Еванђеоски хришћани знају да у њиховим црквама и мисијама није баш све добро. Иза фасаде блиставих мисионарских извештаја и огромне статистике крије се дубока свест да црква има малу силу у евангелизацији. Док храбро покушавају да оставе утисак о радости и победи међу својим следбеницима, црквене вође осећају нелагодност и дубоко незадовољство због својих садашњих искуства и исхода својих напора.
Црква је активна у вези са питањима о евангелизацији и нади за пробуђењем. Никада није било више мисионара. Никада није било више евангелизационих конференција. Никада није било бише хришћана који уче како лично да евангелизирају. Никада није било тако огромних конференција да би се озбиљно испитали узроци и лек против хромости у служби еванђеља.
Године 1966, 165 мисионарских агенција и педесет пет школа састало се у Витону, Илиној (САД), на Конгресу о светској мисији цркве. Њихов задатак је био да се ухвате у коштац са препрекама које спречавају успех у евангелизационом налету у свету. Убрзо после тога, 1.300 људи из 100 нација састало се у Берлину. Они су се жарко надали да ће овај Конгрес о евангелизацији „запалити фитиљ за светску евангелизациону експлозију.“ Године 1965, велики број људи се састао у Сент Луису да истражује и подстакне евангелизацију. У будућности се очекују и друга оваква окупљања.
Па ипак, збуњеност се продубљује међу мисионарима и локалним црквама. После анализе, процене, молитве и надања, мисије нису оживљене и грешници се не обраћају Христу у великом броју. Још увек се постављају питања: „Шта није у реду са нашом евангелизацијом? Шта је потребно да би се свет задобио за Христа? Где је сила коју су поседовали Едвардс (Edwards) и Витфилд (Whitefield)?“
У овој искреној потрази за Божијом силом да се врати данашњем проповедању, еванђеоски хришћани су правили неке кључне грешке. Они који верују у Божију реч хватају се за иста површна решења која је усвојио либерализам. Релевантност, углед (било интелектуални или друштвени), а посебно јединство, постали су циљеви Божијег народа са надом да ће то оживети ослабљену цркву.
„Када би се само удружили сви људи који верују у Библију, свет ће седети и слушати“, сматра црква. Хајде да спојимо наше одборе за мисију да бисмо ујединили наша средства и наше особље. Хајде да се придружимо огромним евангелизационим пројектима. Ако се сваки еванђеоски хришћанин придружи некој познатој организацији, можемо имати већу свеобухватност евангелизације. Ово организационо јединство постаје циљ еванђеоских цркава.
Пошто су прихватили теорију да је јединство свеважно за светску евангелизацију, и црква и појединац морају снизити своју процену вредности истине. На великом конгресу евангелизације не бисмо могли инсистирати на истини Божије речи која би увредила било ког брата који је еванђеоски хришћанин. Стога морамо пронаћи нижи заједнички именитељ који имају сви наново рођени хришћани. Остатак Библије биће означен као „небитан“ за мисију. На крају крајева, јединство (међу хришћанима) је важније од доктринарне тачности.
Управо из тог разлога мисионарска друштва нису била вољна да пажљиво испитају суштински проблем у проповедању. Мисијски одбори оклевају да одговоре на питање: „Шта је еванђеље?“ Темељит oдговор би осудио оно што многи од њихових мисионара проповедају. То би уништило мисионарско друштво, које представља савез цркава које имају различите одговоре по том питању. Усвојити став једне цркве изгубило би подршку од пет других цркава. Читав систем изграђен на јединству и универзалности би се распао.
Ни локална црква можда неће бити превише конкретна по питању истине. То може утицати на њену складност са неком деноминацијом или удружењем. Пажљиво дефинисање еванђеља ће довести до сукоба са организацијама које раде са младима. То ће изазвати иритантне проблеме са мисијским одборима и непријатна неслагања са мисионарима који су годинама финансијски подржавани. То може да осуди цео програм Недељне школе. Поклањање превише пажње садржају еванђеља довешће до трвења са другим еванђеоским хришћанима. А јединство је кључ успеха.
Традиција у евангелизацији
Еванђеоски хришћани негују своје реформаторско наслеђе. Стојимо на линији са Лутером и другима који су сломили „кичму“ папском сујеверју. Библија, Божија света реч, наш је водич у свему. Не клањамо се никаквом људском ауторитету.
Таква тврдња произлази из исправног духа највише оданости Богу. Ипак, поклич „Sola Scriptura“ („Само Писмо“) је чешће показатељ добре намере него што је и чињеница. Еванђеоско крило протестантске цркве је прожето учењем и праксама које немају никакво библијско утемељење. Многа учења и навике које се дотичу еванђеља су исто толико производи људског изума и традиције, као што су биле Тецелове (Tetzel) опроштајнице, а одређене доктрине у нашој средини су поприлично опасне.
По централном питању о путу спасења, велики сегменти протенстантизма заокупљени су неотрадиционализмом. Наследили смо систем евангелизационог проповедања које није библијско. Нити је ова традиција веома древна. Наша порука и начин проповедања еванђеља не воде порекло од реформатора и њихових вероисповедања. То су новотарије новијег датума. Што је још горе, то не води порекло од Светог писма. Они су јасно произишли из површне егзегезе и немарног мешања разума двадесетог века са Божијим откривењем.
Резултат из свега тога је опасна мешавина – управо она врста мешавине коју Сатана користи да обмане грешнике. Који култ није научио да користи стихове из Библије и полуистине да би утврдио своје лажи? То је била ђавоља стратегија од почетка (1. Мој. 3:5). Промовишући друго еванђеље нашем нараштају, Сатана је ангажовао многе искрене људе да проповедају Христа свргнутог са престола. Спаситељева слава је скривена чак и од његових слугу јер проповедници неће помно да посвећују пажњу само еванђељу Божије речи.
Плодови данашње евангелизације често су жалосни примери хришћанства. Они исповедају веру, а затим настављају да живе као свет. „Одлуке за Христа“ значе веома мало. Нема много оних који су „донели одлуку“ да испољавају Божију милост преображеним животом. Када је узбуђење од последње евангелизације спласнуло, када хор више не пева песме које изазивају усхићење, када се више не окупља велико мноштво људи, када се емотивна нада у „позив“ евангелизатора пресели у други град, шта имамо што је стварно и трај-но? Када је посећена свака кућа у селу где смо мисијски активни, шта је урађено? Искрена душа одговара: „Врло мало.“ Било је велике буке и драматичног узбуђења, али Бог није сишао са својом страшном силом и милошћу која обраћа човека.
Све ово је повезано са употребом поруке у евангелизацији која је небиблијска. Истина неопходна за живот скривена је у димној завеси људских изума. На плитком тлу људске логике, велики број је наведен да претпостави да има право на вечни живот и да им је дата сигурност која им не припада. Еванђеоски хришћани повећавају редове оних који су обманути изопаченим еванђељем. Многи који су „доносили одлуке“ у данашњим црквама и којима је при саветовању речено да су им греси опроштени, биће изненађени као Тецелове муштерије када чују: „Никада вас нисам упознао; одлазите од мене!“ (Матеј 7:23).
Многи од вас који читате ове странице наследили сте праксе и учења за које сте претпостављали да представљају прави начин евангелизације. Никада нисте видели живу цркву која активно евангелизира на било који други начин, тако да то никада нисте доводили у питање. Знам да постоје неки који тврде да поседују јасну теологију евангелизације, а који не чине ништа да задобију грешнике за Христа. С једне стране, одсуство еванђеоске ревности је ужасна невоља. Али постоји и опасност од ревности која није у складу са знањем. Да можда не обмањујете душе и погрешно усмеравате труд других хришћана? Да ли сте пажљиво преиспитали своју поруку и своје методе у светлу Божије речи?
Пастири, ово није неумесно питање. Зар се нисте запитали о оним „обраћеницима“ који су телесни као што су то одувек били? Шта је са онима који су се „одлучили да следе Христа“ а не можете рећи за шта су се одлучили? Они нису побожни као Спаситељ кога исповедају, нити су ревносни за оно што се Њега тиче. Они не проучавају Божију реч и немају ништа против ако су одсутни када се она проповеда. Сходно томе, знате да они не дају никакве доказе о правом обраћењу. Да ли сте узели у обзир могућност да они уопште нису евангелизирани? Да ли су их проповедање и методе довели до утехе независно од Христа?
Уколико наше цркве не преиспитају пут спасења искреним трагањем за Божијом речи, еванђеоски протестантизам ће бити угушен у мочвари људске традиције, као што је то од давнина био Рим. Већ су многи њени чланови нажалост оковани исто тако као и неуки папини поданици. Не сме се тежити за јединством на штету еванђеља.
Многи случајеви из прошлости о личној евангелизацији нашег Господа и многе апостолске проповеди добро би послужиле за дефинисање еванђеља. Исусов разговор са богатим младим старешином изабран је зато што је то живописан пример елемената битних за проповедање еванђеља који се налазе посвуда у Новом завету. Речи из Марка 10:17-27 стоје у оштрој супротности са преовлађујућом доктрином еванђеоских хришћана у данашње време. Разлика између данашњег еванђеља и Исусовог еванђеља није у „ситним“ детаљима, већ у сржи ствари. Промене у данашње време су довољно озбиљне да ожалосте Духа и дају празне мреже. Они су довољно опасни да заведу душе за вечност.
Неки ће се одмах повући иза згодног штита релативизма. Изговор „То је само питање наглашавања“ биће употребљен да се избегне озбиљно самоиспитивање у светлу Божије речи. Али контрасти између Христовог еванђеља и данас популарног „еванђеља“ који су уследили су кључни, а не периферни. У овим противречним порукама могу да се нађу разлике између живота и смрти за неку душу, између живахности и бесплодности за цркву.
Ниједан искрени хришћанин не намерава да обмане грешнике. Из љубави према душама, прави еванђеоски хришћани у свом сведочењу увек износе неке дубоке истине. Ипак, несвесним изостављањем битних састојака еванђеља, многи не успевају да пренесу чак ни онај део Божије речи који желе да пренесу. Када се полуистина представи као цела истина, она постаје неистина.
Иако одговори могу бити болни, морате се запитати да ли ваша црква, ваши мисионари, ваши евангелизатори, учитељи Недељне школе и ви сами проповедате еванђеље нашег Господа. Иако одговор може донети нелагодност, сукоб, неразумевање и губитак пријатеља, не смете обесчастити Бога занемаривањем његове истине. Ако нисте вољни да заузмете чврст став о садржају еванђеља, онда немојте више да говорите о ревности, жртви и активности. Ако нисте вољни да инсистирате да „прича коју треба испричати народима“ буде управо Исусова прича, зашто уопште настављати са „евангелизацијом“ и „мисијама“?
Потом пажљиво погледајте Главног Евангелизатора свих нараштаја. Слушајте Његову поруку, посматрајте Његове мотиве и запазите Његове методе. Затим размислите о својој сопственој служби. У младићу из 30. године н.е. видећете лица младића из 1970. Да бисте их досегли за Христа, морате говорити оно што је наш Господ говорио. Да бисте угодили Богу, морате се трудити онако како се трудио наш Господ. Одбаците окове еванђеоских традиција! Одбијте да платите за спољашње јединство новчићима фундаменталне истине. Научите да следите Христа из Писма у евангелизацији. Ухватите се за право еванђеље и одбаците вештачко еванђеље.
