бремена
7. Брдо Тешкоћа
8. Лавови
9. Аполион
10. Долина Сена Смртнога
11. Хришћанин стигао и престигао Верка
12. Верко и Причало
13. Путници и Еванђелиста
14. Надољуб
15. Џин Очајник
16. На Горама Милине
17. Сусрет с Незналицом
18. Узалудно упућивање Незналице на веру
19. Разговор о слепоћи и Божијем страху
20. У земљи Красник
Живот Џона Банјана
Предговор
ПУТ Хришћанина је једна од најчувенијих алегорија. Поред Библије, ниједна друга књига се није толико преводила и штампала. Како и не би, кад је Џон Банјан (John Bunyan 1628-1688) котлар и проповедник еванђеља из Бедфорда у Енглеској, на тако диван, духован и приступачан начин обухватио пут и победу правог верника и следбеника Господа Исуса Христа.
Божији путеви су некада веома чудни, али ипак узвишени и пуни сврхе и смисла и без обзира на то што би могло да води кроз неочекиване ситуације и невоље. Онај ко Му се без резерве преда може са сигурношћу да зна „да онима који љубе Бога све иде на добро. . .“ (Рим. 8:28). Тако је било и са Џоном Банјаном који је без сумње Божијим провиђењем провео у Бедфордској тамници дванаест година и при том, између осталих својих дела, написао и ово ремек-дело хришћанске литературе. Банјаново обраћење, живот и дело су дати на почетку књиге у облику кратке биографије и читалац ће моћи да види да ова алегорија није тек производ разигране пишчеве маште, него дубоког и стварног личног искуства и практичног познавања Светог писма и његовог Аутора – Бога.
Иако је ова књига раније доживела неколико издања штампаних на нашем језику, неизмерно смо захвални Богу што можемо сада да је понудимо и у облику звучне књиге, са жељом да ће и слушаоци и читаоци заједно са Хришћанином, Верком и Надољубом поћи на пут у небески Град где га свакако чекају вечна радост и слава.
Драган Миленковић
Пробуђени грешник
ИДУЋИ пустињом овога света,[1] дођох до једнога места где је била пећина.[2] Ту легох да мало одспавам. Док сам тако спавао уснио сам сан. У сну сам угледао човека у дроњцима,[3] који је стајао леђима окренут своме дому, с књигом у руци и тешким бременом на леђима.[4] Погледах и видех како отвара књигу и почиње да чита.[5] Дрхтао је и читајући плакао. Пошто није могао више да издржи, узвикнуо је жалосним гласом: „Шта треба да чиним да бих се спасао?“[6]
Несхваћен од својих домаћих
У оваквом несрећном стању се вратио кући, уздржавајући се колико је год могао да његова жена и деца не би приметили његову узнемиреност – али није могао дуго да ћути, јер му се туга стално повећавала. На крају је жени и деци отворио своје срце и почео овако да им говори:
– Драга моја жено, – рече – и ви, децо мојих бедара, ја, ваш мили пријатељ, имам толики немир у срцу због терета који ме јако тишти. Осим тога, сазнао сам поуздано да ће овај наш град[7] бити спаљен огњем с неба.[8] У том страшном случају, и ја и ти моја жено, и ви дечице моја, сви ћемо пропасти ако не нађемо пут којим би се могли спасити, а који за сада ја још не видим.[9]
Његови су се веома зачудили томе, не зато што су веровали ономе што им је говорио, него зато што су помислили да му је нешто ударило у главу. Дакле, пошто је већ почело да се смркава и у нади да ће му се мисли смирити ако добро одспава, повели су га одмах у кревет,[10] али ноћ му је била исто тако мучна као и дан. Зато, уместо да спава, провео је ноћ уздишући у сузама.[11] Када је освануло јутро, хтели су да виде како му је. Рекао им је:
– Све горе и горе,[12] – те је опет почео да их уверава, но они су се оглушили. Мислили су да ће му отерати тугу ако се грубо и неучтиво понашају према њему. Понекад би га исмејавали, понекад би га грдили, или би га потпуно запостављали. Он је због тога почео да се повлачи сам у своју собу, да се тамо моли за њих и да их жали,[13] а себе теши у својој тузи.[14] Шетао би сам пољима – понекад је читао, понекад се молио.[15] И тако је провео неколико дана.[16]
Уплашена савест
Видех га како шета пољима и чита књигу по свом обичају, веома нерасположен. Читајући тако, повика као и раније: „Шта треба да чиним да бих се спасао?“
Еванђелиста
Видех затим како се осврће на једну па на другу страну, као да намерава да бежи. Но ипак је стајао на месту, и како се мени чинило, није знао којим путем да пође. Погледах и видех човека по имену Еванђелиста како му прилази и пита:
– Зашто тако кукаш?[17]
– Пријатељу, из ове књиге коју држим у руци, видим да сам осуђен на смрт,[18] а да ћу после смрти изаћи на суд.[19] А ето, нисам спреман ни да умрем, ни да се покажем на суду.[20]
Чим Хришћанин из овога света креће,
Проповедник Еванђеља љубазно га среће,
Тумачи му куда ваља поћи,
У небеске дворе, тамо лепо доћи.
Еванђелиста је тада питао:
– Зашто ниси спреман да умреш кад је овај живот испуњен толиким невољама?
– Зато што се плашим да ће ме овај терет на леђима одвући дубље од гроба те ћу пропасти до пакла.[21] Пријатељу, плашим се суђења и одласка у затвор, а одатле на губилиште. Када само помислим на те ствари, већ ми сузе навиру.[22] – Одговори човек.
– Кад је тако, зашто само стојиш?[23] – рече Еванђелиста.
– Зато што не знам којим путем да пођем.[24]
Еванђелиста му је тада дао савијени лист пергамента на коме је писало: „Бежите од гнева који долази.”[25] Када је човек то прочитао, погледао је Еванђелисту са забринутим изразом лица и упитао:
– Куда да бежим?
Онда Еванђелиста показа прстом преко једног веома широког поља и рече:
– Да ли видиш тамо једна уска врата?[26]
– Не видим.[27]
– Да ли видиш ону светлост?[28]
– Чини ми се да видим. – Рече човек.
– Не скидај очи са тог светла и иди право према њему; тамо ћеш видети врата, а кад покуцаш казаће ти се шта да чиниш.[29] – Рече Еванђелиста.
Бежање и како су настојали
да га одврате
Видех у сну да је човек почео да трчи. Није одмакао далеко од куће, а кад су га жена и деца приметили, почели су да га зову натраг.[30] Но човек је запушио уши прстима и трчао све даље вичући:
– Живот! Живот! Вечни живот! – није се освртао него је трчао право преко равнице.[31]
И суседи су истрчали да виде како бежи.[32] Неки су му се подсмевали, неки су му претили, а неки су га звали да се врати. Међу онима који су га звали налазила су се двојица која су одлучила да га врате силом. Један се звао Упорко, а други Витко.[33] Човек је већ доста одмакао, али они одлучише да га стигну. Потрчаше за њим и стигоше га. Човек тада рече:
– Суседи, зашто сте пошли за мном?
– Да те наговоримо да се вратиш са нама! – рекоше они.
– То не може, – рече човек – ви станујете у граду Пропаду у коме сам се и ја родио; видим да је тако. Пре или касније ћете умрети, па ћете пропасти дубље од гроба, до места које гори ватром и сумпором. Боље пођите са мном суседи моји.[34]
– Шта! – узвикну Упорко – зар да оставимо своје пријатеље и све удобности које уживамо?
– Да, – одговори Хришћанин, (јер се тако звао).[35] – Све то што ћете оставити не може да се упореди ни са најмањим од онога што ја тражим. Ако пођете са мном и издржите, биће вам исто као и мени. Тамо куда ја идем има свега у изобиљу.[36] Хајдете са мном и уверите се да говорим истину.
– А шта је то што ти тражиш, кад остављаш цео свет да би га нашао? – упита Упорко.
Тражим непропадљиво наследство, неокаљано и које не вене, сачувано на небесима,[37] које ће се открити у последње време онима који га ревносно траже.[38] – Рече Хришћанин. – Ако хоћеш, читај о томе у мојој књизи.
– Мани се ти те твоје књиге! – обрецну се Упорко. – Враћаш ли се са нама или не?[39]
– Никако! – рече Хришћанин – јер сам већ ставио руку на плуг.[40]
– Хајде онда пријатељу Витко, идемо кући без њега; има много таквих будала које кад им нешто дуне у главу, замишљају да су мудрији од седам паметних људи.[41]
На то Витко рече:
– Немој га исмејавати! Ако је истина то што Хришћанин говори, он онда тражи нешто боље од онога што ми имамо. Мислим да ћу поћи са својим суседом.
– Зар си и ти полудео? – изненади се Упорко. – Слушај ти мене, идемо ми натраг! Ко зна у шта ће те овај сметењак увући. Врати се и опамети се.[42]
– Хајде ти само са мном Витко, – рече Хришћанин – тамо ћемо наћи оно о чему сам говорио и још много штошта славног. Ако већ мени не верујеш, погледај шта пише у овој књизи. Што се тиче истине која ту пише, све потврђује крв Онога који то говори.[43]
– Суседе Упорко, – рече Витко, – морам да се одлучим. Хтео бих да пођем са овим човеком и поделим његову судбину. – Тада се обрати Хришћанину: – Али добри мој путниче, да ли ти знаш пут у то пожељно место?
– Један човек по имену Еванђелиста ми је рекао да пожурим према оним уским вратима која су пред нама, а одатле ће нас упутити даље. – Одговори Хришћанин.
– Хајде онда добри пријатељу, пођимо заједно. – Витко пристаде, те кренуше.
– Идем ја лепо кући, – рече Упорко – што да се дружим са таквим залуделим и изгубљеним људима.