Tri čoveka su mi bili od velike pomoći prilikom sastavljanja ove knjige. Želeo bih da im zahvalim na ljubaznom radu i savetima. To su:
Jedan stolar, koji je bio moj duhovni otac i glavni učitelj u veri;
Jedan trgovac, koji je verno učestvovao u vođstvu naše lokalne crkve tokom moje kratke službe;
Jedan Arapin, čija je ljubav prema Hristu i duhovno zajedništvo neizmerno uvećalo radost mog boravka sa njim.
SADRŽAJ
UVOD
Šta nije u redu sa današnjim evangeliziranjem?
Istina i jedinstvo
Evanđeoski hrišćani znaju da u njihovim crkvama i misijama nije baš sve dobro. Iza fasade blistavih misionarskih izveštaja i ogromne statistike krije se duboka svest da crkva ima malu silu u evangelizaciji. Dok hrabro pokušavaju da ostave utisak o radosti i pobedi među svojim sledbenicima, crkvene vođe osećaju nelagodnost i duboko nezadovoljstvo zbog svojih sadašnjih iskustva i ishoda svojih napora.
Crkva je aktivna u vezi sa pitanjima o evangelizaciji i nadi za probuđenjem. Nikada nije bilo više misionara. Nikada nije bilo više evangelizacionih konferencija. Nikada nije bilo biše hrišćana koji uče kako lično da evangeliziraju. Nikada nije bilo tako ogromnih konferencija da bi se ozbiljno ispitali uzroci i lek protiv hromosti u službi evanđelja.
Godine 1966, 165 misionarskih agencija i pedeset pet škola sastalo se u Vitonu, Ilinoj (SAD), na Kongresu o svetskoj misiji crkve. Njihov zadatak je bio da se uhvate u koštac sa preprekama koje sprečavaju uspeh u evangelizacionom naletu u svetu. Ubrzo posle toga, 1.300 ljudi iz 100 nacija sastalo se u Berlinu. Oni su se žarko nadali da će ovaj Kongres o evangelizaciji „zapaliti fitilj za svetsku evangelizacionu eksploziju.“ Godine 1965, veliki broj ljudi se sastao u Sent Luisu da istražuje i podstakne evangelizaciju. U budućnosti se očekuju i druga ovakva okupljanja.
Pa ipak, zbunjenost se produbljuje među misionarima i lokalnim crkvama. Posle analize, procene, molitve i nadanja, misije nisu oživljene i grešnici se ne obraćaju Hristu u velikom broju. Još uvek se postavljaju pitanja: „Šta nije u redu sa našom evangelizacijom? Šta je potrebno da bi se svet zadobio za Hrista? Gde je sila koju su posedovali Edvards (Edwards) i Vitfild (Whitefield)?“
U ovoj iskrenoj potrazi za Božijom silom da se vrati današnjem propovedanju, evanđeoski hrišćani su pravili neke ključne greške. Oni koji veruju u Božiju reč hvataju se za ista površna rešenja koja je usvojio liberalizam. Relevantnost, ugled (bilo intelektualni ili društveni), a posebno jedinstvo, postali su ciljevi Božijeg naroda sa nadom da će to oživeti oslabljenu crkvu.
„Kada bi se samo udružili svi ljudi koji veruju u Bibliju, svet će sedeti i slušati“, smatra crkva. Hajde da spojimo naše odbore za misiju da bismo ujedinili naša sredstva i naše osoblje. Hajde da se pridružimo ogromnim evangelizacionim projektima. Ako se svaki evanđeoski hrišćanin pridruži nekoj poznatoj organizaciji, možemo imati veću sveobuhvatnost evangelizacije. Ovo organizaciono jedinstvo postaje cilj evanđeoskih crkava.
Pošto su prihvatili teoriju da je jedinstvo svevažno za svetsku evangelizaciju, i crkva i pojedinac moraju sniziti svoju procenu vrednosti istine. Na velikom kongresu evangelizacije ne bismo mogli insistirati na istini Božije reči koja bi uvredila bilo kog brata koji je evanđeoski hrišćanin. Stoga moramo pronaći niži zajednički imenitelj koji imaju svi nanovo rođeni hrišćani. Ostatak Biblije biće označen kao „nebitan“ za misiju. Na kraju krajeva, jedinstvo (među hrišćanima) je važnije od doktrinarne tačnosti.
Upravo iz tog razloga misionarska društva nisu bila voljna da pažljivo ispitaju suštinski problem u propovedanju. Misijski odbori oklevaju da odgovore na pitanje: „Šta je evanđelje?“ Temeljit odgovor bi osudio ono što mnogi od njihovih misionara propovedaju. To bi uništilo misionarsko društvo, koje predstavlja savez crkava koje imaju različite odgovore po tom pitanju. Usvojiti stav jedne crkve izgubilo bi podršku od pet drugih crkava. Čitav sistem izgrađen na jedinstvu i univerzalnosti bi se raspao.
Ni lokalna crkva možda neće biti previše konkretna po pitanju istine. To može uticati na njenu skladnost sa nekom denominacijom ili udruženjem. Pažljivo definisanje evanđelja će dovesti do sukoba sa organizacijama koje rade sa mladima. To će izazvati iritantne probleme sa misijskim odborima i neprijatna neslaganja sa misionarima koji su godinama finansijski podržavani. To može da osudi ceo program Nedeljne škole. Poklanjanje previše pažnje sadržaju evanđelja dovešće do trvenja sa drugim evanđeoskim hrišćanima. A jedinstvo je ključ uspeha.
Tradicija u evangelizaciji
Evanđeoski hrišćani neguju svoje reformatorsko nasleđe. Stojimo na liniji sa Luterom i drugima koji su slomili „kičmu“ papskom sujeverju. Biblija, Božija sveta reč, naš je vodič u svemu. Ne klanjamo se nikakvom ljudskom autoritetu.
Takva tvrdnja proizlazi iz ispravnog duha najviše odanosti Bogu. Ipak, poklič „Sola Scriptura“ („Samo Pismo“) je češće pokazatelj dobre namere nego što je i činjenica. Evanđeosko krilo protestantske crkve je prožeto učenjem i praksama koje nemaju nikakvo biblijsko utemeljenje. Mnoga učenja i navike koje se dotiču evanđelja su isto toliko proizvodi ljudskog izuma i tradicije, kao što su bile Tecelove (Tetzel) oproštajnice, a određene doktrine u našoj sredini su poprilično opasne.
Po centralnom pitanju o putu spasenja, veliki segmenti protenstantizma zaokupljeni su neotradicionalizmom. Nasledili smo sistem evangelizacionog propovedanja koje nije biblijsko. Niti je ova tradicija veoma drevna. Naša poruka i način propovedanja evanđelja ne vode poreklo od reformatora i njihovih veroispovedanja. To su novotarije novijeg datuma. Što je još gore, to ne vodi poreklo od Svetog pisma. Oni su jasno proizišli iz površne egzegeze i nemarnog mešanja razuma dvadesetog veka sa Božijim otkrivenjem.
Rezultat iz svega toga je opasna mešavina – upravo ona vrsta mešavine koju Satana koristi da obmane grešnike. Koji kult nije naučio da koristi stihove iz Biblije i poluistine da bi utvrdio svoje laži? To je bila đavolja strategija od početka (1. Moj. 3:5). Promovišući drugo evanđelje našem naraštaju, Satana je angažovao mnoge iskrene ljude da propovedaju Hrista svrgnutog sa prestola. Spasiteljeva slava je skrivena čak i od njegovih slugu jer propovednici neće pomno da posvećuju pažnju samo evanđelju Božije reči.
Plodovi današnje evangelizacije često su žalosni primeri hrišćanstva. Oni ispovedaju veru, a zatim nastavljaju da žive kao svet. „Odluke[1] za Hrista“ znače veoma malo. Nema mnogo onih koji su „doneli odluku“ da ispoljavaju Božiju milost preobraženim životom. Kada je uzbuđenje od poslednje evangelizacije splasnulo, kada hor više ne peva pesme koje izazivaju ushićenje, kada se više ne okuplja veliko mnoštvo ljudi, kada se emotivna nada u „poziv“ evangelizatora preseli u drugi grad, šta imamo što je stvarno i traj-no? Kada je posećena svaka kuća u selu gde smo misijski aktivni, šta je urađeno? Iskrena duša odgovara: „Vrlo malo.“ Bilo je velike buke i dramatičnog uzbuđenja, ali Bog nije sišao sa svojom strašnom silom i milošću koja obraća čoveka.
Sve ovo je povezano sa upotrebom poruke u evangelizaciji koja je nebiblijska. Istina neophodna za život skrivena je u dimnoj zavesi ljudskih izuma. Na plitkom tlu ljudske logike, veliki broj je naveden da pretpostavi da ima pravo na večni život i da im je data sigurnost koja im ne pripada. Evanđeoski hrišćani povećavaju redove onih koji su obmanuti izopačenim evanđeljem. Mnogi koji su „donosili odluke“ u današnjim crkvama i kojima je pri savetovanju rečeno da su im gresi oprošteni, biće iznenađeni kao Tecelove mušterije kada čuju: „Nikada vas nisam upoznao; odlazite od mene!“ (Matej 7:23).
Mnogi od vas koji čitate ove stranice nasledili ste prakse i učenja za koje ste pretpostavljali da predstavljaju pravi način evangelizacije. Nikada niste videli živu crkvu koja aktivno evangelizira na bilo koji drugi način, tako da to nikada niste dovodili u pitanje. Znam da postoje neki koji tvrde da poseduju jasnu teologiju evangelizacije, a koji ne čine ništa da zadobiju grešnike za Hrista. S jedne strane, odsustvo evanđeoske revnosti je užasna nevolja. Ali postoji i opasnost od revnosti koja nije u skladu sa znanjem. Da možda ne obmanjujete duše i pogrešno usmeravate trud drugih hrišćana? Da li ste pažljivo preispitali svoju poruku i svoje metode u svetlu Božije reči?
Pastiri, ovo nije neumesno pitanje. Zar se niste zapitali o onim „obraćenicima“ koji su telesni kao što su to oduvek bili? Šta je sa onima koji su se „odlučili da slede Hrista“ a ne možete reći za šta su se odlučili? Oni nisu pobožni kao Spasitelj koga ispovedaju, niti su revnosni za ono što se Njega tiče. Oni ne proučavaju Božiju reč i nemaju ništa protiv ako su odsutni kada se ona propoveda. Shodno tome, znate da oni ne daju nikakve dokaze o pravom obraćenju. Da li ste uzeli u obzir mogućnost da oni uopšte nisu evangelizirani? Da li su ih propovedanje i metode doveli do utehe nezavisno od Hrista?
Ukoliko naše crkve ne preispitaju put spasenja iskrenim traganjem za Božijom reči, evanđeoski protestantizam će biti ugušen u močvari ljudske tradicije, kao što je to od davnina bio Rim. Već su mnogi njeni članovi nažalost okovani isto tako kao i neuki papini podanici. Ne sme se težiti za jedinstvom na štetu evanđelja.
Mnogi slučajevi iz prošlosti o ličnoj evangelizaciji našeg Gospoda i mnoge apostolske propovedi dobro bi poslužile za definisanje evanđelja. Isusov razgovor sa bogatim mladim starešinom izabran je zato što je to živopisan primer elemenata bitnih za propovedanje evanđelja koji se nalaze posvuda u Novom zavetu. Reči iz Marka 10:17-27 stoje u oštroj suprotnosti sa preovlađujućom doktrinom evanđeoskih hrišćana u današnje vreme. Razlika između današnjeg evanđelja i Isusovog evanđelja nije u „sitnim“ detaljima, već u srži stvari. Promene u današnje vreme su dovoljno ozbiljne da ožaloste Duha i daju prazne mreže. Oni su dovoljno opasni da zavedu duše za večnost.
Neki će se odmah povući iza zgodnog štita relativizma. Izgovor „To je samo pitanje naglašavanja“ biće upotrebljen da se izbegne ozbiljno samoispitivanje u svetlu Božije reči. Ali kontrasti između Hristovog evanđelja i danas popularnog „evanđelja“ koji su usledili su ključni, a ne periferni. U ovim protivrečnim porukama mogu da se nađu razlike između života i smrti za neku dušu, između živahnosti i besplodnosti za crkvu.
Nijedan iskreni hrišćanin ne namerava da obmane grešnike. Iz ljubavi prema dušama, pravi evanđeoski hrišćani u svom svedočenju uvek iznose neke duboke istine. Ipak, nesvesnim izostavljanjem bitnih sastojaka evanđelja, mnogi ne uspevaju da prenesu čak ni onaj deo Božije reči koji žele da prenesu. Kada se poluistina predstavi kao cela istina, ona postaje neistina.
Iako odgovori mogu biti bolni, morate se zapitati da li vaša crkva, vaši misionari, vaši evangelizatori, učitelji Nedeljne škole i vi sami propovedate evanđelje našeg Gospoda. Iako odgovor može doneti nelagodnost, sukob, nerazumevanje i gubitak prijatelja, ne smete obesčastiti Boga zanemarivanjem njegove istine. Ako niste voljni da zauzmete čvrst stav o sadržaju evanđelja, onda nemojte više da govorite o revnosti, žrtvi i aktivnosti. Ako niste voljni da insistirate da „priča koju treba ispričati narodima“ bude upravo Isusova priča, zašto uopšte nastavljati sa „evangelizacijom“ i „misijama“?
Potom pažljivo pogledajte Glavnog Evangelizatora svih naraštaja. Slušajte Njegovu poruku, posmatrajte Njegove motive i zapazite Njegove metode. Zatim razmislite o svojoj sopstvenoj službi. U mladiću iz 30. godine n.e. videćete lica mladića iz 1970. Da biste ih dosegli za Hrista, morate govoriti ono što je naš Gospod govorio. Da biste ugodili Bogu, morate se truditi onako kako se trudio naš Gospod. Odbacite okove evanđeoskih tradicija! Odbijte da platite za spoljašnje jedinstvo novčićima fundamentalne istine. Naučite da sledite Hrista iz Pisma u evangelizaciji. Uhvatite se za pravo evanđelje i odbacite veštačko evanđelje.
SADRŽAJ
1
Propovedanje Božijeg karaktera
I kada iziđe na put pritrča jedan čovek, klekne pred njega i upita ga: dobri učitelju, šta da učinim da nasledim život večni? A Isus mu reče: što me nazivaš dobrim? Niko nije dobar — osim jednoga Boga. (Marko 10:17-18)
Imovina bogatog mladog starešine
Pogled na mladića koji je došao Isusu ukazuje na to da je bio osoba vredna poštovanja i poverenja. Bio je „bistar i kulturan“ mladić. Pozdravio je našeg Gospoda sa velikom ljubaznošću: kleknuo je pred njega i nazvao ga: „dobri učitelju“. Njegovo ogromno interesovanje za veru mora izazvati tvoje poštovanje. On je „pritrčao“ Hristu u oduševljenoj potrazi za duhovnom pomoći. Bio je toliko nestrpljiv da obezbedi „život večni“ da nije mogao da dočeka razgovor u četiri oka. Idući putem nije uzimao u obzir pažnju javnosti da se raspita za dobrobit svoje duše.
Dalje, on je bio čovek koji je moralno postupao. Kada je Isus počeo da ga podseća na zapovesti, on je odgovorio: „Sve sam to držao od svoje mladosti“ (Marko 10:20). Njegov život je bio očigledno besprekoran. Kada je Isus rekao: „Ne čini preljube“, mogao je iskreno da kaže da je bio čedan. Na zapovest našeg Gospoda „Ne kradi“, mogao je da kaže kako je bio pošten u poslovima koje je obavljao. Njegovo bogatstvo nije stečeno prevarom. Oduvek je poštovao svoje roditelje. Nije bio klevetnik. Takav integritet nije bio povremen ili novostečen. Naprotiv, moral je bio utkan u njegove navike od „mladosti.“
Stih 22. nam govori da je taj mladi čovek „imao veliko bogatstvo“ (SSP). Bio je uspešan u svetu. Luka 18:18 ga naziva „starešina“ – knez sa autoritetom i uticajem. Matej 19:20 kaže da je bio „mladić“ zbog čega njegova dostignuća još više iznenađuju. „Dostojan kandidat za nagradu građanina godine“, mogao bi da pomisliš. I svakako bi volelo da ga imaš kao „trofej“ za Hrista. Biće ti drago da ga vidiš kako ispoveda da je Isus njegov Gospod i kako se priključuje vašoj crkvi. Zar ne bi bilo sramota da tvoja sumnja u nekoga tako uspešnog u svetu, ne bi mogao da oplemeni Božije carstvo na zemlji?
Kakva bi bila tvoja reakcija na takvu okolnost? Ta evo jednog izvanrednog momka koji moli da sazna kako može dospeti u nebo! Ovo je san svakog evangelizatora! Zar ne bi otvorio svoju Bibliju i postavio mu bitna pitanja? „Da li veruješ da si grešan? Da li veruješ da je Hristos umro za grešnike? Hoćeš li prihvatiti Isusa za svog ličnog Spasitelja? Izgovori ovu molitvu za mnom . . .“ On bi na svako pitanje odgovarao potvrdno sa vrlo malo uputstava. Samo mu pokaži poznate stihove. Bogataš je bio zreo za tvoj način evangeliziranja. Naše savetovanje bi za nekoliko trenutaka izvuklo njegovu „odluku“, a osim toga dalo bi mu sigurnost u večni život. On bi bio dodan na statističku listu i njegovo obraćenje bi bilo objavljeno širom sveta. Takva slavna ličnost bi mogla čak da zasluži i da se o njoj naširoko piše u istaknutim evanđeoskim časopisima!
Zar nisi malo razočarani što vidiš kako Isus tako grubo postupa sa tom nežnom dušom? Kako je naš Gospod mogao da upotrebi tako očigledno lošu taktiku prema ovom grešniku? Počeo je sa prekorom. Nastavio je da govori o Deset zapovesti (pa zar baš o njima!). Zahtevao je ogromnu žrtvu kao uslov za večni život i dozvolio „ribi“ da pobegne! Zar nije znao da dovede tu dušu k Sebi? Ako si iznenađen, sigurno je da si ti taj koji ne razume evangelizaciju. Pogledaj ponovo.
Isusov prekor
Isus nije odmah dao odgovor na starešinino pitanje, nego se usmerio na pozdrav koji mu je bio upućen. Taj mladić je oslovio Isusa sa „dobri učitelju“. Ali naš Gospod je odbio da prihvati taj kompliment. Mladić koji je postavio pitanje bio je svestan samo toga da je Isus bio veliki učitelj. Nije znao da razgovara sa Hristom, Sinom Boga živoga. Spasitelj je iskoristio ovu priliku da u stvari kaže sledeće: „Dobrota bilo kog stvorenja (i samo takva, kakvim me smatrate da ja jesam) nije dostojna da bude pomenuta ili zapažena. Samo je Bog taj koji je izvorno i suštinski dobar.“ [2]
Istina je da ne bi trebalo da obasipamo ljude svojim preuzvišenim pridevima. Jer kojim će se onda rečima proslavljati naš Bog? Ali da li je Isus morao da shvati mladića baš tako doslovno? Zar ne možemo da upotrebimo izraz „dobri“ da bismo ljubazno ili uopšteno ukazali na ljude? Da li Gospod očekuje da bukvalno prekinemo svaki razgovor da bismo ispravili sve pohvale koje se daju drugim stvorenjima? Koji je Hristov cilj da instistira na ovoj malenkosti?
Veliki Evangelizator nikada nije bio sitničav. Niti očekuje od nas da vodimo kampanju protiv upotrebe reči „dobar“ da bismo opisali ljude. Sam naš Učitelj označio je pravednike kao „dobre“ (Matej 5:45). Međutim, ovo nije bio običan, nego veoma važan razgovor. Isus je ukorio čoveka zato što je bio spreman da laska ljudima, a pri tom da ima malo poštovanja prema Bogu. Na početku ove diskusije on je želeo da oda počast Bogu i izazove poštovanje prema njegovom svetom karakteru. Isus je iskoristio pozdrav ovog zainteresovanog čoveka kao povod za pouku. Isus je započeo svoju poruku evangelizacije tako što je ozbiljno usredsredio pažnju na Božiju osobinu beskonačne svetosti ili dobrote.
Isusov motiv
Naš Gospod je u ovom razgovoru bio motivisan ljubavlju i saosećanjem prema pohlepnom mladiću. Stih 21. izričito govori da je Isus imao svesnu ljubav prema ovom čoveku dok je razgovarao sa njim. Kada je mladić otišao od Isusa, zato što nije mogao da spase ni svoju dušu ni svoj novac, mora da se u srcu našeg Gospoda nalazio bol sažaljevajuće tuge. Plakao je kada je video kako Jerusalim odbija njegove ponude milosti. On je verovatno imao slična osećanja za ovog konkretnog grešnika kada je ovaj otišao. Taj čovek nije bio samo obična brojka, niti trofej koji bi ulepšao njegove izveštaje sa sprovedenih evangelizacija. Isus je u dubini duše voleo tog starešinu. Takva ljubav prema grešnicima je bitna kvalifikacija za svakog evangelizatora.
Međutim, briga za dušu ovog plemića nije bio najviši motiv koji je Hrista naveo da svedoči ovom grešniku. Još dublje u njegovim grudima nalazila se ljubav prema Bogu. Iako podstaknut željom da spase ljude, Hristos je prvenstveno bio motivisan čežnjom da proslavi svoga Oca. Ne možete pažljivo čitati Evanđelja a da ne vidite da je glavni cilj našeg Gospoda u svakom činu bio da vrši volju svoga Oca i da ljudima obznani njegovu slavu.
Ponizivši se da bi došao na ovaj svet, Hristos je rekao: „Evo, dolazim, da izvršim volju tvoju, Bože“ (Jev. 10:7, NSP). Za vreme Svog zemaljskog života govorio je: „Jer ja svagda činim ono što je njemu ugodno“ (Jovan 8:29)
Dok je išao na krst, Isus je ukratko ovako rekao za svoju službu: „Ja te proslavih na zemlji, svrših delo koje si mi dao da učinim“ (Jovan 17:4). Ova vatrena strastvenost ga je prožimala tokom celog njegovog života.
Evangelizator u današnje vreme mora da zna šta znači biti posvećen pre svega proslavljanju Boga. Neki koji pokazuju duhovnu strast za tačnom doktrinom, stavljaju znak pitanja na svoju ljubav prema Bogu, pokazujući da nemaju prave ljubavi prema izgubljenim grešnicima. Ovo odsustvo misionarskog žara je užasno. Ipak, ako je od fundamentalne važnosti biti dirnut saosećanjem prema grešnicima, ipak je važnije da nas još dublje pokreće ljubav prema Bogu.
Isusova poruka
Takva motivacija i odlučnost će se pokazati u evangelizatorovoj poruci. Mladić koji je postavio pitanje u ovom odlomku, usredsredio je pažnju na sopstvenu potrebu (da pronađe način kako da nasledi večni život). Međutim, Isus je primarni fokus razgovora usmerio na Boga i njegovu slavu. Cela njegova poruka je bila osmišljena da proslavi svoga Oca. Čovek je želeo rešenje za svoj strah od smrti i osude. Isus bi mu se na kraju saosećajno obratio zbog toga, ali prvo je trebalo postaviti temelj i rešiti jedno važnije pitanje. Isusov odgovor je ukazao na to da je došao da uzvisi Gospoda Boga, da objavi njegovo Ime, da iskaže njegovu jedinstvenu dobrotu. Njegov dolazak da spase ljude bio je utemeljen na tome.
Evangelizacija uvek zahteva propovedanje o Božijim svojstvima. Kada je Isus sreo Samarijanku kod Jakovljevog bunara (Jovan 4), poučio ju je da je Bog Duh. Kada se Pavle obratio neznabošcima na Marsovom brdu (Dela 17), morao je da posveti još veći deo svoje evangelizacione poruke o Božijem karakteru sa kojim oni nisu bili upoznati. Počeo je govoreći o Bogu kao Stvoritelju, kao Održavaocu celokupnog života, kao Silnom Bogu koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih. Ovaj elemenat, uzvisivanje Božijeg karaktera, od suštinskog je značaja za proslavljanje Boga u našem propovedanju.
Veći deo današnjeg propovedanja je „anemičan“ – s porukom bez krvotoka života Božije prirode. Evangelizatori usredsređuju svoju poruku na čoveka. Čovek je zgrešio i propustio da primi veliki blagoslov. Ako čovek želi da povrati svoj ogromni gubitak, mora da deluje na određen način. Ali Hristovo evanđelje je potpuno drugačije. Počinje od Boga i njegove slave. Ono govori ljudima da su uvredili svetog Boga, koji nikako neće zaobići njihov greh. Podseća grešnike da se jedina nada spasenja nalazi u blagodati i sili tog istog Boga. Hristovo evanđelje usmerava ljude da mole za oproštenje od Svetoga Boga.
Postoji ogromna razlika između ove dve poruke. Neko nastoji da prokrči put do neba za čoveka, ignorišući Gospoda Slave. Drugi se trudi da veliča Boga svake blagodati u spasavanju ljudi. Onaj prvi bi dao šablonski odgovor na pitanje: „Šta da učinim da nasledim večni život?“, bez odgovarajuće osnove. Onaj drugi kaže,
„Čekaj malo! Bog sa kojim moramo da se suočimo je trostruko svet, koji je jedini dobar, i nepristupačan u blistavoj svetosti! Vratićemo se na tvoje pitanje kasnije jer je na drugorazrednom mestu. Ali sada odvrati pogled sa sebe i pogledaj Svetog Boga iz Svetoga pisma. Tada ćeš videti sebe onakvim kakav zaista jesi – stvorenje koje se pobunilo protiv beskrajno čistog Boga. Još nisi spreman da razgovaraš o sebi i večnosti.“
To ne znači da je propovedanje o Božijem karakteru odvojeno od traženja spasenja grešnika. Propovedanje o Božijim karakteristikama je od osnovnog značaja za obraćenje čoveka. Bez poznanja Boga, grešnik ne zna koga je uvredio, ko mu preti uništenjem, ili ko može da ga spase. Osim nekih jasnih shvatanja o Bogu, ne može biti ličnog pristupa Bogu, te izraz „lični Spasitelj“ postaje prazna fraza.
Isus je podigao samožive oči bogatog mladića ka Onome čija je svetost izazvala da Isaija zavapi: „Jao meni! Pogiboh“ (Isa. 6:5). Da li je to sporedni deo evanđelja? Ako tako misliš, ne razumeš osnove vere. Bogati mladić je dotrčao zato što je mislio da možda ipak neće naslediti večni život. Ali nije razumeo zašto. Koga je on to uvredio? Nije bilo kajanja zato što je uvredio svetoga Boga. Bio je spreman da priča o veri; ali nije poznavao Boga. Želeo je da traži radost spasenja; ali nije mogao da prizna kao David: „Samome tebi zgreših, i na tvoje oči zlo učinih“ (Psa. 51:4). Nije bio upoznat sa Gospodom.
Kada je Savla obasjala svetlost na putu za Damask, jedan glas ga je upitao: „Savle, Savle, zašto me goniš?“ (Dela 9:4). Savle je odmah upitao: „Ko si, Gospode?“ Koga sam to progonio? Kako to može biti? Onaj koji je dotrčao Isusu imao je isto pitanje, jer nikada nije video uzvišenu Božiju svetost. Ne znajući za Gospodnje neizrecivo dostojanstvo, nije bio svestan veličine svoga prestupa. Iako nije voleo Gospoda svim svojim srcem, mladić to nije shvatao kao kažnjivo zanemarivanje, jer nikada nije video Božiju slavu. Nije bio spreman da čuje za put spasenja.
Iako je mladić koji je postavio pitanje bio Jevrejin i verovatno pobožan Jevrejin, Isus nije uzeo zdravo za gotovo da je ovaj znao ko je Bog. Trebala mu je veronauka o Božijim svojstvima. Evanđeoski hrišćani danas prave užasno veliku grešku smatrajući da grešnici znaju ko je Bog. Tužna istina je da naš naraštaj zna manje od Jevreja koji su živeli u vreme našeg Gospoda. Bez obzira na to, evanđeoski hrišćani odmah uskaču sa „pet stvari koje Bog želi da znaš.“ Svi se usredsređuju na čovekovu večnu sreću i potpuno zanemaruju pitanje: „Ko je Bog?“ Grešnici sa kojima se postupa na ovakav način nikada ne shvataju težinu svoje nevolje. Ne znaju koga su uvredili. Ovo je tragično.
Isus je govorio tom čoveku o Božijoj svetosti jer mu je to pokazalo u kakvoj se nevolji nalazi. Nepromenljivo čisti Bog je tvoj sudija. Spominjanje svetosti bilo je posebno važno za unošenje odgovarajućeg Božijeg straha u dušu tog čoveka. On je ranije shvatio da je Bog sudija. Sada je Isus ostavio dubok utisak o svetosti tog sudije – svetosti koja „ne pravda krivoga“ (2. Moj. 34:7).
Danas nam se govori da svedočenje treba početi sa: „Bog te voli i ima predivan plan za tvoj život.“ Ljubav se postavlja pred grešnike kao najvažnija Božija osobina. Ali Isus nije tako počinjao. Biblija u celini češće govori o Božijoj svetosti nego o njegovoj ljubavi. Ovo je verovatno zato što ljudi lako pamte sve osobine koje bi mogle da im daju prednost, dok potpuno zaboravljaju one koje ih ugrožavaju ili zastrašuju.
Hiljade grešnika misli da Bog poseduje samo jednu karakteristiku – „ljubav“. Iako je to delimično istina, kada se to prihvati kao cela istina postaje laž. Kada kažete nekom nepoznatom čoveku: „Bog te voli“, njegov um registruje nešto u ovom smislu: „Da, on me voli i nikada mi ne bi naudio. On me voli s dobrotom koja prašta i koja je milosrdna; zbog toga je sve u redu sa mojom dušom.“ Ako uzmemo u obzir shvatanje prosečnog Amerikanca, on nema pojma o tome da je Bog svet; nego samo izopačeno shvatanje da je Bog prekomerno ushićen i sveobuhvatno ljubazan. Današnje evangeliziranje potpomaže pogrešno shvatanje Boga o toj zabludi svojim prećutkivanjem i nejasnim izražavanjem.
Reći nekom buntovniku: „Bog te voli i ima predivan plan za tvoj život“, predstavlja strašnu dezinformaciju. Istina je da je Bog svet. On se zato sada ljuti na grešnika. Njegov gnevni mač već stoji nad glavom krivca i zauvek će ga mučiti ako se grešnik ne pokaje i ne uzveruje u Hrista. Ovaj plan nije baš tako divan. Božija otkupljujuća ljubav prema grešnicima nalazi se samo u Hristu, a grešnik je izvan Hrista. Današnji pristup grešnicima je dijametralno suprotan Isusovom metodu sa bogatim starešinom. On ga nije umirivao u njegovom neznanju, već je u njemu izazvao strah objavljujući da je Bog u suštini dobar.
Ljudi će danas rado koristiti Božije ime kao i bogati mladić što bi ga koristio. Ali pogubno je pretpostaviti da ljudi govore o istoj osobi kao i mi. Kada kažemo „Bog“, mi mislimo na „Stvoritelja“. Kada naši savremenici kažu „Bog“, oni često govore o nekome ko nema mnogo veze sa svetom koji nas okružuje. Kada kažemo „Bog“, mi mislimo na „Onoga koji je suveren u stvaranju, proviđenju i otkupljenju njegovog stvorenja – čoveka.“ Kada grešnici kažu „Bog“, oni obično misle na onoga ko se obavezao da će po svaku cenu, bez obzira kolika ona bila, poštovati suverenu volju čoveka. Iznad svega, kada kažemo „Bog“, mi govorimo o Onome koji je nepokolebljive svetosti, „koji ne pravda krivoga“. Grešnici često misle o „Bogu“ kao o nekome ko je popustljiv, tako da on nikako neće kazniti divne ljude.
Da li u svom svedočenju izlažeš da je Bog svet? Svaki deo tvoje poruke počiva na Božijem karakteru. Ako požuriš da čoveku koji ima pogrešan pogled na Boga, izneseš četiri laka koraka koja vode ka nebu, obmanućeš i njega i sebe. Možeš ti njega da navedeš da se moli za tobom, ti ćeš se moliti veličanstvenom svetom Bogu. Ali kada on u svojoj molitvi ponovi reč „Bog“, on će se moliti nekom drugom bogu, ili u najboljem slučaju nekom svom „nepoznatom bogu“.
„Kako će, dakle, prizvati onoga u koga nisu poverovali?“ (Rim. 10:14) je važno pitanje za današnjeg evangelizatora. Grešnici moraju da poznaju onoga koga moraju prizvati da se spasu. „Spasenje je u GOSPODA“ (Jona 2:9). Samo njegova sila i njegova milost mogu izbaviti od uništenja i dovesti do večnog života. Uklanjanje doktrine o Bogu iz evangelizacije nije bezazleno pomeranje naglaska, već uklanjanje nečeg suštinstog iz naše poruke.
„Šta da učinim da nasledim život večni?“ pitao je religiozni mladić. Moraš za to da se obratiš Gospodu. Ali pre nego što pohrliš u njegovo prisustvo, dozvoli mi da ti kažem da je on toliko svet da kada bi jedan zrak njegove slave dopreo do tvog oka, bio bi oboren pred njegove noge sa strašnim osećanjem nečistote. On je vatra koja proždire, i ti moraš da zavapiš njemu za milost. Nemoj misliti da mu činiš uslugu time što „prihvataš Isusa“. Onaj koji je Svet, pokazao ti je veliku naklonost time što ti je zapovedio da veruješ njegovom Sinu.
Propovedanje nekoliko lakih koraka da bi se dospelo do neba nije evangelizacija. Propovedanje cele Božije objave predstavlja evangelizaciju. Naročito propovedanje blistave istine o jedinstvenoj Božijoj dobroti. Reći ljudima da je Bog njihov Stvoritelj moglo bi da vas posrami pred intelektualnim evolucionistima, ali to je od neizostavnog značaja za evanđelje. Takođe, od suštinskog je značaja da se kaže ljudima da je Bog svet, mudar i suveren. To nisu nepotrebni ukrasi.
Neko bez sumnje prigovara:
„Moj misijski odbor takva učenja naziva ‘nebitnima’ zbog neslaganja koja bi mogla izazvati. Ako bih pomenuo da samo razmišljanje o ljubavi prema Bogu obmanjuje grešnike, među nama bi nastao ozbiljan sukob. Pritisak da se postignu rezultati, ne daje nam vremena za takvo propovedanje.“
Odakle nekoj grupi teologa ili administratora takva smelost da Božiji karakter spuste u kategoriju nebitnog? Kada su liberali rekli da je rođenje od device nepotrebna istina, ljudi su masovno napuštali svoje crkve i škole. Ako „evanđeoski hrišćani“ kažu da su Božija svetost i vrhovna vlast teme koje su previše osetljive za propovedanje, možda je vreme da se drugi hrabro poučavaju po svaku cenu, iako to uključuje sukob i isključenje iz njihove zajednice.
Pavle je bio misionar-evangelizator, a ne pastor stacioniran na jednom mestu. Mogao je da kaže starešinama u Efesu da je „čist od krvi sviju“ (Dela 20:26). Kako je Pavle mogao da iznese takvu tvrdnju? Ne zato što je svakoj osobi dao četiri duhovna zakona. To nije bio novozavetni metod evangelizacije. Sledeći stih potkrepljuje njegovu tvrdnju: „Jer nisam propustio da vam objavim svu Božiju volju“ (SSP). U svojoj misionarskoj službi Pavle je propovedao temeljitu teologiju, a ne ogoljena četiri koraka koja vode do večnog života.
U današnje vreme misijski odbori traže od svojih misionara da zadrže krv ljudi na svojim rukama:
„Ne talasajte tako što ćete jasno poučavati bilo šta o čemu će drugi evanđeoski hrišćanin prigovoriti, čak i ako se to nalazi u Bibliji. Ne izazivajte nevolje tražeći jasno pominjanje evanđelja od onih koji rade uz vas kao kolege misionari. Držite se glavnih pitanja.“
Ako neko obezvređuje evanđelje tako što ga svodi na petominutni prodajni uvod, to je u redu. Ako neko drugi insistira na propovedanju Božijih svojstava, to je doktrinarno cepidlačenje. Sigurno da nešto ozbiljno nije u redu sa crkvom.
Vreme je da se raskine sa neotradicionalizmom evanđeoskog sveta. Mnoštvu jadnih grešnika na samrti potrebno je propovedanje kao što je bilo Hristovo propovedanje. Svet propada zbog nedostatka bogouzvišene izjave o Njegovoj prirodi. Sledimo Isusov primer sa tim bogatim mladim starešinom.
SADRŽAJ
2
Propovedanje Božijeg zakona
„Znaš zapovesti: ‘Ne ubij, ne čini preljube, ne ukradi, ne svedoči lažno, ne zakidaj, poštuj oca svoga i majku’. No on mu odgovori: učitelju, sve sam to držao od svoje mladosti. A Isus ga pogleda, zavole ga i reče mu: jedno ti nedostaje: idi, prodaj sve što imaš i daj siromasima.“ (Marko 10:19-21a).
Prvih devet zapovesti
Što detaljnije analiziramo poruku našeg Gospoda upućenu bogatom grešniku, to je upadljiviji kontrast sa današnjim evangeliziranjem. Pošto je spomenuo Božiju svetost, Isus je veći deo ostatka razgovora proveo govoreći o Božijem svetom zakonu,[3] posebno onako kako je to sažeto u Deset zapovesti.
U izvesnom smislu, njegova prva primedba upućena ovom mladiću bila je vezana za savršeni Božiji zakon. Moralni zakon otkriva Božiji karakter. Iskrivljeno znanje o Bogu sprečilo je mladića koji je postavio pitanje da na odgovarajući način poštuje prve četiri zapovesti. On kao da je radije slavio ljude nego Boga. Isusov ukor je trebalo da osudi kršenje „prve tabele zakona“.
Naš Gospod je nastavio sa izričitim navođenjem sledećih pet zapovesti, iako ne po njihovom redosledu. Zar ovo ne izgleda čudno odgovarajući na njegovo pitanje: „Šta da učinim da nasledim život večni?“ Isus sigurno nije pretpostavljao da je taj čovek mogao da ima večni život držeći se zakona. „Čovek (se) ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Isusa Hrista . . . jer na osnovu dela zakona NIKO neće biti opravdan“ (Gal. 2:16). Zašto Isus nije govorio o besplatnom daru koji se nudi svima? Baš čudno! Zašto nije ponudio sebe kao „ličnog Spasitelja“? Čemu sva ova pažnja prema zakonu?
Opet, trebalo bi da se podsetimo da je Isus bolji evangelizator od bilo koga od nas! Počnite da procenjujete svoju poruku prema njegovoj poruci, a ne obrnuto. Božiji zakon je neizostavni sastojak u objavljivanju evanđelja, jer „posredstvom zakona dolazi samo poznanje greha“ (Rim. 3:20). Odsustvo svetog Božijeg zakona u današnjem propovedanju je možda jednako odgovorno kao i bilo koji drugi činilac za evangelizacionu nemoć naših crkava i misija.
Starešina je bio zbunjen. Nije imao pojma šta mu nedostaje da bi dobio večni život. Koga je on to uvredio? Šta je učinio da uvredi Boga? Pošto je Isus naveo zapovesti, ovaj gospodin se iskreno oslobodio svake krivice pred njima. Isus je rekao: „Ne čini preljube.“ Bogati mladić je rekao: „Potpuno sam nedužan.“ I tako je išlo dalje. Isus je tako nastavio da primenjuje zakon sve dok mladićeve zaslepljene oči nisu progledale i zaista videle njegov greh. Samo svetlošću zakona štetočine greha u srcu mogu da se razotkriju.
Uostalom, šta je greh? Odgovor Biblije nalazi se u 1. Jovan. 3:4: „Svako, ko čini greh, čini bezakonje, i greh je bezakonje.“ Reč „greh“ nema smisla odvojeno od Božijeg pravednog zakona. Kako bi mladi starešina mogao da razume svoju grešnost ako je sasvim pogrešno razumeo Božiji zakon? Kako današnji grešnici, koji uopšte ne znaju za Božiji sveti zakon i njegove zahteve prema njima, mogu da gledaju na sebe kao na osuđene grešnike? Pojam o grehu im je čudan zato što je Božiji zakon stran njihovom razumu.
Uobičajena praksa kod evanđeoskih hrišćana je da brzo idu do Hristovog krsta. Ali krst ništa ne znači odvojeno od zakona. Užasna patnja našeg Gospoda mora da izgleda tragična i besmislena u očima svakoga ko ne poštuje savršene zapoveti. Isus je na krstu zadovoljavao pravedne zahteve zakona usmerenih protiv grešnika. Ako grešnici nisu svesni zahteva Dekaloga za sebe, oni neće videti nikakav lični značaj u Hristovom izmučenom telu i prolivenoj krvi. Bez znanja o osudi Božijeg svetog zakona, krst će među grešnicima privući saosećanje, ali ne i spasonosnu veru. Hristos je postavljen kao žrtva izmirenja (Rim. 3:25) – to jest, zamenički objekat Božijeg gneva izlivenog protiv prekršenog zakona.
Kakvog smisla je imalo nuditi čoveku spasenje kada je imao vrlo nejasnu svesnost o opasnosti u kojoj se nalazi? Iako je sumnjao u to da će naslediti večni život, sigurno nije mislio o sebi kao o prekršitelju zakona. Ali „greh je bezakonje“ (1. Jovan. 3:4). Dakle, on je u stvari govorio da nije imao pravog greha. A Isus je rekao: „Nisam došao da pozovem pravednike nego grešnike na pokajanje“ (Luka 5:32). Sve dok ovaj moralista nije mogao da vidi svoju dušu u svetlu Božijeg zakona, bio je nespreman za evanđelje.
Današnje propovedanje samo podržava rečima, a ne i na delu, koncept da čovek mora da prepozna sebe kao grešnika pre nego što bi mogao zaista da prihvati Spasitelja. Prosečna knjižica o svedočenju insistira na pitanju: „Da li veruješ da su svi ljudi grešnici?“ Ako postoji bilo kakvo oklevanje, potkrepi ovaj argument sledećim stihom: „Svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije“ (Rim. 3:23). Ali definicija greha nije uključena. Jedva da postoji živi čovek, ubrajajujući i najokorelijeg grešnika, koji bi poricao ovu jasnu izjavu. Svako bi odgovorio: „Naravno da sam manje svet od Boga. Niko nije savršen.“ Mladi starešina bi mnogo toga priznao. Ali teško da bi se to moglo nazvati priznanje greha. On bi i dalje poricao da je lažov, preljubnik, lopov.
Mnoštvo hrišćana se užasno plaši Božijeg zakona, kao da je to beskorisna relikvija iz prošlosti, čija bi upotreba u naše vreme držala grešnike daleko od Božije blagodati. Naš Spasitelj je koristio zakon kao osnovno sredstvo evangelizacije. Znao je da je propovedanje Deset zapovesti jedini način da pouči grešnika o njegovoj krivici i time u njemu izazove želju za Božijom blagodaću.
Ženi na bunaru mora da se primeni sedma zapovest na savest
inače se nikada neće obratiti. Ovom plemiću zakon mora lično da se propoveda, inače će živeti u stalnoj konfuziji. Svaki pravi vernik morao bi da se složi sa Pavlom, koji je svoje obraćenje pripisao delovanju zakona: „Ja sam greh poznao samo posredstvom zakona“ (Rim. 7:7). Božiji zakon je taj koji osuđuje greh. Sve dok njegova osuda pojedinih greha ne bude snažno primenjena na grešnika, on neće požuriti Hristu za milost. On bi u najboljem slučaju mogao samo da pita: „Šta mi je potrebno za večni život?“ Čoveku koji razume zakon jasno je da mu samo Božija blagodat može pomoći. Ono što grešnik mora da uradi, to je da moli za milost.
Sadašnji trenutak istorije otkriva više neznanja o Božijem zakonu nego u mnogim prethodnim naraštajima. Propovedaonica ignoriše 2. Mojsijevu 20. Čak i članovi crkve preziru četvrtu zapovest, „Sećaj se dana od odmora.“ Kako bi svet mogao da se oseća krivim zbog zanemarivanja bogosluženja? Usled straha da ne uvrede teologiju koja nema vremena za Božiji zakon, mnogi propovednici ćute o samom ovom elementu istine koji je baš potreban u ovom času.
Satana je delotvorno upotrebio veoma lukav plan da ućutka zakon koji je potreban kao oruđe da se ljudi koji propadaju dovedu Hristu. On je sugerisao da su zakon i ljubav nepomirljivi neprijatelji; da su u suprotnosti jedno drugom. Ako su u sukobu, ljudi će očigledno izabrati ljubav i odbaciti zakon; jer se niko ne bi usudio da prezre ljubav. Tako je Zlotvor objavio da je ljubav nezavisna od zakona i da se nalazi u suprotnosti sa njim.
Sveto pismo govori upravo suprotno. Zakon i ljubav su međusobno u srodstvu. Isus je jasno poučavao da zakon ne podstiče ljude ni na šta drugo osim na ljubav. Pravedne zapovesti mogu ukratko da se svedu na sledeći način:
„Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom mišlju svojom.’ Ovo je najveća i prva zapovest. A druga je kao i ova: ‘Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.’ O ovim dvema zapovestima visi sav zakon i proroci. (Matej 22:37-40)
Zakon nije ni više ni manje nego rasvetljavanje zahteva ljubavi.
Na isti način naš Gospod je definisao ljubav pozivajući se na zakon. Ponavljanje vezano za ovo pitanje je upadljivo. „Ako me ljubite, držaćete moje zapovesti“ (Jovan 14:15). „Ko ima moje zapovesti i drži ih, taj me ljubi“ (Jovan 14:21). Ljubav se ne može izraziti bez smernica zakona, a zakon se ne može duhovno održavati osim motivacijom ljubavi.
Jovan je vrlo jasno rekao: „Jer ljubav prema Bogu ovo znači: da držimo njegove zapovesti; a njegove zapovesti nisu teške“ (1. Jovan. 5:3). Ljubav čini zakon ugodnim. Svako ko voli Boga rado drži njegove zapovesti. Čovek koji voli Boga uzvikuje kao David: „Postavi me na stazu zapovesti svojih, jer mi je ona omilela“ (Psa. 119:35). Za prirodnog čoveka, Božiji zakon je kao okovi, i grubo nametanje vladareve volje. Tako zakon otkriva u njemu odsustvo ljubavi prema Bogu i ljudima. Kad bi njegovo srce bilo puno ljubavi, on ne bi zakon smatrao teškim.
Kao što ljubav čini zakon ugodnim, zakon čini ljubav praktičnom. Neiskazana ljubav će iščeznuti. „Kako da pokažem svoju naklonost prema nekome?“ pita čovek koji istinski voli. Božije svete zapovesti daju odgovor na ovo pitanje. One su otvori za odanost Bogu, kao što 1. Jovanova 5:3 objavljuje. One su takođe vodiči za pokazivanje ljubavi prema ljudima, kao što to Rimljanima 13:8-10 jasno tvrdi:
„Ne budite nikom ništa dužni — sem da volite jedan drugoga. Jer ko drugoga voli, taj je ispunio zakon. Jer zapovesti ‘Ne čini preljube’, ‘Ne ubij’, ‘Ne kradi’, ‘Ne zaželi’, i ako ima još koja druga zapovest, svode se na ovu izreku: ‘Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe’. Ljubav ne pričinjava zla bližnjemu; ljubav je, dakle, ispunjenje zakona
Zakon i ljubav nisu u svađi. Sukob nastaje između zakona i blagodati kao put spasenja. Zakon ne pruža grešniku put u život. On ga ubija i tera ka Božijoj blagodati kao jedinoj nadi za njegovo opravdanje. Spasenje je po blagodati samo posredstvom vere (Ef. 2:8).
Ali to ne znači da je zakon beskoristan za evangelizaciju. Beskoristan je kao merilo koje bi trebalo držati da bi se zadobilo prihvatanje pred Bogom. „Delima zakona niko se neće opravdati pred njim“ (Rim. 3:20). Bez obzira na to, Pavle je uveliko koristio mač zakona na samom početku Poslanice Rimljanima. To je učinio „da se svaka usta zapuše i da sav svet bude kriv pred Bogom . . . posredstvom zakona dolazi samo poznanje greha“ (Rim. 3:19-20).
Neophodno je objaviti zapovesti da bi se grešniku pokazalo njegovo srce mržnje prema Bogu i neprijateljstvo prema ljudima. Tek tada će požuriti ka Božijoj blagodati u Isusu Hristu da mu pribavi pravednost i ljubav.
Ljudi se ne obraćaju Hristu zato što nemaju osećaj da greše protiv Gospoda. Oni nisu presvedočeni o grehu zato što ne znaju šta je greh. Oni nemaju pojma o tome šta je greh jer se Božiji zakon ne propoveda. Ne možete samo na brzinu da ubacite: „Svi su ljudi zgrešili.“ Morate se duže zadržati na toj temi. Izlažite Deset zapovesti sve dok ljudi ne budu njima pogubljeni (Rim. 7:11). Kad vidite da su ljudi povređeni zakonom, tada je vreme da ulijete evanđeosko ulje kao melem. Oštra igla zakona je ta koja pravi mesto skerletnoj niti evanđelja. [4]
Deseta zapovest
Naš Gospod je smatrao da je znanje mladog starešine površno. Kada je pomenuo uslov, jadni obmanuti čovek je izjavio da je nedužan. Uzorno ponašanje nije jedini zahtev zapovesti. Ovaj mladić mora da nauči da je „zakon duhovan“ (Rim. 7:14). Možda je prepoznao strogu spoljašnju vladavinu zakona. Ali nije uspeo da shvati da je zakon postavio zahteve vezane za misli i namere srca. Stoga je naš Spasitelj morao usmerenije da propoveda zakon. Morao je da ga koristi kao sondu da unese bol duboko u dušu.
Bilo kojoj od zapovesti naš Gospod je mogao dodati duhovnu primenu, kao što je to učinio u svojoj Besedi na gori. Sa „Ne čini preljube“, mogao je da objasni, „da svaki koji gleda ženu s tim da je poželi, već je učinio preljubu s njom u srcu svome“ (Matej 5:28). Mogao je detaljnije da objasni reči „Ne ubij“ uzevši i ono „svaki koji se gnevi na brata svoga“ (Matej 5:22). Ali „Dobri Učitelj“ je čekao da stavi prst na najdraži greh bogataševog srca.
Kada je Isus rekao: „Prodaj sve što imaš i daj siromasima“, propovedao je desetu zapovest na primenljiv način. Hristos je koristio Božiju reč, „Ne poželi“, kao nož da probode gnojavi čir pohlepe u čovekovoj duši. Greh je bio nevidljiv ljudskom oku. On nije pokazivao svoju prirodu na površini starešininog ponašanja. Ali u svoj svojoj prljavštini i ružnoći, pohlepa je vladala njegovom dušom. Kao strela, Božiji zakon je po prvi put probio savest ovog mladića.
Da je Isus samo rekao: „Ne poželi“, učtivi znatiželjnik bi rekao: „Ne želim ničiju imovinu ili bogatstvo. Zadovoljan sam svojim položajem u životu.“ Ne bi valjalo jednostavno ponovo citirati 2. Mojsijevu 20. Isus je preveo desetu Božiju zapovest u praktičan test zahtevajući od njega da se odrekne svoga bogatstva. Mladić je voleo svoje bogatstvo više nego što je voleo Boga i njegovog Sina, i otišao. Ali kada se udaljio, imao je jasnu svest o tome da je pohlepni grešnik. Nedostajala mu je ljubav prema Bogu, o kojoj je visio sav zakon (Matej 22:40).
Vidite li da Isus nije tražio intelektualni pristanak na činjenicu da je mladić manje svet od Boga? Hristos je koristio mač Božijeg zakona sve dok nije zadao duboke i bolne rane u starešininoj savesti. Spasitelj nije pokušao da ga nagovori da se složi da su „svi zgrešili“. Nastavio je da radi zakonom sve dok čovekova duša nije bila duboko kosnuta time da je bio buntovnik koji je ustao protiv svetog Boga i da je njegova duša u pohlepi bila na užasan način prodata Satani.
Umesto da učini ustupke vezane za istinu Božijeg svetog zakona u ime ljubavi, naš Gospod je dozvolio starešini da se udalji. Da je Hristos zanemario neprikosnoveni karakter savršenog zakona da pridobije ovog grešnika za sebe, on bi uništio ljubav; jer ljubav nikada neće pregovarati o istini na kojoj je utemeljena.
Nužno je potrebno da današnji propovednici nauče kako da objavljuju duhovni Božiji zakon; jer, dok ne naučimo kako da ranjavamo čovekovu savest, neće biti rane koju ćemo moći da zavijemo evanđeoskim zavojima. U dvadesetom veku crkva je pokušala da vidi koliko malo može da kaže i da još uvek zadobije obraćenike. Pretpostavka je bila da će minimalna poruka sačuvati naše snage, naširoko razneti evanđelje, i naravno, sačuvati jedinstvo među evanđeoskim hrišćanima. Uspela je tako slabo da širi istinu da je svet uopšte ne vidi. Četiri činjenice koje se stalno ponavljaju dosadile su grešnicima oko nas i oslabile crkvu.
Sada je trenutak da povratimo puninu i bogatstvo Hristovog evanđelja. Moramo da objavljujemo sveti Božiji karakter. Mi našim slušaocima moramo vredno i temeljito da propovedamo večni Božiji zakon. Opšta terminologija postiže upravo ono što je i Isusovo uopšteno pominjanje zakona izazvalo u tom mladiću: neobrazovani, bezosećajni, samouzvišeni protest. Koliko više je samo potrebno da se uči i primenjuje moralni zakon na unutrašnjeg čoveka! Gde su propovedaonice koje jasno pokazuju da Božiji čist zakon postavlja stroge zahteve prema motivima, željama, osećanjima i stavovima duše? Kada ih pronađete, takođe otkrivate i crkve u kojima su osuđeni grešnici spremni da čuju o putu spasenja.
SADRŽAJ
3
Propovedanje pokajanja ka Bogu
„Idi, prodaj sve što imaš i daj siromasima, pa ćeš imati blago na nebu“ (Marko 10:21a).
Isus je pripremio srce bogatog mladog starešine da primi temeljno načelo evanđelja. On je grešniku otkrio nenadmašnu dobrotu svog Oca. Podsetio ga je na zakon i posebno ga primenio na srce i život čoveka. Sada je njegov slušalac bio spreman da sazna šta bi trebalo da uradi da bi nasledio večni život. On mora da se pokaje i veruje.
Insistirajući na tome da imućni mladić proda ono što je imao i razdeli siromašnima, Gospod je ukazao na poseban greh pohlepe u njegovom srcu. Ali to nije bio proizvoljan test kojim je ovaj starešina mogao da izmeri dubinu svoje pohlepe. To je bio i neizostavni zahtev evanđelja – da se odrekne svog bogatstva. On mora da okrene leđa svom „bogu pohlepe“ da bi imao nebesko blago.
To je srž pravog pokajanja. Novozavetna reč prevedena sa „pokajanje“ znači „promena mišljenja“. Da bi se spasli, pohlepni ljudi moraju da se okrenu od sveobuhvatne strasti prema bogatstvu. Uspešnom mladiću koji je otišao Isusu, spasenje će se izmaći ukoliko iz osnova ne promeni svoje mišljenje.
Pavle je mogao da kaže: „Sve smatram za smeće, da bih Hrista dobio“ (Fil. 3:8). Ono što je cenio pre obraćenja, apostol je prezreo. Doživeo je promenu mišljenja. Isus je u ovom trenutku zahtevao da starešina promeni sve svoje prioritete, da korenito izmeni svoju filozofiju života i da se odvrati od idola svoje duše. Kada je na početku žurno prišao Isusu, nije mogao da razume šta evanđelje traži od grešnika koji žele život. Ali sada kada je znao za Svetog Boga i da je prekršio Njegov zakon, naš Gospod zapoveda mladiću da se pokaje.
Naše uši su se navikle da slušaju kako se ljudima govori da „prihvate Isusa za svog ličnog Spasitelja“, međutim to su reči koje se ne nalaze u Svetom pismu. To je postala jedna prazna fraza. „Lični Spasitelj“ su možda dragocene reči hrišćaninu, ali one su u potpunosti neodgovarajuće da bi poučile grešnika na putu ka večnom životu. One potpuno zanemaruju neizostavni element evanđelja – pokajanje. Taj neophodan sastojak u propovedanju evanđelja se brzo gubi sa evanđeoskih propovedaonica, iako je Novi zavet toga pun.
Kada je Isus započeo svoju javnu službu, njegova poruka je bila: „da se ispunilo vreme i približilo carstvo Božije; pokajte se i verujte u evanđelje“ (Marko 1:15). Kada je sreo ženu na bunaru, njegovo evanđelje je instistiralo na tome da se ona odvrati od preljube. Sretnuvši se sa Zakejom, Isus ga je od lopovluka upravio ka čovekoljublju. Dakle, ovo je zahtev koji je upućen mladom starešini: „Odvrati se od svoje pohlepe za bogatstvom. Pokaj se!“
Apostoli su propovedali istu poruku. Oni koji su bili najbliži Hristu i razumeli njegovo objavljivanje evanđelja „odoše, pa su propovedali da ljudi treba da se pokaju“ (Marko 6:12, SSP). Na dan Pedesetnice Petar je podstakao one koji su bili pokarani u srcu sledećim rečima „pokajte se i neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova“ (Dela 2:38). Dok je propovedao u hramu pošto je hromi čovek bio isceljen, njegovo evanđelje je opet bilo: „Pokajte se stoga i obratite se, da vam se izbrišu gresi“ (Dela 3:19). Petar je očigledno bio poslušan velikom poslanju našeg Gospoda. Jedini izveštaj o tom poslanju koji beleži doktrinarni sadržaj poruke koju treba propovedati je Luka 24:46-47. Ovde je Isus insistirao „da se u njegovo ime propoveda pokajanje i oproštaj grehova svima narodima — počevši od Jerusalima.“
Pavle se suprotstavio intelektualcima na brdu Mars propovedajući sledeće: „Bog sada nalaže ljudima da se svi svuda pokaju“ (Dela 17:30). Ovo nije bila neobavezna nota na apostolskoj trubi. Bila je to melodija, tema njihovih uputstava upućenih grešnicima. Samo pričanje o „prihvatanju ličnog Spasitelja“ zanemaruje ovaj ključni imperativ.
U Efesu je Pavle išao od kuće do kuće „svedočeći i Jevrejima i Grcima pokajanje k Bogu i veru u Gospoda našega Isusa Hrista“ (Dela 20:21, Karadžić). Pred Agripom, Pavle je tvrdio da je njegova misija bila po Hristovim rečima kada ga je poslao mnogobošcima rekavši mu „da im otvoriš oči, da se obrate od tame ka svetlosti i od satanske vlasti k Bogu, da verujući u mene prime oproštaj grehova“ (Dela 26:18). Pavle je mnogobošcima propovedao „da se kaju i obraćaju Bogu čineći dela dostojna pokajanja“ (Dela 26:20).
Danas se ljudima ispravno govori da priznaju svoje grehe i da zatraže oproštenje. Ali evangelizatori i pastori zaboravljaju da kažu grešnicima da se pokaju. Shodno tome, ovaj loše obavešteni naraštaj misli da može da nastavi sa svojim starim načinom života dodajući Isusa kao lično osiguranje od pakla za budući svet. Blago na zemlji i blago na nebu. Ko bi mogao da odbije takvu bagatelu!
Zadovoljstva greha i radosti večnosti. To je baš dobro! Grešnici se ne rastužuju, kao što je to bio slučaj sa mladim starešinom, kada saznaju da moraju da se okrenu od greha da bi imali večni život. Ipak, to je sine qua non (neophodan uslov, prim. prev.). Sveto pismo uvek spaja pokajanje i oproštenje greha (uporedi Dela 3:19, Luka 24:47, Dela 26:18 već citirano). Pokajanje je neophodno za oproštenje.
Nije dovoljno da se greh samo prizna. Mora da postoji i potpuna odlučnost srca da se okrene od prethodnog života u grehu ka novom životu u pravednosti. Niko ne može da služi Bogu i mamonu (Matej 6:24). Niti će Bog spasti ijednog čoveka koji nastavi da služi mamonu. Priznati, „Zgrešio sam voleći bogatstvo“, dok namerava da ide za tim istim bogatstvom sa stalnim uživanjem nije pokajanje. Da bi bio spasen, starešina mora odlučno da ostavi svoje bogatstvo, a isto tako i da prizna svoje grehe.
„Ko krije prestupe svoje, neće biti srećan; a ko priznaje i ostavlja, dobiće milost“ (Priče 28:13). Iako je priznanje sa žaljenjem neophodan deo u pokajanju, ono ipak ne predstavlja kompletno pokajanje. Promena mišljenja koja se odnosi na potpuno odvraćanje od greha je srce i duša pravog pokajanja.
Međutim, nije ni čudno što se danas ne propoveda pokajanje. Kako čovek može da se obrati Bogu o kome ništa ne zna? Kako grešnik može da se odvrati od greha za koji je slep, kad mu je Božiji zakon nepoznat? Pošto su prvi deo Isusove poruke smatrali „nevažnim“, današnji propovednici moraju da podese glavne zahteve koje im grešnici postavljaju.
Lako možeš dovesti grešnike do osećanja žalosti zbog toga što će uskoro propasti. Zločincima je uvek žao što ih čeka kazna. Navedi svoje prijatelje da razmišljaju o zagrobnom životu i u njima ćeš izazvati slutnju moguće propasti. Zatim im nabaci kako je njihov nesavršeni život odgovoran zbog ove opasnosti, i već si ih učinio spremnima da prihvate Isusa kao svog ličnog izbavitelja od tih strašnih posledica.
Ali još uvek ne bi mogao da zahtevaš od njih da se pokaju. „Kako to misliš?“ glasilo bi pitanje tvojih prijatelja. Ako im kažeš da sa žaljenjem priznaju svoje grehe, to bi bilo jednostavno. Ali ne možeš da tražiš od njih da se odvrate od greha ka nekom nepoznatom Bogu, kad o njima ništa ne znaju. Pošto nisu svesni toga da su prekršili neki određeni zakon ili bilo kakve ozbiljne navike greha, oni ne mogu da znaju od čega bi trebalo da se odvrate. Žao im je što znaju da bi mogli da propadnu. Ali nisu ožalošćeni zbog toga što su uvredili svetog Boga. Odista, oni na greh gledaju kao na neizbežnu grešku stvorenja koje samo sebi ne može da pomogne.
Propovednici evanđelja moraju da koriste moralni zakon da bi otkrili slavu uvređenog Boga. Tada će grešnik biti spreman da zaplače, ne samo zato što mu je ugrožena lična bezbednost, nego prvenstveno zato što je kriv za izdaju Cara nad carevima. „I pogledaće na mene koga probodoše; i plakaće za njim“ (Zah. 12:10). Srce će tada biti naučeno da uzdiše,
Ko je bio kriv? Ko te je na ovo doveo?
Avaj, moje izdajstvo te je Isuse, upropastilo.
Tako sam se ja, Gospode Isuse, tebe odrekao:
I tebe razapeo! Johan Herman
Sveti zakon mora da ispita čovekov život u vezi sa specifičnim gresima. On se mora primeniti duhovno da bi se otkrila unutarnjost prestupa. Tada, i samo tada, grešnik će znati od čega bi specifično trebalo da se odvrati da bi bio spasen.
Nema sumnje da bi ovaj starešina s radošću primio današnju verziju evanđelja. Bez zahteva za pokajanjem, on bi rado prihvatio Isusovu pomoć da dospe do neba. On bi sasvim sigurno priznao da mu je nedostajala Božija slava (iako pod tim ne bi mislio na ono što je Pavle rekao u Rimljanima 3:10-18). Nesumnjivo bi prihvatio besplatni dar večnog života „bez obaveza“. Ali on nije hteo da ispusti iz svojih ruku prljavi novac da bi primio pravednog Sina Božijeg. Prepreka mu je bila: „Prodaj sve što imaš i daj siromasima.“ Nije bio spreman na to, da bi dobio večni život. On je voljan da ima Hrista. Dotrčao je pred njega. Ali nije bio voljan da se odrekne mamona.
Crkve su prepune onih koji se izjašnjavaju da su hrišćani, ali koji nikada još nisu čuli da Isus zahteva pokajanje od svakog onog ko zatraži večni život. Ljudi hrle da „prihvate Isusa kao ličnog Spasitelja“ a da ipak ne prodaju sve. Nikada im propovednik nije rekao da postoji uslov za posedovanje blaga na nebu – to jest, pokajanje. Dakle, obraćenici savremenog evangeliziranja su obično isto tako svetovni po donošenju svojih „odluka“ kao što su to bili i ranije; jer su doneli pogrešnu odluku. Pohlepni se i dalje drže svog bogatstva i zadovoljstva. Bogatstvo i lagodnost ostaju kao preovlađujuće odlike njihovih života.
U panici zbog ovog fenomena, evanđeoski hrišćani su izmislili pojam „telesni hrišćani.“ [5] Kaže se da su to ljudi koji su prihvatili dar večnog života, a da se ipak nisu odvratili od greha. Oni su „dozvolili“ da Isus bude njihov Spasitelj; ali još nisu predali svoj život Gospodu. Pokušavajući da popravi pogrešno objavljivanje evanđelja, crkva je usvojila pogrešan sled događaja. Ona brani sumnjiva iskustva ljudi i žena smatrajući to obraćenjem i pruža dodatni mamac „pobedničkog života“ onima koji će učiniti drugi korak. Da, bogati mladi starešina bi rado bio „telesni hrišćanin“. Zar ne bi voleo da bude siguran u večni život dok služi đavolu na zemlji? Suvišno je reći da Biblija ne poznaje takvo tragikomično stvorenje kao nekoga ko je spasen, ali nepokajan. Nijedan od vanbračnih sinova neće ući u Božije carstvo. Oni moraju da imaju veru kao svoju majku. Ali moraju da imaju i pokajanje kao svoga oca.
Hristos je često odvraćao mnoštvo ljudi insistirajući: „Tako, dakle, svaki od vas — koji se ne odrekne sveg svog imanja — ne može da bude moj učenik“ (Luka 14:33). On nije govorio o životu u izobilju niti o „pobedonosnim“ velikanima vere. Zahtevao je ovo okretanje od svega ka Njemu kao uslov učeništva za sve ljude. Mladi starešina bi se od zemaljskog bogatstva okrenuo ka nebeskom ili bi se prilepio za zemaljsko bogatstvo i propao. Bilo je preko potrebno da se on rastane ili od svog greha ili od Spasitelja. Mi nemamo pravo da smanjimo Isusove uslove za ulazak u njegovo carstvo.
Hristos nije izmislio drugačije evanđelje za dvadeseti vek. Ali žalosna činjenica je da su evanđeoski misionari, crkve i literatura nesvesno odbacili doktrinu pokajanja da bi je zamenili jednostavnim ispovedanjem greha propraćeno žaljenjem. Međutim, pokajanje kao osnovni i neophodni kamen-temeljac evanđelja se zanemaruje. Ako se odbaci „početna nauka o Hristu“ (Jev. 6:1), kakav će biti svršetak duša pod ovim uticajem? Nije ni čudo što je evangeliziranje nedelotvorno! Crkva ima ogroman razlog da bude uznemirena, zato što ne propoveda Isusovo evanđelje!
Pavle je išao od kuće do kuće „svedočeći i Jevrejima i Grcima pokajanje k Bogu i veru u Gospoda našega Isusa Hrista“ (Dela 20:21, Karadžić). To je bila centralna poruka kada je Duh svojom silom prisustvovao u crkvi. Vreme je da se ponovo propoveda pokajanje. Ljudi se moraju suočiti sa Hristovim temeljnim načelom upućenom mladom starešini: pokajte se ili poginite od ruku svetog Boga čiji ste savršeni zakon zločinački prezreli. Odbacite svoj greh ili će vas Bog ukloniti iz svog vidokruga. Bludni sin nije mogao da se vrati ocu dok je bio u zagrljaju bludnica. Niti pak ti možeš da stupiš u nebo dok se ljubomorno držiš svog bogatstva.
SADRŽAJ
4
Propovedanje vere u Božijeg Sina
„I dođi, uzmi krst svoj i hajde za mnom.“ (Marko 10:21b)
Pokajanje i vera su kao sijamski blizanci. Gde je prvo prisutno, drugo neće izostati. Oni su uvek povezani u srcu pravog obraćenika. Prava vera uključuje pokajanje. Pravo pokajanje uvek ima veru pomešanu sa sobom. Stoga, propovednici evanđelja ponekad govore grešnicima samo da se pokaju, ponekad samo zahtevaju da veruju, ponekad pominju i jedno i drugo. Hristos je zahtevao od starešine da ima veru u Njega, kao i pokajanje od mrtvih dela greha.
Ovaj savesni mladić je imao filozofiju života koja je bogatstvo stavljala veoma visoko na skali vrednosti. Njegovo razmišljanje je bilo izgrađeno na divljenju i želji za bogatstvom. Njegova ljubav je bila usmerena na predmet bogatstva. Njegova volja je bila sklona da izabere bilo koju opciju koja bi uvećala ili sačuvala njegovo svetovno imanje. Zahtevajući pokajanje, naš Gospod je podsticao bogataša da napusti svoju filozofiju života. On mora da otrgne svoju inteligenciju, svoje emocije i volju od zemaljskih bogatstava, jer u protivnom neće imati „blago na nebu.“
Ipak, misli, želje i odanost mladića koji je postavio pitanje nisu mogle ostati u vakuumu. Kad se srce očisti, ne sme da ostane prazno, inače će ga ispuniti sedam nečistih duhova koji su gori od prvog (Matej 12:43-45). Novo učenje mora da ispuni razum. Drugi objekat mora da poseduje osećanja. Nekakav gospodar mora da usmeri čovekovu volju. Starešina mora da veruje u Gospoda Isusa Hrista, inače bi okretanje od jednog greha bilo samo skretanje ka nekom gorem grehu. On mora da ima veru.
Tako čitamo o Isusovom milostivom pozivu: „Dođi i sledi me“ (NSP). Ovaploćeni Bog se nežno i ljubazno ophodi da bi privukao buntovnika koji više voli novac nego njega. „Dođi!“ Poziv je upućen siromašnom grešniku koji je upao „u napast i zamku i mnoge nerazumne i škodljive želje koje guraju ljude u propast i pogibao. Jer srebroljublje je koren svih zala; neki mu se predadoše, zastraniše od vere i sami sebi mnoge muke pričiniše“ (1. Tim. 6:9-10). Prestupniku zakona Spasitelj upućuje poziv: „Dođi! Veruj u mene! Daj mi svoj razum, svoju ljubav, svoju poslušnost!“
Dalje, neophodno je da se raščiste konfuzne i pogrešne pretpostavke o veri. Kako je Isus ponudio sebe krivom mladiću? Kao Onoga koga treba slediti, to jest: „Učite od mene, imitirajte mene, poslušajte mene. Nazvao si me ‘Učiteljem’“. Sada se ponašaj kao sluga i sledbenik. Ne želim samo da kažeš da sam ja Učitelj. Želim da veruješ u to: „Dođi i sledi me“ (NSP). Tako je Isus pitao u Luki 6:46: „A što me zovete: Gospode, Gospode, a ne činite što govorim?“
Isusov poziv je u suprotnosti sa današnjim objavljivanjem evanđelja. U propovedima se često podrazumeva da je Isus lični Spasitelj koji pomaže ljudima da se izvuku iz nevolje i opasnosti. On je opisan kako stoji zabrinut i spreman da pomogne svima koji jednostavno potpišu dozvolu da bude njihov Spasitelj. Ali se ćuti o tome da je on Učitelj koga treba slediti, Gospod kome se treba pokoravati. U Svetom pismu zahtev da se sledi kao učenik je jasan na samom početku. Uska vrata su na početku uskog puta ka večnom životu. To nije naknadna misao samo za oduševljenije vernike.
Isus je zaista „pomoćnik, koji se u nevoljama brzo nalazi“ (Psa. 46:1) svima koji mu veruju. Međutim, on nikada ne pruža spasonosnu pomoć onome ko neće da ga sledi. Jer da je Hristos samo rekao starešini da on daje ljudima nebesko bogatstvo i večni život, značilo bi obmanuti ga. Grešnik mora da zna da Isus neće biti Spasitelj nijednom čoveku koji odbija da mu se pokori kao Gospodu.
Hristos nije imao nikakve veze sa ljudskom sugestijom dvadesetog veka da je prihvatanje Isusa kao Gospoda neobavezno. Za njega to nije bio drugi korak koji je neophodan za velike blagoslove, ali nepotreban za ulazak u Božije carstvo. Današnja izmenjena poruka prevarila je ljude i žene ubeđujući ih da će Isus rado biti Spasitelj čak i onima koji odbijaju da ga slede kao Gospoda. To jednostavno nije istina! Isusov poziv na spasenje je: „Dođi i sledi me“ (NSP).
Praktično priznanje Isusovog gospodstva, pokorovanje njegovoj vladavini sledeći ga, predstavlja samu osnovu spasonosne vere. Samo oni koji „svojim ustima ispovede da je Isus Gospod “ (Rim. 10:9) biće spaseni. Verovanje i poslušnost idu paralelno tako da ih Novi zavet istoznačno koristi. „Ko veruje u Sina ima večni život; a ko je neposlušan Sinu neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu“ (Jovan 3:36). Verovanje je poslušnost. Bez poslušnosti nećete videti život! Ako se ne poklonite Hristovom žezlu, nećete dobiti blagodeti Hristove žrtve. To je upravo ono što je Isus rekao starešini.
Ovaj mladić je iskreno želeo večni život i rado bi pozvao Isusa u svoje srce da mu ga podari. Isus nije čekao da ga čovek pozove da uđe u njegovo srce. Hristos je nudio uslove:
„Daću ti život večni ako dođeš da me slediš. Ti postaješ moj sluga. Predaj svoj razum mome učenju; zato što sam ja Veliki Prorok. Povinuj svoju volju mojim zapovestima; zato što sam ja tvoj Car. Samo pod ovim uslovima nudim spasenje ili život.“
Da je Isus bio zadovoljen da spase bogataša zato što je ovaj svojim razumom priznao da je On Spasitelj, Novi zavet bi bio drugačija knjiga. Kao prvo, taj mladić bi otišao srećan. Da je Isus bio voljan da bude lični Spasitelj onoga nad kojim nije bio Gospod, Jovan ne bi mogao da napiše: „Ko govori: poznajem ga, a zapovesti njegove ne drži, laža je i u njemu nema istine“ (1. Jovan. 2:4). Da je Isus mladom starešini ponudio nebeska blaga bez uslova da ga mora slediti, Jakov nas nikada ne bi mogao poučiti da „vera bez dela ništa ne vredi“ (Jakov 2:20).
„Večni život“ i „blago na nebu“ koje je taj mladić tražio bili su samo deo spasenja koje je Isus došao da donese. Prorečeno je sledeće: „jer će on spasti narod svoj od grehova njihovih“ (Matej 1:21); ne od njihovog uništenja ili njihovog večnog siromaštva, a da se pri tom greh ne uzme u obzir. Isus je zahtevao da mu se taj starešina pokori kao Gospodu. On bi tada bio oslobođen vlasti greha. Vera nije samo klimanje glavom nizu činjenica. To je kada se Hristos sledi.
Koliko bi samo takva propoved bila čudna za uši tvojih slušalaca! Oni su navikli na to da se govori o prihvatanju Isusove spasonosne pomoći. Ali on takođe zahteva priznavanje njegove vladavine, poslušnost njegovom autoritetu, obožavajuće potčinjavanje njemu kao Gospodu. Tvoji prijatelji su mišljenja da je slediti Gospoda kao „šećerna glazura na torti“. Šta bi oni pomislili kada bi insistirao, kao što je to Isus učinio, da je pokoravanje Hristu kao apsolutnom vladaru neophodan preduslov za ulazak u Božije carstvo?
Ako propovedaš tako jasno kao što je to Isus činio, verovatno ćeš naići na mnoge „evangelizatore“ kako se mršte. Žaliće se: „Ti komplikuješ istinu i osuđuješ naše učenje.“ Često će se čuti optužba da je propovedanje o spasenju po delima. „Ne misliš valjda da većina evangelizatora nije u pravu! Oni sigurno nisu toliko pogrešili da bi se rizikovalo nejedinstvo. Bolje je da ćutiš o tome da ne bi izazvao pometnju.“ U takvom stavu će biti suptilni apel da se uguši evanđelje radi jedinstva. Zar ćeš razblažiti Isusovu doktrinu vere da bi odgovarala evanđeoskoj tradiciji? Jedinstvo nikada nije bilo skuplje.
Neko bi mogao da te pita,
Zar hoćeš da kažeš kako je podizanje ruke i izlaženje napred za molitvu sa propovednikom nešto što ne valja? Jedan evangelizator mi je rekao da je to jednostavno kao ABC:
A. Prihvati Božiji besplatni dar;
B. Veruj da je Isus Sin Božiji koji je umro za grešnike;
C. Priznaj svoju grešnost.
Pa, ovo nije bilo dovoljno za mladića iz Marka 10. Isus je insistirao na tome da se pokaje i da ga sledi kao Gospoda.
Naša generacija je mnogo čula o Isusu. Ali evo jedne zapovesti sa njegovih usana koja leži zakopana i zaboravljena. Nažalost, čak je i jednostavan koncept vere iskrivljen. Jasno je da je imperativ da oživimo istinski Učiteljev poziv i zavičemo sa krovova: „O prevareni rode, nema večnog života ako Njega ne slediš. Ali on te poziva da mu dođeš s pokornošću. Tada će ti dati život.“
Naš Gospod Isus je bio potpuno iskren prema bogatom mladiću. On mu je sasvim jasno dao do znanja da je sledbeništvo podrazumevalo krst. „Uzmi krst svoj“, to oruđe bola. „U svetu imate nevolju“ (Jovan 16:33), uveravao je Učitelj svoje učenike. Mladom starešini je na početku bilo rečeno da će poslušnost Isusu zahtevati nelagodnost i žrtvu. Pored toga što će se odvratiti od glavnih naslada svojih telesnih požuda, on isto tako mora da se odrekne mnogo čega što je i dozvoljeno po pitanju Božijeg zakona. Izgubiće prijatelje. Pred njim su bili mučni sati samopreispitivanja i molitve. Učeništvo skupo košta.
Treba „sesti i proračunati trošak“ (Luka 14:28), govorio je Isus presvedočenom bogatašu.
„Ja ne želim da te prevarim. Ja ne nudim svršetak ovozemaljskim žalostima, niti ono što je najbolje na svetu. Ja te neću primiti pod lažnim izgovorom. Put kojim treba da me slediš je težak i strm. Nevreme će biti celim putem. Mnogo je brda poteškoća i mnogo je dolina poniženja za prave hrišćane. Zato sam pred tebe stavio simbol krsta da ti jasno prikažem poteškoće i lični zahtev pred mojim učenicima. Ja želim da ti dođeš. Ali želim da uvidiš koliko će te koštati dok me budeš sledio.“
Iako nenamerno, obmana karakteriše mnoge današnje pozive Hristu. Slušaoci se podsećaju na to kako su tužni, usamljeni, obeshrabreni i neuspešni. Život im je veliki teret. Nevolje ih okružuju. Budućnost nosi mračne pretnje. Zatim se grešnici pozivaju da dođu Hristu, koji će sve to promeniti i izmamiti im osmeh na licu. On je predstavljen kao nebeski psiholog koji će rešiti sve probleme u jednoj seansi na kauču u sobi za savetovanje. Nema podsetnika na disciplinu koju Hristos zahteva. Nema ni pomena o tome da je slediti Isusa nešto što je požrtvovano i bolno.
Nije iznenađujuće da mnogi od onih koji „iziđu napred“ da probaju pilulu „današnjeg evanđelja“ nikada više ne budu viđeni u crkvi. Reaguju kao mladi vojni regrut. Regrutni narednik mu je pričao o viđenju sveta, o časti, sreći i obuci. Ali mu ništa nije rečeno o ranom ustajanju, prinudnim marševima, i „K. P.“ dužnosti[6] . Nije bilo ni reči o krvi, vatri i strahotama na bojnom polju. Ponekad se mladi „obraćenik“, posle nekoliko dana ispovedanja Hrista, budi i otkrije da su mu nevolje još veće. Psihološki medeni mesec se veoma brzo završio. Misleći da je prevaren blagim i umirujućim obećanjem evangelizatora, on ispari da ga više nikad ne vide.
Potpuno zanemarivši prolaznu prirodu iskustva obraćenika, on se zabeleži kao statistički podatak koji dokazuje uspeh najnovijeg evangelizatorskog ili misionarskog napora. Međutim taj nije kandidat ni za krštenje ni za članstvo u crkvi. On ne pomaže u nedeljnoj školi niti pak prisustvuje časovima. On ne služi u crkvi. On niti svedoči niti izgrađuje Hristovo telo. Ako je „obraćenik“ poboljšao ugled evangelizatora, on je takođe zadao pastoru i crkvi frustracije i zbog njega nema kraja glavoboljama. Dok nezavisne evangelizatorske agencije žanju radost, crkva zapada u nevolje i pometnju da je za plakanje.
Integritet zahteva pošteniji pristup. Osoba koja u današnje vreme postavlja pitanja zaslužuje da se sa njom postupa kao sa mladim starešinom. Mora joj se reći da će Gospod, kome je pozivamo, očekivati da ponese svoj krst. Da bismo ostavili duboki utisak na srca ozbiljnošću odluke koja je pred njima, valjalo bi da im kažemo: „Sedni i razmisli“, umesto „Ustani i iziđi napred“. „Nemoj da ulaziš u ovo naslepo. Kada položiš ruku na plug, nema više osvrtanja. Blago je na nebu. Ali pripada onima koji ‘uzimaju krst’ na zemlji.“
Takvo se propovedanje, iako biblijsko, ne uklapa u planiranje današnje evangelizacije. Posle propovedi na programu se javno pokaže odluka slušalaca. Ne možemo da razočaramo sve hrišćane time što ćemo poslati grešnike kući da razmišljaju o teškim pitanjima večnosti! Kada smo celo veče čekali da vidimo vrhunac – kako ljudi očigledno prihvataju Isusa, ne možemo da postavljamo takve prepreke na putu naših očekivanja! Zamislite šta bi takve mere učinile našoj kampanji! Pa, ljudi bi mogli otići ožalošćeni!
Nema dokaza da je bogati mladić ikada uzverovao u Hrista i da se pokajao za svoje grehe. Ali on je bio iskreno suočen sa evanđeljem i posledicama po njegov život. On nije bio prevaren tako da prizna svoju veru u Hrista prodajnom veštinom današnjih ličnih duhovnih radnika. Njime se nije prefinjeno manipulisalo psihološkim metodama koje obično koriste prodavci. Kada se udaljio, on je zaista i u potpunosti znao odgovor na svoje prvobitno pitanje.
SADRŽAJ
5
Propovedanje sigurnosti o Božijem prihvatanju
„A on se ražalosti na ovu reč i ode tužan, jer imađaše mnoga imanja.“ (Marko 10:22)
Isus se u ovom susretu sa starešinom nije osvrnuo na temu sigurnosti o Božijem prihvatanju grešnika. Ali to je samo po sebi poučno. Veliki broj hrišćanskih radnika oseća se prinuđenim da čine ono što je delo Svetoga Duha pružajući sigurnost spasenja pri svom evangeliziranju! Sve je to deo pretpostavke koja dolazi od neznanja – da kada je čovek „izišao napred“ da je tada došao Hristu. Pa kako da ne, kad grešnik svojim usnama ponavlja molitvu onoga koji ga savetuje, on je tada svojim srcem iskreno prizvao Boga!
Da bi se učinila ova zabluda, „spasavajućoj službi“ je dodata rečenica koja nije toliko upućena Bogu koliko grešniku koji ponavlja molitvu: „Hvala Ti što si ušao u moj život i što si čuo moju molitvu kao što si obećao.“ Zatim hrišćanski radnik koji postupa sa pojedincem treba da otvori svoju Bibliju na mestu gde se nalazi stih Jovana 3:16 itd., i reč „svet“ zameni imenom grešnika. Tada pogrešno upućeni savetodavac treba da uveri grešnika na osonovu sveg Božijeg autoriteta da je ovaj spasen. Dodaje se upozorenje da ne greši protiv Boga time što bi bilo kada posumnjao u svoje spasenje, jer bi to značilo nazvati Boga lažovom.
Ova jeretička praksa koja uništava dušu je logičan zaključak sistema koji malo misli o Bogu, ne propoveda nikakav zakon, ne poziva na pokajanje, spušta veru na „prihvatanje dara“ i nikada ne pominje priklanjanje Hristovoj vladavini ili nošenju krsta. Sama praksa pokušaja da se ljudi pomoću jednog ili dva stiha uvere u sigurnost spasenja, i besmisleno upozorenje „Ne nazivaj Boga lažovom“ pokazuju da čak i „prihvatanje dara“ zahteva samo spoljašnji odgovor i usmeno izgovorenu molitvu. Iako se to retko namerno čini, ipak se jasno ostavlja takav utisak na „obraćenike“.
Tradicionalne crkve često imaju sopstvenu verziju čovekove sigurnosti spasenja. Ovde čas pričesnika zamenjuje prostoriju za savetovanje, a odgovori na katihizis zamenjuje ponovljenu molitvu. Pretpostavlja se da su uobičajeni odgovori dati na času za primanje u članstvo odgovarajući dokaz da je neko uzverovao u Hrista. Dovoditi u pitanje obraćenje pričesnika je nezamislivo, osim ako ne postoji veliko bezakonje. Odrasli odbacuju svaku sumnju mladog pričesnika kao pogrešno razumevanje zaveta. Na osnovu pretpostavke, mladi naraštaj zaključuje da mentalna saglasnost sa određenim skupom doktrina garantuje njihovo spasenje. Ovaj sistem se isto tako ne obazire na neophodnost unutrašnjeg iskustva blagodati. Iako su Bog, Zakon, pokajanje i vera lepo definisani, oni se ne primenjuju. Iskreno suočavanje sa zahtevima Hristovog Gospodstva – krst koji treba nositi u ovom svetu – je zaobiđen.
Isus Hristos nije hteo da završi razgovor sa ovim starešinom tako što će se ovaj otvoreno odazvati na učenje ili tako što će ponoviti molitvu. On je voleo dušu ovog čoveka i želeo je da se duhovno spoji sa svojim Tvorcem unutrašnjim pokajanjem i verom. Nema sumnje da bi tradicionalne evanđeoske metode dale bogatom mladiću sigurnost spasenja pre nego što je otišao; i nikada se više ne bi dovodilo u sumnju njegovo obraćenje. Na kraju krajeva, on je „pritrčao“ na putu pred Isusa. Molio je pravu molitvu, tražeći život večni. U „sobi za savetovanje“ starešina je očigledno bio pogođen žalošću. Možda je plakao. Ko bi se usudio da „Boga nazove lažovom“ – govoreći da čovek nije spasen? U njegovom životu nije bilo nikakvog greha ili pogrešnog učenja na osnovu koga bi se dovodilo u pitanje da li je on dete zaveta. Ali on to nije bio. Ljudi mogu biti duboko pogođeni istinom, a da ipak ne budu obraćeni. Demoni veruju zdravoj nauci i drhte (Jak. 2:19). Starešina je verovao i bio ožalošćen, ali je ipak bio izgubljen.
U ovom odlomku se nalaze velika pitanja za doktrinu sigurnosti o Božijem prihvatanju grešnika. Nijedan od današnjih omiljenih znakova u vezi sa Božijim spasenjem čoveka ne valja. Ovde je potrebno da se ponovi ono što smo ranije rekli, zbog mitova ukorenjenih u našem evanđeoskom svetu. Starešina je javno istupio, ali nije bio spasen. Iskreno je molio Isusa za večni život, ali mu taj dar nije dat. Bio je vidno dirnut Hristovom porukom, ali nije bio obraćen. U tom trenutku bi dobro prošao na času veronauke; jer se očigledno slagao sa onim što je Gospod rekao o sebi. Pa ipak, i dalje je bio izgubljen.
Svako ko bi ovom čoveku koji je toliko voleo bogatstvo dao sigurnost spasenja, borio bi se protiv Boga. Da mu se kaže kako je njegovo traženje večnog života uslišeno, zato što Bog uvek daje spasenje onima koji to usmeno zatraže, bila bi laž. To bi bilo u suprotnosti sa Isusovim rečima i uništilo bi čovekovu dušu dajući mu lažnu nadu. Odbaciti njegovu žalost nejasnim pozivanjem na njegov zavetni položaj bilo bi isto tako lažno. Ali upravo takav lažni mir daju pastiri i misionari stotinama ljudi, žena i dece.
Davanje lažne sigurnosti grešnicima je biblijski znak lažnog proroka. „I prorok i sveštenik, svi su varalice. I leče rane kćeri naroda mog ovlaš, govoreći: Mir, mir; a mira nema“ (Jer. 6:13b-14). Da se pruži sigurnost spasenja u srcima Božije dece, delo je Svetoga Duha. Zato naši preci ne bi koristili metode davanja sigurnosti spasenja koje su danas u modi.
Pošto Vestminstersko veroispovedanje[7] tako jasno izlaže biblijski stav o sigurnosti Božijeg prihvatanja čoveka, vredno je pažnje:
1. Iako licemeri i drugi neobraćeni ljudi mogu uzaludno zavaravati sebe lažnim nadama i telesnim pretpostavkama da su u Božijoj naklonosti i oblasti spasenja; čije će nadanje o njima propasti. Pa ipak, oni koji odista veruju u Gospoda Isusa i iskreno ga vole, trudeći se da žive po svojoj dobroj savesti pred njim, neka u ovom životu sasvim sigurno budu uvereni da su u stanju blagodati, i da se raduju u nadi na Božiju slavu – nadi koja ih nikada neće posramiti.
2. Ova sigurnost nije puko nagađanje i uverljivo ubeđivanje, zasnovano na pogrešivoj nadi; nego nepogrešiva sigurnost vere, zasnovana na božanskoj istini o obećanjima o spasenju, unutrašnjem dokazu onih milosti kojima su obećanja data, svedočanstvu Duha posinjenja koji svedoči našem duhu da smo deca Božija: čiji je Duh zalog našeg nasleđa, kojim smo zapečaćeni za dan otkupljenja.
3. Ova nepogrešiva sigurnost ne spada u suštinu vere, već da pravi vernik može dugo čekati i sukobiti se sa mnogim poteškoćama pre nego što postane deo nje. Pa ipak, budući da je Duhom osposobljen da zna stvari koje su mu besplatno date od Boga, on može to postići, bez neobičnih otkrivenja, pravilnom upotrebom običnih sredstava. I stoga je dužnost bilo kojeg čoveka da se potrudi da svoj poziv i izbor učine sigurnim; da bi time njegovo srce uzrastalo u miru i radosti u Svetom Duhu, u ljubavi i zahvalnosti Bogu, i u snazi i vedrini u dužnostima poslušnosti, pravim plodovima ove sigurnosti: dakle, u tome nema nagoveštaja da se ljudi navode ka raspuštenosti.
4. Pravi vernici mogu imati sigurnost o svom spasenju na različite načine poljuljano, umanjeno i isprekidano; kao, zanemarivanjem da ga očuvaju; padom u neki naročiti greh, koji ranjava savest i žalosti Duha; nekim iznenadnim ili žestokim iskušenjem; tako što je Bog uklonio svetlost sa njihovog lica, i učinio da se boje da hodaju u tami, i bez svetlosti; ipak nikada nisu potpuno lišeni tog Božijeg semena i života vere, te ljubavi za Hrista i braću, te iskrenosti srca i savesti dužnosti, iz kojih, delovanjem Duha, ova sigurnost može u dogledno vreme da oživi, i čime se, u međuvremenu, podržavaju da ne padnu u potpuno očajanje.
Ponekad je pošteno poslati one koje postavljaju pitanja kući ožalošćene da proračunaju cenu sledbeništva. Uslovi večnog života nisu da se jednostavno istupi pred skup, prizna greh i zatraži oproštenje. Ako se grešnik ne odvrati od svog greha i ne pokori Isusu kao Gospodu, ne može imati večni život. Ovi zahtevi se ne mogu poistovetiti ni sa kakvim spoljašnjim postupcima. Vera i pokajanje su unutrašnje kretanje razuma, emocija i volje. Oni se ne mogu meriti jednostavnim spoljašnjim testovima.
Sveti Duh je taj koji hrišćanima mora dati sigurnost. „Sam Duh (a ne sam lični hrišćanski radnik) svedoči s našim duhom da smo deca Božija“ (Rim. 8:16). „I po tom poznajemo da je u nama: po Duhu koga nam je dao“ (1. Jovan. 3:24).
Božiji Duh daje ovu blagoslovenu sigurnost o oproštenim gresima onima koji sebe preispituju u svetlu Božije reči. „Ispitajte sami sebe — da li ste u veri, proverite sami sebe“ (2. Kor. 13:5). „Ako me ko ljubi, držaće moju reč, pa će ga ljubiti moj Otac, i doći ćemo k njemu, i nastanićemo se kod njega“ (Jovan 14:23).
Obećanja iz Biblije u pogledu sigurnosti nisu data naslepo. Ona nikada ne navode ljude da očekuju da mogu biti u stanju Božijeg prihvatanja, a da se takođe ne obnavljaju u stanje svetosti. Na potrebu takve moralne promene Isus upućuje mladog starešinu rečima: „Prodaj sve što imaš i daj siromasima . . . i dođi, uzmi krst svoj i hajde za mnom.“ A starešinino odbijanje da se sretne s Hristom pod tim uslovima odmah ga je isključilo iz obećanja: „Pa ćeš imati blago na nebu.“
Naravno, to ne znači da moramo tražiti spoljašnju moralnost kao siguran znak da čovek ima večni život. Mladi starešina je od mladosti bio uzoran u držanju vidljivih izraza Božijeg zakona. Ali to nas uči da samoispitivanje mora prodreti u najdublje odaje duše. Da li je blagodat privila srce na radosno potčinjavanje Hristovoj reči? Kakvi motivi pokreću volju? Kakve misli preovladađuju razumom? Šta je to što izaziva prijatna osećanja? Samo kada se Bog najviše voli i kada se drži duh zakona, čovek ima razloga da veruje da je zaista rođen od Boga.
Versko oduševljenje takođe nije vredan test našeg prihvatanja kod Boga. Ovaj mladić bi posramio mnoge hrišćane svojom javnom i iskrenom željom da se pripremi za budući svet. Njegova smernost u potrazi za čistotom bila je zaprepašćujuća. Ali on nije bio spasen, zato što Hristos nije imao njegovu bezuslovnu odanost. Tek kada čovek nađe takvu predanost Hristu u svojoj duši on može da zaključi da je učenik.
Do kraja ovog razgovora, čovek koji ga je zapodenuo imao je tačno obaveštenje. Sada je njegovo razmišljanje bilo pravoverno. Da se on složio sa Isusovim veroispovedanjem očigledno je iz njegove tuge. Da je pomislio da su Hristova uputstva bila pogrešna, možda bi bio ljut, ali ne i tužan. Učitelj je bio sasvim jasan. Čovek se slagao sa Gospodnjim zaključcima. „Bog je svet: ja sam pohlepan; jedini način da nasledim večni život je da se odvratim od svog novca; ako želim da imam blago na nebu, moram da idem za Gospodom.“ Ali ispravno znanje nije bilo dovoljno. On u sebi mora da pronađe ispravan odgovor srca na poslušnost evanđeoskom uputstvu ako želi da zaključi da je hrišćanin. On se ne usuđuje da pretpostavi da je odsustvo jeresi ili besmrtnosti garantovalo njegovu bezbednost, zato što je vodio poreklo iz zavetne porodice. Moraju se otkriti pozitivni dokazi odanosti Hristu da bi se imala prava sigurnost.
Ni ozbiljno presvedočenje nije znak da se čovek obratio. Kada je stigao kući, starešina nije mogao da utone u svoj plišani krevet i zaključi da je sa njegovom dušom sve u redu. Duboko izražavanje duše koje se vidi iz njegove tuge, nije bilo znak Božije naklonosti. Pošto smo okruženi hladnim kamenim srcima, skloni smo da zaključimo da je spasen svako ko je duboko dirnut istinom do svog emocionalnog izraza. Ali nije tako. Starešina je bio pokrenut, ali ne i promenjen. Odgovarajući osnov za sigurnost o tome da je čovek prihvaćen od Boga, bila bi unutrašnja radost u evanđelju, i unutrašnje odobravanje koje je dovelo do spoljašnjeg preobraženja. Ovaj mladić je imao odbojnost prema uslovima za dobijanje života, iako se intelektualno slagao sa njihovom mudrošću i pravednošću.
Danas je malo onih koji razumeju biblijsko učenje o sigurnosti spasenja. Malo ko shvata sumnje onih koji se izjašnjavaju kao hrišćani i koji se pitaju da li su uopšte nanovo rođeni. Oni ne sumnjaju u to da će Bog održati svoja obećanja, ali se pitaju da li su oni sami ispravno ispunili uslove da budu i naslednici tih obećanja. Nema sumnje da će Bog dati večni život svima koji se pokaju i poveruju. Ali su dovoljno pronicljivi da znaju da prolazak između redova u pročelje zajednice i mrmljanje usmene molitve ne predstavlja veru. Učenje katihizisa je pokrenulo valjana pitanja u vezi sa njihovim ličnim iskustvom blagodati koja se ne mogu ignorisati. Oni postavljaju opravdano pitanje: „Da li smo mi sami poverovali i pokajali se? Da li smo mi primaoci Božije blagodati?“
Pošto je ljudsko srce „prevarno više svega“ (Jer. 17:9), pitanje je vredno pažnje.
Pošto čitamo o samoobmanutim licemerima kao što je to Juda bio, pitanje je neophodno.
„Šta treba da uradim da bih se spasao?“ je sasvim drugačije od pitanja: „Kako mogu da znam da mi se to desilo?“ Sa sigurnošću možeš odgovoriti na prvo pitanje. Međutim, samo Duh može sa sigurnošću da odgovori na to drugo pitanje.
Koliko je duša dovedeno do uzaludnog pouzdanja u evangelizacionu formulu koju su ljudi izmislili? Koliko njih je sa spokojnošću poslato kući sa evangelizacionih službi, koji su trebali da odu ožalošćeni i uznemireni kao ovaj starešina? Koliko je nespasene dece primilo sigurnost spasenja od učitelja na biblijskim časovima, tako da su prestala da traže Božije spasenje? Kada je bogati starešina otišao kući još uvek predan grehu, postojala je bar griža savesti koja je učinila da se oseća neprijatno zbog svoje nepokornosti. Možda bi nekog drugog dana uzverovao u Hrista. Ali užasan lažni mir današnje prodajne evangelizacije će iskoreniti presvedočenje, pre nego što bude moglo da izvrši svoje delo koje je Bog nameravao. On će ugušiti svaku potragu za Bogom preuranjenom sigurnošću proizvedenom od ljudi.
Kada je Avraam pokušao da ubrza dolazak svoga naslednika, on je učinio da se Ismailo rodi, za koga piše da je bio „čovek kao divlji magarac“ (1. Moj. 16:12). Avraam je upotrebio telesni postupak i obezbedio telesno potomstvo. Kao što nas Bog tako jasno podseća: „Deca po telesnom poreklu nisu Božija deca“ (Rim. 9:8, NSP). Koliko god da je Avraam govorio Ismailu da je voljeni sin, Bog ga je odbacio. Evangelizacija u današnje vreme puni crkvu „Ismailima“. Zbog telesne žurbe, evangelizatori stvaraju „obraćenike“ koje nazivaju sinovima. Ali oni neće pripadati Bogu. On traži one koji će biti kao Isaak. Kada se deca rađaju na način koji je Bog odredio, onda će ih sam Bog uveriti da su naslednici njegovog obećanja.
Isusov primer kao evangelizatora osuđuje današnju praksu i učenje. Razgovor je naglo prekinut sa telesnim detetom, ali koje nije bilo obmanuto. Starešina je otišao potišten i ožalošćen.
SADRŽAJ
6
Propovedanje koje se oslanja na Boga
„I pogledavši Isus naokolo reče svojim učenicima: kako će imućni ljudi teško ući u carstvo Božije. A učenici se zapanjiše na njegove reči. No Isus opet prozbori i reče im: deco, kako je teško onima koji se uzdaju u imanje ući u carstvo Božije. Lakše je kamili da prođe kroz iglene uši nego bogatome da uđe u carstvo Božije. A oni se još više uplašiše govoreći jedan drugome: pa ko može da bude spasen? Isus pogleda na njih i reče: ljudima je to nemogućno, ali Bogu nije; jer Bogu je sve mogućno.“ (Marko 10:23-27)
Iako je „pritrčao“, pohlepni mladić ipak „ode tužan.“ Izgledi sa najvećom nadom često razočaraju one među nama koji mogu samo da „gledaju na spoljašnji izgled“. Iako evangelizatori često vide samo prve znake interesovanja za evanđelje, pastiri koji ne idu dalje sa ispitivanjem, za nekoliko dana posmatraju tužnu scenu tih zainteresovanih koji odlaze. Naš Gospod je iskoristio ovaj slučaj da pouči učenike koji su često doživeli slično „razočaranje“.
„Kako je teško onima koji se uzdaju u imanje ući u carstvo Božije!“ Hristos je isto tako lako mogao da kaže, „Kako je teško onima koji se gneve ući u carstvo Božije“; ili „Lakše je kamili da prođe kroz iglene uši, nego preljubniku ući u carstvo Božije“; ili „Kako je teško neposlušnoj deci ući u carstvo.“ Isus je jednostavno koristio ovog konkretnog grešnika kao ilustraciju za opštu istinu.
Naša reakcija bi mogla da bude slična odgovoru učenika: „A učenici se još više začudiše“ (Marko 10:26, SSP). Sasvim je nemoguće da velika životinja prođe kroz iglene uši. Moramo ponoviti zaprepašćenje učenika: „Pa ko može da bude spasen?“ Ovu lekciju je teško prihvatiti. Ona gasi vatru ljudske nade. Čini se da su kapije života zalupljene pred gomilom ljudskog roda. Isusov odgovor unapred isključuje svaku sugestiju da je koristio slikoviti način izražavanja ili hiperbolu da bi rekao: „Teško je čoveku ući u carstvo Božije.“ Isus se složio sa svojim učenicima. Njihov ton je pokazao da misle kako je nemoguće da se ljudi spasu. Isus je klimnuo glavom. „U pravu ste! Niste pogrešno razumeli moju ilustraciju“, govorio je Gospod. „Ljudima je to nemogućno!“
Ali da li su evanđeoski hrišćani obeshrabreni ili uplašeni zaprepašćujućom izjavom našeg Učitelja o evangelizaciji? Naprotiv! Oni predlažu četiri jednostavna koraka da bi se dospelo do neba. Jednostavno kao azbuka. Samo prihvati, veruj i ispovedi. Molitva u tri rečenice i bićeš siguran za večnost. Sama Hristova izjava bi trebalo da zaustavi odlazak ka jednostavnosti i sažetosti u evangelizaciji.
Gospod je rekao starešini šta treba da uradi da bi imao večni život. Bio je obavešten da može ući u Božije carstvo pokajanjem i verom. Sada je Isus otvoreno govorio svojim učenicima da je zahtevao nemoguće! Za bogatog mladića bilo je nemoguće da sve proda i sledi Isusa. Starešina je bio satanin rob. Njegov um je bio pokvaren, njegove emocije izopačene, njegova volja zarobljena. Nije mogao da posluša evanđeoske zapovesti – da se pokaje i veruje. Sam sklop njegove prirode suprotstavljao se takvom delovanju.
Jeremija je rečito utvrdio nemogućnost da se ljudi okrenu od greha da bi sledili Gospoda. „Može li Etiopljanin promeniti kožu svoju ili ris šare svoje? Možete li vi činiti dobro naučivši se činiti zlo?“ (Jer. 13:23). Odgovori na ova retorička pitanja su jasni. Ljudi crne puti ne mogu da budu beli. Ris ne može da odbaci svoje pege po sopstvenom nahođenju. Prorok dalje kaže: „Možete li vi činiti dobro naučivši se činiti zlo?“
Starešini je zapoveđeno da se pokaje, ali on je bio bez urođene sposobnosti da se pokaje. Nije bilo čistog, pa čak ni neutralnog elementa njegovog karaktera koji bi se pozitivno odazvao na ovaj Hristov poziv. Kao i ostalo čovečanstvo, „sve misli srca njegovog (su) svagda samo zle“ (1. Moj. 6:5). U njemu nije bilo iskre dobrote koja bi uticala na njegovu volju da prihvati Hristov poziv. Bio je mrtav „zbog svojih prestupa i grehova“ (Ef. 2:1). Ne poluživ, ili opasno bolestan, već mrtav.
Štaviše i dok je Isus iskreno i saosećajno rekao: „Dođi i sledi me“ (NSP), on je vrlo dobro znao kada je rekao „niko ne može da dođe k meni, ako ga ne privuče Otac koji me je poslao“ (Jovan 6:44). Ovaj grešnik uopšte nije bio u stanju da napravi nijedan iskorak vere, i shvati da mora nanovo da se da bi ušao u Božije carstvo. Niti pak da bi njegova volja ikada mogla da izabre novo rođenje. Svi koji su ikada poverovali u Isusa nisu rođeni „od muževljeve volje — nego od Boga“ (Jovan 1:13). Ovaj beznadežno pohlepni starešina nije mogao da bude izuzetak. „Ljudima je to nemoguće.“
Današnje evangeliziranje je razvijeno uz pretpostavku da je Bog već učinio sve što je mogao da spase čoveka. Obično se zamišlja kako on stoji skrštenih ruku posmatrajući šta će grešnici odlučiti da učine sa njegovim Sinom i Njegovim spasenjem. Bog se tretira kao da njegov Duh nije na svetu da bi osudio greh, otkrio Hrista i duhovno preporodio grešnike. Zbog toga grešnici moraju da koriste silu svoje prirodne volje. Može se koristiti svako ubedljivo prodajno umeće sračunato da oslobodi pritajenu silu ljudske volje.
Nema sumnje da je primanje Isusa Hrista čin ljudske volje. Ali kako će ta volja doći do vere u Spasitelja? Svaki čovek je rođen sa odbojnošću prema istini, mržnjom prema Bogu i ljubavlju prema nezavisnosti od Njegovog zakona. Volja, delujući u skladu sa razumom i emocijama, sigurno će odbiti Božiju istinu, odbaciti pomirenje sa Tvorcem i ismejavati potčinjavanje Njegovim zapovestima. Kako će volja odabrati za sebe sasvim novi pravac? Kako ovaj mladić može sve da proda i poslušno sledi Hrista? Celo njegovo biće glasno će tužiti protiv takve odluke. Današnje evangeliziranje slepo nastavlja da pretpostavlja da ljudi imaju urođenu sposobnost da se pokaju i veruju. „Ljudima je to nemoguće.“
„Pa ko može da bude spasen?“ još uvek je umesno pitanje. Ali Isus daje jasan, i pozitivan odgovor na to: „Bogu je sve moguće“. Iako niko u sebi ne može da nađe potrebnu odlučnost i sposobnost da se pokaje i veruje, Bog može toliko promeniti srce grešnika da će ovaj sve prodati i slediti Hrista. Volja starešine nije mogla da ga odvuče u carstvo. Niti su to mogle njegova inteligencija i emocije. Ali Bog je mogao da mu dâ novo srce. „I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas“ (Jezek. 36:26), bilo je Božije obećanje. Samo kada je Bog izvršio delo ponovnog stvaranja njegovog karaktera, ovaj mladić je mogao da se pokaje i poveruje u Hrista.
Vera je čin srca oživljenog suverenom Božijom silom.
„Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, — Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali. Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio — da u njima živimo. “ (Ef. 2:8-10)
Kad bi Bog stvorio novi duh u bogatašu, on bi tada mogao da sledi Hrista. Iako je sledbeništvo bila njegova odgovornost, on se nikada ne bi odlučio da to učini ukoliko mu Gospod ne dâ novu sklonost, odnosno ako Bog u svojoj milosti ne da mladiću novo srce. Vera je ishod duhovnog preporođenja Božijim Duhom.
Pokajanje je takođe delo čoveka koji je dobio dar života. S obzirom da je ovo istina, za samo pokajanje se može reći da je Božiji dar. „Njega je Bog svojom desnicom uzvisio kao poglavara i spasitelja, da dodeli Izrailju pokajanje i oproštaj grehova“ (Dela 5:31). Ovaj starešina bi dobio oproštenje grehova samo kad bi se pokajao. Da bi se grešnik pokajao, suvereni Gospod mora da ukloni kameno srce i zameni ga srcem od mesa.
Mladić je upitao: „Šta da učinim?“ Isus mu je jasno rekao da sve proda i da ga sledi. Kada je dobio odgovor, video je da ne može da ispuni uslove za dobijanje večnog života. Nije da ga je Isus sprečio da se povinuje! Gospod ga je podstakao da to učini. Nije da je neka druga sila van njega omela njegovo pokajanje i verovanje! Ali njegovo zlo srce je to onemogućilo. Zatražiti od slona da leti, isto je kao što i zatražiti od pohlepnog čoveka da „proda sve što ima i da siromasima“. To je kao da pozoveš izgladnelog lava da poštedi nežnu jagnjad stada koje mu je na raspolaganju i radije jede spanać. „A on se ražalosti na ovu reč.“ On to jednostavno nije mogao da učini.
Isus se okrenuo prema svojim učenicima i rekao: „Eto tako. Upravo se o tome radi. Nemoguće mu je da to učini. Ali Bogu nije nemoguće; Bogu je sve moguće.“ Bog svake sile može da preobrazi osnovnu prirodu svojih stvorenja. Napravio ih je kao što grnčar oblikuje vazu. On jedini može da ih iznova stvori po obličju svoga Sina. On mora tako da ih promeni da će se oni pokajati i uzverovati. „Nemoj da se čudiš što ti rekoh: treba da se rodite odozgo“ (Jovan 3:7). Ovo u potpunosti gura grešnike ka Božijoj sili i blagodati. Oni moraju da traže Gospoda za spasenje. Njihova jedina nada je da prizovu Boga da učini za njih ono što oni sami ne mogu da učine za sebe.
Primene pouka našeg Spasitelja su mnoge. Govorio je mrtvom čoveku da diše i hoda. Ovaj starešina je bio mrtav u prestupima i gresima. Ipak, Isus mu je zapovedio da „izađe“ iz groba pohlepe. U njegovim udovima nije bilo moralnog života, ali je Hristos insistirao na tome da grešnik ostavi svoje bogatstvo da bi služio Mesiji. Današnje propovedanje evanđelja mora da postavlja slične zahteve.
Iako je ispravno urazumevati ljude, ubeđivati ih, moliti ih, ipak neće biti odziva ukoliko Bog u svojoj milosti ne proprati silom reči koje govorimo. Naše objavljivanje evanđelja mora biti zasnovano na zavisnosti od Gospoda. Naša nada u rezultate mora biti u Njemu, a ne u čovekovoj volji ili bilo kojoj drugoj sposobnosti našeg slušaoca. Ali Bogu je ugodno da vaskrsava mrtve grešnike kroz ludost propovedanja evanđelja.
Neki prigovaraju da će takvo gledište potisnuti evangelizaciju. To nije potisnulo našeg Gospoda. Ali zašto propovedati mrtvima? Kada je Isus stao kod Lazarevog groba i povikao: „Lazare, iziđi napolje“ (Jovan 11:43), možda ste i vi izneli sličan prigovor. Zašto govoriti mrtvima? Kako je beživotni leš mogao da posluša ovu zapovest? Da li biste izmislili učenje da je ceo Lazar umro osim njegove volje? Pa da, što da ne! On je bio zaista mrtav, samo što volja nikada ne umire. Dakle, kada Isus kaže: „Iziđi napolje“, Lazareva volja može poslušati. Hajde naučimo tajnu ubeđivanja volje mrtvih ljudi pa će se i medicinska nauka diviti našoj moći kako vaskrsavamo mrtve.
Kakav apsurd sugerisati da je Lazareva slobodna volja odlučila da se pokori Hristu i da je na taj način mrtav čovek oživeo! Kada je izišao iz groba u pokojničkim zavojima, Lazar je zaista pokazao svoju volju poslušavši Isusov glas. Ali to se moglo učiniti samo ako je Bog oživeo celog čoveka (uši da čuju, um da razume i volju da posluša poziv). Bog mu je dao novi život! Njegov odziv Isusu je bio rezultat i dokaz Božijeg suverenog čina vaskrsenja.
Kada je Isus razgovarao sa bogatim starešinom, on je razgovarao sa mrtvim čovekom čija je volja mrtva kao i njegov intelekt i osećanja – mrtav prema Bogu i živ prema grehu. Isus mu je zapovedio da „iziđe“. Samo pošto ga Bog vaskrsne iz mrtvih on će se odazvati. „Oživeo je Hristom i nas koji smo bili mrtvi u svojim prestupima“ (Ef. 2:5). Ovo je jezik vaskrsenja. Sa starešinom je to bilo nemoguće, ali ne i sa našim natprirodnim Bogom.
Mi smo pozvani da propovedamo mrtvim kostima (Jezek. 37). Kao i Jezekilj u prošlosti, stavljeni smo u dolinu ovog sveta koja je ispunjena sasušenim kostima mrtvih grešnika. I rečeno nam je: „Prorokuj za te kosti“ (Jezek. 37:4). Božiji je cilj da oživi mrtve grešnike posredstvom našeg propovedanja. Kosti su „veoma suve“. Na njima nema čak ni žile slobodne volje. Ali kada Bog dahne na njih, one će oživeti i postati „vojska vrlo velika“ koja sledi Jagnje – na hvalu slave njegove silne blagodati.
Ova svest će našu primarnu pažnju usmeriti na poniznu molitvu da nas prati Božija spasonosna sila. Naše pouzdanje neće počivati na organizacionom jedinstvu ili psihološkim metodama. Sagledavši očajničko stanje kostiju i beznadežnost svih veština i ljudskih planova, bićemo primorani da pažljivo i jasno prorokujemo upravo ono što nam se kaže. Pošto grešnici uvide svoje beznadežno stanje, biće prinuđeni da se prepuste Gospodu, umesto da počivaju na nekakvom svom ličnom činu. Nijedan kongres neće učiniti da se na kosti navuče meso. Nikakvo spajanje misijskih društava neće podići vojsku. Nikakva četiri jednostavna koraka u rukama superorganizovanih prodavaca neće učiniti da grešnici ožive.
Pavlov savet mladom propovedniku Timoteju naučiće nas da je jedina nada za propovednika ili za grešnika u Bogu. I to jedna veličanstvena nada: „Jer služitelj Gospodnji ne treba da se upušta u takve borbe, nego treba da bude blag prema svima, kadar poučiti, voljan zlo podnositi, da u krotkosti vaspitava one koji se protive, ne bi li im kako Bog dao pokajanje na poznanje istine, i da se osveste od zamke đavola, koji ih je žive zarobio da čine njegovu volju“ (2. Tim. 2:24-26).
Propovednici su ograđeni samo jedinom nadom u uspeh – da „Bog da pokajanje“ njihovim slušaocima. Govorništvo neće ubediti buntovnike. Mudri načini neće preusmeriti korake bogatih, mladih grešnika. Pažljiva priprema i energično iznošenje precizne teologije ne mogu ništa sami po sebi. Ali ako „ne bi li im kako Bog dao“ prati biblijske pouke i sredstva, mrtvi će vaskrsnuti.
Grešnici imaju samo jednu nadu da se oslobode đavolovih gvozdenih okova. Samo onda ako im Bog bude „dao pokajanje.“ Daleko od toga da im to gasi svaku nadu. To im pruža izuzetno veliku nadu. „Ako im Bog bude dao“ je beskrajno svetlija nada nego „ako čovek uzme“ spasenje. Imajući pred sobom „ako im Bog bude dao“, grešnik može da zavapi Bogu za njegovu svemoćnu milost da ga spase kao bespomoćnog grešnika.
Da li će to što je čovek ograničen na silu Božije volje ugušiti objavljivanje evanđelja? Neće! Nego će podstaći najpotrebniju aktivnost ovog časa – još više molitve! To će poslati propovednike s punim uverenjem da će Bog koji još uvek vaskrsava mrtve biti sa njima. To će baciti grešnike na kolena da preklinju Boga da im podari spasenje.
SADRŽAJ
Zaključak
Razlike između većeg dela današnjeg propovedanja i Isusovog propovedanja nisu male; one su ogromne. Glavne greške nisu u naglašavanju ili pristupu, već u srži evanđeoske poruke. Da postoji nedostatak u jednoj od oblasti pomenutih na ovim stranicama, to bi bilo ozbiljno. Ali zanemariti sve – Božija svojstva, sveti Božiji zakon, pokajanje, poziv na pokoravanje Hristu na prestolu, kao i izvrtanje istine o sigurnosti spasenja – najsmrtonosnija je greška. Nema važnijih istina od ovih u Svetom pismu.
Mogla bi da vas uhvati sumnjičavost. Može li toliki broj evanđeoskih hrišćana toliko da pogreši? Može li biti istina da hrišćanski narod obmanjuje ljudske duše u pogledu spasenja? Da li je zaista sve tako loše? Pogledajte evangelizacione misije sa svim njihovim folk rok i drugim trikovima. Razmotrite učenja biblijskih škola, evanđeosku literaturu, taktiku organizacija koje rade sa mladima. Ispitajte ih u svetlu Isusovog propovedanja i moraćete da se složite – crkva je daleko od novozavetne poruke. Ali ne zaboravite da preispitate i svoje propovedanje i učenje.
Nisu svi u zabludi, ali velika većina jeste. Nisu svi izopačili Evanđelje u istoj meri, ali mnogi su strašno daleko od istine. Nisu obmanuti svi oni koji „donose odluku“, ali veliki broj jeste. Iznad svega, malo ko brine da povrati evanđeosku poruku. Većina pretpostavlja da ih evanđeoska tradicija oličava. Veliko mnoštvo nikada pažljivo ne odmerava svoje navike u svetlu Svetog pisma.
Sigurno je da mnogi evanđeoski hrišćani koji praktikuju pomenute izopačenosti iskreno nastoje da služe Hristu. Mnogi imaju iskustvo koje prevazilazi njihovo shvatanje. I ove greške u njihovom umu ne negiraju druge osnovne istine Božije reči. Ali iskrenost i istinsko obraćenje nisu jedine kvalifikacije neophodne za rad jednog evangelizatora. Sposobnost da se prenese biblijsko evanđelje je od suštinskog značaja.
Pošto se evanđeoski hrišćani iskreno pitaju zašto Bog svojom silom nije prisustvovao njihovim zamašnim projektima, vreme je da se preispita sadržaj najpopularnijeg propovedanja evanđelja. Moramo zaroniti ispod površnih izveštaja o metodama i jedinstvu da bismo usmerili pažnju na osnovno pitanje – učenje koje neguju naše evangelizacije i misije. Sigurno je da nijedno pitanje ne može da zameni neophodnost propovedanja istine koju je Hristos predao svojim učenicima!
Dakle, najviše od svega potrebno je da se ukloni užasne tendencije da se na evanđelje gleda samo kao na nekoliko činjenica. Pravo objavljivanje evanđelja propoveda svu Božiju volju sa objašnjenjem i primenom na grešnike. Setite se Gospodnjeg ophođenja sa mladim starešinom. Nemojte da prodate ovu istinu zbog jedinstva ili bilo čega drugog. Evanđelje našeg Isusa Hrista je biser dostojan da se kupi po cenu svega ostalog. Uzdignite se iznad mlitave evanđeoske tradicije i usrdno se „borite za veru koja je jednom zauvek predana svetima“ (Juda 3).
Soli Deo Gloria.
SADRŽAJ
Odabrana bibliografija za dalje proučavanje
Evangelizacija
The Christian’s Great Interest, William Guthrie
A Sure Guide to Heaven, Joseph Alleine
The Invitation System, Iain H. Murray
Božija svojstva
Evangelism and the Sovereignty of God, James I. Packer
The Attributes of God, Arthur W. Pink
Duhovno preporođenje, pokajanje i vera
Redemption Accomplished and Applied, John Murray
Sigurnost spasenja
Heaven on Earth, Thomas Brooks
Distinguishing Traits of True Christian Character, Gardiner Spring
The Religious Affections, Jonathan Edwards
Teologija koja podržava evangelizaciju
Introduction to John Owen’s Death of Death, James I. Packer
The Forgotten Spurgeon, Iain H. Murray
The Bondage of the Will, Martin Luther
Druge publikacije Volt Čantrija za the Trust su: Call the Sabbath a Delight; David: Man of Prayer, Man of War; Habakkuk: A Wrestler with God; Praises for the King of Kings; The High Calling of Motherhood; Signs of the Apostles; The Shadow of the Cross. Neki od ovih naslova dostupni su i na španskom jeziku.
NAZAD – [1]:
Da bi postao hrišćanin, grešnik mora da odluči da se okrene od greha i da se pouzda u Spasitelja. Pokajanje i vera su unutrašnja dela ljudske volje. Ali ovo se mora pažljivo razlikovati od spoljašnje procedure izlaženja napred, verbalnog ispovedanja greha i javnog traženja od Hrista da bude nečiji Spasitelj. U ovoj knjižici termin „odluka“ odnosiće se na formalne obrede povezane sa evangelizacionim službama; jer su se u evanđeoskom umu poistovetile sa „odlukama“, sa neosnovanom pretpostavkom da su oni koji učestvuju u spoljašnjim obredima odlučili u sebi da slede Hrista.
NAZAD – [2]:
Henry Scougal, The Life of God in the Soul of Man, Inter-Varsity Press, 1961, str. 31.
NAZAD – [3]:
Svi biblijski citati koji upućuju na Božiji zakon imaju u vidu samo njegov moralni zakon, koji je večan. Ceremonijalni i građanski zakoni se ne razmatraju.
NAZAD – [5]:
Pavlova upotreba ovog izraza u 1. Korinćanima 3 je veoma zloupotrebljena. On je mislio na bebe u Hristu (1. Kor. 3:1) koje su imale oblast telesnog ponašanja. On nikada nije sugerisao da su oni pravi hrišćani koji nisu uspeli da se poklone autoritetu i vladavini Isusa Hrista. Da se uopšte nisu potčinili Hristu kao Gospodu, očigledno ne bi bili ni bebe. „Ko je neposlušan Sinu neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu“ (Jovan 3:36).
NAZAD – [6]:
Skraćenica K.P. predstavlja dužnost koja je u vojsci SAD-a poznata kao „kuhinjska policija“ ili „kuhinjska patrola“.
NAZAD – [7]:
Slična izjava se nalazi u Londonskom ili Filadelfijskom veroispovedanju Baptista.
