Три човека су ми били од велике помоћи приликом састављања ове књиге. Желео бих да им захвалим на љубазном раду и саветима. То су:
Један столар, који је био мој духовни отац и главни учитељ у вери;
Један трговац, који је верно учествовао у вођству наше локалне цркве током моје кратке службе;
Један Арапин, чија је љубав према Христу и духовно заједништво неизмерно увећало радост мог боравка са њим.
САДРЖАЈ
УВОД
Шта није у реду са данашњим евангелизирањем?
Истина и јединство
Еванђеоски хришћани знају да у њиховим црквама и мисијама није баш све добро. Иза фасаде блиставих мисионарских извештаја и огромне статистике крије се дубока свест да црква има малу силу у евангелизацији. Док храбро покушавају да оставе утисак о радости и победи међу својим следбеницима, црквене вође осећају нелагодност и дубоко незадовољство због својих садашњих искуства и исхода својих напора.
Црква је активна у вези са питањима о евангелизацији и нади за пробуђењем. Никада није било више мисионара. Никада није било више евангелизационих конференција. Никада није било бише хришћана који уче како лично да евангелизирају. Никада није било тако огромних конференција да би се озбиљно испитали узроци и лек против хромости у служби еванђеља.
Године 1966, 165 мисионарских агенција и педесет пет школа састало се у Витону, Илиној (САД), на Конгресу о светској мисији цркве. Њихов задатак је био да се ухвате у коштац са препрекама које спречавају успех у евангелизационом налету у свету. Убрзо после тога, 1.300 људи из 100 нација састало се у Берлину. Они су се жарко надали да ће овај Конгрес о евангелизацији „запалити фитиљ за светску евангелизациону експлозију.“ Године 1965, велики број људи се састао у Сент Луису да истражује и подстакне евангелизацију. У будућности се очекују и друга оваква окупљања.
Па ипак, збуњеност се продубљује међу мисионарима и локалним црквама. После анализе, процене, молитве и надања, мисије нису оживљене и грешници се не обраћају Христу у великом броју. Још увек се постављају питања: „Шта није у реду са нашом евангелизацијом? Шта је потребно да би се свет задобио за Христа? Где је сила коју су поседовали Едвардс (Edwards) и Витфилд (Whitefield)?“
У овој искреној потрази за Божијом силом да се врати данашњем проповедању, еванђеоски хришћани су правили неке кључне грешке. Они који верују у Божију реч хватају се за иста површна решења која је усвојио либерализам. Релевантност, углед (било интелектуални или друштвени), а посебно јединство, постали су циљеви Божијег народа са надом да ће то оживети ослабљену цркву.
„Када би се само удружили сви људи који верују у Библију, свет ће седети и слушати“, сматра црква. Хајде да спојимо наше одборе за мисију да бисмо ујединили наша средства и наше особље. Хајде да се придружимо огромним евангелизационим пројектима. Ако се сваки еванђеоски хришћанин придружи некој познатој организацији, можемо имати већу свеобухватност евангелизације. Ово организационо јединство постаје циљ еванђеоских цркава.
Пошто су прихватили теорију да је јединство свеважно за светску евангелизацију, и црква и појединац морају снизити своју процену вредности истине. На великом конгресу евангелизације не бисмо могли инсистирати на истини Божије речи која би увредила било ког брата који је еванђеоски хришћанин. Стога морамо пронаћи нижи заједнички именитељ који имају сви наново рођени хришћани. Остатак Библије биће означен као „небитан“ за мисију. На крају крајева, јединство (међу хришћанима) је важније од доктринарне тачности.
Управо из тог разлога мисионарска друштва нису била вољна да пажљиво испитају суштински проблем у проповедању. Мисијски одбори оклевају да одговоре на питање: „Шта је еванђеље?“ Темељит oдговор би осудио оно што многи од њихових мисионара проповедају. То би уништило мисионарско друштво, које представља савез цркава које имају различите одговоре по том питању. Усвојити став једне цркве изгубило би подршку од пет других цркава. Читав систем изграђен на јединству и универзалности би се распао.
Ни локална црква можда неће бити превише конкретна по питању истине. То може утицати на њену складност са неком деноминацијом или удружењем. Пажљиво дефинисање еванђеља ће довести до сукоба са организацијама које раде са младима. То ће изазвати иритантне проблеме са мисијским одборима и непријатна неслагања са мисионарима који су годинама финансијски подржавани. То може да осуди цео програм Недељне школе. Поклањање превише пажње садржају еванђеља довешће до трвења са другим еванђеоским хришћанима. А јединство је кључ успеха.
Традиција у евангелизацији
Еванђеоски хришћани негују своје реформаторско наслеђе. Стојимо на линији са Лутером и другима који су сломили „кичму“ папском сујеверју. Библија, Божија света реч, наш је водич у свему. Не клањамо се никаквом људском ауторитету.
Таква тврдња произлази из исправног духа највише оданости Богу. Ипак, поклич „Sola Scriptura“ („Само Писмо“) је чешће показатељ добре намере него што је и чињеница. Еванђеоско крило протестантске цркве је прожето учењем и праксама које немају никакво библијско утемељење. Многа учења и навике које се дотичу еванђеља су исто толико производи људског изума и традиције, као што су биле Тецелове (Tetzel) опроштајнице, а одређене доктрине у нашој средини су поприлично опасне.
По централном питању о путу спасења, велики сегменти протенстантизма заокупљени су неотрадиционализмом. Наследили смо систем евангелизационог проповедања које није библијско. Нити је ова традиција веома древна. Наша порука и начин проповедања еванђеља не воде порекло од реформатора и њихових вероисповедања. То су новотарије новијег датума. Што је још горе, то не води порекло од Светог писма. Они су јасно произишли из површне егзегезе и немарног мешања разума двадесетог века са Божијим откривењем.
Резултат из свега тога је опасна мешавина – управо она врста мешавине коју Сатана користи да обмане грешнике. Који култ није научио да користи стихове из Библије и полуистине да би утврдио своје лажи? То је била ђавоља стратегија од почетка (1. Мој. 3:5). Промовишући друго еванђеље нашем нараштају, Сатана је ангажовао многе искрене људе да проповедају Христа свргнутог са престола. Спаситељева слава је скривена чак и од његових слугу јер проповедници неће помно да посвећују пажњу само еванђељу Божије речи.
Плодови данашње евангелизације често су жалосни примери хришћанства. Они исповедају веру, а затим настављају да живе као свет. „Одлуке[1] за Христа“ значе веома мало. Нема много оних који су „донели одлуку“ да испољавају Божију милост преображеним животом. Када је узбуђење од последње евангелизације спласнуло, када хор више не пева песме које изазивају усхићење, када се више не окупља велико мноштво људи, када се емотивна нада у „позив“ евангелизатора пресели у други град, шта имамо што је стварно и трај-но? Када је посећена свака кућа у селу где смо мисијски активни, шта је урађено? Искрена душа одговара: „Врло мало.“ Било је велике буке и драматичног узбуђења, али Бог није сишао са својом страшном силом и милошћу која обраћа човека.
Све ово је повезано са употребом поруке у евангелизацији која је небиблијска. Истина неопходна за живот скривена је у димној завеси људских изума. На плитком тлу људске логике, велики број је наведен да претпостави да има право на вечни живот и да им је дата сигурност која им не припада. Еванђеоски хришћани повећавају редове оних који су обманути изопаченим еванђељем. Многи који су „доносили одлуке“ у данашњим црквама и којима је при саветовању речено да су им греси опроштени, биће изненађени као Тецелове муштерије када чују: „Никада вас нисам упознао; одлазите од мене!“ (Матеј 7:23).
Многи од вас који читате ове странице наследили сте праксе и учења за које сте претпостављали да представљају прави начин евангелизације. Никада нисте видели живу цркву која активно евангелизира на било који други начин, тако да то никада нисте доводили у питање. Знам да постоје неки који тврде да поседују јасну теологију евангелизације, а који не чине ништа да задобију грешнике за Христа. С једне стране, одсуство еванђеоске ревности је ужасна невоља. Али постоји и опасност од ревности која није у складу са знањем. Да можда не обмањујете душе и погрешно усмеравате труд других хришћана? Да ли сте пажљиво преиспитали своју поруку и своје методе у светлу Божије речи?
Пастири, ово није неумесно питање. Зар се нисте запитали о оним „обраћеницима“ који су телесни као што су то одувек били? Шта је са онима који су се „одлучили да следе Христа“ а не можете рећи за шта су се одлучили? Они нису побожни као Спаситељ кога исповедају, нити су ревносни за оно што се Њега тиче. Они не проучавају Божију реч и немају ништа против ако су одсутни када се она проповеда. Сходно томе, знате да они не дају никакве доказе о правом обраћењу. Да ли сте узели у обзир могућност да они уопште нису евангелизирани? Да ли су их проповедање и методе довели до утехе независно од Христа?
Уколико наше цркве не преиспитају пут спасења искреним трагањем за Божијом речи, еванђеоски протестантизам ће бити угушен у мочвари људске традиције, као што је то од давнина био Рим. Већ су многи њени чланови нажалост оковани исто тако као и неуки папини поданици. Не сме се тежити за јединством на штету еванђеља.
Многи случајеви из прошлости о личној евангелизацији нашег Господа и многе апостолске проповеди добро би послужиле за дефинисање еванђеља. Исусов разговор са богатим младим старешином изабран је зато што је то живописан пример елемената битних за проповедање еванђеља који се налазе посвуда у Новом завету. Речи из Марка 10:17-27 стоје у оштрој супротности са преовлађујућом доктрином еванђеоских хришћана у данашње време. Разлика између данашњег еванђеља и Исусовог еванђеља није у „ситним“ детаљима, већ у сржи ствари. Промене у данашње време су довољно озбиљне да ожалосте Духа и дају празне мреже. Они су довољно опасни да заведу душе за вечност.
Неки ће се одмах повући иза згодног штита релативизма. Изговор „То је само питање наглашавања“ биће употребљен да се избегне озбиљно самоиспитивање у светлу Божије речи. Али контрасти између Христовог еванђеља и данас популарног „еванђеља“ који су уследили су кључни, а не периферни. У овим противречним порукама могу да се нађу разлике између живота и смрти за неку душу, између живахности и бесплодности за цркву.
Ниједан искрени хришћанин не намерава да обмане грешнике. Из љубави према душама, прави еванђеоски хришћани у свом сведочењу увек износе неке дубоке истине. Ипак, несвесним изостављањем битних састојака еванђеља, многи не успевају да пренесу чак ни онај део Божије речи који желе да пренесу. Када се полуистина представи као цела истина, она постаје неистина.
Иако одговори могу бити болни, морате се запитати да ли ваша црква, ваши мисионари, ваши евангелизатори, учитељи Недељне школе и ви сами проповедате еванђеље нашег Господа. Иако одговор може донети нелагодност, сукоб, неразумевање и губитак пријатеља, не смете обесчастити Бога занемаривањем његове истине. Ако нисте вољни да заузмете чврст став о садржају еванђеља, онда немојте више да говорите о ревности, жртви и активности. Ако нисте вољни да инсистирате да „прича коју треба испричати народима“ буде управо Исусова прича, зашто уопште настављати са „евангелизацијом“ и „мисијама“?
Потом пажљиво погледајте Главног Евангелизатора свих нараштаја. Слушајте Његову поруку, посматрајте Његове мотиве и запазите Његове методе. Затим размислите о својој сопственој служби. У младићу из 30. године н.е. видећете лица младића из 1970. Да бисте их досегли за Христа, морате говорити оно што је наш Господ говорио. Да бисте угодили Богу, морате се трудити онако како се трудио наш Господ. Одбаците окове еванђеоских традиција! Одбијте да платите за спољашње јединство новчићима фундаменталне истине. Научите да следите Христа из Писма у евангелизацији. Ухватите се за право еванђеље и одбаците вештачко еванђеље.
САДРЖАЈ
1
Проповедање Божијег карактера
И када изиђе на пут притрча један човек, клекне пред њега и упита га: добри учитељу, шта да учиним да наследим живот вечни? А Исус му рече: што ме називаш добрим? Нико није добар — осим једнога Бога. (Марко 10:17-18)
Имовина богатог младог старешине
Поглед на младића који је дошао Исусу указује на то да је био особа вредна поштовања и поверења. Био је „бистар и културан“ младић. Поздравио је нашег Господа са великом љубазношћу: клекнуо је пред њега и назвао га: „добри учитељу“. Његово огромно интересовање за веру мора изазвати твоје поштовање. Он је „притрчао“ Христу у одушевљеној потрази за духовном помоћи. Био је толико нестрпљив да обезбеди „живот вечни“ да није могао да дочека разговор у четири ока. Идући путем није узимао у обзир пажњу јавности да се распита за добробит своје душе.
Даље, он је био човек који је морално поступао. Када је Исус почео да га подсећа на заповести, он је одговорио: „Све сам то држао од своје младости“ (Марко 10:20). Његов живот је био очигледно беспрекоран. Када је Исус рекао: „Не чини прељубе“, могао је искрено да каже да је био чедан. На заповест нашег Господа „Не кради“, могао је да каже како је био поштен у пословима које је обављао. Његово богатство није стечено преваром. Одувек је поштовао своје родитеље. Није био клеветник. Такав интегритет није био повремен или новостечен. Напротив, морал је био уткан у његове навике од „младости.“
Стих 22. нам говори да је тај млади човек „имао велико богатство“ (ССП). Био је успешан у свету. Лука 18:18 га назива „старешина“ – кнез са ауторитетом и утицајем. Матеј 19:20 каже да је био „младић“ због чега његова достигнућа још више изненађују. „Достојан кандидат за награду грађанина године“, могао би да помислиш. И свакако би волело да га имаш као „трофеј“ за Христа. Биће ти драго да га видиш како исповеда да је Исус његов Господ и како се прикључује вашој цркви. Зар не би било срамота да твоја сумња у некога тако успешног у свету, не би могао да оплемени Божије царство на земљи?
Каква би била твоја реакција на такву околност? Та ево једног изванредног момка који моли да сазна како може доспети у небо! Ово је сан сваког евангелизатора! Зар не би отворио своју Библију и поставио му битна питања? „Да ли верујеш да си грешан? Да ли верујеш да је Христос умро за грешнике? Хоћеш ли прихватити Исуса за свог личног Спаситеља? Изговори ову молитву за мном . . .“ Он би на свако питање одговарао потврдно са врло мало упутстава. Само му покажи познате стихове. Богаташ је био зрео за твој начин евангелизирања. Наше саветовање би за неколико тренутака извукло његову „одлуку“, а осим тога дало би му сигурност у вечни живот. Он би био додан на статистичку листу и његово обраћење би било објављено широм света. Таква славна личност би могла чак да заслужи и да се о њој нашироко пише у истакнутим еванђеоским часописима!
Зар ниси мало разочарани што видиш како Исус тако грубо поступа са том нежном душом? Како је наш Господ могао да употреби тако очигледно лошу тактику према овом грешнику? Почео је са прекором. Наставио је да говори о Десет заповести (па зар баш о њима!). Захтевао је огромну жртву као услов за вечни живот и дозволио „риби“ да побегне! Зар није знао да доведе ту душу к Себи? Ако си изненађен, сигурно је да си ти тај који не разуме евангелизацију. Погледај поново.
Исусов прекор
Исус није одмах дао одговор на старешинино питање, него се усмерио на поздрав који му је био упућен. Тај младић је ословио Исуса са „добри учитељу“. Али наш Господ је одбио да прихвати тај комплимент. Младић који је поставио питање био је свестан само тога да је Исус био велики учитељ. Није знао да разговара са Христом, Сином Бога живога. Спаситељ је искористио ову прилику да у ствари каже следеће: „Доброта било ког створења (и само таква, каквим ме сматрате да ја јесам) није достојна да буде поменута или запажена. Само је Бог тај који је изворно и суштински добар.“ [2]
Истина је да не би требало да обасипамо људе својим преузвишеним придевима. Јер којим ће се онда речима прослављати наш Бог? Али да ли је Исус морао да схвати младића баш тако дословно? Зар не можемо да употребимо израз „добри“ да бисмо љубазно или уопштено указали на људе? Да ли Господ очекује да буквално прекинемо сваки разговор да бисмо исправили све похвале које се дају другим створењима? Који је Христов циљ да инстистира на овој маленкости?
Велики Евангелизатор никада није био ситничав. Нити очекује од нас да водимо кампању против употребе речи „добар“ да бисмо описали људе. Сам наш Учитељ означио је праведнике као „добре“ (Матеј 5:45). Међутим, ово није био обичан, него веома важан разговор. Исус је укорио човека зато што је био спреман да ласка људима, а при том да има мало поштовања према Богу. На почетку ове дискусије он је желео да ода почаст Богу и изазове поштовање према његовом светом карактеру. Исус је искористио поздрав овог заинтересованог човека као повод за поуку. Исус је започео своју поруку евангелизације тако што је озбиљно усредсредио пажњу на Божију особину бесконачне светости или доброте.
Исусов мотив
Наш Господ је у овом разговору био мотивисан љубављу и саосећањем према похлепном младићу. Стих 21. изричито говори да је Исус имао свесну љубав према овом човеку док је разговарао сa њим. Када је младић отишао од Исуса, зато што није могао да спасе ни своју душу ни свој новац, мора да се у срцу нашег Господа налазио бол сажаљевајуће туге. Плакао је када је видео како Јерусалим одбија његове понуде милости. Он је вероватно имао слична осећања за овог конкретног грешника када је овај отишао. Тај човек није био само обична бројка, нити трофеј који би улепшао његове извештаје са спроведених евангелизација. Исус је у дубини душе волео тог старешину. Таква љубав према грешницима је битна квалификација за сваког евангелизатора.
Међутим, брига за душу овог племића није био највиши мотив који је Христа навео да сведочи овом грешнику. Још дубље у његовим грудима налазила се љубав према Богу. Иако подстакнут жељом да спасе људе, Христос је првенствено био мотивисан чежњом да прослави свога Оца. Не можете пажљиво читати Еванђеља а да не видите да је главни циљ нашег Господа у сваком чину био да врши вољу свога Оца и да људима обзнани његову славу.
Понизивши се да би дошао на овај свет, Христос је рекао: „Ево, долазим, да извршим вољу твоју, Боже“ (Јев. 10:7, НСП). За време Свог земаљског живота говорио је: „Јер ја свагда чиним оно што је њему угодно“ (Јован 8:29)
Док је ишао на крст, Исус је укратко овако рекао за своју службу: „Ја те прославих на земљи, сврших дело које си ми дао да учиним“ (Јован 17:4). Ова ватрена страственост га је прожимала током целог његовог живота.
Евангелизатор у данашње време мора да зна шта значи бити посвећен пре свега прослављању Бога. Неки који показују духовну страст за тачном доктрином, стављају знак питања на своју љубав према Богу, показујући да немају праве љубави према изгубљеним грешницима. Ово одсуство мисионарског жара је ужасно. Ипак, ако је од фундаменталне важности бити дирнут саосећањем према грешницима, ипак је важније да нас још дубље покреће љубав према Богу.
Исусова порука
Таква мотивација и одлучност ће се показати у евангелизаторовој поруци. Младић који је поставио питање у овом одломку, усредсредио је пажњу на сопствену потребу (да пронађе начин како да наследи вечни живот). Међутим, Исус је примарни фокус разговора усмерио на Бога и његову славу. Цела његова порука је била осмишљена да прослави свога Оца. Човек је желео решење за свој страх од смрти и осуде. Исус би му се на крају саосећајно обратио због тога, али прво је требало поставити темељ и решити једно важније питање. Исусов одговор је указао на то да је дошао да узвиси Господа Бога, да објави његово Име, да искаже његову јединствену доброту. Његов долазак да спасе људе био је утемељен на томе.
Евангелизација увек захтева проповедање о Божијим својствима. Када је Исус срео Самаријанку код Јаковљевог бунара (Јован 4), поучио ју је да је Бог Дух. Када се Павле обратио незнабошцима на Марсовом брду (Дела 17), морао је да посвети још већи део своје евангелизационе поруке о Божијем карактеру са којим они нису били упознати. Почео је говорећи о Богу као Створитељу, као Одржаваоцу целокупног живота, као Силном Богу који је васкрсао Исуса из мртвих. Овај елеменат, узвисивање Божијег карактера, од суштинског је значаја за прослављање Бога у нашем проповедању.
Већи део данашњег проповедања је „анемичан“ – с поруком без крвотока живота Божије природе. Евангелизатори усредсређују своју поруку на човека. Човек је згрешио и пропустио да прими велики благослов. Ако човек жели да поврати свој огромни губитак, мора да делује на одређен начин. Али Христово еванђеље је потпуно другачије. Почиње од Бога и његове славе. Оно говори људима да су увредили светог Бога, који никако неће заобићи њихов грех. Подсећа грешнике да се једина нада спасења налази у благодати и сили тог истог Бога. Христово еванђеље усмерава људе да моле за опроштење од Светога Бога.
Постоји огромна разлика између ове две поруке. Неко настоји да прокрчи пут до неба за човека, игноришући Господа Славе. Други се труди да велича Бога сваке благодати у спасавању људи. Онај први би дао шаблонски одговор на питање: „Шта да учиним да наследим вечни живот?“, без одговарајуће основе. Онај други каже,
„Чекај мало! Бог са којим морамо да се суочимо је троструко свет, који је једини добар, и неприступачан у блиставој светости! Вратићемо се на твоје питање касније јер је на другоразредном месту. Али сада одврати поглед са себе и погледај Светог Бога из Светога писма. Тада ћеш видети себе онаквим какав заиста јеси – створење које се побунило против бескрајно чистог Бога. Још ниси спреман да разговараш о себи и вечности.“
То не значи да је проповедање о Божијем карактеру одвојено од тражења спасења грешника. Проповедање о Божијим карактеристикама је од основног значаја за обраћење човека. Без познања Бога, грешник не зна кога је увредио, ко му прети уништењем, или ко може да га спасе. Осим неких јасних схватања о Богу, не може бити личног приступа Богу, те израз „лични Спаситељ“ постаје празна фраза.
Исус је подигао саможиве очи богатог младића ка Ономе чија је светост изазвала да Исаија завапи: „Јао мени! Погибох“ (Иса. 6:5). Да ли је то споредни део еванђеља? Ако тако мислиш, не разумеш основе вере. Богати младић је дотрчао зато што је мислио да можда ипак неће наследити вечни живот. Али није разумео зашто. Кога је он то увредио? Није било кајања зато што је увредио светога Бога. Био је спреман да прича о вери; али није познавао Бога. Желео је да тражи радост спасења; али није могао да призна као Давид: „Самоме теби згреших, и на твоје очи зло учиних“ (Пса. 51:4). Није био упознат са Господом.
Када је Савла обасјала светлост на путу за Дамаск, један глас га је упитао: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ (Дела 9:4). Савле је одмах упитао: „Ко си, Господе?“ Кога сам то прогонио? Како то може бити? Онај који је дотрчао Исусу имао је исто питање, јер никада није видео узвишену Божију светост. Не знајући за Господње неизрециво достојанство, није био свестан величине свога преступа. Иако није волео Господа свим својим срцем, младић то није схватао као кажњиво занемаривање, јер никада није видео Божију славу. Није био спреман да чује за пут спасења.
Иако је младић који је поставио питање био Јеврејин и вероватно побожан Јеврејин, Исус није узео здраво за готово да је овај знао ко је Бог. Требала му је веронаука о Божијим својствима. Еванђеоски хришћани данас праве ужасно велику грешку сматрајући да грешници знају ко је Бог. Тужна истина је да наш нараштај зна мање од Јевреја који су живели у време нашег Господа. Без обзира на то, еванђеоски хришћани одмах ускачу са „пет ствари које Бог жели да знаш.“ Сви се усредсређују на човекову вечну срећу и потпуно занемарују питање: „Ко је Бог?“ Грешници са којима се поступа на овакав начин никада не схватају тежину своје невоље. Не знају кога су увредили. Ово је трагично.
Исус је говорио том човеку о Божијој светости јер му је то показало у каквој се невољи налази. Непроменљиво чисти Бог је твој судија. Спомињање светости било је посебно важно за уношење одговарајућег Божијег страха у душу тог човека. Он је раније схватио да је Бог судија. Сада је Исус оставио дубок утисак о светости тог судије – светости која „не правда кривога“ (2. Мој. 34:7).
Данас нам се говори да сведочење треба почети са: „Бог те воли и има предиван план за твој живот.“ Љубав се поставља пред грешнике као најважнија Божија особина. Али Исус није тако почињао. Библија у целини чешће говори о Божијој светости него о његовој љубави. Ово је вероватно зато што људи лако памте све особине које би могле да им дају предност, док потпуно заборављају оне које их угрожавају или застрашују.
Хиљаде грешника мисли да Бог поседује само једну карактеристику – „љубав“. Иако је то делимично истина, када се то прихвати као цела истина постаје лаж. Када кажете неком непознатом човеку: „Бог те воли“, његов ум региструје нешто у овом смислу: „Да, он ме воли и никада ми не би наудио. Он ме воли с добротом која прашта и која је милосрдна; због тога је све у реду са мојом душом.“ Ако узмемо у обзир схватање просечног Американца, он нема појма о томе да је Бог свет; него само изопачено схватање да је Бог прекомерно усхићен и свеобухватно љубазан. Данашње евангелизирање потпомаже погрешно схватање Бога о тој заблуди својим прећуткивањем и нејасним изражавањем.
Рећи неком бунтовнику: „Бог те воли и има предиван план за твој живот“, представља страшну дезинформацију. Истина је да је Бог свет. Он се зато сада љути на грешника. Његов гневни мач већ стоји над главом кривца и заувек ће га мучити ако се грешник не покаје и не узверује у Христа. Овај план није баш тако диван. Божија откупљујућа љубав према грешницима налази се само у Христу, а грешник је изван Христа. Данашњи приступ грешницима је дијаметрално супротан Исусовом методу са богатим старешином. Он га није умиривао у његовом незнању, већ је у њему изазвао страх објављујући да је Бог у суштини добар.
Људи ће данас радо користити Божије име као и богати младић што би га користио. Али погубно је претпоставити да људи говоре о истој особи као и ми. Када кажемо „Бог“, ми мислимо на „Створитеља“. Када наши савременици кажу „Бог“, они често говоре о некоме ко нема много везе са светом који нас окружује. Када кажемо „Бог“, ми мислимо на „Онога који је суверен у стварању, провиђењу и откупљењу његовог створења – човека.“ Када грешници кажу „Бог“, они обично мисле на онога ко се обавезао да ће по сваку цену, без обзира колика она била, поштовати суверену вољу човека. Изнад свега, када кажемо „Бог“, ми говоримо о Ономе који је непоколебљиве светости, „који не правда кривога“. Грешници често мисле о „Богу“ као о некоме ко је попустљив, тако да он никако неће казнити дивне људе.
Да ли у свом сведочењу излажеш да је Бог свет? Сваки део твоје поруке почива на Божијем карактеру. Ако пожуриш да човеку који има погрешан поглед на Бога, изнесеш четири лака корака која воде ка небу, обманућеш и њега и себе. Можеш ти њега да наведеш да се моли за тобом, ти ћеш се молити величанственом светом Богу. Али када он у својој молитви понови реч „Бог“, он ће се молити неком другом богу, или у најбољем случају неком свом „непознатом богу“.
„Како ће, дакле, призвати онога у кога нису поверовали?“ (Рим. 10:14) је важно питање за данашњег евангелизатора. Грешници морају да познају онога кога морају призвати да се спасу. „Спасење је у ГОСПОДА“ (Јона 2:9). Само његова сила и његова милост могу избавити од уништења и довести до вечног живота. Уклањање доктрине о Богу из евангелизације није безазлено померање нагласка, већ уклањање нечег суштинстог из наше поруке.
„Шта да учиним да наследим живот вечни?“ питао је религиозни младић. Мораш за то да се обратиш Господу. Али пре него што похрлиш у његово присуство, дозволи ми да ти кажем да је он толико свет да када би један зрак његове славе допрео до твог ока, био би оборен пред његове ноге са страшним осећањем нечистоте. Он је ватра која прождире, и ти мораш да завапиш њему за милост. Немој мислити да му чиниш услугу тиме што „прихваташ Исуса“. Онај који је Свет, показао ти је велику наклоност тиме што ти је заповедио да верујеш његовом Сину.
Проповедање неколико лаких корака да би се доспело до неба није евангелизација. Проповедање целе Божије објаве представља евангелизацију. Нарочито проповедање блиставе истине о јединственој Божијој доброти. Рећи људима да је Бог њихов Створитељ могло би да вас посрами пред интелектуалним еволуционистима, али то је од неизоставног значаја за еванђеље. Такође, од суштинског је значаја да се каже људима да је Бог свет, мудар и суверен. То нису непотребни украси.
Неко без сумње приговара:
„Мој мисијски одбор таква учења назива ‘небитнима’ због неслагања која би могла изазвати. Ако бих поменуо да само размишљање о љубави према Богу обмањује грешнике, међу нама би настао озбиљан сукоб. Притисак да се постигну резултати, не даје нам времена за такво проповедање.“
Одакле некој групи теолога или администратора таква смелост да Божији карактер спусте у категорију небитног? Када су либерали рекли да је рођење од девице непотребна истина, људи су масовно напуштали своје цркве и школе. Ако „еванђеоски хришћани“ кажу да су Божија светост и врховна власт теме које су превише осетљиве за проповедање, можда је време да се други храбро поучавају по сваку цену, иако то укључује сукоб и искључење из њихове заједнице.
Павле је био мисионар-евангелизатор, а не пастор стациониран на једном месту. Могао је да каже старешинама у Ефесу да је „чист од крви свију“ (Дела 20:26). Како је Павле могао да изнесе такву тврдњу? Не зато што је свакој особи дао четири духовна закона. То није био новозаветни метод евангелизације. Следећи стих поткрепљује његову тврдњу: „Јер нисам пропустио да вам објавим сву Божију вољу“ (ССП). У својој мисионарској служби Павле је проповедао темељиту теологију, а не огољена четири корака која воде до вечног живота.
У данашње време мисијски одбори траже од својих мисионара да задрже крв људи на својим рукама:
„Не таласајте тако што ћете јасно поучавати било шта о чему ће други еванђеоски хришћанин приговорити, чак и ако се то налази у Библији. Не изазивајте невоље тражећи јасно помињање еванђеља од оних који раде уз вас као колеге мисионари. Држите се главних питања.“
Ако неко обезвређује еванђеље тако што га своди на петоминутни продајни увод, то је у реду. Ако неко други инсистира на проповедању Божијих својстава, то је доктринарно цепидлачење. Сигурно да нешто озбиљно није у реду са црквом.
Време је да се раскине са неотрадиционализмом еванђеоског света. Мноштву јадних грешника на самрти потребно је проповедање као што је било Христово проповедање. Свет пропада због недостатка богоузвишене изјаве о Његовој природи. Следимо Исусов пример са тим богатим младим старешином.
САДРЖАЈ
2
Проповедање Божијег закона
„Знаш заповести: ‘Не убиј, не чини прељубе, не укради, не сведочи лажно, не закидај, поштуј оца свога и мајку’. Но он му одговори: учитељу, све сам то држао од своје младости. А Исус га погледа, заволе га и рече му: једно ти недостаје: иди, продај све што имаш и дај сиромасима.“ (Марко 10:19-21а).
Првих девет заповести
Што детаљније анализирамо поруку нашег Господа упућену богатом грешнику, то је упадљивији контраст са данашњим евангелизирањем. Пошто је споменуо Божију светост, Исус је већи део остатка разговора провео говорећи о Божијем светом закону,[3] посебно онако како је то сажето у Десет заповести.
У извесном смислу, његова прва примедба упућена овом младићу била је везана за савршени Божији закон. Морални закон открива Божији карактер. Искривљено знање о Богу спречило је младића који је поставио питање да на одговарајући начин поштује прве четири заповести. Он као да је радије славио људе него Бога. Исусов укор је требало да осуди кршење „прве табеле закона“.
Наш Господ је наставио са изричитим навођењем следећих пет заповести, иако не по њиховом редоследу. Зар ово не изгледа чудно одговарајући на његово питање: „Шта да учиним да наследим живот вечни?“ Исус сигурно није претпостављао да је тај човек могао да има вечни живот држећи се закона. „Човек (се) не оправдава делима закона, него само вером у Исуса Христа . . . јер на основу дела закона НИКО неће бити оправдан“ (Гал. 2:16). Зашто Исус није говорио о бесплатном дару који се нуди свима? Баш чудно! Зашто није понудио себе као „личног Спаситеља“? Чему сва ова пажња према закону?
Опет, требало би да се подсетимо да је Исус бољи евангелизатор од било кога од нас! Почните да процењујете своју поруку према његовој поруци, а не обрнуто. Божији закон је неизоставни састојак у објављивању еванђеља, јер „посредством закона долази само познање греха“ (Рим. 3:20). Одсуство светог Божијег закона у данашњем проповедању је можда једнако одговорно као и било који други чинилац за евангелизациону немоћ наших цркава и мисија.
Старешина је био збуњен. Није имао појма шта му недостаје да би добио вечни живот. Кога је он то увредио? Шта је учинио да увреди Бога? Пошто је Исус навео заповести, овај господин се искрено ослободио сваке кривице пред њима. Исус је рекао: „Не чини прељубе.“ Богати младић је рекао: „Потпуно сам недужан.“ И тако је ишло даље. Исус је тако наставио да примењује закон све док младићеве заслепљене очи нису прогледале и заиста виделе његов грех. Само светлошћу закона штеточине греха у срцу могу да се разоткрију.
Уосталом, шта је грех? Одговор Библије налази се у 1. Јован. 3:4: „Свако, ко чини грех, чини безакоње, и грех је безакоње.“ Реч „грех“ нема смисла одвојено од Божијег праведног закона. Како би млади старешина могао да разуме своју грешност ако је сасвим погрешно разумео Божији закон? Како данашњи грешници, који уопште не знају за Божији свети закон и његове захтеве према њима, могу да гледају на себе као на осуђене грешнике? Појам о греху им је чудан зато што је Божији закон стран њиховом разуму.
Уобичајена пракса код еванђеоских хришћана је да брзо иду до Христовог крста. Али крст ништа не значи одвојено од закона. Ужасна патња нашег Господа мора да изгледа трагична и бесмислена у очима свакога ко не поштује савршене заповети. Исус је на крсту задовољавао праведне захтеве закона усмерених против грешника. Ако грешници нису свесни захтева Декалога за себе, они неће видети никакав лични значај у Христовом измученом телу и проливеној крви. Без знања о осуди Божијег светог закона, крст ће међу грешницима привући саосећање, али не и спасоносну веру. Христос је постављен као жртва измирења (Рим. 3:25) – то јест, заменички објекат Божијег гнева изливеног против прекршеног закона.
Каквог смисла је имало нудити човеку спасење када је имао врло нејасну свесност о опасности у којој се налази? Иако је сумњао у то да ће наследити вечни живот, сигурно није мислио о себи као о прекршитељу закона. Али „грех је безакоње“ (1. Јован. 3:4). Дакле, он је у ствари говорио да није имао правог греха. А Исус је рекао: „Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике на покајање“ (Лука 5:32). Све док овај моралиста није могао да види своју душу у светлу Божијег закона, био је неспреман за еванђеље.
Данашње проповедање само подржава речима, а не и на делу, концепт да човек мора да препозна себе као грешника пре него што би могао заиста да прихвати Спаситеља. Просечна књижица о сведочењу инсистира на питању: „Да ли верујеш да су сви људи грешници?“ Ако постоји било какво оклевање, поткрепи овај аргумент следећим стихом: „Сви су згрешили и тако су лишени славе Божије“ (Рим. 3:23). Али дефиниција греха није укључена. Једва да постоји живи човек, убрајајујући и најокорелијег грешника, који би порицао ову јасну изјаву. Свако би одговорио: „Наравно да сам мање свет од Бога. Нико није савршен.“ Млади старешина би много тога признао. Али тешко да би се то могло назвати признање греха. Он би и даље порицао да је лажов, прељубник, лопов.
Мноштво хришћана се ужасно плаши Божијег закона, као да је то бескорисна реликвија из прошлости, чија би употреба у наше време држала грешнике далеко од Божије благодати. Наш Спаситељ је користио закон као основно средство евангелизације. Знао је да је проповедање Десет заповести једини начин да поучи грешника о његовој кривици и тиме у њему изазове жељу за Божијом благодаћу.
Жени на бунару мора да се примени седма заповест на савест
иначе се никада неће обратити. Овом племићу закон мора лично да се проповеда, иначе ће живети у сталној конфузији. Сваки прави верник морао би да се сложи са Павлом, који је своје обраћење приписао деловању закона: „Ја сам грех познао само посредством закона“ (Рим. 7:7). Божији закон је тај који осуђује грех. Све док његова осуда појединих греха не буде снажно примењена на грешника, он неће пожурити Христу за милост. Он би у најбољем случају могао само да пита: „Шта ми је потребно за вечни живот?“ Човеку који разуме закон јасно је да му само Божија благодат може помоћи. Оно што грешник мора да уради, то је да моли за милост.
Садашњи тренутак историје открива више незнања о Божијем закону него у многим претходним нараштајима. Проповедаоница игнорише 2. Мојсијеву 20. Чак и чланови цркве презиру четврту заповест, „Сећај се дана од одмора.“ Како би свет могао да се осећа кривим због занемаривања богослужења? Услед страха да не увреде теологију која нема времена за Божији закон, многи проповедници ћуте о самом овом елементу истине који је баш потребан у овом часу.
Сатана је делотворно употребио веома лукав план да ућутка закон који је потребан као оруђе да се људи који пропадају доведу Христу. Он је сугерисао да су закон и љубав непомирљиви непријатељи; да су у супротности једно другом. Ако су у сукобу, људи ће очигледно изабрати љубав и одбацити закон; јер се нико не би усудио да презре љубав. Тако је Злотвор објавио да је љубав независна од закона и да се налази у супротности са њим.
Свето писмо говори управо супротно. Закон и љубав су међусобно у сродству. Исус је јасно поучавао да закон не подстиче људе ни на шта друго осим на љубав. Праведне заповести могу укратко да се сведу на следећи начин:
„Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свом мишљу својом.’ Ово је највећа и прва заповест. А друга је као и ова: ‘Љуби ближњега свога као самога себе.’ О овим двема заповестима виси сав закон и пророци. (Матеј 22:37-40)
Закон није ни више ни мање него расветљавање захтева љубави.
На исти начин наш Господ је дефинисао љубав позивајући се на закон. Понављање везано за ово питање је упадљиво. „Ако ме љубите, држаћете моје заповести“ (Јован 14:15). „Ко има моје заповести и држи их, тај ме љуби“ (Јован 14:21). Љубав се не може изразити без смерница закона, а закон се не може духовно одржавати осим мотивацијом љубави.
Јован је врло јасно рекао: „Јер љубав према Богу ово значи: да држимо његове заповести; а његове заповести нису тешке“ (1. Јован. 5:3). Љубав чини закон угодним. Свако ко воли Бога радо држи његове заповести. Човек који воли Бога узвикује као Давид: „Постави ме на стазу заповести својих, јер ми је она омилела“ (Пса. 119:35). За природног човека, Божији закон је као окови, и грубо наметање владареве воље. Тако закон открива у њему одсуство љубави према Богу и људима. Кад би његово срце било пуно љубави, он не би закон сматрао тешким.
Као што љубав чини закон угодним, закон чини љубав практичном. Неисказана љубав ће ишчезнути. „Како да покажем своју наклоност према некоме?“ пита човек који истински воли. Божије свете заповести дају одговор на ово питање. Оне су отвори за оданост Богу, као што 1. Јованова 5:3 објављује. Оне су такође водичи за показивање љубави према људима, као што то Римљанима 13:8-10 јасно тврди:
„Не будите ником ништа дужни — сем да волите један другога. Јер ко другога воли, тај је испунио закон. Јер заповести ‘Не чини прељубе’, ‘Не убиј’, ‘Не кради’, ‘Не зажели’, и ако има још која друга заповест, своде се на ову изреку: ‘Љуби ближњега свога као самога себе’. Љубав не причињава зла ближњему; љубав је, дакле, испуњење закона
Закон и љубав нису у свађи. Сукоб настаје између закона и благодати као пут спасења. Закон не пружа грешнику пут у живот. Он га убија и тера ка Божијој благодати као јединој нади за његово оправдање. Спасење је по благодати само посредством вере (Еф. 2:8).
Али то не значи да је закон бескористан за евангелизацију. Бескористан је као мерило које би требало држати да би се задобило прихватање пред Богом. „Делима закона нико се неће оправдати пред њим“ (Рим. 3:20). Без обзира на то, Павле је увелико користио мач закона на самом почетку Посланице Римљанима. То је учинио „да се свака уста запуше и да сав свет буде крив пред Богом . . . посредством закона долази само познање греха“ (Рим. 3:19-20).
Неопходно је објавити заповести да би се грешнику показало његово срце мржње према Богу и непријатељство према људима. Тек тада ће пожурити ка Божијој благодати у Исусу Христу да му прибави праведност и љубав.
Људи се не обраћају Христу зато што немају осећај да греше против Господа. Они нису пресведочени о греху зато што не знају шта је грех. Они немају појма о томе шта је грех јер се Божији закон не проповеда. Не можете само на брзину да убаците: „Сви су људи згрешили.“ Морате се дуже задржати на тој теми. Излажите Десет заповести све док људи не буду њима погубљени (Рим. 7:11). Кад видите да су људи повређени законом, тада је време да улијете еванђеоско уље као мелем. Оштра игла закона је та која прави место скерлетној нити еванђеља. [4]
Десета заповест
Наш Господ је сматрао да је знање младог старешине површно. Када је поменуо услов, јадни обманути човек је изјавио да је недужан. Узорно понашање није једини захтев заповести. Овај младић мора да научи да је „закон духован“ (Рим. 7:14). Можда је препознао строгу спољашњу владавину закона. Али није успео да схвати да је закон поставио захтеве везане за мисли и намере срца. Стога је наш Спаситељ морао усмереније да проповеда закон. Морао је да га користи као сонду да унесе бол дубоко у душу.
Било којој од заповести наш Господ је могао додати духовну примену, као што је то учинио у својој Беседи на гори. Са „Не чини прељубe“, могао је да објасни, „да сваки који гледа жену с тим да је пожели, већ је учинио прељубу с њом у срцу своме“ (Матеј 5:28). Могао је детаљније да објасни речи „Не убиј“ узевши и оно „сваки који се гневи на брата свога“ (Матеј 5:22). Али „Добри Учитељ“ је чекао да стави прст на најдражи грех богаташевог срца.
Када је Исус рекао: „Продај све што имаш и дај сиромасима“, проповедао је десету заповест на применљив начин. Христос је користио Божију реч, „Не пожели“, као нож да прободе гнојави чир похлепе у човековој души. Грех је био невидљив људском оку. Он није показивао своју природу на површини старешининог понашања. Али у свој својој прљавштини и ружноћи, похлепа је владала његовом душом. Као стрела, Божији закон је по први пут пробио савест овог младића.
Да је Исус само рекао: „Не пожели“, учтиви знатижељник би рекао: „Не желим ничију имовину или богатство. Задовољан сам својим положајем у животу.“ Не би ваљало једноставно поново цитирати 2. Мојсијеву 20. Исус је превео десету Божију заповест у практичан тест захтевајући од њега да се одрекне свога богатства. Младић је волео своје богатство више него што је волео Бога и његовог Сина, и отишао. Али када се удаљио, имао је јасну свест о томе да је похлепни грешник. Недостајала му је љубав према Богу, о којој је висио сав закон (Матеј 22:40).
Видите ли да Исус није тражио интелектуални пристанак на чињеницу да је младић мање свет од Бога? Христос је користио мач Божијег закона све док није задао дубоке и болне ране у старешининој савести. Спаситељ није покушао да га наговори да се сложи да су „сви згрешили“. Наставио је да ради законом све док човекова душа није била дубоко коснута тиме да је био бунтовник који је устао против светог Бога и да је његова душа у похлепи била на ужасан начин продата Сатани.
Уместо да учини уступке везане за истину Божијег светог закона у име љубави, наш Господ је дозволио старешини да се удаљи. Да је Христос занемарио неприкосновени карактер савршеног закона да придобије овог грешника за себе, он би уништио љубав; јер љубав никада неће преговарати о истини на којој је утемељена.
Нужно је потребно да данашњи проповедници науче како да објављују духовни Божији закон; јер, док не научимо како да рањавамо човекову савест, неће бити ране коју ћемо моћи да завијемо еванђеоским завојима. У двадесетом веку црква је покушала да види колико мало може да каже и да још увек задобије обраћенике. Претпоставка је била да ће минимална порука сачувати наше снаге, нашироко разнети еванђеље, и наравно, сачувати јединство међу еванђеоским хришћанима. Успела је тако слабо да шири истину да је свет уопште не види. Четири чињенице које се стално понављају досадиле су грешницима око нас и ослабиле цркву.
Сада је тренутак да повратимо пунину и богатство Христовог еванђеља. Морамо да објављујемо свети Божији карактер. Ми нашим слушаоцима морамо вредно и темељито да проповедамо вечни Божији закон. Општа терминологија постиже управо оно што је и Исусово уопштено помињање закона изазвало у том младићу: необразовани, безосећајни, самоузвишени протест. Колико више је само потребно да се учи и примењује морални закон на унутрашњег човека! Где су проповедаонице које јасно показују да Божији чист закон поставља строге захтеве према мотивима, жељама, осећањима и ставовима душе? Када их пронађете, такође откривате и цркве у којима су осуђени грешници спремни да чују о путу спасења.
САДРЖАЈ
3
Проповедање покајања ка Богу
„Иди, продај све што имаш и дај сиромасима, па ћеш имати благо на небу“ (Марко 10:21а).
Исус је припремио срце богатог младог старешине да прими темељно начело еванђеља. Он је грешнику открио ненадмашну доброту свог Оца. Подсетио га је на закон и посебно га применио на срце и живот човекa. Сада је његов слушалац био спреман да сазна шта би требало да уради да би наследио вечни живот. Он мора да се покаје и верује.
Инсистирајући на томе да имућни младић прода оно што је имао и раздели сиромашнима, Господ је указао на посебан грех похлепе у његовом срцу. Али то није био произвољан тест којим је овај старешина могао да измери дубину своје похлепе. То је био и неизоставни захтев еванђеља – да се одрекне свог богатства. Он мора да окрене леђа свом „богу похлепе“ да би имао небеско благо.
То је срж правог покајања. Новозаветна реч преведена са „покајање“ значи „промена мишљења“. Да би се спасли, похлепни људи морају да се окрену од свеобухватне страсти према богатству. Успешном младићу који је отишао Исусу, спасење ће се измаћи уколико из основа не промени своје мишљење.
Павле је могао да каже: „Све сматрам за смеће, да бих Христа добио“ (Фил. 3:8). Оно што је ценио пре обраћења, апостол је презрео. Доживео је промену мишљења. Исус је у овом тренутку захтевао да старешина промени све своје приоритете, да коренито измени своју филозофију живота и да се одврати од идола своје душе. Када је на почетку журно пришао Исусу, није могао да разуме шта еванђеље тражи од грешника који желе живот. Али сада када је знао за Светог Бога и да је прекршио Његов закон, наш Господ заповеда младићу да се покаје.
Наше уши су се навикле да слушају како се људима говори да „прихвате Исуса за свог личног Спаситеља“, међутим то су речи које се не налазе у Светом писму. То је постала једна празна фраза. „Лични Спаситељ“ су можда драгоцене речи хришћанину, али оне су у потпуности неодговарајуће да би поучиле грешника на путу ка вечном животу. Оне потпуно занемарују неизоставни елемент еванђеља – покајање. Тај неопходан састојак у проповедању еванђеља се брзо губи са еванђеоских проповедаоница, иако је Нови завет тога пун.
Када је Исус започео своју јавну службу, његова порука је била: „да се испунило време и приближило царство Божије; покајте се и верујте у еванђеље“ (Марко 1:15). Када је срео жену на бунару, његово еванђеље је инстистирало на томе да се она одврати од прељубе. Сретнувши се са Закејом, Исус га је од лоповлука управио ка човекољубљу. Дакле, ово је захтев који је упућен младом старешини: „Одврати се од своје похлепе за богатством. Покај се!“
Апостоли су проповедали исту поруку. Они који су били најближи Христу и разумели његово објављивање еванђеља „одоше, па су проповедали да људи треба да се покају“ (Марко 6:12, ССП). На дан Педесетнице Петар је подстакао оне који су били покарани у срцу следећим речима „покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова“ (Дела 2:38). Док је проповедао у храму пошто је хроми човек био исцељен, његово еванђеље је опет било: „Покајте се стога и обратите се, да вам се избришу греси“ (Дела 3:19). Петар је очигледно био послушан великом послању нашег Господа. Једини извештај о том послању који бележи доктринарни садржај поруке коју треба проповедати је Лука 24:46-47. Овде је Исус инсистирао „да се у његово име проповеда покајање и опроштај грехова свима народима — почевши од Јерусалима.“
Павле се супротставио интелектуалцима на брду Марс проповедајући следеће: „Бог сада налаже људима да се сви свуда покају“ (Дела 17:30). Ово није била необавезна нота на апостолској труби. Била је то мелодија, тема њихових упутстава упућених грешницима. Само причање о „прихватању личног Спаситеља“ занемарује овај кључни императив.
У Ефесу је Павле ишао од куће до куће „сведочећи и Јеврејима и Грцима покајање к Богу и веру у Господа нашега Исуса Христа“ (Дела 20:21, Караџић). Пред Агрипом, Павле је тврдио да је његова мисија била по Христовим речима када га је послао многобошцима рекавши му „да им отвориш очи, да се обрате од таме ка светлости и од сатанске власти к Богу, да верујући у мене приме опроштај грехова“ (Дела 26:18). Павле је многобошцима проповедао „да се кају и обраћају Богу чинећи дела достојна покајања“ (Дела 26:20).
Данас се људима исправно говори да признају своје грехе и да затраже опроштење. Али евангелизатори и пастори заборављају да кажу грешницима да се покају. Сходно томе, овај лоше обавештени нараштај мисли да може да настави са својим старим начином живота додајући Исуса као лично осигурање од пакла за будући свет. Благо на земљи и благо на небу. Ко би могао да одбије такву багателу!
Задовољства греха и радости вечности. То је баш добро! Грешници се не растужују, као што је то био случај са младим старешином, када сазнају да морају да се окрену од греха да би имали вечни живот. Ипак, то је sine qua non (неопходан услов, прим. прев.). Свето писмо увек спаја покајање и опроштење греха (упореди Дела 3:19, Лука 24:47, Дела 26:18 већ цитирано). Покајање је неопходно за опроштење.
Није довољно да се грех само призна. Мора да постоји и потпуна одлучност срца да се окрене од претходног живота у греху ка новом животу у праведности. Нико не може да служи Богу и мамону (Матеј 6:24). Нити ће Бог спасти иједног човека који настави да служи мамону. Признати, „Згрешио сам волећи богатство“, док намерава да иде за тим истим богатством са сталним уживањем није покајање. Да би био спасен, старешина мора одлучно да остави своје богатство, а исто тако и да призна своје грехе.
„Ко крије преступе своје, неће бити срећан; а ко признаје и оставља, добиће милост“ (Приче 28:13). Иако је признање са жаљењем неопходан део у покајању, оно ипак не представља комплетно покајање. Промена мишљења која се односи на потпуно одвраћање од греха је срце и душа правог покајања.
Међутим, није ни чудно што се данас не проповеда покајање. Како човек може да се обрати Богу о коме ништа не зна? Како грешник може да се одврати од греха за који је слеп, кад му је Божији закон непознат? Пошто су први део Исусове поруке сматрали „неважним“, данашњи проповедници морају да подесе главне захтеве које им грешници постављају.
Лако можеш довести грешнике до осећања жалости због тога што ће ускоро пропасти. Злочинцима је увек жао што их чека казна. Наведи своје пријатеље да размишљају о загробном животу и у њима ћеш изазвати слутњу могуће пропасти. Затим им набаци како је њихов несавршени живот одговоран због ове опасности, и већ си их учинио спремнима да прихвате Исуса као свог личног избавитеља од тих страшних последица.
Али још увек не би могао да захтеваш од њих да се покају. „Како то мислиш?“ гласило би питање твојих пријатеља. Ако им кажеш да са жаљењем признају своје грехе, то би било једноставно. Али не можеш да тражиш од њих да се одврате од греха ка неком непознатом Богу, кад о њима ништа не знају. Пошто нису свесни тога да су прекршили неки одређени закон или било какве озбиљне навике греха, они не могу да знају од чега би требало да се одврате. Жао им је што знају да би могли да пропадну. Али нису ожалошћени због тога што су увредили светог Бога. Одиста, они на грех гледају као на неизбежну грешку створења које само себи не може да помогне.
Проповедници еванђеља морају да користе морални закон да би открили славу увређеног Бога. Тада ће грешник бити спреман да заплаче, не само зато што му је угрожена лична безбедност, него првенствено зато што је крив за издају Цара над царевима. „И погледаће на мене кога прободоше; и плакаће за њим“ (Зах. 12:10). Срце ће тада бити научено да уздише,
Ко је био крив? Ко те је на ово довео?
Авај, моје издајство те је Исусе, упропастило.
Тако сам се ја, Господе Исусе, тебе одрекао:
И тебе разапео! Јохан Херман
Свети закон мора да испита човеков живот у вези са специфичним гресима. Он се мора применити духовно да би се открила унутарњост преступа. Тада, и само тада, грешник ће знати од чега би специфично требало да се одврати да би био спасен.
Нема сумње да би овај старешина с радошћу примио данашњу верзију еванђеља. Без захтева за покајањем, он би радо прихватио Исусову помоћ да доспе до неба. Он би сасвим сигурно признао да му је недостајала Божија слава (иако под тим не би мислио на оно што је Павле рекао у Римљанима 3:10-18). Несумњиво би прихватио бесплатни дар вечног живота „без обавеза“. Али он није хтео да испусти из својих руку прљави новац да би примио праведног Сина Божијег. Препрека му је била: „Продај све што имаш и дај сиромасима.“ Није био спреман на то, да би добио вечни живот. Он је вољан да има Христа. Дотрчао је пред њега. Али није био вољан да се одрекне мамона.
Цркве су препуне оних који се изјашњавају да су хришћани, али који никада још нису чули да Исус захтева покајање од сваког оног ко затражи вечни живот. Људи хрле да „прихвате Исуса као личног Спаситеља“ а да ипак не продају све. Никада им проповедник није рекао да постоји услов за поседовање блага на небу – то јест, покајање. Дакле, обраћеници савременог евангелизирања су обично исто тако световни по доношењу својих „одлука“ као што су то били и раније; јер су донели погрешну одлуку. Похлепни се и даље држе свог богатства и задовољства. Богатство и лагодност остају као преовлађујуће одлике њихових живота.
У паници због овог феномена, еванђеоски хришћани су измислили појам „телесни хришћани.“ [5] Каже се да су то људи који су прихватили дар вечног живота, а да се ипак нису одвратили од греха. Они су „дозволили“ да Исус буде њихов Спаситељ; али још нису предали свој живот Господу. Покушавајући да поправи погрешно објављивање еванђеља, црква је усвојила погрешан след догађаја. Она брани сумњива искуства људи и жена сматрајући то обраћењем и пружа додатни мамац „победничког живота“ онима који ће учинити други корак. Да, богати млади старешина би радо био „телесни хришћанин“. Зар не би волео да буде сигуран у вечни живот док служи ђаволу на земљи? Сувишно је рећи да Библија не познаје такво трагикомично створење као некога ко је спасен, али непокајан. Ниједан од ванбрачних синова неће ући у Божије царство. Они морају да имају веру као своју мајку. Али морају да имају и покајање као свога оца.
Христос је често одвраћао мноштво људи инсистирајући: „Тако, дакле, сваки од вас — који се не одрекне свег свог имања — не може да буде мој ученик“ (Лука 14:33). Он није говорио о животу у изобиљу нити о „победоносним“ великанима вере. Захтевао је ово окретање од свега ка Њему као услов учеништва за све људе. Млади старешина би се од земаљског богатства окренуо ка небеском или би се прилепио за земаљско богатство и пропао. Било је преко потребно да се он растане или од свог греха или од Спаситеља. Ми немамо право да смањимо Исусове услове за улазак у његово царство.
Христос није измислио другачије еванђеље за двадесети век. Али жалосна чињеница је да су еванђеоски мисионари, цркве и литература несвесно одбацили доктрину покајања да би је заменили једноставним исповедањем греха пропраћено жаљењем. Међутим, покајање као основни и неопходни камен-темељац еванђеља се занемарује. Ако се одбаци „почетна наука о Христу“ (Јев. 6:1), какав ће бити свршетак душа под овим утицајем? Није ни чудо што је евангелизирање неделотворно! Црква има огроман разлог да буде узнемирена, зато што не проповеда Исусово еванђеље!
Павле је ишао од куће до куће „сведочећи и Јеврејима и Грцима покајање к Богу и веру у Господа нашега Исуса Христа“ (Дела 20:21, Караџић). То је била централна порука када је Дух својом силом присуствовао у цркви. Време је да се поново проповеда покајање. Људи се морају суочити са Христовим темељним начелом упућеном младом старешини: покајте се или погините од руку светог Бога чији сте савршени закон злочиначки презрели. Одбаците свој грех или ће вас Бог уклонити из свог видокруга. Блудни син није могао да се врати оцу док је био у загрљају блудница. Нити пак ти можеш да ступиш у небо док се љубоморно држиш свог богатства.
САДРЖАЈ
4
Проповедање вере у Божијег Сина
„И дођи, узми крст свој и хајде за мном.“ (Марко 10:21б)
Покајање и вера су као сијамски близанци. Где је првo присутнo, другo неће изостати. Они су увек повезани у срцу правог обраћеника. Права вера укључује покајање. Право покајање увек има веру помешану са собом. Стога, проповедници еванђеља понекад говоре грешницима само да се покају, понекад само захтевају да верују, понекад помињу и једно и друго. Христос је захтевао од старешине да има веру у Њега, као и покајање од мртвих дела греха.
Овај савесни младић је имао филозофију живота која је богатство стављала веома високо на скали вредности. Његово размишљање је било изграђено на дивљењу и жељи за богатством. Његова љубав је била усмерена на предмет богатства. Његова воља је била склона да изабере било коју опцију која би увећала или сачувала његово световно имање. Захтевајући покајање, наш Господ је подстицао богаташа да напусти своју филозофију живота. Он мора да отргне своју интелигенцију, своје емоције и вољу од земаљских богатстава, јер у противном неће имати „благо на небу.“
Ипак, мисли, жеље и оданост младића који је поставио питање нису могле остати у вакууму. Кад се срце очисти, не сме да остане празно, иначе ће га испунити седам нечистих духова који су гори од првог (Матеј 12:43-45). Ново учење мора да испуни разум. Други објекат мора да поседује осећања. Некакав господар мора да усмери човекову вољу. Старешина мора да верује у Господа Исуса Христа, иначе би окретање од једног греха било само скретање ка неком горем греху. Он мора да има веру.
Тако читамо о Исусовом милостивом позиву: „Дођи и следи ме“ (НСП). Оваплоћени Бог се нежно и љубазно опходи да би привукао бунтовника који више воли новац него њега. „Дођи!“ Позив је упућен сиромашном грешнику који је упао „у напаст и замку и многе неразумне и шкодљиве жеље које гурају људе у пропаст и погибао. Јер среброљубље је корен свих зала; неки му се предадоше, застранише од вере и сами себи многе муке причинише“ (1. Тим. 6:9-10). Преступнику закона Спаситељ упућује позив: „Дођи! Веруј у мене! Дај ми свој разум, своју љубав, своју послушност!“
Даље, неопходно је да се рашчисте конфузне и погрешне претпоставке о вери. Како је Исус понудио себе кривом младићу? Као Онога кога треба следити, то јест: „Учите од мене, имитирајте мене, послушајте мене. Назвао си ме ‘Учитељем’“. Сада се понашај као слуга и следбеник. Не желим само да кажеш да сам ја Учитељ. Желим да верујеш у то: „Дођи и следи ме“ (НСП). Тако је Исус питао у Луки 6:46: „А што ме зовете: Господе, Господе, а не чините што говорим?“
Исусов позив је у супротности са данашњим објављивањем еванђеља. У проповедима се често подразумева да је Исус лични Спаситељ који помаже људима да се извуку из невоље и опасности. Он је описан како стоји забринут и спреман да помогне свима који једноставно потпишу дозволу да буде њихов Спаситељ. Али се ћути о томе да је он Учитељ кога треба следити, Господ коме се треба покоравати. У Светом писму захтев да се следи као ученик је јасан на самом почетку. Уска врата су на почетку уског пута ка вечном животу. То није накнадна мисао само за одушевљеније вернике.
Исус је заиста „помоћник, који се у невољама брзо налази“ (Пса. 46:1) свима који му верују. Међутим, он никада не пружа спасоносну помоћ ономе ко неће да га следи. Јер да је Христос само рекао старешини да он даје људима небеско богатство и вечни живот, значило би обманути га. Грешник мора да зна да Исус неће бити Спаситељ ниједном човеку који одбија да му се покори као Господу.
Христос није имао никакве везе са људском сугестијом двадесетог века да је прихватање Исуса као Господа необавезно. За њега то није био други корак који је неопходан за велике благослове, али непотребан за улазак у Божије царство. Данашња измењена порука преварила је људе и жене убеђујући их да ће Исус радо бити Спаситељ чак и онима који одбијају да га следе као Господа. То једноставно није истина! Исусов позив на спасење је: „Дођи и следи ме“ (НСП).
Практично признање Исусовог господства, покоровање његовој владавини следећи га, представља саму основу спасоносне вере. Само они који „својим устима исповеде да је Исус Господ “ (Рим. 10:9) биће спасени. Веровање и послушност иду паралелно тако да их Нови завет истозначно користи. „Ко верује у Сина има вечни живот; а ко је непослушан Сину неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему“ (Јован 3:36). Веровање је послушност. Без послушности нећете видети живот! Ако се не поклоните Христовом жезлу, нећете добити благодети Христове жртве. То је управо оно што је Исус рекао старешини.
Овај младић је искрено желео вечни живот и радо би позвао Исуса у своје срце да му га подари. Исус није чекао да га човек позове да уђе у његово срце. Христос је нудио услове:
„Даћу ти живот вечни ако дођеш да ме следиш. Ти постајеш мој слуга. Предај свој разум моме учењу; зато што сам ја Велики Пророк. Повинуј своју вољу мојим заповестима; зато што сам ја твој Цар. Само под овим условима нудим спасење или живот.“
Да је Исус био задовољен да спасе богаташа зато што је овај својим разумом признао да је Он Спаситељ, Нови завет би био другачија књига. Као прво, тај младић би отишао срећан. Да је Исус био вољан да буде лични Спаситељ онога над којим није био Господ, Јован не би могао да напише: „Ко говори: познајем га, а заповести његове не држи, лажа је и у њему нема истине“ (1. Јован. 2:4). Да је Исус младом старешини понудио небеска блага без услова да га мора следити, Јаков нас никада не би могао поучити да „вера без дела ништа не вреди“ (Јаков 2:20).
„Вечни живот“ и „благо на небу“ које је тај младић тражио били су само део спасења које је Исус дошао да донесе. Проречено је следеће: „јер ће он спасти народ свој од грехова њихових“ (Матеј 1:21); не од њиховог уништења или њиховог вечног сиромаштва, а да се при том грех не узме у обзир. Исус је захтевао да му се тај старешина покори као Господу. Он би тада био ослобођен власти греха. Вера није само климање главом низу чињеница. То је када се Христос следи.
Колико би само таква проповед била чудна за уши твојих слушалаца! Они су навикли на то да се говори о прихватању Исусове спасоносне помоћи. Али он такође захтева признавање његове владавине, послушност његовом ауторитету, обожавајуће потчињавање њему као Господу. Твоји пријатељи су мишљења да је следити Господа као „шећерна глазура на торти“. Шта би они помислили када би инсистирао, као што је то Исус учинио, да је покоравање Христу као апсолутном владару неопходан предуслов за улазак у Божије царство?
Ако проповедаш тако јасно као што је то Исус чинио, вероватно ћеш наићи на многе „евангелизаторе“ како се мрште. Жалиће се: „Ти компликујеш истину и осуђујеш наше учење.“ Често ће се чути оптужба да је проповедање о спасењу по делима. „Не мислиш ваљда да већина евангелизатора није у праву! Они сигурно нису толико погрешили да би се ризиковало нејединство. Боље је да ћутиш о томе да не би изазвао пометњу.“ У таквом ставу ће бити суптилни апел да се угуши еванђеље ради јединства. Зар ћеш разблажити Исусову доктрину вере да би одговарала еванђеоској традицији? Јединство никада није било скупље.
Неко би могао да те пита,
Зар хоћеш да кажеш како је подизање руке и излажење напред за молитву са проповедником нешто што не ваља? Један евангелизатор ми је рекао да је то једноставно као ABC:
А. Прихвати Божији бесплатни дар;
B. Веруј да је Исус Син Божији који је умро за грешнике;
C. Признај своју грешност.
Па, ово није било довољно за младића из Марка 10. Исус је инсистирао на томе да се покаје и да га следи као Господа.
Наша генерација је много чула о Исусу. Али ево једне заповести са његових усана која лежи закопана и заборављена. Нажалост, чак је и једноставан концепт вере искривљен. Јасно је да је императив да оживимо истински Учитељев позив и завичемо са кровова: „О преварени роде, нема вечног живота ако Њега не следиш. Али он те позива да му дођеш с покорношћу. Тада ће ти дати живот.“
Наш Господ Исус је био потпуно искрен према богатом младићу. Он му је сасвим јасно дао до знања да је следбеништво подразумевало крст. „Узми крст свој“, то оруђе бола. „У свету имате невољу“ (Јован 16:33), уверавао је Учитељ своје ученике. Младом старешини је на почетку било речено да ће послушност Исусу захтевати нелагодност и жртву. Поред тога што ће се одвратити од главних наслада својих телесних пожуда, он исто тако мора да се одрекне много чега што је и дозвољено по питању Божијег закона. Изгубиће пријатеље. Пред њим су били мучни сати самопреиспитивања и молитве. Учеништво скупо кошта.
Треба „сести и прорачунати трошак“ (Лука 14:28), говорио је Исус пресведоченом богаташу.
„Ја не желим да те преварим. Ја не нудим свршетак овоземаљским жалостима, нити оно што је најбоље на свету. Ја те нећу примити под лажним изговором. Пут којим треба да ме следиш је тежак и стрм. Невреме ће бити целим путем. Много је брда потешкоћа и много је долина понижења за праве хришћане. Зато сам пред тебе ставио симбол крста да ти јасно прикажем потешкоће и лични захтев пред мојим ученицима. Ја желим да ти дођеш. Али желим да увидиш колико ће те коштати док ме будеш следио.“
Иако ненамерно, обмана карактерише многе данашње позиве Христу. Слушаоци се подсећају на то како су тужни, усамљени, обесхрабрени и неуспешни. Живот им је велики терет. Невоље их окружују. Будућност носи мрачне претње. Затим се грешници позивају да дођу Христу, који ће све то променити и измамити им осмех на лицу. Он је представљен као небески психолог који ће решити све проблеме у једној сеанси на каучу у соби за саветовање. Нема подсетника на дисциплину коју Христос захтева. Нема ни помена о томе да је следити Исуса нешто што је пожртвовано и болно.
Није изненађујуће да многи од оних који „изиђу напред“ да пробају пилулу „данашњег еванђеља“ никада више не буду виђени у цркви. Реагују као млади војни регрут. Регрутни наредник му је причао о виђењу света, о части, срећи и обуци. Али му ништа није речено о раном устајању, принудним маршевима, и „К. П.“ дужности[6] . Није било ни речи о крви, ватри и страхотама на бојном пољу. Понекад се млади „обраћеник“, после неколико дана исповедања Христа, буди и открије да су му невоље још веће. Психолошки медени месец се веома брзо завршио. Мислећи да је преварен благим и умирујућим обећањем евангелизатора, он испари да га више никад не виде.
Потпуно занемаривши пролазну природу искуства обраћеника, он се забележи као статистички податак који доказује успех најновијег евангелизаторског или мисионарског напора. Међутим тај није кандидат ни за крштење ни за чланство у цркви. Он не помаже у недељној школи нити пак присуствује часовима. Он не служи у цркви. Он нити сведочи нити изграђује Христово тело. Ако је „обраћеник“ побољшао углед евангелизатора, он је такође задао пастору и цркви фрустрације и због њега нема краја главобољама. Док независне евангелизаторске агенције жању радост, црква запада у невоље и пометњу да је за плакање.
Интегритет захтева поштенији приступ. Особа која у данашње време поставља питања заслужује да се са њом поступа као са младим старешином. Мора јој се рећи да ће Господ, коме је позивамо, очекивати да понесе свој крст. Да бисмо оставили дубоки утисак на срца озбиљношћу одлуке која је пред њима, ваљало би да им кажемо: „Седни и размисли“, уместо „Устани и изиђи напред“. „Немој да улазиш у ово наслепо. Када положиш руку на плуг, нема више освртања. Благо је на небу. Али припада онима који ‘узимају крст’ на земљи.“
Такво се проповедање, иако библијско, не уклапа у планирање данашње евангелизације. После проповеди на програму се јавно покаже одлука слушалаца. Не можемо да разочарамо све хришћане тиме што ћемо послати грешнике кући да размишљају о тешким питањима вечности! Када смо цело вече чекали да видимо врхунац – како људи очигледно прихватају Исуса, не можемо да постављамо такве препреке на путу наших очекивања! Замислите шта би такве мере учиниле нашој кампањи! Па, људи би могли отићи ожалошћени!
Нема доказа да је богати младић икада узверовао у Христа и да се покајао за своје грехе. Али он је био искрено суочен са еванђељем и последицама по његов живот. Он није био преварен тако да призна своју веру у Христа продајном вештином данашњих личних духовних радника. Њиме се није префињено манипулисало психолошким методама које обично користе продавци. Када се удаљио, он је заиста и у потпуности знао одговор на своје првобитно питање.
САДРЖАЈ
5
Проповедање сигурности о Божијем прихватању
„А он се ражалости на ову реч и оде тужан, јер имађаше многа имања.“ (Марко 10:22)
Исус се у овом сусрету са старешином није осврнуо на тему сигурности о Божијем прихватању грешника. Али то је само по себи поучно. Велики број хришћанских радника осећа се принуђеним да чине оно што је дело Светога Духа пружајући сигурност спасења при свом евангелизирању! Све је то део претпоставке која долази од незнања – да када је човек „изишао напред“ да је тада дошао Христу. Па како да не, кад грешник својим уснама понавља молитву онога који га саветује, он је тада својим срцем искрено призвао Бога!
Да би се учинила ова заблуда, „спасавајућој служби“ је додата реченица која није толико упућена Богу колико грешнику који понавља молитву: „Хвала Ти што си ушао у мој живот и што си чуо моју молитву као што си обећао.“ Затим хришћански радник који поступа са појединцем треба да отвори своју Библију на месту где се налази стих Јована 3:16 итд., и реч „свет“ замени именом грешника. Тада погрешно упућени саветодавац треба да увери грешника на осонову свег Божијег ауторитета да је овај спасен. Додаје се упозорење да не греши против Бога тиме што би било када посумњао у своје спасење, јер би то значило назвати Бога лажовом.
Ова јеретичка пракса која уништава душу је логичан закључак система који мало мисли о Богу, не проповеда никакав закон, не позива на покајање, спушта веру на „прихватање дара“ и никада не помиње приклањање Христовој владавини или ношењу крста. Сама пракса покушаја да се људи помоћу једног или два стиха увере у сигурност спасења, и бесмислено упозорење „Не називај Бога лажовом“ показују да чак и „прихватање дара“ захтева само спољашњи одговор и усмено изговорену молитву. Иако се то ретко намерно чини, ипак се јасно оставља такав утисак на „обраћенике“.
Традиционалне цркве често имају сопствену верзију човекове сигурности спасења. Овде час причесника замењује просторију за саветовање, а одговори на катихизис замењује поновљену молитву. Претпоставља се да су уобичајени одговори дати на часу за примање у чланство одговарајући доказ да је неко узверовао у Христа. Доводити у питање обраћење причесника је незамисливо, осим ако не постоји велико безакоње. Одрасли одбацују сваку сумњу младог причесника као погрешно разумевање завета. На основу претпоставке, млади нараштај закључује да ментална сагласност са одређеним скупом доктрина гарантује њихово спасење. Овај систем се исто тако не обазире на неопходност унутрашњег искуства благодати. Иако су Бог, Закон, покајање и вера лепо дефинисани, они се не примењују. Искрено суочавање са захтевима Христовог Господства – крст који треба носити у овом свету – је заобиђен.
Исус Христос није хтео да заврши разговор са овим старешином тако што ће се овај отворено одазвати на учење или тако што ће поновити молитву. Он је волео душу овог човека и желео је да се духовно споји са својим Творцем унутрашњим покајањем и вером. Нема сумње да би традиционалне еванђеоске методе дале богатом младићу сигурност спасења пре него што је отишао; и никада се више не би доводило у сумњу његово обраћење. На крају крајева, он је „притрчао“ на путу пред Исуса. Молио је праву молитву, тражећи живот вечни. У „соби за саветовање“ старешина је очигледно био погођен жалошћу. Можда је плакао. Ко би се усудио да „Бога назове лажовом“ – говорећи да човек није спасен? У његовом животу није било никаквог греха или погрешног учења на основу кога би се доводило у питање да ли је он дете завета. Али он то није био. Људи могу бити дубоко погођени истином, а да ипак не буду обраћени. Демони верују здравој науци и дрхте (Јак. 2:19). Старешина је веровао и био ожалошћен, али је ипак био изгубљен.
У овом одломку се налазе велика питања за доктрину сигурности о Божијем прихватању грешника. Ниједан од данашњих омиљених знакова у вези са Божијим спасењем човека не ваља. Овде је потребно да се понови оно што смо раније рекли, због митова укорењених у нашем еванђеоском свету. Старешина је јавно иступио, али није био спасен. Искрено је молио Исуса за вечни живот, али му тај дар није дат. Био је видно дирнут Христовом поруком, али није био обраћен. У том тренутку би добро прошао на часу веронауке; јер се очигледно слагао са оним што је Господ рекао о себи. Па ипак, и даље је био изгубљен.
Свако ко би овом човеку који је толико волео богатство дао сигурност спасења, борио би се против Бога. Да му се каже како је његово тражење вечног живота услишено, зато што Бог увек даје спасење онима који то усмено затраже, била би лаж. То би било у супротности са Исусовим речима и уништило би човекову душу дајући му лажну наду. Одбацити његову жалост нејасним позивањем на његов заветни положај било би исто тако лажно. Али управо такав лажни мир дају пастири и мисионари стотинама људи, жена и деце.
Давање лажне сигурности грешницима је библијски знак лажног пророка. „И пророк и свештеник, сви су варалице. И лече ране кћери народа мог овлаш, говорећи: Мир, мир; а мира нема“ (Јер. 6:13б-14). Да се пружи сигурност спасења у срцима Божије деце, дело је Светога Духа. Зато наши преци не би користили методе давања сигурности спасења које су данас у моди.
Пошто Вестминстерско вероисповедање[7] тако јасно излаже библијски став о сигурности Божијег прихватања човека, вредно је пажње:
1. Иако лицемери и други необраћени људи могу узалудно заваравати себе лажним надама и телесним претпоставкама да су у Божијој наклоности и области спасења; чије ће надање о њима пропасти. Па ипак, они који одиста верују у Господа Исуса и искрено га воле, трудећи се да живе по својој доброј савести пред њим, нека у овом животу сасвим сигурно буду уверени да су у стању благодати, и да се радују у нади на Божију славу – нади која их никада неће посрамити.
2. Ова сигурност није пуко нагађање и уверљиво убеђивање, засновано на погрешивој нади; него непогрешива сигурност вере, заснована на божанској истини о обећањима о спасењу, унутрашњем доказу оних милости којима су обећања дата, сведочанству Духа посињења који сведочи нашем духу да смо деца Божија: чији је Дух залог нашег наслеђа, којим смо запечаћени за дан откупљења.
3. Ова непогрешива сигурност не спада у суштину вере, већ да прави верник може дуго чекати и сукобити се са многим потешкоћама пре него што постане део ње. Па ипак, будући да је Духом оспособљен да зна ствари које су му бесплатно дате од Бога, он може то постићи, без необичних откривења, правилном употребом обичних средстава. И стога је дужност било којег човека да се потруди да свој позив и избор учине сигурним; да би тиме његово срце узрастало у миру и радости у Светом Духу, у љубави и захвалности Богу, и у снази и ведрини у дужностима послушности, правим плодовима ове сигурности: дакле, у томе нема наговештаја да се људи наводе ка распуштености.
4. Прави верници могу имати сигурност о свом спасењу на различите начине пољуљано, умањено и испрекидано; као, занемаривањем да га очувају; падом у неки нарочити грех, који рањава савест и жалости Духа; неким изненадним или жестоким искушењем; тако што је Бог уклонио светлост са њиховог лица, и учинио да се боје да ходају у тами, и без светлости; ипак никада нису потпуно лишени тог Божијег семена и живота вере, те љубави за Христа и браћу, те искрености срца и савести дужности, из којих, деловањем Духа, ова сигурност може у догледно време да оживи, и чиме се, у међувремену, подржавају да не падну у потпуно очајање.
Понекад је поштено послати оне које постављају питања кући ожалошћене да прорачунају цену следбеништва. Услови вечног живота нису да се једноставно иступи пред скуп, призна грех и затражи опроштење. Ако се грешник не одврати од свог греха и не покори Исусу као Господу, не може имати вечни живот. Ови захтеви се не могу поистоветити ни са каквим спољашњим поступцима. Вера и покајање су унутрашње кретање разума, емоција и воље. Они се не могу мерити једноставним спољашњим тестовима.
Свети Дух је тај који хришћанима мора дати сигурност. „Сам Дух (а не сам лични хришћански радник) сведочи с нашим духом да смо деца Божија“ (Рим. 8:16). „И по том познајемо да је у нама: по Духу кога нам је дао“ (1. Јован. 3:24).
Божији Дух даје ову благословену сигурност о опроштеним гресима онима који себе преиспитују у светлу Божије речи. „Испитајте сами себе — да ли сте у вери, проверите сами себе“ (2. Кор. 13:5). „Ако ме ко љуби, држаће моју реч, па ће га љубити мој Отац, и доћи ћемо к њему, и настанићемо се код њега“ (Јован 14:23).
Обећања из Библије у погледу сигурности нису дата наслепо. Она никада не наводе људе да очекују да могу бити у стању Божијег прихватања, а да се такође не обнављају у стање светости. На потребу такве моралне промене Исус упућује младог старешину речима: „Продај све што имаш и дај сиромасима . . . и дођи, узми крст свој и хајде за мном.“ А старешинино одбијање да се сретне с Христом под тим условима одмах га је искључило из обећања: „Па ћеш имати благо на небу.“
Наравно, то не значи да морамо тражити спољашњу моралност као сигуран знак да човек има вечни живот. Млади старешина је од младости био узоран у држању видљивих израза Божијег закона. Али то нас учи да самоиспитивање мора продрети у најдубље одаје душе. Да ли је благодат привила срце на радосно потчињавање Христовој речи? Какви мотиви покрећу вољу? Какве мисли преовладађују разумом? Шта је то што изазива пријатна осећања? Само када се Бог највише воли и када се држи дух закона, човек има разлога да верује да је заиста рођен од Бога.
Верско одушевљење такође није вредан тест нашег прихватања код Бога. Овај младић би посрамио многе хришћане својом јавном и искреном жељом да се припреми за будући свет. Његова смерност у потрази за чистотом била је запрепашћујућа. Али он није био спасен, зато што Христос није имао његову безусловну оданост. Тек када човек нађе такву преданост Христу у својој души он може да закључи да је ученик.
До краја овог разговора, човек који га је заподенуо имао је тачно обавештење. Сада је његово размишљање било правоверно. Да се он сложио са Исусовим вероисповедањем очигледно је из његове туге. Да је помислио да су Христова упутства била погрешна, можда би био љут, али не и тужан. Учитељ је био сасвим јасан. Човек се слагао са Господњим закључцима. „Бог је свет: ја сам похлепан; једини начин да наследим вечни живот је да се одвратим од свог новца; ако желим да имам благо на небу, морам да идем за Господом.“ Али исправно знање није било довољно. Он у себи мора да пронађе исправан одговор срца на послушност еванђеоском упутству ако жели да закључи да је хришћанин. Он се не усуђује да претпостави да је одсуство јереси или бесмртности гарантовало његову безбедност, зато што је водио порекло из заветне породице. Морају се открити позитивни докази оданости Христу да би се имала права сигурност.
Ни озбиљно пресведочење није знак да се човек обратио. Када је стигао кући, старешина није могао да утоне у свој плишани кревет и закључи да је са његовом душом све у реду. Дубоко изражавање душе које се види из његове туге, није било знак Божије наклоности. Пошто смо окружени хладним каменим срцима, склони смо да закључимо да је спасен свако ко је дубоко дирнут истином до свог емоционалног израза. Али није тако. Старешина је био покренут, али не и промењен. Одговарајући основ за сигурност о томе да је човек прихваћен од Бога, била би унутрашња радост у еванђељу, и унутрашње одобравање које је довело до спољашњег преображења. Овај младић је имао одбојност према условима за добијање живота, иако се интелектуално слагао са њиховом мудрошћу и праведношћу.
Данас је мало оних који разумеју библијско учење о сигурности спасења. Мало ко схвата сумње оних који се изјашњавају као хришћани и који се питају да ли су уопште наново рођени. Они не сумњају у то да ће Бог одржати своја обећања, али се питају да ли су они сами исправно испунили услове да буду и наследници тих обећања. Нема сумње да ће Бог дати вечни живот свима који се покају и поверују. Али су довољно проницљиви да знају да пролазак између редова у прочеље заједнице и мрмљање усмене молитве не представља веру. Учење катихизиса је покренуло ваљана питања у вези са њиховим личним искуством благодати која се не могу игнорисати. Они постављају оправдано питање: „Да ли смо ми сами поверовали и покајали се? Да ли смо ми примаоци Божије благодати?“
Пошто је људско срце „преварно више свега“ (Јер. 17:9), питање је вредно пажње.
Пошто читамо о самообманутим лицемерима као што је то Јуда био, питање је неопходно.
„Шта треба да урадим да бих се спасао?“ је сасвим другачије од питања: „Како могу да знам да ми се то десило?“ Са сигурношћу можеш одговорити на прво питање. Међутим, само Дух може са сигурношћу да одговори на то друго питање.
Колико је душа доведено до узалудног поуздања у евангелизациону формулу коју су људи измислили? Колико њих је са спокојношћу послато кући са евангелизационих служби, који су требали да оду ожалошћени и узнемирени као овај старешина? Колико је неспасене деце примило сигурност спасења од учитеља на библијским часовима, тако да су престала да траже Божије спасење? Када је богати старешина отишао кући још увек предан греху, постојала је бар грижа савести која је учинила да се осећа непријатно због своје непокорности. Можда би неког другог дана узверовао у Христа. Али ужасан лажни мир данашње продајне евангелизације ће искоренити пресведочење, пре него што буде могло да изврши своје дело које је Бог намеравао. Он ће угушити сваку потрагу за Богом преурањеном сигурношћу произведеном од људи.
Када је Авраам покушао да убрза долазак свога наследника, он је учинио да се Исмаило роди, за кога пише да је био „човек као дивљи магарац“ (1. Мој. 16:12). Авраам је употребио телесни поступак и обезбедио телесно потомство. Као што нас Бог тако јасно подсећа: „Деца по телесном пореклу нису Божија деца“ (Рим. 9:8, НСП). Колико год да је Авраам говорио Исмаилу да је вољени син, Бог га је одбацио. Евангелизација у данашње време пуни цркву „Исмаилима“. Због телесне журбе, евангелизатори стварају „обраћенике“ које називају синовима. Али они неће припадати Богу. Он тражи оне који ће бити као Исаак. Када се деца рађају на начин који је Бог одредио, онда ће их сам Бог уверити да су наследници његовог обећања.
Исусов пример као евангелизатора осуђује данашњу праксу и учење. Разговор је нагло прекинут са телесним дететом, али које није било обмануто. Старешина је отишао потиштен и ожалошћен.
САДРЖАЈ
6
Проповедање које се ослања на Бога
„И погледавши Исус наоколо рече својим ученицима: како ће имућни људи тешко ући у царство Божије. А ученици се запањише на његове речи. Но Исус опет прозбори и рече им: децо, како је тешко онима који се уздају у имање ући у царство Божије. Лакше је камили да прође кроз иглене уши него богатоме да уђе у царство Божије. А они се још више уплашише говорећи један другоме: па ко може да буде спасен? Исус погледа на њих и рече: људима је то немогућно, али Богу није; јер Богу је све могућно.“ (Марко 10:23-27)
Иако је „притрчао“, похлепни младић ипак „оде тужан.“ Изгледи са највећом надом често разочарају оне међу нама који могу само да „гледају на спољашњи изглед“. Иако евангелизатори често виде само прве знаке интересовања за еванђеље, пастири који не иду даље са испитивањем, за неколико дана посматрају тужну сцену тих заинтересованих који одлазе. Наш Господ је искористио овај случај да поучи ученике који су често доживели слично „разочарање“.
„Како је тешко онима који се уздају у имање ући у царство Божије!“ Христос је исто тако лако могао да каже, „Како је тешко онима који се гневе ући у царство Божије“; или „Лакше је камили да прође кроз иглене уши, него прељубнику ући у царство Божије“; или „Како је тешко непослушној деци ући у царство.“ Исус је једноставно користио овог конкретног грешника као илустрацију за општу истину.
Наша реакција би могла да буде слична одговору ученика: „А ученици се још више зачудише“ (Марко 10:26, ССП). Сасвим је немогуће да велика животиња прође кроз иглене уши. Морамо поновити запрепашћење ученика: „Па ко може да буде спасен?“ Ову лекцију је тешко прихватити. Она гаси ватру људске наде. Чини се да су капије живота залупљене пред гомилом људског рода. Исусов одговор унапред искључује сваку сугестију да је користио сликовити начин изражавања или хиперболу да би рекао: „Тешко је човеку ући у царство Божије.“ Исус се сложио са својим ученицима. Њихов тон је показао да мисле како је немогуће да се људи спасу. Исус је климнуо главом. „У праву сте! Нисте погрешно разумели моју илустрацију“, говорио је Господ. „Људима је то немогућно!“
Али да ли су еванђеоски хришћани обесхрабрени или уплашени запрепашћујућом изјавом нашег Учитеља о евангелизацији? Напротив! Они предлажу четири једноставна корака да би се доспело до неба. Једноставно као азбука. Само прихвати, веруј и исповеди. Молитва у три реченице и бићеш сигуран за вечност. Сама Христова изјава би требало да заустави одлазак ка једноставности и сажетости у евангелизацији.
Господ је рекао старешини шта треба да уради да би имао вечни живот. Био је обавештен да може ући у Божије царство покајањем и вером. Сада је Исус отворено говорио својим ученицима да је захтевао немогуће! За богатог младића било је немогуће да све прода и следи Исуса. Старешина је био сатанин роб. Његов ум је био покварен, његове емоције изопачене, његова воља заробљена. Није могао да послуша еванђеоске заповести – да се покаје и верује. Сам склоп његове природе супротстављао се таквом деловању.
Јеремија је речито утврдио немогућност да се људи окрену од греха да би следили Господа. „Може ли Етиопљанин променити кожу своју или рис шаре своје? Можете ли ви чинити добро научивши се чинити зло?“ (Јер. 13:23). Одговори на ова реторичка питања су јасни. Људи црне пути не могу да буду бели. Рис не може да одбаци своје пеге по сопственом нахођењу. Пророк даље каже: „Можете ли ви чинити добро научивши се чинити зло?“
Старешини је заповеђено да се покаје, али он је био без урођене способности да се покаје. Није било чистог, па чак ни неутралног елемента његовог карактера који би се позитивно одазвао на овај Христов позив. Као и остало човечанство, „све мисли срца његовог (су) свагда само зле“ (1. Мој. 6:5). У њему није било искре доброте која би утицала на његову вољу да прихвати Христов позив. Био је мртав „због својих преступа и грехова“ (Еф. 2:1). Не полужив, или опасно болестан, већ мртав.
Штавише и док је Исус искрено и саосећајно рекао: „Дођи и следи ме“ (НСП), он је врло добро знао када је рекао „нико не може да дође к мени, ако га не привуче Отац који ме је послао“ (Јован 6:44). Овај грешник уопште није био у стању да направи ниједан искорак вере, и схвати да мора наново да се да би ушао у Божије царство. Нити пак да би његова воља икада могла да изабре ново рођење. Сви који су икада поверовали у Исуса нису рођени „од мужевљеве воље — него од Бога“ (Јован 1:13). Овај безнадежно похлепни старешина није могао да буде изузетак. „Људима је то немогуће.“
Данашње евангелизирање је развијено уз претпоставку да је Бог већ учинио све што је могао да спасе човека. Обично се замишља како он стоји скрштених руку посматрајући шта ће грешници одлучити да учине са његовим Сином и Његовим спасењем. Бог се третира као да његов Дух није на свету да би осудио грех, открио Христа и духовно препородио грешнике. Због тога грешници морају да користе силу своје природне воље. Може се користити свако убедљиво продајно умеће срачунато да ослободи притајену силу људске воље.
Нема сумње да је примање Исуса Христа чин људске воље. Али како ће та воља доћи до вере у Спаситеља? Сваки човек је рођен са одбојношћу према истини, мржњом према Богу и љубављу према независности од Његовог закона. Воља, делујући у складу са разумом и емоцијама, сигурно ће одбити Божију истину, одбацити помирење са Творцем и исмејавати потчињавање Његовим заповестима. Како ће воља одабрати за себе сасвим нови правац? Како овај младић може све да прода и послушно следи Христа? Цело његово биће гласно ће тужити против такве одлуке. Данашње евангелизирање слепо наставља да претпоставља да људи имају урођену способност да се покају и верују. „Људима је то немогуће.“
„Па ко може да буде спасен?“ још увек је умесно питање. Али Исус даје јасан, и позитиван одговор на то: „Богу је све могуће“. Иако нико у себи не може да нађе потребну одлучност и способност да се покаје и верује, Бог може толико променити срце грешника да ће овај све продати и следити Христа. Воља старешине није могла да га одвуче у царство. Нити су то могле његова интелигенција и емоције. Али Бог је могао да му дâ ново срце. „И даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас“ (Језек. 36:26), било је Божије обећање. Само када је Бог извршио дело поновног стварања његовог карактера, овај младић је могао да се покаје и поверује у Христа.
Вера је чин срца оживљеног сувереном Божијом силом.
„Јер сте посредством вере благодаћу спасени, и то није од вас, — Божији је дар; не од дела, да се нико не похвали. Ми смо, наиме, његово дело, у Христу Исусу створени за добра дела, која је Бог унапред приправио — да у њима живимо. “ (Еф. 2:8-10)
Кад би Бог створио нови дух у богаташу, он би тада могао да следи Христа. Иако је следбеништво била његова одговорност, он се никада не би одлучио да то учини уколико му Господ не дâ нову склоност, односно ако Бог у својој милости не да младићу ново срце. Вера је исход духовног препорођења Божијим Духом.
Покајање је такође дело човека који је добио дар живота. С обзиром да је ово истина, за само покајање се може рећи да је Божији дар. „Њега је Бог својом десницом узвисио као поглавара и спаситеља, да додели Израиљу покајање и опроштај грехова“ (Дела 5:31). Овај старешина би добио опроштење грехова само кад би се покајао. Да би се грешник покајао, суверени Господ мора да уклони камено срце и замени га срцем од меса.
Младић је упитао: „Шта да учиним?“ Исус му је јасно рекао да све прода и да га следи. Када је добио одговор, видео је да не може да испуни услове за добијање вечног живота. Није да га је Исус спречио да се повинује! Господ га је подстакао да то учини. Није да је нека друга сила ван њега омела његово покајање и веровање! Али његово зло срце је то онемогућило. Затражити од слона да лети, исто је као што и затражити од похлепног човека да „прода све што има и да сиромасима“. То је као да позовеш изгладнелог лава да поштеди нежну јагњад стада које му је на располагању и радије једе спанаћ. „А он се ражалости на ову реч.“ Он то једноставно није могао да учини.
Исус се окренуо према својим ученицима и рекао: „Ето тако. Управо се о томе ради. Немогуће му је да то учини. Али Богу није немогуће; Богу је све могуће.“ Бог сваке силе може да преобрази основну природу својих створења. Направио их је као што грнчар обликује вазу. Он једини може да их изнова створи по обличју свога Сина. Он мора тако да их промени да ће се они покајати и узверовати. „Немој да се чудиш што ти рекох: треба да се родите одозго“ (Јован 3:7). Ово у потпуности гура грешнике ка Божијој сили и благодати. Они морају да траже Господа за спасење. Њихова једина нада је да призову Бога да учини за њих оно што они сами не могу да учине за себе.
Примене поука нашег Спаситеља су многе. Говорио је мртвом човеку да дише и хода. Овај старешина је био мртав у преступима и гресима. Ипак, Исус му је заповедио да „изађе“ из гроба похлепе. У његовим удовима није било моралног живота, али је Христос инсистирао на томе да грешник остави своје богатство да би служио Месији. Данашње проповедање еванђеља мора да поставља сличне захтеве.
Иако је исправно уразумевати људе, убеђивати их, молити их, ипак неће бити одзива уколико Бог у својој милости не пропрати силом речи које говоримо. Наше објављивање еванђеља мора бити засновано на зависности од Господа. Наша нада у резултате мора бити у Њему, а не у човековој вољи или било којој другој способности нашег слушаоца. Али Богу је угодно да васкрсава мртве грешнике кроз лудост проповедања еванђеља.
Неки приговарају да ће такво гледиште потиснути евангелизацију. То није потиснуло нашег Господа. Али зашто проповедати мртвима? Када је Исус стао код Лазаревог гроба и повикао: „Лазаре, изиђи напоље“ (Јован 11:43), можда сте и ви изнели сличан приговор. Зашто говорити мртвима? Како је беживотни леш могао да послуша ову заповест? Да ли бисте измислили учење да је цео Лазар умро осим његове воље? Па да, што да не! Он је био заиста мртав, само што воља никада не умире. Дакле, када Исус каже: „Изиђи напоље“, Лазарева воља може послушати. Хајде научимо тајну убеђивања воље мртвих људи па ће се и медицинска наука дивити нашој моћи како васкрсавамо мртве.
Какав апсурд сугерисати да је Лазарева слободна воља одлучила да се покори Христу и да је на тај начин мртав човек оживео! Када је изишао из гроба у покојничким завојима, Лазар је заиста показао своју вољу послушавши Исусов глас. Али то се могло учинити само ако је Бог оживео целог човека (уши да чују, ум да разуме и вољу да послуша позив). Бог му је дао нови живот! Његов одзив Исусу је био резултат и доказ Божијег сувереног чина васкрсења.
Када је Исус разговарао са богатим старешином, он је разговарао са мртвим човеком чија је воља мртва као и његов интелект и осећања – мртав према Богу и жив према греху. Исус му је заповедио да „изиђе“. Само пошто га Бог васкрсне из мртвих он ће се одазвати. „Оживео је Христом и нас који смо били мртви у својим преступима“ (Еф. 2:5). Ово је језик васкрсења. Са старешином је то било немогуће, али не и са нашим натприродним Богом.
Ми смо позвани да проповедамо мртвим костима (Језек. 37). Као и Језекиљ у прошлости, стављени смо у долину овог света која је испуњена сасушеним костима мртвих грешника. И речено нам је: „Пророкуј за те кости“ (Језек. 37:4). Божији је циљ да оживи мртве грешнике посредством нашег проповедања. Кости су „веома суве“. На њима нема чак ни жиле слободне воље. Али када Бог дахне на њих, оне ће оживети и постати „војска врло велика“ која следи Јагње – на хвалу славе његове силне благодати.
Ова свест ће нашу примарну пажњу усмерити на понизну молитву да нас прати Божија спасоносна сила. Наше поуздање неће почивати на организационом јединству или психолошким методама. Сагледавши очајничко стање костију и безнадежност свих вештина и људских планова, бићемо приморани да пажљиво и јасно пророкујемо управо оно што нам се каже. Пошто грешници увиде своје безнадежно стање, биће принуђени да се препусте Господу, уместо да почивају на некаквом свом личном чину. Ниједан конгрес неће учинити да се на кости навуче месо. Никакво спајање мисијских друштава неће подићи војску. Никаква четири једноставна корака у рукама суперорганизованих продаваца неће учинити да грешници оживе.
Павлов савет младом проповеднику Тимотеју научиће нас да је једина нада за проповедника или за грешника у Богу. И то једна величанствена нада: „Јер служитељ Господњи не треба да се упушта у такве борбе, него треба да буде благ према свима, кадар поучити, вољан зло подносити, да у кроткости васпитава оне који се противе, не би ли им како Бог дао покајање на познање истине, и да се освесте од замке ђавола, који их је живе заробио да чине његову вољу“ (2. Тим. 2:24-26).
Проповедници су ограђени само једином надом у успех – да „Бог да покајање“ њиховим слушаоцима. Говорништво неће убедити бунтовнике. Мудри начини неће преусмерити кораке богатих, младих грешника. Пажљива припрема и енергично изношење прецизне теологије не могу ништа сами по себи. Али ако „не би ли им како Бог дао“ прати библијске поуке и средства, мртви ће васкрснути.
Грешници имају само једну наду да се ослободе ђаволових гвоздених окова. Само онда ако им Бог буде „дао покајање.“ Далеко од тога да им то гаси сваку наду. То им пружа изузетно велику наду. „Ако им Бог буде дао“ је бескрајно светлија нада него „ако човек узме“ спасење. Имајући пред собом „ако им Бог буде дао“, грешник може да завапи Богу за његову свемоћну милост да га спасе као беспомоћног грешника.
Да ли ће то што је човек ограничен на силу Божије воље угушити објављивање еванђеља? Неће! Него ће подстаћи најпотребнију активност овог часа – још више молитве! То ће послати проповеднике с пуним уверењем да ће Бог који још увек васкрсава мртве бити са њима. То ће бацити грешнике на колена да преклињу Бога да им подари спасење.
САДРЖАЈ
Закључак
Разлике између већег дела данашњег проповедања и Исусовог проповедања нису мале; оне су огромне. Главне грешке нису у наглашавању или приступу, већ у сржи еванђеоске поруке. Да постоји недостатак у једној од области поменутих на овим страницама, то би било озбиљно. Али занемарити све – Божија својства, свети Божији закон, покајање, позив на покоравање Христу на престолу, као и извртање истине о сигурности спасења – најсмртоноснија је грешка. Нема важнијих истина од ових у Светом писму.
Могла би да вас ухвати сумњичавост. Може ли толики број еванђеоских хришћана толико да погреши? Може ли бити истина да хришћански народ обмањује људске душе у погледу спасења? Да ли је заиста све тако лоше? Погледајте евангелизационе мисије са свим њиховим фолк рок и другим триковима. Размотрите учења библијских школа, еванђеоску литературу, тактику организација које раде са младима. Испитајте их у светлу Исусовог проповедања и мораћете да се сложите – црква је далеко од новозаветне поруке. Али не заборавите да преиспитате и своје проповедање и учење.
Нису сви у заблуди, али велика већина јесте. Нису сви изопачили Еванђеље у истој мери, али многи су страшно далеко од истине. Нису обманути сви они који „доносе одлуку“, али велики број јесте. Изнад свега, мало ко брине да поврати еванђеоску поруку. Већина претпоставља да их еванђеоска традиција оличава. Велико мноштво никада пажљиво не одмерава своје навике у светлу Светог писма.
Сигурно је да многи еванђеоски хришћани који практикују поменуте изопачености искрено настоје да служе Христу. Многи имају искуство које превазилази њихово схватање. И ове грешке у њиховом уму не негирају друге основне истине Божије речи. Али искреност и истинско обраћење нису једине квалификације неопходне за рад једног евангелизатора. Способност да се пренесе библијско еванђеље је од суштинског значаја.
Пошто се еванђеоски хришћани искрено питају зашто Бог својом силом није присуствовао њиховим замашним пројектима, време је да се преиспита садржај најпопуларнијег проповедања еванђеља. Морамо заронити испод површних извештаја о методама и јединству да бисмо усмерили пажњу на основно питање – учење које негују наше евангелизације и мисије. Сигурно је да ниједно питање не може да замени неопходност проповедања истине коју је Христос предао својим ученицима!
Дакле, највише од свега потребно је да се уклони ужасне тенденције да се на еванђеље гледа само као на неколико чињеница. Право објављивање еванђеља проповеда сву Божију вољу са објашњењем и применом на грешнике. Сетите се Господњег опхођења са младим старешином. Немојте да продате ову истину због јединства или било чега другог. Еванђеље нашег Исуса Христа је бисер достојан да се купи по цену свега осталог. Уздигните се изнад млитаве еванђеоске традиције и усрдно се „борите за веру која је једном заувек предана светима“ (Јуда 3).
Soli Deo Gloria.
САДРЖАЈ
Одабрана библиографија за даље проучавање
Евангелизација
The Christian’s Great Interest, William Guthrie
A Sure Guide to Heaven, Joseph Alleine
The Invitation System, Iain H. Murray
Божија својства
Evangelism and the Sovereignty of God, James I. Packer
The Attributes of God, Arthur W. Pink
Духовно препорођење, покајање и вера
Redemption Accomplished and Applied, John Murray
Сигурност спасења
Heaven on Earth, Thomas Brooks
Distinguishing Traits of True Christian Character, Gardiner Spring
The Religious Affections, Jonathan Edwards
Теологија која подржава евангелизацију
Introduction to John Owen’s Death of Death, James I. Packer
The Forgotten Spurgeon, Iain H. Murray
The Bondage of the Will, Martin Luther
Друге публикације Волт Чантрија за the Trust су: Call the Sabbath a Delight; David: Man of Prayer, Man of War; Habakkuk: A Wrestler with God; Praises for the King of Kings; The High Calling of Motherhood; Signs of the Apostles; The Shadow of the Cross. Неки од ових наслова доступни су и на шпанском језику.
НАЗАД – [1]:
Да би постао хришћанин, грешник мора да одлучи да се окрене од греха и да се поузда у Спаситеља. Покајање и вера су унутрашња дела људске воље. Али ово се мора пажљиво разликовати од спољашње процедуре излажења напред, вербалног исповедања греха и јавног тражења од Христа да буде нечији Спаситељ. У овој књижици термин „одлука“ односиће се на формалне обреде повезане са евангелизационим службама; јер су се у еванђеоском уму поистоветиле са „одлукама“, са неоснованом претпоставком да су они који учествују у спољашњим обредима одлучили у себи да следе Христа.
НАЗАД – [2]:
Henry Scougal, The Life of God in the Soul of Man, Inter-Varsity Press, 1961, стр. 31.
НАЗАД – [3]:
Сви библијски цитати који упућују на Божији закон имају у виду само његов морални закон, који је вечан. Церемонијални и грађански закони се не разматрају.
НАЗАД – [5]:
Павлова употреба овог израза у 1. Коринћанима 3 је веома злоупотребљена. Он је мислио на бебе у Христу (1. Кор. 3:1) које су имале област телесног понашања. Он никада није сугерисао да су они прави хришћани који нису успели да се поклоне ауторитету и владавини Исуса Христа. Да се уопште нису потчинили Христу као Господу, очигледно не би били ни бебе. „Ко је непослушан Сину неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему“ (Јован 3:36).
НАЗАД – [6]:
Скраћеница К.П. представља дужност која је у војсци САД-а позната као „кухињска полиција“ или „кухињска патрола“.
НАЗАД – [7]:
Слична изјава се налази у Лондонском или Филаделфијском вероисповедању Баптиста.
